Књижевне новине
Мој највећи _ непријатељ је влает убица _ Сусрет са Хансом
Магнусом Енценсбертером
ХАНС МАГНУС ЕНЦЕНСБЕРГЕР, истакнути немачки лиричар, жритимар и прево-
дилац са, гиалеског а других језика, рођен је 1929. године у“ Кауфбојрену. Студирао је германистику а филозофију у Ерлангену, Хамбургу, Фрај бургу и Паризу, а докторирао је на поетици Клеменса фон Брентана. 1955. године. Члан је познате немачке књижевне „Групе 47". Године 1957. путовао је по Америци, 'а. 1963. добио је Бихнерову награду за литералтуру. Живео је извесно време на Куби и ангажовао се у разрешавању познате кубанске тризе заједно са Јевтушенком и Ф. Саган. Тренутно живи у Осло-фјорду.
НЕ НОСИ неко узалуд име великог писца. Ханс Магнус Енценсбертер чини све да оспори право песми на тако високо место које заузима у срцима људи; он чак и ронизира на рачун сопствене песме, али све је узалуд. Био сам с њим на четири књижевне приредбе и сви присутни, а њих није било мало, разумели или не разумели добро немачки језик, остајали су фасцинирани снагом њетове поезије,
Са – Енценсбергтером _ сам — се сфрендцпо (израз је његов, од енглеске пмепице „френд") за а сарајевских Дана поезије у априлу 1970. године. Енценсбергер је био фигура која је све пленила својом једноставношћу п снагом, Пред младошћу његове поезије као да се на известан начин повукла и природа; за тог'м ла дића живих покрета и неуморне енергије човек никад не би по. мислио да је прешао четрдесету. Свакако, то зависи п од његовог начина живота. За своје песме ре као нам је да су његов порок, сла дак порок, али да то не значи да су уједно и сав љегов живот. Њетов живот је борба, лутање од гра да до града, од земље до земље. Песме су му помогле само у једном: да буду његов начин борбе.
Показао сам му једну источнонемачку енциклопедију у којој му се, уза све поштовање његовог дела, замера одсуство тешњег контакта с радничком класом. Насмејао се. Као да би рекао: шта се све мени не може замерити с правом м без икаквог разлога! Мостару смо обишли гробове не-
ких песника, Био је узбуђен тим, |
култом поезије, али је ипак рекао: „Мислим ·да би било праведније дизати лепе споменике монтерима пли зидарима".
Енценсбергер, наравно, претерује кад тврди да не схвата да ма коме требају његове књиге стихова. Хосталом, о томе да су оне постале саставни део живота многих "људи, товоре пи њихови тиражи, Једна од њих штампана је у 50.000 примерака. Кажем му: усред ка· нитализма, па толики тираж! А он товори још да је технократија то: лако завладала западним светом да је људима од духовног живота остао још једино који минут пред спавање за читање каквог крими"малистичког романа.
Наравно, нико није луд да тврди да. емо свега педесет пет минута после епохе Шилера, али, ето, кад успостави контакт са својим временом као у случају Ханса Магнуса Енценсбергера, поезија м данас односи победе, и то орже нето икад у историји. За умног читаоца Енценсбертерова поезија је у стању да замени п уводник и у крштеницу и возни ред за буду!ност — наравно ако га занимају возови који путују помало у лево. Она је провокација у најлепшем значењу те речи. „Песме за оне који не знају да читају песме" зове се једна његова књига, Ко да не узме књиту с таквим насловом!
Са Енџенсбертером причао сам, у“ кише наврата, дуго м о најинтимпијим стварима живота и поезије, оли да му не бих приписивао
јечи које није рекао, једног дана смо се. споразумели да му поставим десетак питања мо да то буде наш евентуални разговор _ Који
бих негде и објавио. Тако смо уз · „Бла' ' у ресторану мостарског хотела. „Неретва“ седели после вечере м, на италијанском језику, исписивали ова питања и одтоворе: ј
— Шта желиш да кажеш својом поезијом2
— Да сам жив. |
— Које је најсрећније твог живота» . Увек ово сада, А најнесрећније — детињство им младост од седамнаесте до двадесете.
— Кад у свом лутању нађеш срећну земљу, хоћеш ди тражити још срећвијуг Или срећнија земља уопште и не постоји 2
— Тражићу још срећнију. Срећна земља постоји само месец дана, после се добро упозна и тражи се друта.
'— Извини, у возу сам те видео како љубиш Машу; имам уолште утисак да једва чекаш кад ћеш сићи са сцене п узети је за руку. Зашто онда не пишеш љубавну повзију2 .
— Љубав је моја земља и не мам потребу да је као Кристифор Колумбо откривам за друге.
— Ко је твој највећи непријатељ2 — Власт убица.
— Шта те привлачи, а шта од бија од социјалистичких земаља Европе2
— Привлачи ме богатство духо-
доба
—
вног живота у тим земљама, а од: |
бија крутост у вођењу политике код неких лидера ових земаља.
— Сматраш ли да осим песиицима поезија треба још неком;
— У социјализму — да. Али баш зато се бојим да ће у буду!ности бити велика потреба за правим песницима.
~- Где си био — 26. августа 1952. године 2 .
— У једном граду Јужне Америке, са својом тугом и тоталном усамљеношњћу.
— Волиш ли Рилкеа2
— Волела та је моја младост.
— Највећи немачки песник ХХ века2
— Брехт. | ..
— На чији гроб он најрадије однео цвеће»
— На гроб шпанског анархисте Буенавентуре Дурутија (о коме у својим мемоарима говори и Еренбург), јер сам опседнут личношћу овог човека и јер о њему пишем књигу. ~
—- Је ан ти жао што писи умро у тридесет петој години2
= Не, И надам се да ћу живети сто тридесет пет година. |,
— Мното си путовао. Која је твоја следећа. станица»
= Не знам. Али није ли управо у томе што никад не знаш те ћеш стићи, сва лепота и драж пу товања. Пре месец дана _ нисам знаб ни да постоји град Мостар, а ево сад сам ту м, упркос ветру који је раздувао Ар угарицу Енценсбергер, осећам се дивно.
— И још само једно питање: Ко си тиз2
— Оно сам што о мени мисле други. Зато се никад не зна ко сам.
... Мислим да сам ипак схватио ко је Ханс Магнус Енценсбергер. Џесник крајње опседнут _ време ном у коме живимо. Довољно источпи да би на Западу свој век проживео „без главобоље, довољно западни да би га Исток могао примити без ограда од његовог нихилизма,
Ето, био је редак песник Запада који је поводом подизања. бераинског зида (с друте стране тог зида живео је вољени Брехт!) рекао да је тај зид у ствари поди!нут 22. јуна 1941. године, што је могло да значи неку врсту оправдавања тог зида, па, ипак, п поред доброг гласа који ужива У ДедесРу; и поред изразите антинацисти“ чке оријентације његове поезије, до данас још ниједна његова. књита није изашла У Источном Бермину, јер, ето, никад се не зна ко је он, тај грађански опозиционар Ханс Матнус Енценсбергер:
гПре десетак тодина ходао је својом. земљом гладан, споран, Ол“ бачен, с књигом Рилкеових стихова у руци. Данас би могао да живи као какав Рокфелеров нећак. Од својих плебејских књига могао би да живи тако. А он се покупи џ Кубу да тамо тражи своју револуцију. Не плеше с Машом румбу п самбу већ бере шећерну трску и помаже кубанској револу цији самим тим што се опредељу“ је за њу. у
На Порперећли у „Аубровнику затледани у Локрум који су ку пали валови априлског мора, при“ чали смо о Вијетнаму.
Рекао је:
— На Вијетнаму сви осим ви јетнамског народа зарађују поене за историју. Европски пнтедектуалци су прилично антажовани џ разним комисијама проблемом Вијетнама, али њихова ангажова ност била би потпуна кад би конференцијске сале заменили вијег намским бојиштем. Кад осетим да "сам потребан Вијетнаму, отићи ћу тамо с пушком у руди. Засад, ме Бутим, осећам да довољно посла имам и у Европи, тачније У Немачкој. =.
Кад осетим да сам потребан, сешћу у авион и отићи тамо с пушком у руци,
Какав је — још нити!
ће то и учи
Изет Сарајлић
1 КЕ КЕ 2 БЕБЕ УБ 1 4 6 а 5 6 1 1 1 1 9 4 1 6 (Ба 3 6 1 БА СД С ПБ 5 16 а а 5 на на на ина КЕ з >
„ Беарн Пинар ЕН Нпр на папа ааа Енен сан ва а пина парни вата на Бапа Бива ни мапа апела иаааии ап аи ината авина Ва пати аи
ро му излазе из штампе још две
„дазак у Калифорнију".
"Ален
АЕТОПИС лЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО
Амерички песник | – преводилац
југословенске поезије
Недавно је боравио недељу лана м нашој земљи амерички песник. Вилијем Трусдејл, који има намеу да се посвети превођењу југословенске поезије. У САД он је недавно објавио књигу преведених песама Ивана. В. Лалића. Труодејл је рођен у Сен Луису 1929. године. Покушао је да биде фармер, предавач на једном колеџу и из давач. Боравио је годину дана у Мексику. Тамо му је изишла прва. књига. песама (двојезично). Живи у Њујорку, где је'основао издавач ку кућу специјализовану за поезију (Ме Елуегз5 Ргез5). Објавио је књиге песама „У земљи драгог | ока" (1966), „Губитак река" (1967), | „Хици на месец“ (1968) а уско- |
књиге: „Господар ножева" пи „Од и.
Користећи његов боравак у Бе |
ограду _ водили смо с њим овај |
краћи разговор.
— Како је дошло до тога да се заинтересујете за југословенску поезију2 Мислите ла да треводите још. меког нашег песника. пор' Ивана В. Лалића, чија је збирка. већ објављена у Сједињеним ДР. ожжавама»
— Био је то пуки случај. Са песником _ Иваном _В. Лалићем срео сам се у Сен Полу 1965. гомине, за време његовог боравка У | Сједињеним Државама, Измењали | омо песме и почели да развијамо | пријатељство које још траје. Кад сам основао издавачку кућу, пре две тодине, један од циљева куће био је да издајемо најинтересантније латинскоамеричке и еврошске пеонике, и да их представимо америчкој публици. Како сам већ познавао и волео Лалићеву поезију — било је сасвим природно да издам књигу његових стихова. Зах ваљујући раду на преводу Лалићеве поезије, познанству са Чарлсом Симићем и, коначно, мом | пријатном боравку у Беопраду заинтересовао сам се за јутосло“ веноку поезију и са задовољством. открио. да је она веома занимљива, и снажна, Према томе, свакако ћу се још бавити вашим песницима. — Какво место америчка поезија · заузима данас» Да ли има. свој простор у високој технолошкој цнвилизацији и масовној култури> — Поезија у Америци никад није била богатија нето што је данас. С друге стране, не бих мотао рећи да је одзив те поезије код широке публике већи пего што је био пре. Постоје извесни знакови да се та ситуација мења, ла ће поезија добити шири аудиторијум, али се не бих усудио да будем оптимиста. Комерцијални издавачи су према поезији или индиферентни, или чак мепријатељски расположени. Међутим, ппак је поезија која се данас ствара у Америци у целини много импресивнија нето прозна продук ција,
— да ли је битничка генерација оставила дубоки траг у америч кој поезији»
— Битници су снажно утицали на америчку поезију. Њихово дејство се осећа још увек, јер су неки од бивших бит-песника, као Пинзберг, Гари Снајдер и рути, ш даље присутни и веома активни у америчкој поезији. Нарочито Гинзберг и даље снажно, и књижевно и политички делује У Америци,“ Товорећи као песник сматрам да је Линзберг веома значајан, Он је поново дефинисао тра нице поезије, отворио подручја
КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ.
Уреднички колегијум: Филип дДавиа, Васко | Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је | ремић (таавни м одговорни уредник), Љу | биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић. Техпичко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, Уређивачки одбор: Радоња Вешовић, А) Димитрије Бученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Дуцан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко | Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић, Лист излази сваке друте суботе, Џена: 1,50 дин, Тодишња претџлата 30, полугодишња; 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје. | Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: | 608.1-208-1.. Рукописи се не враћају. Штампа; | „Глас“ Београд, - Ваајковићева 8.
ВИЛИЈЕМ ТРУСДЕЈА
нових узбуђења, хумора, и нове песничке искрености, отворености, која је од времена Каминтса недостајала америчкој поезији, можда због јаког интелектуалног утицаја Елиота и његове школе.
Главна, карактеристика америч“ ке поезије данас јесте да је то поезија без водећег песника у 0 ном смислу у коме је то својевремено био Елиот. Та се поезија на виталан начин грана у много праваца, укључујући ту и песничко преводилаштво, које је данас у Америци богатије него што је икада било. Стога, без обзира на стање политичке културе у Америци, књижевна култура је изрази то снажна. Та чињеница нам пружа вероватно једну од најлепших нада за будућност.
Владимир В. Предић
,
ћак Мадол о
Његошевом споменику
Разговор о Његошевом споменику наставља се и у иностранству. Познати француски есејиста и историчар Жак Мадол, који је претпрошле године боравио у Јутославији као гост Савезне комисије за културне везе са иностранством, објавио је у Арагоновом листу „Француска књижевност' (број 1331, од 22. до 28. априла) чланак „За гроб једног песника", у коме се залаже да се ништа не мења на досадашњем гробу нашег великог песника. „Истина је — каже он — да је планинска капела мало дело п без праве уметничке вредности. Али она је у складу са мишљу онога кога су тиме хтели почаствовати; али она се, након више од сто година, у неку руку сјединила с планином. Без ње је незамислив врх Ловћена и то је оно што је, чини ми се, Његош желео". Други разлог који Мадол маводи у прилог своје тезе тиче се саме природе, која има своја права п коју данас цео свет настоји да сачува такву каква је, Свој чланак Мадол завршава речима: „Надам се да ће наши југословенски пријатељи ово разумети и да ће наћи други начин да почаствују Његоша а не да упропашћују скроман споменик који му служи као гробница 1 цео пеј-
заж који га окружује.“
Лееници на ђоене и Херцеговине на албанском језику
Приштинско издавачко предузеће „Рилиндја" објавило је „Антологију новије поезије у Босни и Херцетовини" коју је, под називом „Суочени са свијетом", саставио песник и есејист Хусеин Тахмишчић. Антологија захвата период од 1919—1969. године, а у њој су заступљени, поред осталих, Хамза Хумо, Мак Диздар, Изет Сарајлић, Душко Трифуновић, Анђелко Вулетић и Рајко Петров Ного.
Ову Тахмишчићеву „антологију објавио је у свом новом броју сарајевски часопис „Живот“ тако да је истовремено приступачна. читаоцима и на српскохрватском језику.
У издању антологије „Суочени са свијетом" на албанском језику
стихове су превели. и препевали Есад Мекули и Стати Костгри.
· дине нашао пут дО
Кан – без Југословена
! није ове топрограма Кан-
ског фестивала. Око тога су се појавиле извесне мистификације; нико, наиме, не жели да отворено каже оно што је познаваоцима наше филмске ситуације већ некодико месеци познато: тренутно немамо филма за канску конкуренцију! Од филмова које су капдидовали продуценти, наш пационални жири се одлучио за два из прошлогодишње _ серије: _ „Крос контри“ Пурише Борђевића и „Поздрави Марију“ Матјажа Клопчича. Кански селектори нису прихватили овај избор. Постојале су и извесне неофицијелне комбинација са „Лисицама" Крсте Папића, али, по обавештењима канске дирекције, из, „материјалних“ разлога није долазило у обзир да се филм накнадно позове. „Битка на Неретви“ могла је, по пропозицијама, да се кандидује само за незванично приказивање,
Сада се поставља питање: ла ли треба инсистирати на учествовању по сваку цену или ваља, бити мирни посматрач и учествовати само кад се појаве филмови који су на нивоу наших ранијих успеха ми који могу достојно да репрезентују _ пашу _ кинематографију2 |
Југословенски фина
,
Двадесет година ћинотеке
Да дани славља пе морају бити и дани благостања примером доказује југословенска Кинотека која је управо прославила двадесетогодшињицу свога постојања. У тренутку када слави свој јубилеј, она је суочена са проблемима који заговорницима песимизма могу изгледати и нерешиви. После претње затварањем београдске дворане од пре две године, она је данас на рубу преломне кризе и готово без реалних шапси да их преброди. Та суморна перспектива нашег филмског Музеја са импозантним фондом од тринаест хиљада филмова и више од десет хиљада стручних књига, у најмању руку је узнемпрујућа, Недостатак простора за смештај фил мова и документарног материјала, хитна потреба реновирања београдске дворане, проширење фонда за дотаџију од стране заједпице, све су то акутни проблеми ове институције који заслужују пуни обзир и хитну интервенцију падлежних ортана.
У противном, живи Музеј и ис торија уметности светлости п сенке, јединствена и незаменљива школа синеаста који су у љој стекан прва искуства и сазнања У додиру са магијом филма и нео. двојива вредност југословенске ри знице културе, може доживети сасвим пезаслужену судбину да пе уђе у трећу деценију свог живота. Културни и друштвени значај југословенског филмског Лувра као посредника, учитеља и конзерватора је непроцењив, и за» то је питање потпоре и разумевања заједнице ствар па коју, у нормалним околностима, не би требала ни указивати, Међутим, понекад ин аксиоме треба доказнвати. (СБ. Ко |
„Нарнеки преглед“ престао да излази
У општој кризи часописа у свету, још један часопис је престао да излази — један од најчувенијих и најстаријих француских часописа: „Париски преглед“. Почео је да излази још 1829. тодине п у њему су објављивали своје прилоге тако славни писци као што су Балзак, Сент-Бев, Нодије. Први пут престао је да излази између 1845. и 1851, године. “У другој серији био је објављен пи Флоберов роман „Госпођа Бовари“, који је изазвао судски процес, у који је био уплетен м часопис и љегов издавач. Други пут није излазио од 1858. до 1894, године. У трећој серији објављивали су своје прилоте Валери, Жид, Колет, Жиро. ду, Моријак, Мороа. и др. Најзад, са априлском свеском ове године, и трећи пут је престао да излази. Да ли је то и крај овог часописа, у коме се исписивао део историје француске књижевности 2 Један од два његова садашња издавача -— Соланж де ла Бом изјавила је да је главни узрок што је часолис престао да излази у томе што живимо у џивилизацији слике, али је изразила м наду да ће будуће генерације пребродити кризу тиме што ће ревалоризовати реч, па ће и часописи полово добити свој некадашњи значај.
“ .