Књижевне новине

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИН: ВЕСНА ПАРУН

ЧОВЕК ПРИТЕШЊЕН ПРОШЛИМ И БУДУЋИМ ТРЕНУТКОМ

ЧОВЕК се непрекидно креће ка удаљеним и непознатим циљевима, али не може да их досегне. У току тог кретања испуњеног зебњом због даљине која се повећава и због неизвесности самог циља, јавља се у њему жеља за повратком на изворе своје егзистенције. Тежња која га тера напред и чежња за давним и прохујалим тренуцима сударају се, потиру и проузрокују стање мировања, укоченог, слеђенот, препуног страве. Прошлост мами, али се не може васкрснути, будућност је магловита, а садашњост доноси само осећање спутаног, унезвереног, немогућег и очајног тапкања у месту. Садашњи тренутак кратко траје и први корак ка будућем је неизбежан. Али којим правцем кренути и како се ослободити чежње за повратком2 Како ускладити те привидно супротне силе које раздиру срце: жељу за изворима и коренима и нагон за срљањем у непознатог Кажем за те силе да су само привидно супротне, јер су оне, у тумачењу песникиње, подједнако лишене позитивног и конкретног животног смисла, буду“ ћи да су обавијане отровним испарењима оног Никад. '

У првим стиховима наговештава се поче. так најдубљег сазнања: тајанствени глас је У близини њих двоје изговорио суштинску реч: Никад. Шта она значи Погледајмо најпре њену носталгичну димензију. Симболични смисао кључне речи песникиња исказује двема сликама: реком која се не враћа извору и цветом који не може да сиђе у свој корен. Зрелост се, дакле, узалуд нада да ће се вратити у детињство, свест да ће заронити у несвесно, а усамљено људско биће — да ће наћи ма какву заштиту и окриље. Жудње су незадовољене, руке клонуле, око и ухо уморни од гледања и слушања једне исте стварности — стварности која неповратно ишчезава, али у исто време нуди пријатну илузију 0 нечем битном новом, сталном, 0

срећи и вечном спокојству. 3

Али онда када биће постане свесно да повратка више нема, кад препозна „своје Никад по ишчезлим низинама прострто , кад осети само време У незаустављивом _ протицању, тада се оно ослобађа панике и увиђа, са резигнираним миром, да је то највиша истина нашег постојања:

И тешка мисао коју си зањихао

постат ће блага, јер 16 крај ње човјек неразумљив у својој самоћи» |

Сазнање о немогућности враћања, о непостојању оног што је прошло, доноси унезве“ ном срцу резигнирану утеху, али га не спречава да и даље сањари о још недоживљеним осећањима, о будућим искуствима. И човек ће се донекле смирен, поново отиснути од својих обала и загњурити у простор, У ноћ, опседнут мишљу да још није све упознао и осетио; свеједно што ће и та будућа збивања убрзо пасти под власт оног Никад. Прећи ће та збивања кроз пролазни тренутак сада

ВЕСНА ПАРУН

Не знам гаје почиње празнина мора Алм саутим што је такнуо у теби иди у мени тлас

Који је близу негдје рекао: никад

То је ријека која 'се више не враћа у свој извор јер су јој обале договорене с неким непознатим који чека у даљини

То је, цвијет који не силази више у свој коријен јер се ондје населила будућност.

Никад. Шумна трава неизтажених висоравни снијег на планинама љубичастим.

Осврни се за собом и тледај своје Никад по ишчезаим низинама прострто И тешка мисао коју си зањихао постат ће блага, јер је крај ње човјек неразумљив у својој самоћи

А кад се он помакне у ноћ и у велики усправни простор испружит ћеш за њим своје руке и викнути: не одлази

шњице у вечно, непостојеће, празно стање прошлости за којом узалуд пружамо руке. А кад човек крене у нову пустоловину, глас — да ли глас жене2 — покушаће да га задржи, опомињући га на присуство оног Никад, које значи да људско биће у свом тумарању кроз време, у непрестаном трвењу пролазног и вечног, није у стању да зарони у биће, да се у њему укотви. Није ли и оно само једна, узвитлана сламка која жели да пусти дубоко корење у набреклу земљу, усамљена и крхка мисао у потрази за исконским која лута кроз маглу и тминуг

Песма Весне Парун „Никад“ је препуна меланхолије и резигнације. Она садржи један вид вечите људске драме, осећање мучне напетости, осујећености, несналажења. У њој откривамо динамику преображавања, процес сазнања. Песма се управо и поклапа с актом највишег сазнања о немогућности повратка на полазну тачку и немоћи да се превале раз даљине до узвишених мета. Песма одише и фатализмом: морамо се кретати, уронити У „Ноћ и у велики успавани простор", упркос свим молбама и опоменама, упркос свуда присутној уништавајућој сили оног Никад; морамо ићи комадићем пута окруженог безданом. Мушкарац ће зажелети да иде даље, да премости провалије, а жена ће га, сазнавши да је немогуће бекство из круга оног Никад, преклињати да се врати:

испружит ћеш за њим своје руке и викнути: не одлази!

Павле Зорић

ЗАЊИХАНА ПЕСНИЧКА МИСАО

ПЕСМА стасала у лелујавом простору између рационалног сазнања и слутње. Окренута про. шлости и будућности истовремено, песники“ ња својим стиховима покушава да одгонетне тајну пролазности. Тренуци претворени у слике, у поетско трајање, укрштају се и преплићу, а као понорни одјек јавља се узалудност, немогућност таквог. покушаја, сизифовског напора да се време, ако га већ не може над: јачати, барем натпева. Такав покушај, ме ђутим, крије и варку: натпевавањем времена само привидно побеђује песник — прави по

бедник је песма. Али у том тренутку песма 2

више није у власти песника, већ у чврстом загрљају са временом. Отуда: Никад. Отуда крик; не одлази. Тренутак песниковог пораза претвара се у песму. Да се разумемо: иза стихова и даље стоји песник. Но он је скривен, његова присутност тек је наслућена. Претачући искуство и сећање у стихове, песник се повлачи у сенку.

Песма је, дакле, настала кроз сукоб са животом, са његовим неумитним законитостима.

Протекло се не враћа, нити се може вратити. На местима где смо некад били сада су АРУ ги, и док крочимо даље, ка непознатој (зато џ исти мах и привлачној и страшној) будућности, иза нас остају понори преплављени мраком. Нема начина да се одупремо физичком закону по коме једно тело не може бити на два или више места истовремено. Али није песнички, ни људски, помирити се с тим; песма управо настаје искушавањем немогуБег. И доноси поетско сазнање: да се цвет не враћа у корен.

Весна Парун објективизира своју песму. Почиње исповедним тоном, да би одмах прешла на обраћања другом лицу, које се упоредо са првим (Ја) појављује у песми. авља се и расте драма, интимна, камерна, при“ гушена. Оба лица су још увек на једној страни, супротстављена времену. Никад, као одјек резултат искуства, почиње да прети. Слике које следе (река, цвет) наговештавају пораз. Окретање прошлости (своме Никад), чини се, има само један циљ: прибирање снага за нову борбу (пораз још није дефинитиван). Или за стоичко мирење са судбином. Резултат је ближи овом другом, али доноси нов моменат јавља се човек, ново лице, што води даљој објективизацији песме. Ала декор се мења: уместо травних пејзажа и љубичастих брда у финалном чину ове песничке итре сцену окружује ноћ, Још један покушај да се време заустави, да се одупре одлажењу У будућност, завршни акорд (крик), без резултата. Песничка драма прерасла је у песму.

Збир сетних песничких искустава сабран је тако у одређену визију човека и света, и слику наше егзистенцијалне ситуације. Зањихана песничка мисао кретала се од љубави и топлине, од озарених предела наде и благости, до мрачног, успаванот простора у који не можемо продрети. Сазнање о нашој усамљености и пролазности јавило се на том путу само по себи; оно је чак, рекли бисмо, већ било присутно у аутору (и у нама), требало га је само открити. Захваљујући успелим песничким сликама, пред нашим очима, док читамо ову песму и док нас она прати, одвија се читав један мали филм о човековом тражењу и пролазности, срећи и усамљености. Мосталом, песма се и завршава правом филм: ском секвенцом: криком, безуспешним позивом бићу које нам је потребно да не одлази.

Иван Шоп

ОБЛИК КОНАЧНОГ ОДЛАСКА

ПЕСНИК уочава судбину свих овоземаљских живих и мртвих ствари — судбину пролазности. Можда мој израз „уочава не одговара у потпуности ономе што мислим, али бих хтео да кажем да је песникиња овом песмом нагласила сталну присутност неповратних од: лазака, судбину да нас ствари напуштају. Човек није свестан непоновљивости многих ства-

ри у оном тренутку у коме нам сеи догађају, у тренутку збивања. Ми их увек прихватамо као нешто свакидашње, као нешто разумљиво, нешто „само по себи" и, коначно, као не што што нема значајнијег удела у нашем људском битисању. Међутим, праву вредност свега. онога што пролази, управо је могуће сагледати тек са извесне временске дистанце. А ондаг! Онда је већ касно да их поново доживимо. Тако цео живот пролази и прође, а да човек није свестан његове праве вредности и лепоте. На крају свог пута, када се осврне за собом (као што то поручује песникиња) човек тек види колико је био немоћан и недетерминисан у бескрајном ритму протицања. |

Драгојло Паштракуљевић Дип. инж.

ТИ И НИКАД

ЗБИРЦИ у којој је први пут објављена торња пјесма дала сам наслов „Ти и Никад". У ствари, оно „Ти“ је само неки измишљени мост који омогућава да се уопће запутимо из привида реалности у друге, непролазније свјетове. Мост између нас и оног незнаног циља ка којем су нас гурнули; ми прихватамо уз пут безброј варијаната отуђења, разбијамо своје јединство да бисмо се домогли јединства пјесме. Поезија је на тај начин један вид нашег. опирања циљу, наше непризнавање крајњих тачака у којима је садржан ни-

ВИЊЕТА ЈОСИПА ТУРКОВИЋА

хилизам збивања. Кретати се, као вода, као хлорофил, успркос томе што нема повратка у исту сунчану зраку, у исти музички акорд времена, у искуство које смо одбацили Од себе давши м облик спознаје. Кретати се ка себи и од себе поново ка неком поразу, по. тврђивати човјека враћајући се мјестима на којима га више нема, тоновима који су га претворили у пламен учинивши тако битак нерањивом супстанцом. Покушаш ли, побјећи у апстракцију, пјесма те враћа твом тренутном задатку: свједочењу. Покушаш ли се скрити у вјечно, пјесма од тебе тражи разумијевање људског и ефемерног. Тиме пјесма постаје наш нови водич ка циљу којег смо се били одрекли. Непосвећеног нисмо га хтјећи — а сада нам је неопходан! Ако бол спознамо као циљ, пријашњи циљ постао нам

_је средство; а ослобођење од бола резултат

је те загонетне човјекове игре.

Весна Парун