Књижевне новине
У овом броју:
Меша Селимовић;
" ПИСАЦ СЕ СУДИ СА СВОЈИМ ВРЕМЕНОМ МА 0 ЧЕМУ ПИСАО
Јован Живановић:
Што НЕ
(Писмо Ру)
БЕОГРАД, 30. АВГУСТ 1969.
новине
кт5ћ Ју м У
Година ХХТ. Број 361. Лист излази сваке друге суботе.
Цена 1,50 динар
Шпеац се суди са својим
временом ма о чел
РАЗГОВОР СА МЕШОМ СЕЛИМОВИЋЕМ
РАЗГОВОР са живим савременицима (савременицима у најужем смислу речи) водићу непосредно. . За овај број „Књижевних новина" сатоворник сам Меши Селимовићу. · „Сјајан је то језик, жив врцав, набрекао од животних сокова, веома одређен, неугодно прецизан, чврст (као челик, каже Белић), пун искуства, бодар и торак, подсмешљив и подругљив, убодљив, ослоњен на колективну емпирију и велико мном
тво, и зато целовит, громадан, кодек
тивно уопштен, многогласно резонантан." (Меша Селимовић: „за и против Вука") ) ;
МИЛОВАН:
Драги Мешо, да ли је писац „екс. паицитан" или „имплицитан"2 Односно, да ли он треба да дозволи да га други објашњавају по свом нахођењу, или он задржава за себе једино право да сам себе објасни2
МЕША:
Зашто полазимо од претпоставке да писца треба објашњавати» Да ди зато што мислимо да је писац нејасан или да су читаоци недорасли2
Што се мене тиче, не волим писце .
које треба неко да ми објашњава. Јер, шта може да ми објасни» Само неке периферне, другоразредне чи: њенице које нису важне за разуме. вање суштине. Све друго, смисао, арому, нијансе, освојићу сам, задржавајући себи право да то буде потрешно, Само нека ме нико кроз У мјетност не води за уво.»
Писца најбоље објашњава, или оптужује, његово дјело. Други га не могу објаснити, јер не могу ући у његов скривени унутрашњи свијет, осим путем. аналогије, а то је при дично дубиозно.
И зашто писца Зар није довољно да та прихвати или одбацимог
МИЛОВАН: |
Колико тод да је у Вашем роману „Дервиш и смрт“ главни јунак историјски удаљен и лоциран у. АРУтом времену, прича се: да су „ЉУДИ. почели да препознају, „дервише . Сматрате ли да „историја“, алудира. на стварност, или да „стварност“ 2Аудира на историју ] (
МЕША: | ст
Дервиша из мог романа није теш ко препознати, много их је, много нас. је на свијету. Довољно је:погле“ дати се у огледало,
објашњавати» мо,
поштенијег, најмудријег, већ правог себе, . 4 Осим тога, зар и историја није стварноста Живот се толико споро мијења, бар у својим најважнијим манифестацијама и карактеристика ма, да бисмо погријешили сматрајући да се, сем у неким спољашњим ства“ рима, наше вријеме битно разликује од прошлог. У ономе што је суштин ски човјеково, према томе и у пси хологији, није се измијенило много.
свако покољење, због сујете. и „престижа, мисли: до нас'ништа, од нас историја. 0.
МИЛОВАН: 8 Е
Да. ли историјски, удаљена тема пружа више могућности, заправо
али без предуб- | јеђења да ћемо видјети најбољег, нај
' па ни себе, а с
стваралачке слободе, од тема из сав-
“ ременог живота»
МЕША:
Можда, јер се не мора сувише мислити на многе живе осјетљивости. Али се мора и то, и ја већ поаињем да газим у ризик писања о нама данашњим. Нека ми је алах у помоћи. -
„МИЛОВАН; .
Ви сте говориди 0 односу књижевности и политике, и то врло добро. Мислите ли да ће политика увек имати (или тражити) конфликте са књижевношћу, односно књижевницима2 |
МЕША:
Увијек ће бити конфликата, све док буде политике која управља. државом. Разлог је једноставан. Књижевност, сва, од давних почетака до данас, товори о несагласности идеала, човјекових жеља, можда и утопије, и стварности. Политика, међутим, афирмише једну одређену идеју, сво ју, сматрајући да је битна њена суштина, а не одступања; за политику је важна цјелина а не детаљи. Књижевност зна само за детаље од којих се поступно саставља цјелина. За политику је важнији циљ него средства, за књижеоност: су "много важнија средства него циљ, јер сред, ства чине живот, а циљ је оно што може пи не бити. Политика види друштво, мноштво, народ; књижевност види појединца. Разлике и супротности су велике, и то због саме природе ствари а не због нечијег каприса. Нађу се заједно само кад наиђу опасне и драматичне тешкоће за земљу и народ. Зато је боље да се не нађу често заједно.
МИЛОВАН: Да ли писац, као савременик, од:
товара у садашњем времену и када се суди са прошлим временом»
МЕША:
Писац се не суди са прошлим временом, ма о чему писао, већ са својим, увијек. ;
"МИЛОВАН:
м „Дервишу и смрти" написали сте: „Четрдесет ми је година, ружно доба: човек је још млад да би имао жеља, а већ.стар да их остварује. Мене „интересује. да ли старији не ља и да ли је старост изне-
мају же 1 е веравање младости Ви кажете у ро-
ману да се МА је тарост биће. да се бо-
ји. младости»
МЕША:
Старост се боји себе, младости, живота, смрти, успомене јој постају мука, некадашња величина приговор савјести. Старост жалосна, јер је за видна, негрпељива, заборавна, назад. на, Дивно би било кад би се човјек рабао стар и све више подмлађивао, док не би на крају живота постао неразуман као дијете и чист као заметак. Бар не би био свједок пропадања нечега што је некад било човјек. адост ничега не боји .
17 ниво)
МИЛОВАН:
Шта мислите о креду младих „Будимо реални, захтевајмо немогуће2"
МЕША:
Негдје сам већ написао: „Не тјерајте нас да захтијевамо могуће". То раде чиновници а не књижевници. Млади су у ствари пјесници, поготову ако не пишу пјесме, и могу да желе само уемом ле. За једно
Арам - = ње 4 4 омагоде остаје маИилоатиуст, Моја. може
почети и у тридесетој тодини.
МИЛОВАН:
Случај Кузњецов намеће питање: има ли писац право да се одриче свога дела2 И може ли га се одрећи2
МЕША:
" Писац се може одрећи свога дјела. Само не знам како ће се дјело одрећи свога писца.
Писац није равна аутострада, већ вијугав пут, кога бије киша и лед, подлокавају бујице, и све је његово, и окуке, и неравнине и тешки успони. Добро је само ако води не. куд, међу људе.
Писац не може увијек да се буни, али је жалосно ако се никада не по-
буни.
МИЛОВАН:
Роман „Гордо посртање" Војислава Лубарде изазвао је протесте Савеза бораца, али је истовремено отворио питање — сме ли писац да. буде сведок свога виђења времена»
Шта мислите о видном пољу писца, а посебно о роману „Гордо посртање"2 МЕША:
Роман „Гордо посртање" је прим-. јер колико је опасно писати о ономе што нас боли, што је.жива рана. У том роману само се у једној глави товори о првој ратној години у Рогатици, све остале описују личну драму јунака, без политичких импликација. Нико се, међутим, не интересује за роман, за његових десетак поглавља, за његову вриједност, већ само за ту једну једину главу, У којој се товори о нашој бруталноти. Ако није истина то што Лубарда говори, коме је штета нанесена2 Ако
· је истина, у чему је Лубардин тријех
Рекао сам већ, у изјави новинама, да спор може да постоји само изме-
Наставак на 15. страни
У еледећем ороју:
Раде Николић; АНАРХИСТИ И МАРКСИСТИ ·
Хулио Каро Бароха: ВЕШТИЦЕ, ВАРАЛИЦЕ И ПОЛИТИЧАРИ З
КО ГРАДИ А КО
РАЗГРАБУЈЕ2 | (Анкета „Књижевних новина“ о „дивљој“ градњи у Београду)
~
ЗАШТО ОСУЂУЗЕТЕ
оно
што ик познат»
НАВИКАО САМ да не реаљујем на критичке оцене мојих филмских дела, Критику сматрам природним правом било ког појединца. или форума, које проистиче из мога права — да дела своје филмске активности слободно понудим пажсњи јавности. Ме. ђутим, прочитавши критички напис Владимира Јовичића, објављен у „Економској политици" од 21. 7. и „Бор. би" од 3. 8. под насловом „ЏПрни талас у нашем филму" — принуђен сам да се одрекнем ове своје навике из три разлога:
1. Пишући о проблемима „наше филма" аутор написа је нетачно приказао садржај филма „Узрок смрти не помињатц“. Као аутор морално сам обавезан да свој филм заштитим од нетачног и тенденицкозног приказивања његовог садржаја и намера.
2. Приказујући произвољно садржај поменутог филма друг Јовичић га те употребио као аргуменат и илу“ страцију својих теза — изнетих у оквиру теме која је, у овом тренутку, од несумњивог јавног. интереса. Заинтересован сам за ефикасност једне
Писмо једном критичару
чедкаг дискусије и због тога осећам обавезу да скренем пажњу на порсокак у који води размшиљање на. ос• нову једног погрешно одабраног при“ мера. 1
3. У закључку свога писања аутор истог. констатује да се наша филмска продукција нашла у озбиљној кризи. Ова констатација, за разлику од не“ ких претходних, није ни. сувишна, ни нетачна, Међутим, постављајући пог“ решно · дијагнозу узрока те кризе друг Јовичић ситуацију чини још. неповољнијом, Пошто сам егзистенцијално везан за тај, периодично оболе“ вајући организам, осећам се професионално обавезан да га заштитим од погрешне дијагнозе и њених импли“ кација. у
Зато молим Уредништво „Књижев них новина" да објави ово моје пис“ мо другу Јовичићу уз напомену да дискусију са њим преносим у „Књижев не новине" због обимности текста, но надам се да она тиме неће ништа из“ губити.
Јован Живановић
Сва земља У збеговима и лов на њих
(ЈЕДАН ЗАПИС ИЗ ХУГ ВЕКА)
Друже Јовичићу,
Садржај филма „Узрок смрти не "помињати“ коме 65 посветили Свен ју пажњу Ви сте овако приказали;
»У једну српску варошицу ушли су окупатори... Почели су затамањивати све што је мушко премда — судећи према ономе што се у самом филму може видети — у Србији после Солуна није ни било мушкараца. Да их је остало бар би се један дрзнуо да бежи... бар би један опсовао пред стрељање, подвикнуо, пљунуо.. “
Ако сте заиста видели филм чији садржај овако приказујете, зашто сте ово написалиг Евидентно је. да у том фиаму постоји сцена У којој сеоски столар (чији лик тума> чи Павле Вујисић импресивно као и увек) — на прагу свога дома, о. чајнички покушава да и физички заштити своја два нејака сина. Филм недвосмислено показује да овај запањени човек и до очаја доведени родитељ, улаже све своје физичке и моралне снаге у тај покушај. Што овај „мушкарац“ преостао у „Србији после Солуна“ ипак није успео у покушају на: који се „дрзнуо“, није резултат само његове мушке неатилности, Везали су га. Али и тако обе-
спомоћен, пред смрт на губилишту, он је имао моралне снаге и храбрости да „пљуне“ официра који исмева његово осећање разапетости — између родитељске љубеве и брике, и људске солидарности са патњом својих суграђана. Можда ови те стови, мерени аршином вестерн филмова, и не личе на јунаштво ко је одговара укусу савремених потрошача. Но овај човек није потомак каубоја и не мора бити приказан искључиво као јунак из каубојских филмова, да бисмо му признали му шкост достојну „Србије после Солуна“. Кад већ критикујете филм „Узрок смрти не помињати“ поред осталог и због тога што је „изневерио истине говорене у народној песми“, морали бисте се сетити да постоји народна песма која „говори“ да јунак мора бити кадар — не само стићи и утећи — него — и на страшном месту постојати. Дозволите ми да вас подсетим да је, мислим 1953. године, одликована орденом народног хероја једна жена из Шумадије, која се звала Даринка Радовановић, не зато што је овај народ задужила оружјем, него зато
"што је, са обе своје ћерке, на стра-
шном месту постојала до смрти. И-
мамо све разлоге да се делом овог Наставак на 15. страни