Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ ·

ПОЕЗИЈА (СЕ НЕ МОЉЕ ПИСАТИ БЕЗ РОМАНТИЗМА

Разговор Милоша Црњанског с Павлом Зорићем

У СВИМ Вашим књигама, дез 00зира па то да ли су у питању ро: мани, приповетке или путописи, преовлађује интимни лирски, Тон. Када се говори о Вашој прози онда се обично каже да је:она поетска, лирска. И у „дневнику о Чарнојевићу" и у „Сеобама" постоји мека поетска. озареност. која. одуховљава материју романа. Како оцењујете тај лирски фактор, да та тако назовем, у свом ствирању2 — Па, не слажем се да преовлађује. Има у „Дневнику", има у „Сеобама", да остало и пе спомињем, м натурализма и реализма, па ако хоћетс, п суве прозе. Оно што Ви називале митимнт лирски. тон ја бих волео да признате као оригиналност. То је тај лирски Фактор Тај лирски фактор, ако хоћете имале и у пнајопширни им романима Крлеже, имате га по у Андрићу, Критичари тај лирски фактор приписују мени нарочито зато што је необичан, а. осим 1ота оно што је највише што се једном шисцу може признати критика пе воли да признаје,

Мој сиромах Сибе Миличић имао је обичај да каже, у оно време, како ја имам велики темнераменат, а. он, оп има. интелект, Ја сам се смешкао, А кад је наша садашња критика Николе Милошлевића, Џаџића и уругих, почеха. да износи ишителектуалну отраим, да ше кажем филозофску “стра ну у мојим делима, ја сам се опет смешкао. Критика пас ретко помаже, иако жели, али боље икад него никад. "Прочитајте шта је Петров открио у „Стражилову", на пример. Ја, међутим, нисам никад патио од жеље за славом. Слажем се сасвим са оним што је Андрић једном рекао: да се тек у мртвог вука реп мери.

— Писали сте „Сеобе“ на основу богате чињенимчне грађе, Мотив је историјски, али роман ипак не припада жанру историјског романа. Чини ми се да Вама није било стало до тачне реконструкције историјских збивања у осамнавстом веку, колико до прикази“ вања неких вечних, општељудских проблема и ситуацијаз Да ли сам у правуз .

— У праву сте. „Сеобе“ су, као што сам већ више пута рекао, на жалост, једна румна, Те две књиге су остатак шест књига, које сам хтео, а које да напишем нисам могао. Код нас је једино Кур лежа, мислим, остварио свој велики опус онако како је замислио. Уосталом, нико, ин највећи писац, ни највећи уметник, као ни обичан човек у животу пе остварује оно што је желео. Да, каже се да су „Сеобе" историјски. роман, Разуме се, садржај је њихов прошлост. Па кад је прошлост мора бити историја, ју том смислу. Обухватају, п: овакве какве су, је по прошло време српског народа. Кад се товори о једном човеку, или жени, у осамнаестом веку, писац мора да буде историјски. Мора знати какву дугмад имају ма капуту ши какву свећу или лампу мосе у сутону, па чак п како се изражавају. Само све то ипак не значи да је то истерија, да је то историјски роман. То пе треба да буду чак ни реконструкције као што су романи, на пример, Волтера Скота, ишли Диме-оца („Мускетари").

„Сеобе" су у првој књизи трокут. Два брата једне жене у једном рату у ком је један део ср ског, као и хрватског народа, учествовао као пандур, по туђој во„и и за туђ рачун, па су зато нсторијски роман. У ствари, то је роман мужа, сваког мужа, који “ рату мора да остави код куће своју жену п роман жене, коју је муж оставио. У ширем смислу око њих, разуме се, то је роман целог једног национа, једног дела народа нашег п оног што се звадо „позадина“ у рату. Међутим, то је, х ствари, роман човека који стари и коме је жена досадила п који је жељан да читавом једном крају нашем, стотинама људи, хиљадама, лађе једну лепшу будућност. М другој књизи „Сеоба" џцентрални роман је-љубав према умрлој жени. Велика љубав према. умрлој младој жени и тражење једне сије која је Исаковичу значила један лепши свет и утеху — то није историјски роман. Али, имате ту лирски фактор у роману. То је тај лирски фактор у роману, који Ви спомињејте.

— И у Вашим песмама, и у Вашој прози, преовлађује меланхолично расположење» Да ли је то она туга и чежња чије корене налазимо још у Бранковој лирици» Како Ви гледате на своје песнич-

%

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

ко дело у односу па нашу традицију, посебно на романтизам»

— Ја сматрам, то могу одмах да Вам кажем, нашу романтичину књижевност за велику књижевност. Ако је упоредите са романтизмом у другим, западним земљама, она ипак остаје велика књижевност. Али, извините ме, то што кажете меланхолично расположење које преовлађује у мојим песмама, у прози, да не товоримо, то је приватна ствар. То не бих хтео да тумачим. ЉАП, није у вези толико, колико се мисли, са Ђранком Радичевићем. Ја, никад нисам био туберкулозан, А што се Радичевића тиче, — често сам та спомињао, — то је зато што је 'он м омом детшњетву, Ум 1 младооти, шуп успомена, што јео везан за мене, за мој живот, за шемшишварско гробље, тле имам сестре и малога брата, поред проба млалога Радичевића. То се не заборавља у детињству. А ва време студија. па универзитету, у Бечу, ја сам становао врло Олизу бол пише, тде је Радичевић лежао ти умро. А на крају крајева Фрушка гора. је, по сад, за. мене, најмшлхија лемља у коју сам одлазио и зато је у мом сећању. Отуда шапледа ла сам се толико везао за Бранка. Разуме се, што сам ту омладину романтизма волео м дивио се њеом | политичком фаду, који је мноко дубљи шеко што се МИСлН. Не заборавите да је Лаза Костић Аржжао код куће своје, печат њиховога мдружељња, а да бн за то био висио на вешалима сасвим сивирно да су случајно открили илш да је један издао.

Знате, при поласку у пашу ди тературу ја сам био одрастао са том романтичном литературом Радичевића. кога је полицијски ТИ1сар протерао из Београда. Узатрел ауди речено, ја нисам протеран 113 Беопрада, али сам отишао, О томе боље да не товоримо, не спада овамо. Остаје факт да је романтизам у нашој литератури велика епоха пи биће све већа што више будемо проучавали. Велика у такозваном европском мерилу. Ја понављам «стално да је песма. Лазе Костића о Руварцу ванредна у свом добу, а слажем се на пример са Михизом да је таква и Бранкова поема. „Туга и: опомена". То су људи који су умирали млади, многи, а остали су живели за ту борбу нашег народа мо за те идеје његовог романтизма. Моје песничко дело не видим као на ставак неког нашег романтизма. Свакоме је сматрам дозвољено, и тина. 1! критичарима. исто тако, ла о мени пишу зашто год хоће. То не аначи, међутим, да сам се за Брап ка везао, Значи само да поезију мопште сматрам као нешто што се не може писати без тога што је наш романтизам био: то одушевљење, та веза са читавим јелпим народом, са читавим јемним крајем, 10 је била Војводина, али џ Србија у шесто време. Моја. поезија је оно што би се могло 03ачити = послератна. Једна 'вечпа меланхолија, која се јавља У сваком човеку, свакој земљи после рата. „Стражилово“, „Сербтја", „Ламент" то су поеме које

товоре својим датумима постанка саме за себе — 1921-ва, 1925-та, 1956-та.

— Неки велики песници и те оретичари, Пол Валери, на. пример, тврде да је у стварању песме пресудан интелект. Други, 0нег доказују да је извор књижевног стваралаштва у областима под свесног» Надреалисти су ватрено заступали ову другу, и рационилистичку концепцију. Какво Је Ваше мишљење, друже Црњански, у светлости Вашег стваралачког искуства, о овом древном естетичком питању.

— Мислим да надреалисте имају право. Јер, свака поезија је, како су то лено звали Елизабетап пи транслунарна, ако је права посзија. Али има право и Пол Валери у том смислу што ту песму треоа израдити, што интелект треба да учествује, а никако да се да чи таоцу кога се не тиче израда ни лабораторија. У том смисху, МИ слим, да обоје имају право.

— Када бисте нравили за себе самог неки антологијски избор из свог досадашње; дела коју бисте песму, роман, или прозни, есејистички, мемоарски или путописни текст издвојили као текст у коме сте се најпотпуније изразили

— То питају често књижевни ка. Ако бих ја издвојио оно што волим |то је онај роман о Беог раду који није пастављен по Који је прекинут у „Гласнику“ зни крокодил“, а иначе сасвим сигурно, „Ламент пад Београдом“.

За = „му“

ЏПиеац и запослење

|

Већ годинама. се у књижевном ес нафу спомиње проблем пезапослених писаца. У Беопраду живи око три стотине писаца м међу њима. је око педесет без посла, живе искључиво од ниских хонорара. и „малих хлебова". На мнишијаливу потпредседника _ Извршног већа. Србије Александра Бакочевића. и самих незапослених писаца, Удру жење књижевника Србије спрове ло је анкету међу пезапосленим. пшецима, који живе у Београду, са намером да утврди —

— какав је тренутни материјал ни положај тих писаца 0

— којеби послове пноци могли да обављају.

После ове анкете, на коју је одтоворило 35 писаца, већ су започети разговори са институцијама које би могле писцима да отворе врата.

Анкета је поред остамих података настојала да утврди: — да ли писци имају стан;

— да лим су раније били запоолели; у

— колике су приходе оствари“ ли у прошлој томиви;

— да ли би прихватили посао а ван: Беопрада.

Од 35 анкетираних 19 „нема стан,

писаца.

Раншје је било запослено, Хонорарно или у сталном радном омносу, 18 писаца.

У прошлој тодини незапослени писвш су осквартиаш врло различите хонораре — од 50 хиљада. старих уинара па до милион. Аинара. (само је неколицина, углавмом оних који сарађују са Теле визијом, зарадшла више). Ниске приходе мају нарочито млађи писци, који су нешто пара, добихи. за понеку песму, причу шлп, још ређе, за књигу. Или, евентуално, од објављених чланака по нови нама. Нападно ниска зарада од митерарних текстова показује да писци не моту живети од има“ тинације и инспирације ш да је неопходно да имају радна места која би им гарантовала нормалиу егзистенцију. (Овоме још треба додати да су у суму прихода. мнете и помоћи које су понеки писци хобили,)

Како је превасходна намера анкете била да створи слику коју би удружење писаца изнело радним „организацијама у које он пнеци могам, мли бар желели, да уђу (то су, углавном, средства, масовних комуникација, издавачке куће, театри, библиотеке, просвета) свакако је најзанимљивије пи тање у анкети које би послове пнеши молли да обављају. Питање је гласило:

Џомвуците послове које онсте обављали (новинар у дневном или. недемном | листу, повинар-сарадпнк радија или телевизије, па којим рубршкама бисте сарађивали: културна, друштвена; спољна. сарадња 'у средствима масовних комукација; уговорни хонорарни олнос са новинским установама; У рећивачки послови у листовима часописима, издавачким предузе ћима; драматург у позоришту; у“ редник. књижевних трибина у до мовима културе пи установама, са сличном наменом; посао у биоли отекама; радно место у друштвепим организацијама које се баве културном проблематиком, у про свети, у школама).

Одговори на ово питање не рааликују се много. Писци бп (тај чешћи одговор) прихватили Оило који посао споменут у анкети пи под било каквим условима, Управо по одговорима на ово лштање постаје јасније колико је проолем акутан мода је- неопходно да 38иштересовани форуми ступе у колтакт с радвим организацијама које су вољне да пронађу радна ме ста за писие. (В. Сл

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијућ; Филип давна, Васко Ивановић, Миодраг Млић, Драган М. Јеремић (гаавин 1 одговорити уредник), Љу: диша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божизар Т имотијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Дратомир Димитријевић, Уређивачси одбор: Радоња Вешовић, др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Ђер. ћеку, др Милош Млић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређен, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејпо решење тра: фичке опреме: Богдан Кршић. ЛАнст излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дим. Тодишња претллата 30, полугодишња: 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје 'Мовинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакџија) и 626-020 (комерцијално одељење 1 администрација), Текући рачун; 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас“, Ђеоград, Блајковићева 8.

ЂОЈАН СТУПИЦА

Бојан Ступица је спадао у људе који увек траже опредељење и чија личност никога. није остављала равнодушним, Зато је и ње това смрт изазвала јаку емоцију. Снатом своје личности он је наш први позоришни човек који је својом смрћу доспео на прве странице листова и чија је се храна била помпезнија и аирљ вија од сахране других позоришних великана.

Међутим, истинске вредности не траже оплакивање губитка, већ свест о доприносу који тре ба сачувати. Већ је прошло време за некрологе, а дошло време сређивања. баштине. >

Бојан Стулица је пре свега је дан од примера како уметник треба да припада својој нацији. Мако је већи део живота. провео изван своје родне Словеније, по другим градовима Јутославије, он је у себи ми са собом носио неке најбоље вредности парода из ког је поникао. Оп је за наше прилике један од ретких великих дарова велике марљивости. Нарочито је српске уметнике импресионирао својим | пословичним _ Радом по многе је узнемирио у љиховом сну, пнерцији и опуштености. Бојан је Словенији припадао целокупним својим емотивним. искуством: мера његове меланхолије и веселости има боју родних брда ми планина. Лпковност ње тове сценске уметности су мета форе створене још за детињства, а осећање за друштвено у уметности исто тако је словеначко.

Са чулом за друштвено, Бојан Ступица је већ као двадесетогодишњак. пркосио краљевском времену избором дела прогресивног опредељења. Био то Бихнер или Брехт, Бултаков или Шваркин, увек је реч о акцији младог уметника који зна политичку вреност свог чина. Он је један Од пајлешших примера на који на чин уметник треба да носи у се би своје лруштвено опредељење.

Бојан Ступииа је веома рано схватио да уметник уколико Више доприноси уметности УТОМИко више доприноси и свом пол тичком вјерују. Код њега се осећала пуна сливеност уметничког и друштвеног бића. Његова уме1ност давала је ауторитет његовој прогресивности, а пе обрнуто.

Велики тренутак Бојана Ступице су прве сезоне после 1 светског рата, а нарочито режије У Југословенском драмском позоришту. Није реч о апсолутним, ваивременским вредностима њетових

Стеријино позорје 1970.

Наставак са 1. стране

Створено пре петнаест зодина ла он, пре свега, подстицало снажни је драмско стваралаштво, „Стерн“ јино позорје" је ове тодине показало да криза драмског стварал:штва код нас само повремено из гледа превладана, алн да она, у основи, перманентно траје, Излаз из те ситуације писци пи лозориш ни људи траже на разне начине, али се, чудним стиџајем окодности, њихови путеви сливају у два"три карактеристична смера. Ове тодине преовлађивале су представе с библијским мотивима, историјским ситџапијама и фолклојном инспирацијом. У прве спадају „једночинске „Адам п Ева" и „Јов" Богомила _Бузела 1 „Џророк" Жарка Јовановића, у друте: „Плес смећа" Матеја Бора, „Вожа' Ивапа Студена и „Легенда о светом Чеу".Приможа Козака, а у трећу трупу: „Омер пи Мерима" Мирослава _Беловића нп Стевана Пешића, · „Новац је убиство" Риста Крагта пи „Село Сакуле, а У Банату" Зорана Петровића у драматизацији Димитрија Бурковића. Не додељујући редовну. натраду за драмски текст, жири се, с правом, оградио од таквих праваца развоја савремене драме и, нагр:Ђујући _ текет Душана Радовића специјалном наградом, указао. на то да, мимо поштапања помоћу библије, историје и фолклора, право драмско стваралаштво треба да почива на аутентичном н2дахнућу, с једном, наравно, драмском _тензијом, коју Радовићев текст мије имао ми мтје пи хтео да има : 5

УМЕСТО НЕКРОЛОГА БОЈАНУ СТУПИЦИ

(траеник позеришта

режија, већ о конкретом значе њу ових резултата у веома одреЂеном времену.

Мметност Бојана Ступице тих година била је жива критика социјалистичког реализма, пајснажвнија не само у области позоришта, већ у целокупној уметности тога доба. Необузданошћу свога дара п неукротивошћу свога темперамента, Бојан Ступица није ни хтео ни могао да обоји сивилом овоје звучне представе које су припадале побуњеничкој уметностп позних четрдесетих тодина. „Дундо Мароје", „Краљ Бетајнове" п „Рибарске свађе" били су манифести против официјелне естетике, проглас против сопијадистичког реализма давно пре књижевне побуне ове врсте. Званичници естетике осетили су с ким имају мосла м ударали су по Бојану Ступици, а са сваким ударцем растао је твегов ауторитет као да је пред мама. неки наш позоршини Љордано Бруно са сво јом јереси. | ~

Бојан Ступица је имао посебно чуло за хистрионско у уметности. Као страстан човек оп је у 1озоришном видео принцип свога живота. Све што је такао поседовало је својеврсни театрализам. Такав је био у избору репертоара, у из бору боја, у избору противника, у избору ансамбла и у избору при. јатеља. Његова заљубљеност у позоришно била је често и слепа, Ако би у неком делу нашао театарске вредности, он би пренебрегао литерарне вредности, тотово са злурадошћу пркосећи неком конкретном или апстрактном историчару књижевности или књижевнику. Театрализам је за њега била манифестација животног принџипа, а не апстрактног уметничког закона. Његова страст ла диже позоришне зграде израз је те животне енергије. ретке за паша полнебља. Бојан Ступица је верона!но једини човек у Европи који је за последњих двадесет и пет то дина успео да у једном једином траду сазида три позоришне зграде. За то је, У свим срединама, грађанским план о сопијалистичким, малим или великим, потребна не само способност традитеља, већ и борбеност, лукавство п ауторптет, спремност на ризик м на не премостиве друштвене препреке.

Те зграде, као п целокупни опус Бојана Ступице. пример су делатне љубави за једну уметност, за град у коме је умро но за живот.

Јован ћирилов

„Стеријино позорје" је и ове го дине пратило више манифестација које су на мзвестан мачин увсмичале ову највећу југословенску театарску смотру: неке представе су посетије пстакнутес личности југословенског јавног и културног живота _ (Председник _ Републике присуствовао је представи „Село Сакуле, а у Банату"), отворена је изложба позоришних књига у пе риодике, одржан је међународни симпозион _ позортшинх критича ра, оданковани су и сама пнституција ин њени најистакнутији руководноци Јосип Видмар пи Радомир Радујков, али изостало је оно што је најважније; изостала су значајна драмска дела и велика театарска остварења.

Као ми сваке године, ин ове 1» днне су позоришни људи на „Сте ријином позорју“ размишљали о томе како да се побољша рад ове јединствене но неопходно потребне

· инетитуције, пледирајући за нове

пропозиције о учешћу на њеној годишњој смотри. Али најважиије је питање; како трајно подстицати драмску литературу2 Само „Стеријино позорје" очигледно није довољан стимуланс за ено ис. тинско уздизање. Зато треба ус тановити неку Аругу стимулативну институцију, која би се тим пиитањем систематски, током читаве године, бавила. „Стеријино позорје" треба да буде само ме сто на коме ће се јасно сагледавати резултати тог систематског рада. А док тод до тога пе добе, оно ће нам, као пи ове године, приређивати, углавном, пепријатна изненађења пи сугерисати песимистичка расположења. Петнаест тодина је знак да је „Стеријино позорје" достигло доба младости, ал та младост није, као што би тре бало да буде, спажна, блнистава и полетна.