Књижевне новине
ИЗДАВАЧ – НЕНАКАОЊЕНИ МЕЦЕНА
СВОЈЕВРСТАН апсурд прати ви-' ку коју писци дижу на наше нај-
познатије издаваче, „Нолит“, Матицу фрпску,о „Просвету' — писци протестују против издавача који им ретко отварају врата.
У Србији постоји 29 издавачких кућа, од њих свега пет-шест објављују домаће писце. А писци негодују због ниских хонорара и дугог чекања, Не треба, међутим, доносити пребрзе закључке. Писци кажу:
ма смо У најамном односу према издавачу;
у издавачкој кући важнији је
аквизитер од писца;
наше књиге стоје годимама по фиокама ...
Све је то тачно: писци су доаедени У најамни однос према издавачу, у фиокама се замста моту наћи томиле рукописа домаћих писаца, нико не спори супериорми доходак аквизитера (3602 њих имају вшивг главобоље издавачи нето писци). МеВутим, сиромашан 12 заједнички. стан у коме живе и издавачи и писци, али; како су нисци директно упућени на. једна једина врата, они до њих вуку своје књиге под пазухом или, често, каменице по џе новима.
Наши велики издавачи, одвајајућа хонораре за писце, понашају се као неблагонаклоне мецене. Издавачки планови су све тањи.
Књита је роба и издавач је упућен на тржиште = кажу они. Неки издавачи имају строгу пословну логику, а други се гуше у дуговима, стављајући, на срећу, културну политику изнад пословпости. И наши најпознатији издавачи продају и препродају канцеларијски материјал да би опстали. Од продаје хартије, писаћих машина и лењира стварају се паре за: понеки роман.
„ „Нолит“ п „Просвета“ су свој углед стекли водећи културну политику — објављујући домаће ауторе, а и добре стране писце, при том водећи више рачуна о реномеу него о: могућим тиражима, уводећи писце у своје издавачке савете и доводећи их на редакцијске столице. |
Управо. ти већи. издавачи („Нолав" % Матица с ан а, , росвета", „Младо _ поколење") пливају У
плиткој води, њихове су касе сва- | ка час блокиране, банка их тле“
да искоса. 5
Неки. издавачи објављују шунд, они вештији или за једну лествицу ближи култури — објављују књиге које су на благој граници. шунда, али имају велике ти раже. .
Један испуштен издавачки механизам пренео је битку у погрешпу улицу.
А шта је са издавачима који уопште не објављују домаће писце2 Од 29 издавача, рецимо, десетак има специфичну физиономију м не може се очекивати да објављује домаће писце. Но, још десетак предузећа објављује искључиво шунд или те, како смо их назвали, тиражне књиге (не може се чак рећи: тиражне писце, јер су ту имена писаца мање важна). Психологија тржишта У овом часу припада што просвети што култури; психологија издавача може да се растегли од мисионарства до ујдурме. Могућноста за лов у мутној води су велике. Добра воља да се остане у култури учињена је смешном на тржишту.
Издаваче никаква законска. рргула не упућује на објављивање домаћих писаца и, на жалост, све чешће је уочљива тенденција. сужавања издавачких планова.
Домаћи писац уноси велику главобољу у издавачку кућу. Роман, нарочито _ млађег _ писца, штампа се у тиражу од једне до пет хиљада. примерака и продаје се по просечној цени од 2.000 динара. Већ сасвим приземна рамуница показује да издавач на овој књизи губи, јер је 20т0в0 редовно ц не распрода. Овај губитак је још евидентнији кад се издавач упусти у авантуру издавањем збирки песама (тиражи до хиљаду примерака, цена око 1.000 динара). Есеје готово нико и не 09јављује. Прве књиге домаћих 1шсаца издавач објављује са осећањем да је очински спустио писцу руку на раме.
У Србији не постоји чак ни Удружење издавача које би има 10 некакав свој кодекс. Пастоји
дружење издавача Југославије које не може да регулише ове проблеме и с којим Удружење књижевника Србије не може да води равноправан разговор. Би: ло би разумно да издавачи, и пред законом, имају одређене физиономије које би подразуме“ сале и њихову културну а. не семо пословну политику.
"БЕОГРАД, 9. МАЈ 1970.
МИЛЕ
5
Вијетаг гето
ши НОВ
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
-
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
25 ТОДИНА ОД. ПОБЕДЕ НАД ФАШИЗМОМ: СРЕБНИ СУ ОНИ КОЈИ НЕ ПАМТЕ ШТА ЈЕ ТОМЕ ПРЕТХОДИЛО _
)
У ПОСТРЕВОЛУЦИОНАРНИМ. ЕПОХАМА често долази до изражаја тежња за уметничким глорификовањем учесника и догабаја из. револуције. То глорификовање изражава, се, по правилу, језиком прно-беле уметности, сиромашним, пропатандним стилом псеудокњижевне реторике. Револуционарни занос · се замрзава у поезији и прози које више не желе да буду израз стваралачке грознице и хуманистичке визије, већ утицајно
средство којим манипулише поли-
тички прагматизам. ·
После победоносне револуције, у нас је било покушаја и жеља (и остварења инспирисаних том жељом) да се књижевност упрости и претвори у апологију политичких и друштвених чињеница, токова, крупних историјских резултата. Али тенденције ка стварању црно-беле, апологетске, публицистичке литературе“нису успеле да се остваре и устале у дужој временској перспективи, да се наметну као владајући систем естетеких правила, Наша литература је поступно, крећући се кроз противречности, одбацивала све догме које су претиле да је опустоше у духу захтева социјалистичког реализма. Њен необично живи и богати -развој почетком педесетих година био је могућан само захваљујући томе што је одлучно одбачен сваки принцип силе, униформности, послушности и стра-
ха ма на ком пољу се он испоља- ·
вао. Поплава, многобројних литерар-
пих' техника; "џојсовских, ·манов- |
ских, елиотовских, успех Васка Попе и Миодрага Павловића, ренесанса надреализма, оживљавање интересовања за Лазу Костића и Момчила Настасијевића, Давичова _„Песма" им велики романи Михаила Далића: све је то само књижевна _ манифестација духа слободе, стваралачке. индивидуалности жељне да:се испољи ван свих калупа и обавезних путоко> за. Почеци су били-скромни и по мното чему. парадоксални: раскид са правилима вултарног реализма и књижевне публицистике. које би се готово исцрпљивало у клицању и грдњама, тај раскид је у првим. делима испуњеним духом обнове
Павле Зорић
| више назначен но што је до краја спроведен. Већ у романима „Свадба", „Далеко је сунце“ ми „Про лом" осећа се нови дах: стварност "рата и револуције виђена је из · перспективе не свезнајуће и свемоћне политичке идеологије, | већ са ограничених становишта по| јединих учесника у драматичним | догађајима. Али тај нови дах, то неуобичајено виђење били су из ражени застарелом техником при| поведања. тим делима ·„револудионарна садржина. спојена је с формама књижевног академизма. У томе лежи парадокс раних ос"тварења Михаила Лалића, Добрице Ћосића и Бранка Бопића.
"Током педесетих година све ве ше је побеђивао дух слободне индивидуалности. На литерарном плану ово ослобађање се показује као тријумф лиризма. У шестој | „деценији све родове и врсте преплавила _ је заносна, устрептала, | експлозивна реч поезије. Стварао| ци су се препуштали – вртоглавој итри речи, чистој мелодији стиха, поетским визијама. Доба револуције престајало је да буде неки удаљени, одвојени п узвишени историјски период који се само описује помоћу мноштва реалистич ких детаља или опева на апологетски начин. Романсијери, приповедачи и песници, у мери у којој су се ослобађали од власти тра| диционалног реализма са приме| сама социјалистичког реализма и утилитарне, тенденционе књижев| ности уопште, осветљаваћли су и анализирали револуционарно време.имајући пред очима. његову мо| ралну, психолошку и филозофску проблематику у првом реду. Мотиви из револуционарног периода, схваћени као чињеничне вредности од документарног интереса, добили су другостепену Важност у поређењу са симболима, метафорама и визијама којима су служили као подлога. Стога дела пи| сана у духу епског реализма нису карактеристична за нашу литературу инспирисану ратом и револуцијом. Процес дестаљинизације · наше културе и књижевности текао је у правцу превазилажења документарног, фактографског реалистичког метода, у правцу осло-
бађања од три - . 4, |
ј % у
ата „Се
"догмама
(0 УМЕТНОСТИ
коју је требало, следствено правилима једне идеологизиране естетике, само „сликати“ и „описивати" без икаквог личног става.
· Победа индивидуалности и духа слободе о којој смо говорили, приморала је ствараоце да поново дефинишу сам појам стварности у литератури. За свест опседнуту дотматским „истинама“, стварност је нешто унапред дато, одвојено од воље, намера и осећања уметника. Он јој прилази скрушено као што се приступа светилишту. За свест неспутану ждановским стварност је, међутим, живо, никад у потпуности осмишљено -и- формирано градиво које уметник преображава, изграђује и тумачи онако како то његовим дубљим циљевима најбоље одговара. Ратна и револуционарна. реалност губи у „Песми", „Лелејској
тори“ и „Деобама" блештави из,
тлед и патетику, али зато добија нешто много драгоценије: свој унутрашњи смисао. У 'овим романима радикално је спроведена. замисао о прози која није револуционарна само по тематици него и по форми, језику, структури. Револуционарна садржина не може се изразити традиционалистичким стилским средствима; тачније говорећи, помоћу њих се могу само представити декори, поједина лица и догађаји, али оно свеобухватно _ значење — историјских збивања у целини, револуционарни елан, етзистенцијална питања човекова у драматичном времену, све то захтева један – модернији стилски поступак који није израз жеље за формалним новинама као таквим, већ нужна последица друкчијег, оритиналнијег, савременијег. схватања реалности као катеторије увек динамичне, преображавајуће, тесно повезане са бићем уметника.
Најаенна резултати остварени су тек онда када је коначно почело преовлађивати схватање да књи жевност инспирисана револуцијом мора бити пре свега књижевност
"а не документ. Раздаљина између
„Истинитих легенди" Јована Поповића и проза Михаила Лалића,
. Маставак на 2. страни
Милош Јевтић '
Радник. и књига
СХВАТАЊА о улози књиге ; џ свим срединама, још увек добила потребну ширину, ширину која би одговарала овом тренутку наше самоуправне друштвене и културне праксе. Заправо, још увек има уверења да је књига одбрана од досаде у суботње или недељно поподне кад нема ТВ преноса или кад пријатељи нису на картању. Такође, има ситуација да се књига сужава на ротороман, криминалистички, каубој ски највише. Најтеже је — што, такође није ретка ситуација кад књига у животу уопште не постоји, кад за њу не само што нема потребе, већ кад је без права да постане навика. Тако је са неписменима и полуписменима, а то су сви они који не знају да се потпишу ни на платном списку, нити успевају да препознају називе фирми, најкрупније наслове у новинама и који, чак, не желе да се описмене.
У тим срединама познати принципи о значају књиге за човека, његову успешну производњу, његово ефикасно дејствовање у самоуправљању, његово богатије слободно време, његов свестранији породични и друштвени живот и његов целовити сваки садашњи и будући дан — дакле, у таквим срединема ти несумњиво прогресивни принципи, које је Тито 0значио још пре 20 година када је у Савезној народној скупштини образлагао Закон о радничком управљању привредним предузећима и када је упозоравао да рад ници „без културног уздизања
"неће моћи да овладају потпуно
управљањем“, и простор.
За однос радника према књизи, за однос у много чему нов, бар за неке средине, најважније је сазнање да се без знања не може напредовати. Неписмен мили полуписмен радник — пракса није демантовала или се бар за такве појаве у јавности не зна — носилац је примитивног односа према раду, а и према самоуправљању. Такви радници нису она витална, савремена снага која ће предузеће водити у просперитет. Напротив, у садашњим условима, они не омогућавају, чак, ни тренутно животарење, које би гарантовало сужену перспективу симболичног присуства у. привредном п друштвеном животу. Такав радник, природно, ретко је у могућности да буде озбиљнији саговорник и учесник у развијеном самоуправном одлучивању и свој равноправни, демократски, самоуправни положај своди на опредељење за видљиви динар, ма колико се иза њега не налазила дугорочнија сигурност. Такав радник, такође, није у стању да више производи, да буде у континуитету осавремењивања производних и технолошких. новости, без којих је свака
нису нашли одјек
радна _ организација упућена да умире с стојећи.. Такав радник, онда, не може да разумева ни
лруштво, његове лепе и мање лепе тренутке, њетове дилеме, његове потребе м његове захтеве.
Код таквих радника залагање за књигу значи залагање за писменост, најпре ону писменост која значи савлађивање азбуке и суочавање са букваром, основамким, синовљевим букваром, иза којег треба да следе буквари производње, буквари самоуправљања, буквари друштва и буквари живота. У осталим случајевима, залагање за књигу значи залагање за нова знања, за знања о новој машини, за знања о стручним новостима за знања о економским односима, за знања о друштвеним могућностима, за знања о самоуправној моћи, али и за знања о узбудљивој лепоти поезије, о могућностима за боље разумевање са сином, о тајнама непознатог неког далеког краја, о људима који се на аругом континенту такође сџочавају са потребом прогреса, о космосу и тајанственим даљинама, о мсторијским чувеним догађајима'и људима које је запамтило време, о новим лековима који спречавају рак, ћелавост и ко зна какве све опаке болести са којима се сусрећемо. Бескрајне ширине и богатства књиге није тешко открити. Оне су тајновите само док им се са истинском радозналмошћу не приђе и док се не схвати да се ликад није ништа до краја, до оног потпуног краја, сазнало, научило, прочитало...
__У свест и свет радних људи, Једнако оних који су за стругом, на крану, као и оних који сачт њавају компликоване планове развоја или смишљају 'новотарије у процесу производње, односно једнако и оних који су без много тодина школског учења као и оних који су у своје школовање уписали многе семестре — треба улити потребу за књигом, и то књи-
Наставак на 2, страни