Књижевне новине

1: А

Мештровић и јеванђелнст Јован

(ЂЕЛЕШКА ПОВОДОМ ЛОВЋЕНСКОГ МАУЗОЛЕЈА)

НАЈСЛАВНИЈИ ВАЈАР код нас из међу два н око два рата, Иван Мештровић, обично није знао да смишља нарочито оригиналне споменике. Његов пројект маузолеја на Ловћену, позванији — историчари, уметности — то су одговорније и квалификованије објаснили, такође није изузетак. Остало је, међутим, при томе неречено да ни његов Његош с орАом-тицом на централном месту, засад пројектованог ловћенског маузо: Леја, није оригинално дело његова духа. Са орлом је, наиме одвајкада, управо ол када траје хришћанска иконографија, и често у књигама, на иконама, мозаицима н фрескама, сли. кан јеванђелист Јован. Орао на тим сликама другује са јеванђелистом на најразличитије начине, на пример, он је порел јеванђелистових ногу, на столу на коме пише своје јеванђеље мли пзнал јеванђелистове главе. Кала је већ морао, јер другачије није могао или знао, ла бира хришћанску ситуапију с орлом, Мештровић је, због нечега, изабрао орла изнад јеванђелистове главе за своју визију Његоша.

Право је чудо да у Српској православној иркви нико до данас није приметно овај, врло уочљив и прнисутан, извор Мештровићеве _ инспираедије, па своју пркву позвао. да при„Хвати оваквог Његоша, а његову ин„спирацију прогласи божијим провићењем, Без људи који би уочила Мештровићеву инспирацију, Црква се, ето, упорно и одлучно опире пдеји о владимм, господару и песнику која би јој морала бити понајближа, а по томе што није много оригиналиа, Прквп бп морао овакав Његош

Неспоразум око Његоша — и око споменика

ПООДАВНО ПОТМУЛО, па онда, у ове дане, врло бучно, код нас се постављало питање — чудно питање:

— Чијн је Његош песник>

Спор је узимао такве размере ла.

се, њиме, имао позабавити и сам Уставни суд. Али — ако смем рећи ова висока установа је, изгледа, више пажње указала ветрењачама неголи овом питању.

Извесна загребачка штампа је, данима, прилично простора посвећивала тврђењима да су „Срби насилно (разбојнички2) притрабили Њетоша .

Матица српска. се, скрушено, смер но, ломећи своје старе. фине, ћилибарско-жуте прсте (скоро) извињавала — покајнички — што је Ње гоша убројила у српске писце... Срп ска књижевна задруга је немо (као заливена) — ћутала мртвим муком.

Председник Српске академије (и неколико истакнутих српских писаца) ушли су у један одбор и приклонили се обесвећивању _ Његошевог трагичног смисла.

Најзад, не престаје полемика око скорог рушења Његошевог гроба на Ловћену. Авај! по други пут би се,

значи, та скромна (и огромна) капе. .

ла имала разорити: некад је то чи. нио (куку нама!) аустро-угарски о купатор. |

. Међутим, ваља признати, сви ови неспоразуми су — кад тад — мора. Ами изићи на видело. |

По политичким и социолошким поставкама, народ се одређује свешплу и заједничком вољом; језиком и расним одликама; — али (неодвојиво од свести пи воље) и културним наслеђима, (хомеровским) _митовима, култовима према страдањима и мучењима; и традицијама.

" Сасвим је могуће да један народ (или део народа) превазиђе — (се-

2

бити баижи им од онаквог како га је видео Николај Велимировић.

Да: чуло ваљда буде веће, ни ме Ву, чини се, атенстички расположеним савременим заговорницима и заточнинима реализације Мештрови. ћевог ловћенског пројекта нико ОА њих, судећи по свему, у незнању, и не слути, или не уме да схвати, 38 каквог се управо Његоша и залаже, Буду ли, међутим, они успели у овом свом подухвату, Прква ће им, пре или после, моратп признати заслуге за реализовање Његоша у камену конципираног подобно јеванђелисту. Биће тада, дабогме, одрицања од таквог Његоша и доказивања да по неко и није желео баш такво приз нање н такву славу. ј

Оваква представа лонста је могућа само под овим нашим небом под којим, леком би се могло учинити, У ПЏрној Гори и нема лоста камена, па стога на Ловћен треба довлачити црин брачки гранит, да би се сивом ваљла додало.прно., ми под којим се тако често реализује Гундулићево: Кој бн гори биђе доли,..

2

За оне који као Моша Пијаде п Мирослав Крлежа још од године 1919. не схватају величину и врелнаст Мештровићевог _клнарства п за оне који попут Немаца, Ентлеза, Руса и толиких других не схватају преку потребу за маузожејима остаје п даље да, јео много година унапред, брину о Његошевом делу на начин како је то,он чинио. Он је отварао школе. Њих још ваља отварати! Издавао је књите. Њих валда нико неће престати да издаје» Отворио је пи штампарију и од њених слова, када је то морао, излио мунипију. Можда бин и сада ваљало подићи понеку штампарију да у миру помаже писану реч по да у, не лајбоже, тужним _ данима _ постане муниција, Његош је имао и личну библиотеку. Велику, јавну, прногопску библиотеку није имао средстава ла оснује. Црна Гора лапас има велику, угледну, јави“ Централну народну библиотеку у којој тма вредних руку али за њу нема много новаца, како би се Његотт њој радовао и

шта би све учинио за њу! Најзад, .

зар не би ппак било корисно покпе-

пути Његошев толишњак> О егошту треба још толико писати. Чак пи Ло данас нема описа његове лпчне библиотеке, плин бар опота што је

о ње остало. И зар пе би било лепо окупити сва истраживања о Његошу па једном месту. Већег п честитијет споменика Његош: донпста не би пожелео.

Фондом ол, на пример, свега миАнон нових динара обезбедило би се само Од тодишње камате издавање Аобро опремљеног по ваљано финанстраног тодишњака. На Џетињу пма људи који би о7овом послу по умели и' хтели да се фи. Само то је по сао, томе се не да дивити као матулолеју од брачког гранита по пројекту највећег и најславнијег међу мештровићима. ако се маузолејом баш то не ће, ето споменика.

Лазар Чурчић

обама, променама друштвених односа и тако даље) старе култове и тра диције, и, на тај начин — одричући их се — (иначе би, логично, тај процес био немогућан) — прерасте у нову — или у.другу нацију. С тим појавама смо били суочавани и у соп ственој историји. А што је сада за нас и најважније — управо је то био и предмет најзначајнијег дела влади ке Рада:

Надање се наше закопало

На Косову у једну гробницу

О кукавно Српство угашено!

Мала 'ли је жертва сва Србија Од Дунава до.сињега мора2

Седмоглава изиђе аждаја

И сатрије Српство свеколико. Српској капи свуд име погибе. Што утече испод сабље турске Што се не хће у ланце везати То се збјежа у ове планине Да гинемо и крв проливамо Да јуначки аманет чувамо ·

За Његоша, после Косова, планине Црне Горе су велики збег, последње скровиште, и светилиште, српског народа. Свуда около, доле: Аравијско море. Покорени у ланцима. О вођење у робље. Набијање на колац. И истребљивање.

Историја миграција — и Швијић — потврђују трагичну поетску визију Његошеву: кроз векове је српски народ био расељиван и истребљиван у широким просторима горке земље. Тада су се, у опустеле крајине, на зга ришта и на гробља, спуштали наши преци са планина Црне Горе, Херцеговине, Санџака. Настављајући да „живе Милошем". „Чувајући косовски аманет, дивно име п свету слободу". | А Међутим, у „Горском вијенцу", Његош ову трагичност, огромну по себи, уздиже до изнад есхиловске; и над ово светлиште на Ловћену, над вија се коб — сада не непријатељ скогт истредљивања — него стравичније! — самоуништења. Одакле ли би се — и ко2 — тад имао спуштати у опустеле земље2

Враг. ђаволу доћи у сватове | у Те свијећу српску угасити. Пољулили. ве Ру прађедовску. Заробили себе у тубина.

Су ет ћете изаћ пред Милоша М пред друге српске витезове»

КАРИКАТУРА БРАНКА ЦОНИЋА

Као код Есхила, као у величанственој кантати и ораторијуму, и пи551 зојепш5, у тешкој људској драми, п трагедији у размерама не појединаца већ читаве једне несрећне нације — у „Горском вијенцу" се све сублимише у понорни, унутарњи, трагични сукоб — и дилему: или опстанак народа српског — или покољ нај рођеније браће,

По драмској сублимацији бола, судбинских дилема, најтрагичнијих конфликата, Његош, дакле, премаша Есхила. Али, у исти мах — Његош оличава најтрагичније ин најсуштинскије традиције; предања; копдензо вање читаве народне епике ох искони; бит и мисао самог опстанка; несреће и славу читавог српског народа. — Чији је Његош песник»

Неспоразум је, дакле, у томе што између Његошевот дела — и руше ња његовог гроба — ... и социолошких теорија о претварању у другу нацију (што нужно Имидинира и од рицање од траци иа-и култова) постоји апсолутна узајамна негација. И противуречност до антиномије.

Из тог угла је сасвим разумљива у помисао о подизању Мештровићевог маузолеја.

Др Лазар Трифуновић, историчари уметности, архитекти, естете, знал ци, стручњаци, правници, теолози сви су до очигледности доказали ко» лико је Мештровићев маузолеј промашено дело, старомодно, неприкладно, непојамно. МИ колико супрот-' но Његошу.

Са иоле осећања за традиције које Његош оличава — (и за култове; да и за... вандализам) свакоме би било јасно да је владика Раде, н у односу на свој гроб, имао ону исту тенијалну визију — као и у своме стваралаштву: Ловћен као грандиозно знамење српског опстанка и светилпште (има ли. итде лепшег, и вишет, и већег храма, споменика, светилишта, маузолеја2),. МИ мала капела која се овековечила и која ле лује не као да је од сура камена но од самих Његошевих стихова, и м» сли, и сагледања. Хомеровска, есхиловска, његошевска једноставност у вечитости, скромност у величини, трагика над облацима пи нада у љул ским срцима, 1

Херостратски разорити овај — и овакав! — споменик — и заменити та старомодном сецесијом (с орлом за вратом!) значило би (парвенијски, новајлијски, разметљивски) не осећати праву. величину. И прави оми сао. И истинску лепоту.

Цетињски · самоуправљачи су се оглушили о све аргументе.

Кад је тако, на жалост! зашто, онда (фарисејски, лицемерно) прећутати и најболнији разлог: ;

Његош је спевао једну од најсубдимнијих трагедија о коби која оп да српски народ. задави у Аравијском мору. 7:

Био је — опет — један трену. так (у новом Аравијском мору) кал су неки — суманути — доносили 0 луке да нестане српског народа. Језивије од папе у Кохутовој драми, један кардинал је, из најдаљег, из пај мрачнијег средњег века извлачио дог му и заповест: Негебссо ехгегтипаге! И... као Сезја Реј... благосиљао х гробова и капегвање и убијање

· и цркава; људи и нејачи.

Иван Мештровић је био очевидап. И никад није поднтао тлас људског протеста, МУ а А

Напротив: МЕ

Стоној цркви на) Каполу (у Загребу) Мештровић је =— нелазно поклонио барељеф:) Христос благо сиља кардинала Степинца — којп је блатосиљао убице.

А у иностранству су — усташе Мештровићу итампале успомене: код Срба нема апсолутно ништа светог; нити ичег лепог. Зар је грех (или је бсгоугодно делог) — благосиљати истребљивање тог проклетот „накота зрелог за секиру“ ,., зе јиро рет... Ђез тв еНатл автезбоге52

Може ли вајар са оваквим пред: ставама (и са тезама готским, иранским ин Керубина Шегвића) исклесати споменик великом песнику српске трагичности, и јада, и страдања» У томе би (естетски) била и одгонетка зашто је — уметнички и људски — Мештровић морао промашити и на монументалну вертикалу Ловћена — сасвим немогућно, смешно, каћиперно, намвно, примитивно, при. земно — налепљивати халдејске, су. мерске, утваре, пустињске, равничарско-пешчане хоризонтале.

Алп зашто газити по болу српског норода»

Зашто обесвећивати Његоша,

Бора Глишић

„ТГвра је орах воћка чудновата“

ПРОЧИТАВШИ оно што је досад написано по нашим листовима о Ње. гошевом маузолеју, изненадио сам се са колико се аспеката може размишљати 0о' том проблему. Да сам пре тога и сам ушао у Одбор који треба да оствари Мештровићев пројекат, сигурно бих прихватио све његове одлуке поклањајући поверење Одбору а не познавајући сву сложе ност проблематике којом он у ства. ри треба да се позабави пре него што је донео ма какву одлуку. Срећан сам што се нисам учланио у тај одбор, јер бих се сада, сазнавши из многобројних написа, колико је то питање компликовано, колико ма противречних и међусобно искључивих мотива, прилаза, ставова, ми: шљења п размишљања, трдно покз. јао што сам се упустио у нешто чему пи издалека нисам дорастао.

И сада, прочитавши оно што сам прочитао, ја нисам сигуран а не само ја која. је страна у праву, коме веровати, која је могућност најбоЉа, како да се оне међусобно помире и задовоље, како да се усклади сва разноликост ставова а да се чо век не оглеши ни о Његоша, ни 9 Мештровића, ни о естетске ин уметничке разлоге, али ни о маше сопствено салашње време, време у ко-

јем живимо мн које треба да изра-

зимо чак н кад поглед бацамо уназад, у традицију, у живу традицију, јер само у измирењу са нашим вре меном традиција може себе да преживи, Ако прихватам Његоша, ја га не могу прихватити онаквог како је он сам себе: видео или како га је внлео Мештровић, него како га прела мном узнос моје доба, како та ја могу видети, својим очима и знаци ма мога времена. А да ли имам пра. ва да према себи скраћујем, продужујем или проширујем оно што је веће, дуже или мање од мене, алт што је своје, непоновљиво, што се пе сме дирнути а да се не повреди, не измени, не натрдиг Откуд могу бити сигуран да сам видео правог Његошла, оног који је још увек жив за мене, али да ли и за тебе, за оста ле, за све нас толико међусобно раз Аичите да је свако свођење узалудан посао2 ,

Распра је превазишла повод, Научио сам од ње једно, најважниј:: ни једну одлуку, било о чему да. се ради, било која ствар да је у питању, било ко да је овлашћен да је донесе, не треба донети пре но што се омогући да се мирно и слободно саслутлају сва мишљења. Ако смо то научили, онда ова несугласица око

" Његоша није била узалудна. |

Лазар Вујаклија

МИСАО

КАД ЧОВЕКА нешто опседне, он ви. ше није слободан, писао је Берђа. јев. Њега привлаче супротне идеје. “ Кад неке године прођу, човек схва. ти да је тако. ДАпојећи се, човек почиње да СТРАНПУТУЈЕ.

А опседнуто, без слободе, биће се гуши, срља ка уништењу, падајућа,

подајући се.

Тренутак тратичне наклонои" . сти: брат за ората

Новине су објавиле фотос: у чети. ри мртвачка ковчега, четири мала брата, поређани један до хругога. То су браћа Ранцини, из Борета у Мталији: Марио 15. Маоро |% Роберто 13, Паоло 12 тодина. Записано је, ла 16 породица била па излету, пода је Марио ушао џм реку Но; да се купа, Почео је да тоне, и виче у помоћ, Новине пишу: три брата су скочила џ воду да спасу четартог, по с њим заједно нашла смрт у вртлогу реке, Снимљени су тако: у ковчезима пред сахрану.

Истога тренутка, када сам их ви део, здружене у смрти, ја видех и смрт Бена Ганта, из романа. Вулфо“ вота. „Погледај дом свој, анђеле", " оно: како су се браћа његова оку“ мила, док је Бен издисао. Па је пвсап о томе записао оно што мисли јунак романа, Јуџин, о себи, и свима њима, окупљеним уз Бена, опсед» иутим смрћу. Ево те реченице: „Имз. ји су тренутак повезаности, трену. гак трагичне наклоности и сједињености, који их је збмјао као ситне млазеве пламена против света безумног ништавила живота... у“

Тај тренутак трагичне наклоности, ту опседнутост показују лица браће у“ ковчезима, одузета, без осмеха, преточена у прах. Само их је она! тренутак био сјединио!

Исто то, и забележено у повинамл истога дана, ту трагичну наклоност показа девојчица “ селу Јарак, Ми: лвца, која је ходала са старамајком једном страном улипе, а мајка ј01 наншла другом страном. Аевојчица је појурила, раширених руку, мајци, Мајка је видела каммон, који је аолазио, па се п она бапила, каже извештач, под камион с рукама 1 пруженим према летету. Тренутак трагичне наклоности показао је сво збир: левојчина ма месту мртва, а малка с тетким поврелама.

Био их је онај спасан сјединио: када су похитале у љај. Био их је опсео.

тренутак затр-

Између Пруста и Башлара

Поодавно је Вилсон био записао, како све личности код Пруста мате од неког облика незадовољене чежње или разочаране наде, како су „сви болесни за неким обликом "леала“. Опседнутост пдеалом тотово ла је п наклоност ка минуломе. Ових дана, читајући Башларову књигу „Поетика простора“, схватих колика је разлика између Пруста пи њега баш у поводу облика идеала, и 72 минудости, која опсела Ђашлара., Пруста је била завела.

„Сећање на извесну слику, писао је Пруст, само је жаљење за једним олређеним тренутком; а куће, путсви и авеније непостојани су, авај! као године!“ Башлар. напротив, пише: „Колико бисмо боље умели. да станујемо сад у старој кући“! Он мисам, да наше старе успомене 04 једном стичу живу могућност постојања, па у томе смислу, и правдајући своју тезу, интира Рилкеове стихове;

„О посталгијо за местима која.

нису била

Ловољно вољена у пролазном часу

Како бих хтео да им се из даљине

вратим.

Заборављени тест, лодатни чин:

Рилкеови стихови су за Пруста, М опи опевају жаљење за једним. одреЊеним тренутком, а пипкако то — како бисмо сада могли боље да живи мо у старој кући. Оно где смо јел ном били, тде је било детињство, она кућа. наша соба, оне путање којим смо ходалм, онај брежуљак глади о дакле смо свет пожелели, када МУ се сада враћамо, у потрази за изгуб. љеним или баш нађеним временом, може да буде све исто, или бар 06повљено, али ми више нисмо то, М" смо посве дрегачији. Не може, У ствати, да'се врати онај тренутак из ранијега времена. Сећајупи се, ми Маставак на 7. страни

Радослав Војводић