Књижевне новине

1.

У ГОДИНИ која претх у ; . ходи прослави двадесет. петогодишњице југословенске кинематографи.

је, шеснаеста Пула нас је суо

испитивања овогодишње концепције,

Наравно, увек постоји више оправданих гледишта иако је, по правилу, само једно од њих целисходно. Међутим, питање значаја овогодишње фестивалске концепције за даљи развој југословенског филма више је, рекло би се, прагматског но теоретског карактера, ер овогодишња смотра, надајмо се, није де-

инитивна нити представља завршну, утврБену форму одвијања будућих пулских саста-

нака, Истичући ово, ја узимам у обзир све чиниоце који су, у овој или оној мери, ути-

цали да овогодишња Пула изгледа онако како

је изгледала — почевши од фестивала без

селекције, четири, па и пет пројекција дневно (што је, поред замора, сасвим незавидан

начин дрогирања. филмовима, нарочито за

дневног новинског извештача) — па све до рада жирија, структуре награђивања и крајњег исхода фестивалског ритуала.

= Што се тиче пулске главне награде, немој-

мо бити у заблуди да њено додељивање не

обавезује никога, а најмање чланове жирија,

Феестивалска пракса у свету показује да лоследни, арбитрарни став жирија не сме бити пука формалност, пототову не на смотрама нанионалних кинематографија. Дилема која

се јавља у овој тачки стара је најмање као и пракса фестивалског жирирања у Пули,

значи готово као и жива историја југосло-

венског филма. Међутим, питања која смо поставили, а да нам искуство и пракса нису давали никакав вредан одговор, ове тодине се заоштравају до границе која доводи до сасвим оправдане сумње да овај проблем није ни у најмањој мери платонски,

Осим тога, поставља се питање у коликој мери овотодишња Златна арена може утицати на оно што називамо стваралачким опре-

дељењем једне кинематографије2 Природно

је; колико и разумљиво, да нисмо у толикој

мери жаивни „да можемо поверовати да ће југословенски филм, у тодинама које та оче

кују, тећи „низводно од сунца", или бар не и сувише низводно од оног сунца које га је огрејало међународним признањима и оним променама које су биле залога његове интер.

националне афирмације. У функцији оваквог

размишљања, међутим, нисам спреман да У

потпуности искључим ни другу алтернативу — могућност једног опредељења које би, у

наредним годинама, могло демантовати утврЊену еволуцију југословенског филма. Свестан да износим једну помало „јеретичку“ мисао, остаје ми да будем јаснији: та мисао

садржи разумљиво страховање од једне бу-

дуће филмске праксе која би водила парааизи извесних токова. производње, или једној

нежељеној преоријентацији у идејно-естет-

ском глобалу продукције.

= (Ствари се могу поставити још конкретније: коју врсту филма „афирмише оваква Пула2 У тренутку када је наша кинематографија створила. завидан фонд традиције

и када свесно тежи одбрани принципа посто“ АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНК

стичком перфекцијом, по _критери. епут стици стања у свјетској

ф ј У х ј ивеј- у се

Г ра И] и, искаж јр ИЗВ, есне ун. С

залне е које су лоциране У но , истин Ј п | ђу

наш амбијент.

Обје ове тенденције су изразито стваралачке и трагалачке и, тим самим, творе оно што је најбоље у нашем филму. Питање Је опредје„љења по сродности и естетског вредновања којој ће се тенденцији и наш гледалац и наша. критика приклонити У одређеном тренутку.

Трећа тенденција је најразновр- – бо ск снија. Она је изван истинске ау' торске кинематографије, којој припадају прве двије, и она се служи свим и свачим, а нарочито повлаБивањем ономе укусу, био он праг

ста чила

новина које је, како у ортанизанионом. тако и у идејно-гстетском виду, донела. Фестивал „без селекције, нова структура жирирања и награђивања, као и јасно изражена сумња. на, завршној конференцији за штамлу — у објективну вредност критеријума жирија = и изгласаних награда — то су први постфестивалски утисци који отварају низ питања и понова нас суочавају са потребом пре-

ацију _ нашем Е у и на Западу, филмова који

натурили својом вријелсваки повратак натраг, или в за повратком, мо

кинемато- сток

потребно. Међутим, с правом се данас може _ пулске жетве — да би

будућности на. шта ће се идуће односно понављати, у том наше често и радо помињане слободе уметничког стваралаштва.

То што је само мали број самртника упознат са законима туре, по којима осцилирају цене изложених експоната, не може да промени путању каравана који пролази док пси лају а ју. Исто као што ни вор на питање — да ли филмове У Пулу треба припуштати са или без селекције — пе може већ годинама

поставити питање шег филма. Наиме, по ономе што је најбоље у нашем филму, не може се говорити о организованој

фији него се може говорити значајних индивидуалности, а концентрација снага, ам

матогра

Извјесн

новца, биће зато

Пули смо били видјели скупе филмове, лоше и ни-

ком потребне. Чак ни

јања ауторског филма, опет смо приморани да живимо у знаку потиснуте зебње да то. дине које долазе неће изневерити карактери стике досадашње продукције. Битка која траје пуне четири године, и коначно тешко извојевана победа принципа ауторског филма, може бити глатко збрисана једним чином сумњивог арбитрирања, једним поразним компромисом жирија, једном аргументацијом у којој не налазимо ни основну премису која би омогућила бар свођење увредљивих неправди на најмању могућу меру. Управо то се дотодило ове године, додељивањем Златне зрене Шкубоњином филму „Низводно Од сунца",

У природи је ствари да пулска Златна арена — уколико не утврђује смернице представља значајан путоказ бар за већину југословенских редитеља, То је награда о којој се размишља, која се обзнањује у пелом свету, и која значи сведени биланс годишње производње. Утолико више овотодишњи резултат жирирања збуњује, тако да нам у овом гренутку алармантне неизвесности, не остаје ништа друго до да постављамо бојажљиве хипотезе, откривамо потиснуте сумње и тражимо рационалне разлоте за које је применио жири. Стратегија истог жирија, међутим, не открива доследну примену ни једног критеријума: ни чисто естетичкот (он је глатко анулиран), као ни јавно обзнањеног идејно-политичког критеријума, Ло утврђеној инерцији и дуги низ година примењиваној пракси, ишло се на средње решење које би у глобалном, арбитрарном поступку, гребало да равноправно обухвати све компоненте једне годишње продукције. Овакав поступак — који бар у основи не мора бити потпуно потрешан — демантован је ипак погрешном поделом награда, откривајући под лоту свесног компромиса и потпуног одсуства доследног става код свих чланова жирија.

Проблем се, осим тога, заоштрава и титањем селекције. Квантитативни оквир приказаних филмова који су равноправно конкурисали за награде, открива форму лажне демократичнести и крајње сумњивог протоколарног поступка. Филмови конкуришу за награду „ђутуре“, а вештачки се издвајају на пројекције у Арени и дворани! У години производне експанзије чисто, фестивалска форма а не смотра била је готово неопходна. Или се можда полазило са становишта да ригорозна фестивалска селекција не може донети „средњи показатељ“ годишње производ. ње, док је' смотра то у стању да учини 2 То. је, паравно, заблуда: правилан избор филмова за фестивал — одређен чак и по принципу жанровске разноликости — пружио би прецизнију слику о југословенском филму. Природно је да смо сви свесни чињенице да одсуство једног филма са пулског фестивала поразно утиче на његову даљу комерцијалну судбину, али је то ствар са којом се мора рачунати — нарочито у години повећане производње. То значи, са друге стране, да филмска производња захтева спецификацију: не толико у стриктном подвајању на „уметнички“ и „комерцијални“ филм, колико У нужности да се одреде пиљеви којима поједини филмови треба да послуже, према чему би се планирао глобални оквир производње у једној производној кући. У оваквој снтуацији, међутим, фестивалска форма и претхол“ на селекција филмова је нужност колико и потреба, узимајући у обзир све ортанизационе, културне и материјалне чиниоце. Слика коју би пружио фестивал са селекцијом филмова била би поузданија, као што би и оде

филму, и на

кине-

неминовна. И у свједоци који су

ономе што

матистичко-политички или малогра" се произвољн назива –најширом Банско-кичерски, који вуче своје _ публиком. коријене изван саме умјетности, ЈУ Чини ми се да је управо сада тенденцију можемо етикетирати као _ уренутак да се таква концентрација

тенденцију индустријског или комерцијалног филма, Питање које нас може интересо; вати јесте питање о томе да ли тај индустријски филм може данас ла угрози оне двије прве тенденције нашег филма2

Мени се чини да је то немогуће,

ј | ј илма

нако је комерцијализација ф ;

АОВИАЕ велике размјере. Међутим, _ вријеме, назвати завним мишљење 0

оно што можемо ! мнијењем, а то је показала и оног дишња Пула, још је увијек спр п но да стане У одбрану истинско

] а те“ у чког филмског дјела Ру и све 3 е препоне и пре

и све ванестетск преке. Трагично би било када ти се послије великих успјеха наш 1 филма опет нашли У ситуацији да код нас побјеђују критеријуми Рој и би фаворизовали соп-реалистич или помодно-тодарске лакировке. Мосталом послије низа изванрелних филмова које је наша куна: тографија дала посљедњих тодина, филмова који су створили велику

утословенског културног Аје-

налном филму као о нечему што је својевремено значила

Вук Крњевић књижевник

КО ВЕТАР СЕЈЕ — пПУлУ ЖАЊЕ

ПОСЛЕ ПУЛЕ, о тој жетви, сви ка: жемо = све најгоре, и То. чинимо

свакога лета по један пут.

снага изврши јер се наша, филмска ' леми домаћег умјетност успјешно пробија у сви-

јету. Послије великих успјеха крат. ког филма, и цртаног и документар. ног, и наш фактор )

ловања, товор треба пронаћи самом продук-

пијом, али ми се чини да је дошло 1 да се У

мрсе.

филм

играни лостаје

Не знам ни сам како, ол-

нарочито,

свијету формира југословенском нацио-

одредбеница

бало говорити,

критеријуме '

Одрасла особа, која није филм. ски наивна, не мора нарочито пажљиво прочитати записник о ралу овогодишњег Пулског жирија, или идеолошко-комерцијалне пацке, коке се сматрати политикантством, То, јима нас је ЕКОНОМСКА ПОЛИТИнадам се, никоме озбиљном није КА (преко жутог рефлектора БОР. БЕ), снабдела за крај овогодишње

године догађати,

ништа битно да измени, Јер пробфилма не почињу У се раз права а стварно управљачко тело

ослобођено је, чином самоуправља снашле ња, било какве одговорности. Мож' више размишљао. филмова _ много (идуће тодине може да их будем ње: како, са становишта света виђепедесет) али људи, ионако, гледају ног на фестивалу, изгледа садашњи и виде само оно што воле да тле дају и желе да виде. Да би бегла и последња евентуална непри- ција, по мом мишљењу далеко црјатност, можда би фестивал у Пули ЊИХ од онога над чим се врше, на.

Пули, нити тамо могу да

Парадокс да су Пулу највеће невоље, управо што је наша филмска произволња, последњих година, квалитативно 1, квантитативно — није пулски специјалитет, Исти парадокс уочљив је и у свим оста лим нитима које сачињавају неразмрсиво клупко тзв, наше кинематотрафије, Зато не говоримо толико о Пули, да бисмо на рачун тога ћута- требало прекрстити. Да ли о друтом, о чему би заиста тре-

Ако прихватимо Лењиново упозорење — да је од свих уметности ФИАМ за нас најважнији, онда се ово „за нас“, сигурно не може 04: носити само на пулске домаћине и њихове филмске госте,

Јован Живановић филмски редитељ

Пула 69 – маратон

ИЛМ крос-контри

БОГДАН КАЛАФАТОВИЋ

на квалитета производне године била прихват. љивија са становишта доследно примењених критеријума. Према томе, све дилеме се сво. де на једну: да ли смо за фестивал или за смотру: Ако смо за фестивал, он не може (структурално, организационо, материјално) да постоји без селекције, а уколико се смо. тра прихвати као форма приказивања свега онога што се за тодину дана произведе, онда није потребна ни селеклија, као ни сваки да%и разговор на ту тему.

„Међутим, треба нагласити да овај проблем није само фестивалски: по једноставној лотици ова производна експанзија, осим тога што захтева фестивалску селекцију, у истој мери доноси и проблеме дистрибуирања домаћих филмова и њиховог пласирања на тржишту. (Претпоставимо само, узимајући У обзир не завидан статус домаћег филма на репертоару, колико ће се и онако неподношљиво стање погоршати у условима једне могуће хиперпродукције филмова). Ипак, приморан сам ла се за тренутак оградим из разумљиве бојазни да се овај пледоаје не схвати погрешно. Зато, фигуративно речено, — парафразирајући наслове неких филмове овогодишње Пуле — ја сам за то да на наше филмско небо узлете и вране и голубови, што је, само по себи, добро. Једино сс поставља питање ко их избацује у орбиту — редитељи-аутори или редитељи-менаџери.

2.

Осам фестивалских дана, у односу на прошалу годину „протекли су у знаку још "шире жанровске разноликости филмова, као што су нас, за разлику од прошлогодишње смо. гре, суочили са једном квалитативно новом ситуацијом на нашем подручју југословенског ње У широком распону од Шкубоње до

Силника, од социјалне репортаже критичког тона до годаровски интонираног памфлета, видели смо поред филмова Александра Пегровића, Ватрослава Мимице, Живојина Павховића, Пурише Ђорђевића, Матјажа Клопчича и Кокана Ракоњца, и филмове читаве плејаде дебитаната у играном филму (Боро Драшковић, Анте Петерлић, Лордан Зафрановић, Мирза И овавић, Влатко Филиповић, Желимир Жилник, Гордан Михић и Љубиша Козомара итд.). Проверени документаристи, сценаристи и критичари, стартовали су својим првим играним филмом са различитим успехом, али су целом фестивалу дали посебан тон и обележје. Њихов поглед на свет, осим у неколико случајева, тежи свеобухватбој промени и њихова жеља за мењањем објективно постојећег стања резултирала је веома смелим и провокативним филмовима. Осим тога, за већину дебитаната које од раније познајемо као документаристе или сценаристе, карактеристично је да преносе сво. је тематске циклусе у нешто модификованом облику, прилагођавајући их медију играног филма (Жилник, Зафрановић, Филиповић), или режирају сопствена сценарија која су раније користили други редитељи (Козомара и Михић).

Жилникови јунаци „Раним радо вима“ настоје да марксистичку теорију тримене у пракси у циљу радикалне промене постојећег, покушавајући да прегазе јаз из

ЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА

САВРШЕНИ РЕД

закључила

излогу

готово дефинитиван ред,

конјунк-

облеми оста“

атални одголитичка! ституција:

због тога да је — тридесет

порасла,

сти и филма робе.

ЗАКЛЕО БИХ СЕ да је у нашој кинематографији све у најбољем цима. Јер ду, да су и ствари и прави људи па | 8 товремено. свом — правом — месту и да овај, слова лАјели Мовам МИКА готово савршени ред, Ро ни Мића Поповић кварити ни зачикавати, зато Кад ћ . се деси да неки млад и храбар и, СЛИКар и филмски редитељ по несрећи, обдарен Жилник поку ша да поквари и успе да поквари овај готово савршен и према томе „

Павије ак ДЕМОКРАТСКИ узнемири, уплаши се велика већи- ДИЈАЛОГ на филмских посленика и чиновника, жандара и лопова, антиманија. СЛОЖЕНОСТ СИТУАЦИЈЕ југослока. Добар је аргумент (у последњем ренске кинематографије, од матери. тренутку екипа спасилаца се

ла) да је берлинска награда — по тенденција, на додуше својеврстан,

међу „модела“ и стварности, између револу“ ционарне фразе и овејане реалности, између речи и деда, настојећи да докажу да су про. тест и деструкција процеси који претходе конструктивној промени свега постојећег. Револт и протест, само у другом облику су фундаментална обележја и 5 афрановиће вих јунака у филму „Недеља“. Проводећи дуте часове доколице у знаку радикалног „немирења“ са устаљеним поретком ствари, они долазе у читав низ ситуација које их, џ крајњем исходу ствари, воде до аутоде структивног чина као јединог могућег изла: за. У ограниченом простору сплитске регије, између камена и мора као елемената који су вечни, као и дилеме п унутрашњи сукоби ових младића, Зафрановић нам, у прошире“ ној верзији преноси нешто од свог света из документарних и аматерских филмова.

Јунаци Михића п Козомаре у „Вра. пама" (бизарни колико пи амбијент у којима „оперишу“), Петерлићеви веслачи У „Случајном ж ивоту“ (на самом прату потпуног бирократског отуђења и авети по. чиновничења), Драшковићеви млади доколичари на херпеговачком кршу У „Хо. роскопу“ — сви они не прихватају втафи5 дио који им се намеће снагом навике, инерције и безизлаза. Круг се, међутим, свуда окрутно затвара, не нудећи им ни у даљој перспективи видљиви циљ и постојећи излаз, „Моја страна свијета“ Влатка Фи. липовића омеђена је истим константама камена, сунца и необјашњиво фатума, али је фактура овог филма мање спонтана и указује на покушај синтезе у облику једног сведеног животног биланса, чији је актер суочен са непрегледношћу крша и заслепљу“ јућом светлошћу сунца — свестан да је ја дови животни простор који га окружује, предодредио и јаловост и пораз његовог живота, Дечаци Мирзе Идризови ћа у фил му „Рам за слику моје драге", су. очени са првим сексуалним проблемима, јунаци су једне поетске репортаже у којој се де чачке илузије о животу разбијају, а искуства „матораца“ стичу сваким даном који про лази.

Најближи потпуном успеху од свих лебтитаната је био Боро Драшковић у „Хокоско-“

пу“, филму у коме се потреба за било ' "квом акцијом супротставља чак и неумитности чи њенице да се ништа не може променити. Из међу каменитог пејзажа мора, који окружује

његове протагонисте и далеке светлости ме. грополе једина веза је захуктали експресни воз који у њихову кршевиту забит доноси понешто од те светлости и ритма, подсећајући их да постоје м друти светови осим њиховог света, разапетог између порочних нагона и па. ралтшуће лености. Филм који, са једне стране, попмамо као причу о младости „ишча“ шеној из зглоба“, а у њеном другом слоју, као студију медитеранског простора у коме влада деструктивна непомичност и пустош каменитих простора.

ж ж

Филмови аутора-ветерана показују занимљиву филмску и жанровску разноликост, па стога и захтевају подробније анализе у некој „другој прилици. Ватрослав Мими ца и Пуриша Борђевић својим фил мовима дају до знања да отварају нове те. матске и стилске циклусе, раскидајући са старим. Мимичин „Догађај“, филм сав из

једног комада, сугестивно преноси причу о злочину који уоквирује једна помало мисте риозна атмосфера сабласне шуме, магловите реке и дрвене кровињаре, која подсећа на ружан, злослутни сан. „Крос-контри" Пурише Борђевића, хуморна и луцкаста при“ ча пуна неочекиваних парадокса, у почетку уводи гледаоца у игру чија је једина залога ведра наивност и луцкасти хумор, да би та касније, одбила једном врстом ауторове не. бриге да се почетна инспирација уобличи У целину у којој надреални обрти значе нешто више од паке као цаке. У другом делу, филм се руши као шарена кула од карата, а по“ четни благи осмејак се претвара у неочеки“ вану гримасу чуђења,

(Настлавиће се у следећем броју)

АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА

живе од нечег другог) као што је то, већ одавно, случај са нашим ликовима уметницима и књижевни. заиста није право да Ре. друштво које (великодушно) даје

сети јалних односа до идејно-естетских

али видљив начин испољена и на шеснаестој пулској смотри, обавезу.

Филмски фестивал је, овакав КА је на темељитије анализе п потпуни“ кав је у Пули, самоуправљачка ин. је изјашњавање од могућности које сви ·имају подјаднака нуди ова кратка анкета. Отуда бих,

у форми скице за један такав текст, изложио неколико момената, о ко. јима сам, током фестивалских дана,

Прво је скоро већ овештало пита“

тренутак југословенске кинематографијег Оцена, очевидно, има се ИЗ различитих, прилаза такође, Ламента-

ЗОВЕ: Наставак на 8. страни

смотра, или сајам, или слет. У сваком случају онај савршени и дефинитивни ред у нашем филму долази у опасност да се поквари ђењем баба и жаба, филма уметноПретпостављам да би требало да и филмски умет ници почну сами себе да меценира- “ ју (да, живећи за своју уметност,

поре-