Књижевне новине

У ТРАТАЊУ

ЗА НАЈБОЉИМ ТРИЈЕНАЛОМ о

АЛЕКСАНДАР ЗАРИН

УКИДАЊЕМ Југословенског тријенала као изложбене организације нестала је могућност слободног саобраћаја пи упоређивања уметничких дела на изложбама југословенског обима, Тиме се смањује могућност њихове реалне валоризације и добија погрешна слика стварног стања у ликовној уметности код нас. Добра страна постојања и деловања Тријенала упоредо са музејима била је у томе што су они стварали ширу платформу за рад уметника и утицаја уметности у друштву, Укидањем Тријенала изгубљен је тај квалитет, а најављена четврта изложба постала је хеј»метичка манифестација наших музеја У којој су ликовна дела углавном средство за усклађивање међумузејских интереса и међурепубличких кључева. Све до укидања Југословенског тријенала институције музеја рушиле су ауторитет претходних изложби Тријенала и других изложби такве врсте у име високог јединственог критеријума. Данас нам ти исти музеји нуде изложбу, која, судећи по схеми организа ционог одбора, болује од нисте „тријенал ске" болести, где су прокламовани, а у ствари напуштени принципи „јединственог критеријума", замењени ауторитетом музеја. Да би се поглед замаглио изложба је необично мала за наше прилике и конципирана је по сумњивим увезеним схемама. Да би се схватило зашто је то тако сматрам нужним да скренем пажњу на два чиниоца која обележавају ову ситуацију. Први се односи на околности под којима се одвија делатност у ликовној уметности а други на поступак око укидања Југословенског тријенала.

Најпре о музејима. За разлику од класичних музеја, модерни концепт музејског рада има тенденцију да, кроз динамичнију улогу у текућим дилемама савремене уметности смањи и приближи временску разлику која је потребна за процењивање вредности уметничких дела што остају у фонду националне културе. Динамичнија улога даје и нови квалитет у раду. Али и поред ове динамичне улоге, ја не сматрам да је читава област уметничке егзистенције искључиви домен музеја. Игван музеја то су садржаји рада уметничких галерија, изложбених организација као што је био Тријеналс, слободне уметничке критике м, пре свега, самих уметника који ту уметност стварају. Међутим, већ више тодина изражава се снажна тенденција наших музеја модерне уметности ка пре. узимању свих прерогатива чак и у чину уметничког стваралаштва, Укидањем Ју. тословенског тријенала тај процес је заокружен на ширем, југословенском плану. Ми данас скоро да немамо ни слободне уметничке критике, јер и њу воде стручни службеници наших музеја. Да ли би човек могао да замисли стање у позоришној или филмској уметности тде текућу ре пертоарску политику воде музеји позоришне уметности и кинотеке» То је апсурда а ликовна уметност је доведена управо У такву ситуацију. Тај монополизам м кар. телски дух уплитања у све и свашта, од награда, откупа и конкурса до изложби и арбитража сваке врсте, спроводи се априори у „мисионарском“ дуХУ. Тиме се омаловажава свачији напор или иницијатива на. „забрањеном подручју“ и то постаје убиствена кочница у развоју и слооодном деловању. Као и у сваком монополизму, то се спроводи бескрупулозно у име „виих естетских циљева", а измишљају се или преписују разне спасоносне формуле, категорије и докази. Читава изложба, о којој ће бити реч нешто касније, јесте је дан од таквих „доказа.

Ја не могу да се отмем утиску да Ју. тословенски тријенале није случајно укинут баш у тренутку када се, поводом 13. градње велике изложбене галерије у Београду, већ указивао јаснији профил де„латности Тријенала, са повећаним стручним кадром и дугорочнијом _ политиком програма. Ова шанса за динамичнију делатност Тријенала, који је иначе патио и таворио гурнут на споредан колосек, није ни дата ни искоришћена. Није дата могућност за један веома пужан чинилац, који би без комплекса утврђених вредности за будућност отварао шансе у садашњости свима онима који се тим послом озбиљно баве, а нарочито младим жељнима борбе мишљења и афирмације. Напротив, конформизам градске администрације, који се оглушнио о јасно исказане тежње уметпика, приклонио се, већ иначе прејако натлашеном курсу институције Музеја модер не уметности, погрешно процењујући си. туацију. Створена је још: једна траума ко. ја има непријатан укус диритоване уметности, Мање ме је збунила улога Музеја 7 овом потезу, али ме. је дубоко поразило што је Скупштина. била актер и изврши“ лац овог потеза. Зар нико у овом граду не схвата чему то води»

Да не би било забуне и злонамернот тумачења овога што је овде речено, дужан сам да кажем да на четвртој изложон не излажем, а не бих излагао и да сам по

зван, јер ово сам мишљење јавно изнео много раније него што

је организована ова изложба и раније него што је укинут Тријенале. Мишљење сам ФОрМулИсва. на Академији за ликовне уметности у Беотраду, када је она за то консултована, затим на последњој седници Савета. Југословенског тријенала који, као највиши ортан самоуправљања није ни консултован, а посебно у Скупштини града Београда, када ми је тражено лично мишљење. Наравно, тада сам имао илузије да се та мишљења траже као подлога за темељни.“ је анализе.

Али да се вратимо на изложбу која је пред нама. Сасвим је ирелевантно да ли ће она бити добра, јер проблем Тријенала не стоји на некој вези са квалитетом изложбе. Сви наговештаји и доказивања У том смислу су смешна и нису доказ неке мудрости, У овој земљи која има неколико хиљада ликовних уметника и где уметност има у овом тренутку скоро експлози“ ван карактер, могу се направити и две и три изложбе са оволико мало уметника и на овако малом простору као што је четврта изложба, па да свака од њих буде добра и да свака од њих буде доказ да је њен ортанизатор у праву. Ако још при свему томе организатор, а то су музеји, не стоји у некој вези са квалитетом изписали критике п доказивали. вредност сопственог критеријума — онда су докази необориви! Пе

РАДЕНКО МИШЕВИЋ

СИТУАЦИЈА око. Четвртог тријенала није случајна па оваква анкета може криво усмерити пажњу јавности на једну манифестацију уместо на опште стање у коме се налази наша ликовна уметност. Четврти тријенале није ништа друго него трену. так премоћи извесних сила чији је општи концелт манипулације нашом ликовном уметношћу одређен неким врло уочљивим моментима: борбом за не мала средства која се улажу у културу, игнорисањем права ликовних уметника да одлучују 0 судбини свога дела, узурпирањем искључивих права на оцењивање и јавну реч о ликовној уметности, стварањем зависности аутора од галерија и сличних установа итд.

Наиме, ликовне уметнике у Југославији не гњави, рецимо, власт (она је претерано равнодушна према нашим проблемима), не тњаве нас ни трговци, још мање купци — гња ви нас једна малобројна али врло упорна и амбициозна група зналаца, којој се мора признати наднационадни и југословенски карактер, група већ дуже времена потпуно

одвојена од реалности наше ситуације, која.

подешава наше ликовне тренутке онако како одговара тренуцима њихове обавештености и тренутном, иако врло нестабилном, стању њихове естетске опредељености. Такав посао, па ни овај са Тријеналом, не може бити ни озбиљан ни одговоран, а њетова амбиција да нам показује наше властите тренутке у концепцији Четвртог тријенала прелази у послове црне магије или у шегачење са туђим радом,

Далеко сам од помисли да негирам потребу издвајања и приказивања било које тенденције, тренутка, личности, групе или појаве у оквирима озбиљног и студиозног посла галериста. Таквих изложби нема много када се ради о актуелним кретањима у ликовној уметности, па су ту талеристите тренутке у концепцији четвртог тринос јавном културном животу.

Може лп се сматрати огбиљним послом припремање једне изложбе коју одређују недостатак средстава, ограниченост простора и остали технички 'изговори око укидања 'Тријенала које, на крају, треба прекрити једном на силу скрпљеном концеппијом где, рецимо, скулптура и трафика стоје уз побројане концепте савремене уметности као да су скулптура и графика ван побројаних кретања у којима се на: лази сликарство,

Систем манипулације ликовним делима мнротив кота се побунио читав културни свет, па се ти потреси осећају на свим светским ликовним приредбама, желе на. ши галеристи да оломаће као једино мо. тући начин афирмације наше културе, Го. динама, без икакве праве културне обавезе, мада то нико паметан од нас не тражи, настојимо да се на један сервилан и недостојанствен начин увучемо у круг „влада јућих" ми да изазовемо аплауз | „великог света". Као да то у уметности уопште има неког значаја. (Кад би наши уметници имали од тога бар надокнаду за штрапацирање својих дела). Захваљујући таквом сервилном односу ми смо увек у заостатку и увек у нервози Бака хоји па брзину преписује последњу лекцију. На светским изложбама закашњавамо само за оно фатално време које прође између две из ложбе. Да би се забављало 200 светских, укључујући и наших, снобова не можемо ла дођемо до мира и коцентрапије толико потребних за озбиљне резултате.

Јавност и уметници су, због духовне лености наших познавалаца уметности, увек погрешно, са закашњењем и са не ком присутном али тешко докучивом тен» денцијом обавештавани о токовима светске ликовне уметности. О новитетима нас прво обавештавају забавне рубрике наших листова. Наши познаваоци реагирају тек

· који дели стипендије, примао те

када склопе: аична познанства и када ство. ре корисна пријатељства са носиоцима нових схватања. Попарт је морао дуго да чека да би се стишала одвратност наших естетичара који су још били под дубоким утиском апстракције и енформела. После Авогодишње доминације светском сценом најављен је као откриће у београдском НИН-у. ОД тада су за пољарт у нашој земЉљи наступили бољи дани. Овим примери ма хоћу да кажем да нисмо пали у добре руке.

Ако је Четврти тријенале потребан као охрабрење младим уметницима и истинским новаторима, несигурним У процени свог трчања према ходању других, какво је охрабрење потребно оним излагачима који се одавно „шетним ходом" крећу по нашој уметности, А чосебно питање етике је: како се једно лице може појављивати, истовремено, у улози онога који дели охрабрења и онога који та охрабрења прима. (Може у оперети „Земље сме: шка“), То је нешто као кад би онај писте стипендије. (Пример је узет из наше но. вије културне историје.)

Важнијим од концепцијских питања Четвртог тријенала чини ми се самовољни акт Скупштине града Београда, који је ликовне уметнике Југославије лишио могућности да на слободан начин, путем конкурса, покажу јавности своја дела, Идеја за стварање Тријенала поникла је у Савезу ликовних уметника, коме је овом приликом ус краћено да било шта и у било којој форми каже о будућности ове манифестације. Ако град Београд из било којих разлога мора да мења карактер Тријенала требало је укидањем досадашњег да отвори мотућност нових решења. Можда би се неки

други град примио бриге о јединој југословенској изложби и скоро једином виду сарадње свих наших културних центара у ликовној уметности, |

На овај начин дају се друштвене паре да би се отворио један непотребан спор који не може унапредити нашу ликовну уметност али ће свакако учврстити систем туторисања, притисака на савест и убеђења даће полета постојећим клановима и врло развијеном монополу. А код велике већине ликовних уметника изазваће неповерење, резигнацију и убеђење да нешто није у реду у односу култура-самоуправа,

МИША ПОПОВИЋ

АНКЕТУ о Тријеналу, коју су покренуле „Књижевне новине" не сматрам нимало преурањеном, јер се ради о принципима и правима оних ради којих се Тријенале и одржава.

Нимало нисам хендикепиран што нисам позван да излажем на Тријеналу. Свестан сам да сам морао бити у саставу по. званих уметника, што никако не искључује проверавање вредности и оних позваних и оних непозваних. Међутим, и онда као и сада био бих против оваквог начина организовања Тријенала. | '

Мислим да је тренутак да се покрену разговори како о Тријеналу тако и о тре нутном стању не у, него око ликовне умет ности, Сматрам да у разговоре треба увести већи број уметника и то оне које не мамо прилику да тако често чујемо, читамо и видимо преко разних медија и форума где се креира уметничка политика. На жалост, пракса је обрнута.

Разлози за овако организован Тријенале свима су познати и не би то требало понављати, Ипак, за жаљење је одлука Скупштине града да занемари мишљење два компетентна фактора, УЛУС-а и Академије ликовних уметности и омогући Ортанизационом одбору да организује Трије-

"нале по позиву, тиме то прогласи а прио-

фи јединим врховним достигнућима, све то запише у књиге и направи „светску представу у 12 група,

Тријеналде треба да прикаже „најбоља југословенска остварења“; међутим, на. прављен као концепцијска изложба он "може бити само боља или лошија концепџија. Управо због различитих концепција, управо због „кључева" и различитих по. јава.

Даље, противан сам сваком систему позива. херметизирању и стварању од Три. јенала изложбе затвореног типа. Нико не може тврдити да има такав увид у оно што се код нас ради и да на основу таквих убеђења и утисака састави овакву манифестацију. Кад је у питању стваралаштво прогнозе управо могу да буду догме, а позиви баријере за оно што се појав љује као непредвиђено. И нека ме нико не убеђује да се врховна остварења југословенске уметности могу приказати једино позивом, јер се тобоже на ранијим Тријеналима мислило на једне, а јављали су се други. Зна се да су скоро сви сада позвани уметници учествовали и на ранијим Тријеналима, па би било _ интересантно знати ко су ти на које се раније мислило а нису излагали. Банално је, али морам да подсетим да се м за мање значајне ства ри расписују конкурси. Овако, укинуто је

· основно право уметника на слободну утак

мицу,

У свему, крити се иза југословенског критеријума је једино тромогласан аргу« мент, али свима је већ познато шта то значи, Сви су већ сити разних „кључева", великих и малих политика. То ће се и овом приликом видети, али ће арбитри слегнути раменима, јер нико није савршен и — појео вук магарца. Остаће провинцијски ол нос и помодна хистерија да се буде у кораку са свим и свачим што се збива у свету.

Данас, код нас, нико не треба да се прави исувише паметан и да тврди да у метност треба да је слободна и отворена према свим збивањима. Она то и јесте. Ме ђутим, уметник мора бити ослобођен сваког притиска, а уметност програмирања и монопола. У противном не видим разлику између такве и дириговане уметности,

Налазити стваралачку енергију п расута сазнања у свему што се као „ново" понуди, знак је слабости и лошег укуса. МеЊутим, ако постоји стварна намера за ва. лоризацијом, онда изволите прво да из вршимо валоризацију принципа по којима се стварају критеријуми за оцењивање, и то тако да,они не буду исти га пргво стваралаштво као и за пуштање дима, скупљање камења, типкање на машини, компјутере итд. И ако се у уметности ради о немерљивим стварима, ипак није тешко раздвојити уметност од појава које је прате. За то је поред знања предуслов да човек поседује способност да је осећа и да није сноб.

Резултате и напредак југословенске уметности очекујем једино од њене стваралачке енергије. Не потцењујем напор да се за међународну афирмацију нешто учи ни, али неколико ласкавих оцена и комплимената сигурно је неће унапредити, са тиме ћемо се само китити као идо сада. Ипак, то је позитивно настојање, али њиме не треба тако високо махати, јер за-

иста неће бити тешко и те ласкаве оцене добити.

х

Анкета „Књижевних новина" о организа“ цијци овогодишњег Тријенала · покренута је са циљем да пружи допринос бољем сагледавању једног важног питања, за које је заинтересована наша културна јав“ ност. Питања су упућена неколицини уметника и критичара који су по својим са= дашњим или ранијим функцијама позва“ ни да о том питању имају одређено миш“ љење: Алекси Челебоновићу, ранијем Уу• метничком директору Тријенала; Миодрагу Б. Протићу, управнику Музеја. сав“ ремгне уметности, установе којој је поверена организација овогодишње изложжбе; Младену Србиновићу, декану Академи“ је ликовних уметности; Лазару Трифуновићу, професору Историје модерне умет-“ ности на Универзитету у Београду; Оту Бихаљи-Мерину, председнику организационог одбора 17 тријенала; Раденку Мишевићу, генералном секретару Савеза ли» ковних уметника Југославије; Александру Зарину, некадашњем управнику Тријенала; Драгославу Борђевићу, ликовном кри“ тичару „Књижевних новина" џц члану ор=, ганизационог одбора ТУ тријенала; Владети Петрићу, председнику Удружења. ли“ ковних уметника Србије. Одговор на пи“ тања из анкете дао је и Миша Поповић, професор Академије ликовних уметности.

Из одговора на постављена питања у анкети могу се извести следећи закључци:

— да је питање о начину организовања Тријенала веома значајно за уметнич“ ки живот у нашој земљи, а посебно у Београду; — да о том питању постоје различита

мишљења, која се могу свести на два осмовна схватања: једно, по коме на Тријеналу треба излагати дела уметника на основу позива, а те позиве упућивати пре“ ма одређеним концепцијама једног струч“ ног тела, и друго, по коме је неопходно задржати могућност да ствараоци конку“ ришу са својим конкретним делима, без унапред утврђене концепције о идејној и формалној садржини изложбе; . — оштрина појединих одговора указује на витални значај не само овог питања већ и целог комплекса питања у вези са коришћењем постојећих средстава за контакт између уметничког стваралаштва ц публике, |

Редакција „Књижевних новина" смат« ра да је ова анкета била веома корисна за информисање наше јавности и као ма“ теријал свима онима који раде на пита“ њима одржавања и развитка културног живота у нашој средини. у

КРИЉЕВНЕНОВИНЕ 11

у ; 1 1 ( |

зар убени-—-