Књижевне новине

Марија Чудина

И једини сам ја дуго вјеровао да ће се|ј били сасвим исти, а сад више чак ни

ипах нешто између Тигра и тебе догодити. И чак сам се бојао да вас у сну гледам. Чинило ми се да сте подједнако јаки: Замишљах,

све ће предуго трајати. А затим те храбрих ји ; опет. Па, се чудим што ме твоја судбина толико мучи.

У подрум се затворих мрачан да те не гледам.

И не знам зашто и даље толико о теби мислим.

Кае да ми јад некакав необичан на души 5 лежси.

Добру се више не надам. Само слутим да су очи твоје

мутније од Тигрових и од њега си мањи. Е Али још не могу вјеровати да ниси онакав каквог. те замишљах.

И кад угледам како те мимбилази сјенка једна

изгледом својим задовољна, теби се ругајући, постидим се због тога. МИ помислим, боље би било да одеш на неко друго мјесто. Али касно је да а мијењам удес твој.

Ти се и сам изненада осмијехнеш 3602 моје тјескобе, | јер одавно већ знаш да из ове пустаре ' изаћи не можеш. тебе хтио бих да радоснији' будеиа, али све си жалоснији, то сам већ примијетио.

И што је мање наде за

А можда. се ипак онај којег се у страху одрекнеш постао још трознији, Па се ити због њега промијениш. У тишини . | краја 0802

не чује се више глас твој који. се прије јасно чуо.

малко измијенио, . можда је

вшснути да. ћеца | онога бијесног Тигра к себи примамити, брзо га убити. Или ћете заједно пропасти у тварима. | непознатим. Нитко не зна још шта ће с тобом бити.

Ти сада више не можеш

Само те та звијер необична још увијек

мучи, им живот њезин изнад тебе плови попут облака. !

Ховда ли, задријема ли, спава. ли или рикне понекад,

ти видиш да се удаљује а ирилазила ти. још увијек није.

У (безумљу свом витешком још једном ћеш се понадати да ће се животиња она ипак и тебе сјетити. Ах, ако ће само силно рикнути када те сасвим препозна и далеко побјећи. Јер ти ниси онај којег. она овдје чека.

Лођацатиар

Учинит ће јој се чаг да ни сјенка више У ниси,

само одраз варљиви: нечега што ни слично није бићу

мажвим се у дивљини један усамљени Тигар заноси,

А ти ни не знаш како је тешко животињи

када умјесто оног с којим би се до смрти борила

тебе налази. И осјети одмах да је преварена. Па те још једном погледа, осмотри суморно и шапом грозном лешину далеко од себе гурне. Откотрљаш. се

У ријетко и сухо жбуње. Тамо лежећи још ћеш рећи да си се и већем злу надао. И изгледал ће ти чак да а боли ударац шапом великом измећу твојих размакнутих очију.

Ти. још увијек ниси, али ја сам већ примијетио да још нетко оздје лежи, понекад устане, према. Тигру бпаго погледа па опет легне. И одмах се види, тај стрпљиво чека. А ми ни не знамо још

колико дуго већ ово двоје једно о другом мисли.

Слутим само, нешто ће се између њих збити, И бојим се,

и ти ћеш ускоро видјети да. је тај од тебе : јачи.

Срце је његово веће. И оклоп на тијелу | његовом

тешком од твог је оклопа тврћи. Можда. · сте некада

"мање злокобном крају смјењују доба. 710

ИЗЛОГ | КЊИГА

(5 1,» ИЕ |

Милан Предић :

БУФРОЗИНА ПАН СУДБИНА ТАУМЕ

„Стеријино позорје“ Нови Сад, 1970.

ј сличне нисте.

Ти си и на мјесечини блијед, онај други и у тами блиста,

ето како си се промијенио одједном.

А замишљао сам да ћеш ти а не онај

џ непознати њежно и спретно с Тигром се 04, ОВИХ ДАНА појавила се једна рзо га « копљем пробости. Зар си већ измјењен неочекивана књига. Она је дошла

као пријатно изненађење, јер се још никад није десило код нас, а ни у иностранству, ако се писац не зове Жил Леметр, да се објаве у Књизи чланци о позоришним представама, који су се појавили н пре шездесет година у једном часопису. Али, захваљујући великој

. 6 толико да Тигар више неће ни. звјерски да рикне пред тобом.

И чини нам се сад да знамо све. Оног ће Тигра

због којег си живот свој мијењао убити Д нетко други.

Лице његово јоша није вићено. Тајанствен ' ц невидљив

он само из мрака вреба. МИ чека тренутак

ти су чланци и данас савремени и зато је ова књига дочекана са радошћу од свих љубитеља позоришта: „Е глуме“ од, Милана Предића, у из дању Стеријиног позорја у Новом Саду. И то не иницијативом писца. Они који при Стеријином позорју воде и уређују библиотеку „Араматуршки списи“ имали су срећну мисао да збирку својих издања обогате позоришним члан. цима човека који познаје позориште боље него ико од нас и пи сао о њему са највише талента и разумевања. Не знам, не видим, да је ико у нашој књижевности писао тако оштроумно и тако продубљено свестрано осветљенен убедљиво образложене чланке о позоришном животу код нас, као Милан Предић, који је готово цео свој живот посветио нашем На родном позоришту у ком је, наизменице, био секретар, драматург, директор драме и, најдуже, управник.

Кита је претежно састављена од приказа позоришних дела, наших и страних, која су играна у

свој

када ће претјерано. храбар жестоко 4 насрнути. Ти још ништа не омажаш 'али Тигар је (; примијетио већ. прве покрете онога који се све до сада од нас сакривао. Чак и срце његово што размишља Тигар већ осјећа,

па се и сам полако припрема. И унапријед се радује

брзој побједи а зна да ће борба дуго, трајати.

Хијене гладне прилазе овом мјесту | полако. Оне знају Како је то кад се храбро 5 боре они

који желе да стизну до „највишег. циља. Чак и моје срце које је још. теби вјерно

одједном | Народном позоришту и личности

нестриљиво очекује да види како двоје везаних за ову кућу. моћних | _ Предићева критика није ни догједно. према другом трче.“ матичка ни чисто импресионистичка (мада, строго узев, нема

критике која није импресионистичка), него; аналитичка, психолошка. Он понире у душе личности које писци изводе на позорницу, испитује шта је у њиховим поступцима истинито а шта лажно, шта је убедљиво, шта природно а шта вештачко. И кад изриче нај. оштрије судове, као кад пише 0 Нушићевим комадима „Хаџи До. ја“, и „Јесења киша“, Предић у“ верљиво излаже своја запажања. и време, тај неумитни судија, дало му је за право, јер мало ко зна данас за та Нушићева дела.

Пишући углавном о позоришним делима, Предић није писао о режији, осим два пут, и то је ве лика штета. Његов чланак о Вершчагиновим поставкама Софоклове трагедије „Антигона“, Молијерове комедије „Грађанин као племић“, и Еврипидове „Медеје“ у из вођењу Художественика, обилује оштроумним запажањима свих вр ста и нијанси. Имао је око које све види.

Још више је за жаљење што Предић, у својим рецензијама, није писао о тумачима ликова игра» них дела. Он је боље него ико познавао драмске уметнике, и као

И још увијек се не зна тко ће кога по ну побиједити. Можда ће Тигар оног другог лако убити. А ти ћеш и даље остати овдје, жалостан. и сам

међу корњачама што оклопе Бваја | одбацише,

иа љигаве и хладне врлудају без циља пустарама овим. И опет се престравим због тебе јер знам, помислит ћеш ва ни теби више оклоп твој не треба. И брзо га

са себе збациш, а пијесак пустињски. затрпа га одмах.

Па више ни ја који те тако дуго познавах не знам

чему си сад налик. Обличје неко нејасно у тами

наслутим и чини ми се то тебе видим. И помислим тад

да ни у оно вријеме давно кад си долазио овамо

у оклопу витешком и са сјајном кацигом на глави

достојанственије од осталих изгледао ниси. Као да си

више спавао него што си бдио над бићем својим. Или можда.

сви који овамо долазе постају тако безоблични.

И зар нам сад не изгледа да свака | судбина. има. свој крај. Свачије вријеме прође. И удес један зао смијенит ће други, још гори, као што се у зиа ; неком

дишња.

И одједном ћеш ти заборавити свог великог Тигра. А ни ја се више присјећати нећу главе твоја волио превише и. ажелио сам увијек да први будеш и да се не предаш никад.

срцолике, иако сам те

У сну ћу само још једном видјети. твој маглени врт.

Лешина увијек ти вјерног пса висјет ће сама.

неко вријема на дрвету. Затим ћемо је у | ријеку па ћу и то

бацити, отиловит ће далеко, заборавити.

И тако се никада неће сазнати какав је

био твој

посљедњи час. Јеси ли се предао Сам си

рекао да се

и омај који се не бори мора предати

једном.

Па. можда. одлучиш да се не предаш. А и · н

емаше коме. | МОЈА РАТКОВИВ: ЗАГРЉАЈ ХОРАЕ

свић, Сава.

стручности и обдарености писца, .

розина или судбина

људе и као артисте, јер је свој живот провео са њима, међу њима, и био је предодређен, као мало ко, да остави о њима суд, меродаван, без предрасуда и пристрасности. Писао је о глумцима не у приказима играних комада него У изузетним приликама: о гостовањима у нашем позоришту (Вера Хржићева, Ана Крњићева, Италија Виталијани), о јубилејима наших драмских уметника (Милорад Гав иловић, Илија Станојеодоровић, Добрица Мидутиновић, А. латковић, Радомир Плаовић), о првим наступима на београдској сцени (Мара Таборска, Витоми Богић). Написао је и некролог Пери Добриновићу. Он је имао необичан дар аниматора и евокатора да глумчеву личност са сцене оживи и ови одвојени ликови глумаца прави су уметнички и мајсторски портрети, инди“ видуалани и сликовити.

За. жаљење је такође што Предић није наставио Гролову књигу дратоцених сведочанстава и података „Из позоришта предратне Србије“, пошто ту историју нашег по“ зоришног живота тога доба нико више неће моћи написати онако како би је он написао, и са даром и са познавањем и са љубављу. Јер, Милан Предић је био и остао најбољи познавалац позоришта У нас, живео је у њему и за њега и постао оличење позоришног човека. „Еуфрозина или судбина глуме“ инспирисана је и написана с ве ликом љубављу према позоришту, великом страшћу за позориште. Волео је и глумце. Волео је све што је лепо, племенито и истинито у уметности и животу. Том љу. бављу и страшћу надахнута је и написана његова једина књига, а колико их је могао написа ти да је пошао другим путем, да није био заљубљен у Талију и сагоревао у тој љубави и страсти.

Поговор је написао и избор чланака извршио Василије Калезић са љубављу и разумевањем. И сугестивно. Може му се замерити само што је узгред и олако изрекао нетачан суд 9 Светиславу Петровићу као позоришном критичару. Да завршим. Редак зналац, оштроуман, изврстан опсерватор, широке културе (познавао је и о сећао књижевне лепоте, познавао је и разумевао музику, ликовне уметности, сценографију, глуму, режију, знао је и неколико страних језика). М да додам неколико духовитих и сликовитих реди из поговора: Предић је „умео да каже а да се не замери, да укори а да не претера, да буде оштар, али да не посече и ужива у раскрвављеној рани“.

Душан Милачић

Митко Маџунков:

ЧУДАН СУСРЕТ

„Видици“, Београд, 1970.

ПРОЗА Митка Маџункова потпуно је изван оног тока у којем ра ди већина млађих београдских приповедача. Писана коју годину пре објављивања, она долази као ехо једног старијег књижевног тренутка у којем се друкчијим стварима нагињало.

„У мојој души оста мутна мешавина догађаја који не постоје...", пише у једној приповетки

ове збирке, и та реченица преци зно обележава предмет и особеност приповедачке пажње Митка. Маџункова. Ускрснуће мртвих, по јављивање непостојећег, натприродна бића и збивања, призори

из снова и кошмара, претвара-

ње људи у животиње и аутака

у људе, логика сновиђења и под;

свести, — то су свакако носећи

чинио: х припове: ци Маџунковљевог

дања. Речи „бајка", "сан", “имадоспевају и у наслов, а често обележавају основу мо тивације збивања у причи.

Приповедајући о стварима које су искочиле из закона свакоднев ног искуства, или су на самим ње говим рубовима, Маџунков насто ји да на читаоца пренесе своју заокупљеност _ снагом догађања непостојећег, чудесног и изузет ног. Он открива хипнотичку моћ најобичнијих

привида и

тинарно",

ирезлних спојева

ствари, конкретност . тлапњи у којима се разрешавају „судбине индивидуа (нпр. У „При чи о Серијани"). Натприродно и изузетно постају, тако, посебна, "стварност људских бића, али СА боносна логика ове стварности, код Маџункова, као и код ро мантичара, доступна је само издвојенима суманутима, или онима који пристају да буду за чарани. Таква бића с презиром гледају на повратак „у своје тело (:.) у стари позлаћени кавез у („Чудан

коме си тако сигуран"

сусрет"). 4 М сваком случају,

ове приче приближавају се, већ према сна зи и усмерености поетских слика, традиционалним моделима би

ла романтичарске гротеске, било гротескне параболе, било тзв. „песме у прози.

Међутим, значај и занимљивост Маџунковљевог приповедања ваља потражити у другим његовим особинама. Као у причи „Ускрс: нуће", Маџунков често покушава да унеколико размакне грани це поменутих прозних структура. Приповедајући о реално тешко објашњивом догађају (ускрснуће давно преминулог деде) кад о не чему што се може схватити и као сан, и као наговештај натприрод, ног у свакодневном, Маџунков не очекивано завршава причу спуштањем у привидну баналност. Ова баналност (сећање на то ка ко је деда лети обавезно доно“ сио лубенице), с једне стране, ли шава збивања у причи реалистич ког објашњења: није вероватна претпоставка да је деда био сама привидно мртав, пошто, да је био у ствари у животу деда би доносио лети лубенице. С друге. стране, баналност прибавља при чи о надстварном димензију по себне уверљивости — испод свих реквизита фантастичне приче по чиње да проблескује сасвим стварна и разумљива сета и чеж ња за изгубљеним дедом, детињством, прошлошћу. Помадо--натегнуто склопљена збивања пока. жу се као чист поетски рефлекс једноставних „људских ствари".

Такви спојеви фантастичног и реалног код Маџункова се често остварују као необични и

лепи

приновци у самом приповедачком поступку. Он, заправо, спаја реалистичку „причу «2 обртом" са проседеом борхесовске гротеске. У овој збирци налази се и при

ча „Ајкуле". У њој приповедач казује како је, по цену најдубљег душевног потреса, на некој чудној и сасвим алегоричној пла жи он једини запазио да људе -купаче сигурно очекује у мору судбина плена страшних риба, али да се они који се тек спре мају у воду лакомислено не оба, зиру на суров крај претходника.

ва прича веома је каракте

„ристична, она изражава осећање које прожима целу збирку: осећа,

ње проистекло из изненадног открића тамних и кобних сила у срцу свакодневног, уз то, сила ко МТ СВАШАЈЕ моћи људског расу ања и често се ругају само уверенссти рационалних објаш' њења, Такво откриће најуспеш:није је оваплоћено у сликама ис пуњеним конкретним појединости ма, које се, некад, ослањају и на гротескне параделе, као у стра вичној визији Београда после зе мљотреса, која рачуна са сећа: њем на стварну (скопску) ката' с у. Ередан је пажње и ефекат који Маџунковљево приповедање постиже самим тоном. Преузима јући, наиме, конвенцију свога, жанра — тобож непристрасно. и трезвено регистровање највећих чудеса и најчуднијих емоција, што је по себи битан чинилац гро теске, — Маџунков не настоји од већ на њеном главном обележју: беспрекорној језичкој прецизно“ сти и синтаксичкој чврстини. Та ко у овој прози, од разних непре цизности, па и граматичких гре“ шака, почиње да звучи нека уну трашња напетост тона: испод конвенционалног једнако се слу ти неко друкчије, одиста чудач' ко, тако рећи, јуродиво казивање! Са онаквим осећањем у среди шту, и оваквим напоном у тону, приповетке „Чудног сусрета“, све

и кад кокетују са конвенцијама.

бајке и романтичарске гротеске, делују као тајне поруке из самог била једног зачараног, али ин уметничког доживљаја.

Љубита Јеремић

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 4