Књижевне новине

МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ

СВЕДОЧЕЊА

ПЕСМА

Ово није дан већ сонет. Лењи мачак се одмара на рукама мојим грубим.

СЕДИХ ВЛАСИ Уплашићемо се седих власи,

подрхтаваће хладно млеко у шољама.

Свеже обојени прозори, мириси чамовине и смоле, шумови блиски.

Дижем руку и пуцам на сову. Тешка тканина пада.

Дружбениче седих власи, палацају гласоноше

у ваздуху,

а ми стојимо на супротним обалама мрзле реке.

СМИРАЈ Већ згурен сам, устрану

материн плач, ветар спи у камену.

Истањени дланови, жедне зелене пузавице. Отоци, благе неравнине на зглобовима. Чељусти твоје, младо дрво,

и лепет крилима — ноћ куцка на прозор.

Прилазим, једнаког корака, злих

образина твојих се уплаших.

Све тврђе си, ал прска камен, љуспе

лете, жуте ми се на грудима при сунцу, поврх испијених

винограда. Откидаш се од мене, зеваш,

претвараш се у видело.

МЕЛАНХОЛИЈА

У нашем малом стану похабана фотеља, одсутна

прна мачка. М нашем малом стану

рука застаје у зраку. Чаша лебди.

ЕПИТАФ

Осврну се, пребс 775 преко чела,

АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА

Наставак са 7, стране

претек. Указао бих, њих имајући У виду пре свега, на један парадокс: кинематографија која производи више нето икада; у којој је плодно огстало и перманентно се потврђује доста стваралаца, а надолазе бројни и нови и млади; која више него икада ужива репутацију висококвалитетне, атрактивне и ангажоване уметности; која поред запажених. па и провокативних домета тзв. ауторског филма, има своју уметнички и занатски солидну и доста бројну продукцију раз' дичитог п жанра и тематске усмере. ности; и — најзад — која све то остварује у не базп сређеним тржишно-пронзводним и другим егзистенцијалним околностима — таква. дакле, кинематографија предмет је разносмерног плача или срџбе више него икада. Лично, разуме се, не сматрам да критичке, па и жестоко критичке асправе нису потребне, напротив. еђутим, да би биле плодне, гли бар смислене, морају поћи од чињенице, која је за мене неспорна: садашњи тренутак наше филмске уметности и кинематографије није тренутак кризе, него успона који и завређује и намеће потребу сериозних јавних расуђивања, а она су — када их оз биљно чине озбиљни људи — увек и криличка; паушално осуђивање и жааопојни вапаји над општим стањем ствари, било које усмерености и мотивације, не верујем да ишта могу помоћи и померити напред.

АНКЕТА _ АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА

ски демократском стичком друштву, Лично мислим да кодневно по три, четири па чак и највиши ниво свест о одговорности

О ТРЕЋЕМ

ГОСПОДИНУ _

ЗОРИЦА ЏИГУРСКИ

ДЕСИЛО СЕ да сам Трећег господина срела последњег дана те јесени, можда то тада и није био последњи дан јесени, али ја сам склона да све обележавам почетком и крајем; пред кућом у коју сам некада одлазила а коју никада нисам волела, помало сам се бојала улазећи у њу, имала је ограду од зарбалог гвожђа и велике прозоре испуцалих рамова и покривену капију, звали су капију „хаустор“, била је исликана неким идиличним сликама а по плафону су у квадратима летеле чудне зелене ласте; у дворишту су биле липе и кестени и оно је увек било мемљиво, покривено клизавом маховином; неколико отрцаних жбунова шимшира подсећало је на напуштено тробље (на напуштеном гробљу шимшир се годинама суши и никада да нестане сасвим) — некада мислим да више никада нисам срела правог господина мада ни сама не знам шта под правим господином подразумевам но увек када мислим на Трећег господина мислим о њему као о правом господину. Имао је црвенкасту проседу браду и обешене очи, нос му нисам видела, и дужу косу, носио је иберцигер (тако је каро капут звала моја. баба Софија, мој отац га је носио годинама. био је отрцан око рукава и дугмади — не знам зашто никада није купио нов) и панталоне тричетврт и некакве зелене доколенице — био је отужни новембар, данима није било кише и ветар је био сладуњав; мени је тада било сасвим свеједно што је последњи дан јесени, после када су године прошле, бар ја мислим да су тодине пролазиле, ја сам почела да страхујем од последњег дана јесени, то је већ друго, онда сам се већ бојала временских одсека и нисам била спокојна као тога дана — можда сам тога новембра једино и могла срести Трећег господина, после сам срела господина Арчибалда и Господина са псом, то је било много касније и није био последњи дан јесени.

Била сам спокојна тога дана, било је прошло прво лето које је имало име, мени се онда, тога лета, чинило да свако лето мора имати име да бих га памтила, понекад су лета била безимена.

Пред кућом је стајао Трећи господин, можда је у тренутку када сам ја наилазила изашао из капије са чудним зеленим дастама — не знам да ли је то уопште важно ако сам ја ТреБег господина измислила и ако он постоји само у мом свету, чудно је да је стајао пред кућом у којој је остао део мог непријатног детињства (не знам зашто говорим о непријатном детињству, можда зато што сам га већ заборавила) у њој је становала Девојчица која је имала торбу са плаво-жутом сликом, торба је била од картона и носила ју је на леђима; мајка те девојчице била је учитељица а отац је радио нешто са рибама, када сам их ја знала он је већ годинама радио само Вилерове гоблене, имао је згрчену шаку и непријатан поглед, бојала сам га се мада он никада није говорио. Отац је седео у средњој соби која није имала прозора него је свелост додиза кроз светларник, седео је у великој црној столици и имао је столичицу за ноге, седео је увек мало погурен, а поред њега је била корпица за конце; на зидовима су висили портрети стараца и старица мрзовољних подбулих лица од којих је наследио свој непријатни поглед — у соби је увек било влате и чинило се да има и капљица, сада када се присећам увек ми се чини да када сам била у соби са светларником да је падала киша и да се вода скоро неприметно сливала у собу; отац би повремено престајао са радом и трљао помодрелу шаку, радио је годишња доба пажљиво и пипаво, у собама су били гоблени које је он радио, мислим да су их они повремено продавали пошто су по зидовима остајале коцкасте шаре које су напуштено светлуцале у полумраку.

Девојчица је била рахитична и слинава, била је надмена јер нико није имао торбу са плаво-жутом сликом и кутију са двадесет четири дрвене бојице — мени су тада куповали воштане боје које су се круниле при самом додиру и које сам ја скривала говорећи да су ми их украли да не бих добила батина — нисам је никада волела а одлазила сам код ње и играле смо се на испропадалој тераси (после сам видела само такве испропадале гробове) на којој је прорасла трава и у мемљивом дворишту; око пет сати мајка ју је звала и давала. јој да једе путера и хлеба а ја сам гледала док једе и мислим да сам је у тим тренуцима мрзела, никада нисам пожеледа њен путер и хлеб, и остајала сам, код ње до вечери као да нешто очекујем.

Можда је Трећи господин и моја фикција, ако је стајао пред кућом у којој је била соба са светларником и портретима могао је да сиђе са неког од њих; чинио ми се као пештански адвокат (никада нисам видела пештанског адвоката али моја баба Софија је често говорила о њима и за иберцитер мога оца рекла је као да га је носио ислужени пештански адвокат

ПРИЧА _ ЕН

— моја баба је све знала о адвокатима) — после сам га повре, мено сретала на гробљу (значи да је прошло много година јер је мој отац већ био умро, ми смо убрзо после његове смрти продали иберцигер), тако да никада нисам била сигурна колико је Трећи господин стваран.

Онда сам била спокојна, нисам страховала од јесени, лето је имало своје име и није било залудно.

Момак је био велик, срела сам га тога лета на Тиси, после њега сам увек тражила велике момке, било је неважно колико је светова у њему, била сам већ тада умишљена и чи: нило ми се довољним оно што је у мени, тада сам већ почела да измишљам своју издвојеност сада сам свесна да је то привид али не желим да мењам. Имао је широка рамена, тек после много лета почела сам да тражим руке — и дооро је пливао — требало је да се љубим са њим — неколико дана смо заједно пливали, водила сам га до некакве цркве, после сам све момке водила у цркве — био је спор и лењ и никако се није сећао шта треба да учини, можда му, се и нисам свиЂала, о томе нисам размишљала, можда му је било досадно и мени је бивало досадно, губила сам стрпљење.

Испровоцирала сам га да би ме пољубио — ипак, мислим да та уопште нисам интересовала — причала сам му те вечери о једном лустеру од кристала и о барометру са дедом и бабом на коњској струни — њему је било досадно и једва ми је држао руку. Знала сам како се то ради, после сам сретала момке који то никада нису научили, усне би им одрвенеле и скупиле се, биле би суве и испуцале и ја сам онда знала да треба отићи, то се не може научити. После ми је причао о Казимиру за којег сам ја тврдила да је ванбрачно дете пропалог мађарског грофа, за мене су сва ванбрачна деца била деца пропалих мађарских грофова, и о физиологији и још о безброј гаупих ствари, било је скоро јутро када сам се вратила и било ми је смешно, никада се заправо нисам исмејала.

Било је то, у ствари, смерно вече не знам колико оно има везе са мојим страховањем од јесени — после сам увек од: лизала пре јутра, и нисам се враћала, нисам смела да покажем зенице из њих се све види, ја се никада заправо нисам исмејала. ; ·

. Оног последњег дана јесени сусрет са Трећим господином није значио за мене колико данас значи.

. _ После, не могу да одредим то после јер не знам колико је јесени прошло и не сећам се када сам време почела да мерим својим страховањима од јесени; често сам мислила на собу са светларником и на портрете стараца и старица непријатног погледа и присећала се своје чежње — (неки недефинисани бол у стомаку који је ненадно долазио и притискао звала сам чежњом) — да и ми имамо портрете по зидовима, желела сам Мојсила (право му је име било Мојсије) који је умро са перчином — испитивала сам моју баба Софију да ли је он био Кинез када је имао перчин и да ли је био жут у лицу, она је тврдила да је и у сандуку био румен и да су само дуње поређане поред њега, умро је ујесен, биле жуте — имао је прелук са сребрним дугмадима (дуго су се његова дугмад вукла по кући и ми смо се играли са њима, увек сам мислила да је он умро недавно а баба Софија је тврдила да се то догодило неколико година пре њене удаје) — и неке бабе која се звала Лена (изговарали су јој име са посебним акцентом — имала је три мужа који су је подједнако волели и које је она сасвим младе отпратила до вечне куће; баба Софија је жалосним гласом причала о несрећној судбини јадне жене а ја сам у току приче хватала себе како погружена идем иза трећег сандука, чинио ми се да је број три врло значајан и да и ја морам имати три мужа, мислила сам о црном велу и уцвељеним удовицама — никада нисам рекла баба Софији о чему мислим док она жалосним гласом прича можда је и она жалила што није имала три мужа — згрозила би се. Баба Лену су сахранили поред мајке, нико није знао којег је мужа највише волела. и да ди је уопште неког волела) — чезнула сам за та два портрета, ми нисмо имали собу са светларником а ја сам мислила да они само у таквој соби могу бити — уосталом, моја мајка никада није волела старе ствари и гледала је да их што пре распрода, тако је продала и очев иберцигер који је он годинама носио.

"Сећање на сусрет са Трећим господином бледи, онда је био последњи те јесени — ако сам га измислила то је сасвим свеједно — била сам спокојна и некако задовољна собом, лето је имало име а свест да је нешто почело није постојала, после је свако лето имало име, некада је лето било сувише кратко да бих га именовала.

АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА

У једном исти: јавном дијалогу, за какав у ствари пледирам, о три би питања вредело да — управо подстакнути овом Пулом — свакако поведемо дискусију. Прво је: из којих разлога наш тзв. ауторски филм, чији су естетски квадитети и аутентичност ангажованог казивања, неспорни, има, рекао бих, ипак неприродно бројну војску недаровитих епигона. Када неки од њего. вих изразитијих представника и постају заробљеници сопствене аутентичности, тиме што свој већ виђени дични став и поступак понављају као манир, ја то разумем делимично као доследност, а делимично и као тренутну или трајну осеку стваралачке инспирације. Али, када не мали број нових или старих аутора, свеједно, почиње неискрено да опонаша тај манир, онда се поставља питање и ралзога и интелектуалне одтоворности свих који таквом опредељењу доприносе.

Друто питање се и не тиче самог филма, али је — када је о њему реч — веома актуелно: има ли, у ствари, смисла прећуткивати и даље немоћ и очевидну _ филозофско-хуманистичку ограниченост оне врсте ангажовано. сти, чија је платформа — нонконформизам без платформе. Да се разумемо: нисам за дискусију о томе "да ли су овом друштву потребни не ки иначе врло даровити филмови та. кве. оријентације, јер мислим да та ква дискусија нема никаквог другог смисла сем што — у крајњој линији — провоцира на баш такву оријентацију. Али, мислим да је критичка филозофско-естетска _ анализа тог ангажмана захтев на који нашу филмску и филозофско-естетичку мисао обавезује овај тренутак наше кинематографије.

· Треће је питање с овим најтешње · повезано, а тиче се односа филма и политике у демократском социјали-

је степен слободе ангажованог стваралаштва у нас изразито велики и да се повремени отпори на конкретне ангажмане не могу аутоматски и успаничено тумачити као атак на ту тековину све док се друштво бори за свој демократски развитак. Отуд се залажем за перманентно право аутора на искрен и одговоран уметнички ангажман, али и за право свих агенса друштвене праксе, па и поли. тичке мисли и акције, да на конкретан ангажман конкретно критички реагују. Ни филмски, ни политички критички ангажман није демократски мотивисан, па према томе ни прогресиван ако претендује на то да буде сам субјекат, а не и објекат слободне критичке опсервације.

Жика Берисављевић, републички секретар за културу СР Србије

СЛОБОДА И ОДГОВОРНОСТ

НА ЗАХТЕВ свих републичких у дружења. филмских радника (изузев Србије), Савет фестивала југословенског филма био је принуђен да из досадашње фестивалске прак: се елиминише селекцију и да омогући свим филмовима произведеним између две Пуле да се равноправно појаве у конкуренцији.

То је најпре изазвало љутњу (сви фестивали у свету појачавају селекцију до ригорозности!), па је потом изгледало смешно (као и увек када медиокритети с својом бројношћу, гласањем спроведу у дело своју замисао), али је сад, после Пуле, све то добило један нов вид: чињеница да смо баш у Пули, први пут откако нам је нарасла продукција, имали прилике да видимо све што се у овој земљи направи, и то у једном континџираном нису, гледајући сва:

по пет филмова, драгоценија је од сваке полемике за селекцију или против ње.

Први пут смо у ствари погледали целој нашој филмској истини У очи: да је постојала селекција ми бисмо опет видели само оно што је најбоље, не бисмо чак ни веровали колико је наша филмска продукци ја оптерећена делима оних који су своје право на равноправан третман изборили не моћношћу свога дела, већ заклањањем за удружење, републику, националну кинематографију итд.

Каква је та истина2 а

1. Охрабрује што се у једној го. дини појавио тако велики број де битаната. На 31 филм имати 12 чији су аутори почетници; то“ је 'огром-

но достигнуће. Не охрабрује, с дру-

те стране, што се до тога није дошло једном смишљеном репертоар. ско-кадровском политиком, него сти. хијом.

2. Охрабрује тематска разноврсност, али обесхрабрује пренаглашена жеља многих аутора да се по сваку цену дође до што бизарнијег материјала за сценарио, отуд неуобичајено велики број филмова с изразито фалш-тематиком.

3. Охрабрује постојаност · филмских аутора у критици друштвених девијација, али одиста не охрабрују: помодно нихилистичко ниподаштавање свега што имамо; критизерство и деструктивност уместо праве

и конструктивне критике; плитко и

псеудоинтелектуално _ доктринерско критиковање — доктринерства.

4. Охрабрује висок, ја мислим чак највиши могући степен слободног стваралаштва (тврдим да се нигде у свету филмови не праве с толико ничим неограничене слободе као код нас!), али не охрабрује појава злоупотребе те слободе. Ако је самоуправљање ту да подигне на

оних којима је заједница дала ту слободу и притом поверила не мала средства, онда слободно можемо рећи: или је самоуправљање на филму изиграно, или је стваралачка сло. бода коју филмски аутори имају у потпуној несразмери с њиховом ауторском одговорношћу,

5. Охрабрује то што сваке године бележимо пораст филмске производље, али не охрабрује што том порасту све више доприноси појава вештих људи, тачније менаџера-режисера, који користе разне друштвене канале, који везама и везицама „стварају средства“ (и то врло велика) иако су савршено неспособни да створе, и филм. Више него икад и јасније него икад, ХУТ Пула императивно налаже 1. концентрацију средстава за производњу филмова, 2. активизирање појединих Аруштвених тела (која су се, неразумљиво зашто, претворила у адмиаи стративнофинансијске органе) и . концентрацију стваралачких снага.

6. Охрабрује смелост да се каже истина, али почиње да обесхрабрује. спремност разних анонимних апаАмзатора да, служећи кратковидо дневном – канцеларијском – задатку, обезвреде и најчаснији напор.

7. Охрабрује чињеница да су У право они најбољи, критички филмови. ХУГ Пуле били ти који су мсекључиво својим. високим _ уметничким дометом и својом аутентичношћу разбили фаму о нашем „црном филму", али обесхрабрује податак да многи псеудо-уметници, много више помодари него креативми, управо својим незрелим делима

"сви више дају материјала онима

који га — једва чекају.

Драгослав Адамовић уредник „Политике“