Књижевне новине
ПРЕ НО ШТО ЈЕ МОГУЋЕ било шта рећи, потребно је знати да ли, је Јерманова мисао права религиозна мисао. По свом значају ово питање превазилази оквире „Слугу' и дотиче се целскупног Цанкаровот дела, п то из једноставног разлога што још увек није заборављено питање Цанкарове рели“ гиозности и његове идеолошко-политичке припадности,
Само је питање пре свега начелнот карак тера и оно се односи на природу џелокупне уметности и литературе Новога века: да ли та литература још уопште може бити рели. тиозва2 На овом месту није могуће ово пи: тање до краја развити, али је потребно написати бар неколико напомена, Берђ Лукач је записао да је европски роман епопеја света којег су богови напустили. Не односи ли се ово на целокупну књижевност и умет“
"ност Новога века2 Није ли само песниково срце разбољено од чежње за богом, док је његова рука која'пише, скроз наскроз безбожна, а знаци који остају иза њених по« рета, само знаци потпуне човекове усамље“ ности и његове доследне, неопозиве присебности. Уа ове начелне проблеме, питање Цанкарове религиозности, какво се појављује У „Слутама", постаје још важније и теже. Питање гласи: какву улогу има бог у Јермановој мисли која каже да су сви људи према божјој слици створени2 .
Човек-створен-према-божијој-слици овде је темељ на који је постављена Јерманова ак: ција усмерена на враћање људи ка њиховој бити, што значи усмерена ка стварању исто“ ријских субјеката. Човек субјекат је према томе начињен по слици, по лику бога, па је као такав сличан богу, његов је снимак, ппјле5)5 бога. Ако је пак човек снимак бога 7 тренутку када је субјект, ако је Богу сличан зато што је субјект, онда то не мо же значити друго до да је у ствари бог управо историјски субјект и ништа друго и да је човек његов модус, јер се као, суојект још није реализовао, он је субјект тек нетле дубоко испод свог плашта, док је бог већ скроз наскроз реализовани субјект, он је као субјект до краја при себи, јер У супротном човек ни у ком погледу не би мотао бити његов снимак. 4
Човек као историјски субјект је, дакле,
сличан богу, мада тиме још ништа није речено о извору и природи те сличности: да ли -је та сличност. нешто [ могуће или пак само нешто случајног На · ово питање одговара реченица која каже да је човек од бога и створен: човек је створен да би био сличан богу. По постанку је богу сличан. А постати значи и бити, што даље значи да је човек историјски субјект већ по томе што једноставно јесте. Човек је историјски субјект по битку. Тврдња да је човек такав субјект не одговора само на питање шта је човек, већ уједно говори и да човек јесте.
Структура, која носи име: човек-створенпрема-божијој-слици је натај начин довољно описана, тако да се разоткрива оно значе“ ње бога које се појављује у њој. Бог у поменутој структури није реч свих речи, није последње име, већ име за нешто друго, име за Субјект. Речју бог историјски субјект је уздитнут у универзални, надиндивидуални и основни лик свега што се дешава са човеком. Према томе, бог је присподоба, метафора, н не појављује се због себе самог и као он сам, већ се појављује због нечег друтог: због субјекта, и то тако да утемељује човека, који пише своју судбину сам. На тај начин смо доспели већ ван религиозног и зато структура човек-створен-према-божијојслици добија нову димензију: ако, наиме, то више није религиозна мисао, онда и та структура сама по себи постаје само метафора, односно присподоба, те је није могуће схватити дословно: ова структура не мисли озбиљно оно што изриче, не мисли озбиљно да је бог створио човека по својој слици. Јер тај бог који је човека ство“ рио да буде историјски субјект није прави бог, па је сасвим гдиродно да се метафора која говори да је човек од бога одређен за то ла буле субјект мора расплести у мисао да је човек за то заправо рођен, да је историјски субјект већ по свом рођењу. Уместо постања _ појави се конкретно човеково рођење, па се зато уместо божије стварзлачке руке мора појавити мајка: човек је биће које само пише своју судбину већ по својој мајци. Оно што су слуге негде дубоко испод свог плашта, то су по својој мајци, А под својим плаштом, они су људи ко ји могу писати сами своју судбину, укратко истријски субјекти, Јерманова акција је дакле заснована на мајци. У драми се. то више пута испољи. Најснажније у послелњем чину, када Јерман тврди мајци да се понашпао онако како му је заповедало ње: тово српе, које је од мајчиног. срца. У складу с тим је и његова изјава жупнику да није рођен за слугу: „очерупајте јастреба, у толуба се ипак неће претворити; и нека се пјева _ девет пута закуне, лајати никад неће." И
Јерман није рођен за слугу, рођен је за јастреба п шеву. И пошто је тако рођеп, уопште се не може понашати другачије но што се понаша. Његова акција, утемељена у његовом рођењу, у нечем дакле што Је ван домашаја његових руку, мора стога „о. бити карактер неке исконске неминовности, као што је неминовно ла јастреб буде јастреб, а не голуб, те зато нарочито наглаша-
1
нужно и једино.
лета
ДУШАН ПИРЈЕВЕЦ
ва: „збиће се како се мора збити“, и још: „Нек буде како је суђено“. То што човек јесте, а човек јесте историјски субјект, то му је суђено, то је његова судбина, Суђено му је и досуђено по рођењу. Рођењем, пре ко мајке прима, дакле, човек своју судби. ну. По мајци прелази бит у људе, и по тој бити, мада је она затрпана дубоко испод слојева слугањства, мизерије и немоћи, сви су људи једнаки, јер су сви рођени од мајке,
Очито је дакле да бог сам није био дово. љан за конституисање главног јунака „Слу гу“ и за његову акцију, Његово је име ту само зато да би метафорички представило универзалност историјског субјекта и даби у присподоби показао да је субјект теудљни лик, темељна фигура или структура све. га што постоји и што се збива. Универзалност и темељност тог лика коначно ће потврдити тек лик мајке. Мајка је тако рећи посредник између опште-апстрактнот и конкретно-појединачног; у општем процесу живота и историје мајка је она тачка на којој се апстрактна слика човека који пише судбину сам, очовечи, те уместо апстрак тнот појма постаје опипљива људска стварност и јемство начела живота. Мајка није само симбол човечности, већ и гаранција њене ваљаности. По мајци, по свом рође: њу сваки појединац, тј. сваки коначни ин дивидуум, постављен је у општи процес, чији је општи лик управо човек који пише своју судбину сам, а то зато што је то темељ човека уопште. Рођење, дакле мајка, овде је посебно уздигнуто као вир човекове бити, С мајчиним млеком човек пије и смисао свог једнократног и коначног живота; човек је рођен за нешто одређено. Значај мајке је заиста основни и изузетан, а такав изузетан значај могао је мајчин лик добити само зато што бога нема.
Лик мајке у „Слугама“ — и вероватно у целокупном Цанкаровом делу — не товори само о томе да бога нема, већ разоткрива и чињенвцу да тиме што човек јесте, он је ту за нешто, не ни за шта.
Јерман се појављује као јунак иако за јунака није рођен. Исту или бар сличну мисао рекао је већ једном раније: у трећем чину када је говорио Лојзки како је он у ствари слабић и како би хтео само да игра јунака.
Јерман дакле „зна“, и „зна“ већ прилич“ но дуго да није рођен за јунака и јуначке послове. Он се бави: нечим за шта није и шта није. То чиме се бави и за шта уједно није рођен, не може бити ништа друго до његов „покушај“ да од слугу направи људе, да бар једноме од њих одвеже руке и памет, Бити одвезаних руку и памети значи исто што и бити биће које само пише своју судбину, укупно историјски субјект сло“ бодне акције. Управо тај човек као суб јект историјске и слободне акције довео је Јермана овамо, што ће рећи у неправи крај у ком се бави оним за шта уопште није рођен, односно, да игра „улогу“ историјског субјекта. Ако он изјављује да се бави нечим за шта није рођен, он тиме казује да није рођен за ту улогу, да није рођен ла буде историјски субјект, односно да није већ по рођењу и по мајци одређен да буде историјски субјект и да сам пише своју судбину у смислу и на начин на који јето формулисао у геслу одмах на почетку првог чина. А тиме је већ изрекао да она општеважећа и свуда иста бит човека не долази човеку и у њега већ самим рођењем или по битку. Бит и битак дакле нису једно и исто, бит није могуће извести из битка; смисао свог јединственог живота човек не прима изравно од мајке. Оно што се показало већ у трећем чину када је Јерман одбацио Каландров предлог за одлатање збора избило је сада свом снатом те уједно расветлило
ОДЛОМАК ИЗ ДУЖЕ СТУДИЈЕ О ДРАМИ „СЛУГЕ“ ИВАНА ЦАНКАРА
неке слојеве који су у трећем чину дстаја-
ди још увек нејасни: Јерманова реченина не говори само о томе да он није рођен за лтначке послове којих се латио, не говори дакле само о разлици између бити и битка, већ уједно и о томе зашто ипак обавља те послове за које није рођен. Самовоља исто. ријског субјекта, која долази до изражаја џ трећем чину, не може тек тако избрисати тај субјешт: самовоља и неоснованост не зна че да човек упркос томе ипак није историјски субјект слободне акпије, па се стога већ у трећем чину отворило питање: како то да је човек историјски субјект ако зато није одређен по биткуг Ово је питање врло важно и изискује одговор, а кад нам Цанкароп текст тај одговор не би нудио, онда би то значило да је запао управо у оне ди“
леме које смо, с њим у вези, покушали да
одбацимо.
На постављено питање одговара Јерманова реченица у којој се између осталог каже да се он бави јуначким пословима зато што се њима мора бавити, а мора зато што се свет тако заокренуо. Уместо мајке и битка као извор историјског субјекта појавио се свет, Шта заправо значи тај свет који Јермана присиљава да обавља послове за које није рођен> Пре свега, очито је да то није неки свет уошште или свет тек тако. Јерман врло јасно каже: „јер се-свет тако заокренуо“, Акценат није толико на самом свету, већ на чињеници да се тај свет заокренуо, то јест, да се заокренуо на одређен начин, да се дакле на одређен начин променио. Тек тај, на одређени начин закоренут или измењени свет присиљава Јермана да обавља јуначке послове, Стога не би требало употребљавати реч свет, боље је ако кажемо: конкретна светскоисторијска ситуапија пли конкретни положај света у историји, па 1е и израз ситуација поеузак и боље је рећи епоха. Када дакле Јерман обавља послове за које није рођен на то га нагони положај! или устројство света карактеристично за одређену историјску епоху.
Јунаштво је добило свој јасно одређени извор, а самим тим су га добила и сва дру. та, већ позната одређења бити човекове: човек одвезаних руку и памети; човек сам пише своју судбину; човек као историјски субјект слободне акције. Сви ови _ ликови као врсте опредељења човекове бити не из виру дакле из битка, човек се у тим ликовима не јавља зато што би био за њих одре: Ђен по рођењу, по мајци или по битку, већ зато што га у њих призива и у њих поставља конкретни социјалноисторијски свет. Човекова бит се пише у овом свету, њиме је одређена, та бит је одговор и лослушност устројству света — и ако је човек историјски субјект слободне акције, онда је јасно да управо свет има димензије субјективизма, активизма и слободе. Човекова бит, која има три основне димензије: слободу, акцију и субјект, не долази човеку преко битка, па је јасно да је та бит истина начин човековог социјално-историјског постојања, али као начин постојања није ништа конач“ но ни вечно или апсолутно. То је епохални начин постојања. А за тај епохални начин човек није рођен, одакле следи да се у Јерману разоткрива и конституише разлика, па је јасно да је та бит истина начин га чему га позива епоха, којој припада. У конститутивне елементе времена и света, односно епохе, спада несумњиво и народ, па је могуће тврдити да се у Јерману догађа ни разлика између онога у шта га позива народ и онога што му налаже мајка-битак. Без обзњса како то необично звучало у односу на пелокупно Цанкарово дело, ипак је чињеница да се уз разанку између бити и бит ка разоткрива и разлика између народа и мајке.
Тиме што се разлика између бити и бит ка изоштрила у разлику између народа и мајке, постављени смо у ону тачку у којој је реч о преокрету при читању Џанкарове литературе и у којој се тај преокрет дешава. Стога се сад отвара питање какав је уопште карактер те разлике, какве су њене ди мензије и колики је њен значај. Да ли је та разлика исто што и конфликт или сукоб који познају свет традиционалне теорије о драмском конфликту и каквог имплицирају све традиционалне интерпретације драмске књижевности. Да ли је та разлика конфликт у ком се на истој равни срећу два, по ус тројству истоветна и равноправна партнера, и то тако да су дате само три могућности; пораз, победа или измирење2 _Одтовор на постављено питање очитледно зависи од тота како схватамо оба елемента разлике о ко. јој је реч. То су бит по битак — да ли суто два иста партнера на истој равни Битак значи да нешто јесте; бит значи шта нешто јесте. Пре но што се о нечем може рећи да јесте то и то, мора то нешто посто. јати. Битак је дакле пре бити, што даље значи да се битак и бит никад не могу сре. сти на истој равни. Битак је на овој равни на којој нешто јесте. Бит је пак на равни на којој је већ нешто сасвим одређено, али наравно тек пошто то нешто већ постоји, Стога о разлици између битка и бити треба мислити онако како нам то омогућује савремена философска мисао: та разлика је онтолошка _ диференција, разлика између суштине и постојања, између онтолошког и онтичког, .
Посебно је питање наравно да ли је уопште дозвољено употребљавати појмовни апарат философије при размишљању о литерар. ним делима. Ово питање пита такође зашто се за помоћ обраћамо управо подручју оне философске мисли која онтолошку разлику мисли сасвим експлицитно, у њеном разоткривању. То су начелна питања која овде није могуће решавати, јер су по својој природи таква да задиру у могућност писања о литерарном делу уопште. Но тим је важније друго питање; да ли су димензије Цанкаровог текста заиста такве да нам не прео стаје ништа друго на до прибегнемо ,појму“ онтолошке диференције те тако заобиБемо појам традиционалног конфликта, су. протности или противуречности» Ово пита: ње, које наговештава да се више не крећемо подручјем познате дијалектичке тријаде, гласи: да, ли је устројство основног сукоба који омогућује и одређује „Слуге“ заиста једнако „устројству“ онтолошке разлике,да Ли дакле спор заиста није више конфликт у традиционалном значењу те речи, да ди је то заиста „само“ рас-пор, који нас као такав овлашћује да напустимо свет дијалектичке тријаде2
Свако ко је мало пажљивије пратио досадашње разлагање мораће да призна даје Цанкарсв текст био већ неколико пута провераван у односу на структуру традиционал ногт конфликта — то нарочито важи за завршну сцену драме, а посебно за однос измећу такозваног новог живота и пређашњег Јермановог деловања. При том се несумњиво показало да се текст „Слугу“ у оптици _ конфликта или сукоба приказује обавезно у искривљеном облику, односно у слици која се никако не може сложитиа оним што читалац стекне пажљивим и“отвореним читањем самог текста. Или другим речима: слика „Слугу“, добијена кроз оптфку конфликта и сукоба, изврши над оним што читалац открије отвореним читањем Цанкаровог текста, и над оним за шта је тај текст сам отворен, такве редукције н сакаћења, која стварају врло интензивну напетост, па чак и муку, пуну отпора. И најзад: није ли и сам аутор говорећи о преласку из сатире у трагику и из трагике “ браон стара пара зе Теза Ираја саз се как Вира традиционалних конфликапа " говори да ћемо отвореност
у ров текст, и уједно верност његовОј сопственој мисли сачувати ако се одрек немо оптике традиционалног конфликта и ако спор или спорност која је драму омогућила мислимо као онтолошку разлику.
Јасно је да тврдња о онтолошкој разлнци, о разлици између онога што од Јермана захтева мајка и онога шта од њега захтева свет који се тако заокренуо, засада има чисто начелни карактер и даје у овом тренутку тек радна хипотеза чија ће се одрживост показати тек у даљем расправљању, то јест, ако следимо ток Јерманове судбине до краја.
Превела Марија Митровић
НЕВИНИХ
е
На ПЕСМА 7 | последњој степеници
на Ташмајдан
и кад ме стари друг мучи
а после ми купи сладолед и опет све постане радосно као да нисмо ни одлазили са трга препуног голубова и као да смо се цело време
само смејали некој смешној
БИЉАНА СТАНИЋ
Волим кад ме пријатељи позову
великој
што се збунила пред нама и побегла иза стуба на старом степеништу
ДАЉИНА
гимназија, осмнаест тодина у шкољци ветрене лаћице
погледа заплака
робњак")
ПЕСМА 8
кад смо у рано пролеће излазили на мост хеми!“ п махали рукама
'пто су тог поподнева изшшле из рукавица
а после све до вечери
бе и плитким ципелама и без капута као да смо тог дана
Тре
на улице града
Видех даму тде бежи иза мене
Највише сам се радовала
ла пратимо бродове низ реку
трчали по кеју са толим главама !' таареним машнама у кост
и најмање бриге заборавилн. Онда смо се враћали раздрагани
Уређује Владимир В. Предић
Биљана. Станић, Шеста београдска
била је тако дивна. месец задрхта кад чаробњак земљу погледа
(Витјеслав Шезвал, „Чудесни 482
у коме су се већ палила светла и непрекидно се смејући причали
да смо видели зиму како одлази
и још да нам је Сунце обећало
да се већ сутра враћа
да започнемо нове игре
и (оно најважније)
да више не морају
да се носе капе.
Сутрадан смо обували доколенице
и журили
ла још једно поподне
будемо безбрижни
и сваки тренутак слијемо у игру
јер
последњи пут смо били деца.