Књижевне новине
ЕСЕЈ
ФИлОЗОФСКО ПОЗОРИШТЕ ПРВИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА
Мали календар
ВЕЋ ГОДИНАМА, у разним приликама и са разних страна, покушавам да растума чим изузетно занимљив феномен: злу ис торијску судбину једне врсте значајних духовних творевина које, изгледа, не. спа» дају нигде и нико их не сматра својима. Мислим ту на многобројне филозофске ди: јалоге, затим на аутобиографске и мемоарске списе великих филозофа и књижевника, на њихове солилоквије, дневнике, писма и сл. У историјама филозофије читамо да су ти текстови писани „лепим стилом", односно да њихови аутори имају и „књижевног дара"; историчари книжевности, пак, сувише респектују филозофски аспект ових текстова. И тако, по правилу се интерпретира само по једна њихова линија; у језгру своме они остају нетакнути и стоје некако на граници, на ничијој земљи, између тав. уметничке књижевности и тзв. чисте филозофије.
Међутим, данас се, рецимо у науци, главна питања решавају управо на гр ницама _ између класичних дисциплина; између физике и хемије, хемије и биоло тије, биологије и математике, математике и логике... Физичка хемија, молекуларна биологија, кибернетика, математичка логика, све најважније гране модерне науке, хибридне су. Њихов пример. морао би да охрабри и онога ко поменуте уметничко“ „филозофске схибриде не сматра неструктуираним, флуидним, случајним смешама, већ у њима види дела са нарочитом струк“ туром, сложеном, „граничном“, али уобличеном и чак врло маркантном. Можда ће аналогија са науком помоћи да се разбију тврде предрасуде које дан-данас владају, и то пре свега међу самим истра живачима књижевности и филозофије.
Предрасуде, на жалост, нису чисто академске нити безопасне, јер се преносе да“ ље, „у праксу", утичући на. резервисаност према ангажованијем јавном презентирању ових текстова, изван оквира малоти“ ражних књига, — значи према њиховом сталнијем извођењу на радију, на позоришној сцени, на телевизији. А онда долази и онај уобичајен аргумент, тобожњи недостатак афинитета у редовима шире публике. Међутим, наша средина, Београд пи Србија, сведоче убедљиво да шири слојеви не долазе у додир са овом врстом књижевности, па и немају праве могућности за изјашњавање у прилог или против ње...
Текстови о којима је реч пишу се од: вајкада. Изразитији у прози него у поези: пи, они такође носе
историјски ток, непрекинут, води од дрезвве Индије, Кине и античке Грчке, преко средњег века и ренесансе, ка ХУШ веку и нашем добу. Ова, истовремено књижевна и филозофска проза понајмање личи на оно што се у класичном смислу смалра прозом; битно одступа од прозе живот не, конкретне, стварносне или реалистичке; исто тако битно, она се разликује и од поетско-фантастичне прозе. Укратко, једна је вођена логиком стварности, друга Лоти ком сна, а филозофска проза — логиком дискурзије.
Гледана у укупности својих аспеката, у живом језгру своме, она. се највише при ближава драмској књижевности, чак и он да кад експлицитно, није дата у драмском облику, па ни у облику дијалога. Она је права, непатворена, филозофска драма, Не захтева обавезно сцену за приказивање и, уопште, далеко јој је схватање позоришта као призора „за очи . Њена. драматика не. видљивија је, „унутрашња , испољава се
директном сукобу идеја, ставова, контемплативних дилема. Према томе, као драматика. интелектуалних стања човекових, филозофска драма понајпре се нуди слушању. Ови текстови најсличнији су ра: дио-драмама. Наравно, већина их је настала. пре проналаска радија, антицинирајући тако једну уметност „за уши".
Код нас први доследнији покушај таквог, адекватног презентирања, филозофске прозе у радио-драмској форми учињен је тек недавно, благодарећи предусретљивости редакције ПГ програма Радио-Београда, као и једној устаљеној, поузданој екипи, — предвођеној редитељем Љубомиром ДХрашкићем. Од дванаест емисија, пре мијерно изведених током 1967. и 1968. тодине у циклусу ПОД називом „Филозофско позориште", седам је касније репризирано, Судећи по томе, затим по приказима у штампи и другим одјецима, лед је пробијен без нарочитих тешкоћа. Разуме се, то је тек почетак, :
На позоришним сценама Београда У последњој деценији приказано је неколи: ко драма савремених југословенских писаца које спадају У филозофско позориште и међу којима одскачу дела Јована Христића. Страних драма ове врсте, Теје них и модерних, готово да није пе сезони 1963/64. требало је да. започне спремање славног Дидроовог филозофског ат јалога „Рамоов синовац. Међутим, прво се Бранко Плеша премишљао да с зе прихвати главну улогу, затим Стево Житон... и до дана даназињег ништа није испало од тога.
Заузврат, 30. септембра 1968. године, у атријуму _ Народног музеја У, Беотраду учињен је подвиг инсценизацијом текста · који је Далеко мање офектан и Од „рамо
овог синовца" и од многих других филозофских _ драма, дијалога, _ солилоквија. Главнину тог текста сачињава Платонов дијалошки спес „Одбрана Сократова, до“ пуњен фрагментима из још неких атонових дијалога. „Одбразом Сократовом на нашу сцену је донета а, с обзиром на то како је „Одбрана“ изведена, освојена је јелна нова, максимално сложена и спе
и назив есијистичке: интелектуалне или филозофске прозе. Њен.
цифична драмска врста. Тиме је уједно наша средина најавила Да ступа у фазу културне зрелости. Премијеру „Одбране Сократове" ваља сматрати датумом у ис торији послератног београдског позоришта. И није случајно што главна заслуга за овај продор припада Љуби Тадићу, најзрелијем и најхрабријем глумцу наше да нашњице.
На нов корак у освајању филозофског позоришта натоне нас баш ова двојака по. зитивна искуства: са радија и са позоришне сцене, Посебно је поучан успех „Од бране Сократове" на разним гостовањима: у Краљеву, Сарајеву, Бањалуци, на Слободишту, тде је та представа била отворено суочена са широм публиком, дакле са оним људима којима Платон, ако су уопште чу ди за њега, оличава филозофа у пежора-
ЉУБА ТАДИЋ КАО СОКРАТ У „ОДБРАНИ СОКРАТОВОЈ"
тивном смислу речи, као усијану главу, занесењака и сл. Међутим, Платонов текст свуда је праћен с највећом мажњом, ње тов позив на размишљање прихватан је од: мах, са свим импликацијама које намеће, на пример, Сократова. одбрана. од оптужбе суда за кварење омладине или његов став о вредности живота и смрти.
После оваквих „проба“ нема више сме. тње да филозофско позориште пређе и на телевизију, да добије право грађанства У том медијуму у коме политичке и научно-популарне емисије једине, евентуално, подстичу гледаоца да мисли (а не да само, наизменично, пуни главу информацијама и забавља се). Тек преко телевизије филозофско своје активно, уметничко и културно присуство у нашој средини.
Погледајмо сада, илустрације ради, је дан текст који смо овде већ помињали. Бишеструко репрезентативан за филозофско позориште, он уједно спада међу такве филозофске драме које су најпристу. пачније нашој телевизијској публици. То је
Рамоов синовац
После многих ранијих изолованих, не довољно свесних или недовољно пристуначних покушаја, француски ХУШ век, први пут у историји, означава пуно расцветавање филозофске прозе и драме. На челу струје стоје Волтер и Дидро. Дидро је много чистији и интересантнији као пп сац те врсте текстова. којима се овде, бавимо. „Рамоов синовац", „Фаталиста Жак' и други, његови дијалози, на оној историјској линији развоја филозофског дијалога за који се обично каже да почиње Плато. ном, представљају једну кључну, прелом ну тачку. Укратко, у љима се креће и су дара класично са модерним. Настављајући лепу традицију платоновскот дијалога, они уједно најављују најмодернија тражења данашње есејистичке, филозофске прозе 1 драме. 74
За Дидроа, сазнање се не исцрпљује У границама рационалне верификације. Ди.
дро иде замста до краја тежећи да сазна
ње заокружи, да та приближи бићу и пре!“
"позориште може да потвран.
„Неспособност за стварање према
У дичио на Рамоовог синовца него
вори у биће, у конкретну, живу целину бића, При том не бира средства, чак се ве либи домишљања и измишљања какво је, на пример, оно о великим клавирима који — у Дидроовој визији — рађају мале клавире на исти начин као што ве лики слонови рађају мале.
Даље, Дидро у својим дијалозима из вргава подсмеху класична правила кКњи' жевне и уметничке игре. „Рамоов синовац" има одређену фабулу, у виду приче главног јунака о томе како је лакомислено
· изгубио своје господаре; али та његова
прича испресецана је другим темама, ко ментарима, свим могућим узгредицама. Осим главногта јунака, постоје у овом ди: јалогу и друга, жива и активна лица, Ме. Ђутим, она су, као и сама основна фабула, мното условнија него ликови у класичној прози и драми, Али ликови ипак нису до краја одбачени, нису до апсурда доведе. ни; само су изрелативизовани. У крајњој линији, и прича добија своју поенту, док је Рамоов синовац упечатљив не мање не то други зелики ликови класичне прозне и драмске литературе, нако је прављен нешто друкчије нето они,
После Платона Дидро је први озбиљ нији теоретичар филозофске прозе и дра. ме, један од твораца њихове поетике. Он се жестоко залаже за то да писац буде изван животне ватре, изнад догађаја, хла-
дан ми безосећајан — да би могао да ства ра (концепција коју је у наше доба 06: новио 'Томас Ман!). Понекад се учини да у том пледоајеу Дидроовом има удела из весна креативна инфериорност, односно класич“ вим обрасцима. Слично Платону, који се није прославио својим песмама, Дидроова.
ледања у класичним књижевним врста ма, у роману и драми, не доносе изузетне домете, Али не може свак све. „Кривац" је у овом случају конституција Дидроова која га је упутила да потражи друкчији, привидно хибридан жанр, ссејистички, не би ли се до краја исказао.
Иначе, у животу, сам Дидро више је
. на АРУтог јунака овог његовог дијалога, на Филозофа који цело време дијалогизира са Синовцем и кога Дидро означава са „Ја“. Једна од специфичности овога дела управо је у томе што оно — У мното већој мери мего класичне драме — личи на со анлоквиј, па унутрашњи разговор Јјег пог човека, у себи п са собом са мом, на борбу његовог лица и наличја, ли ца. п сенке, „ја“ и „Нада“. Тај дуел је,
код Дидроа, „екстериоризован". "Синовац Рамоов _оваплоћује боемску, анархичну
концепцију човека, једну концепцију која кроз историју, изгледа стално, налази своје заступнике. Бранећи са много духа и до. сетљивости свој став, Рамоов синовац по стаје филозоф боемије, наследник Сократа и његових неких Ђака, тзв. „малих со кратоваца", претходник езгистенцијалиста, надреалиста и других који свој пндивидуални бунт претварају у ексцес и скандал. Насупрот њему стоји глас савести, разум“ на опомена, коректив, скуп доста сувих и апстрактних ставова које заступа Дил роов филозоф („ја“). Његова концепција на махове делује мање убедљиво и жи вотно од концепције коју демонстрира Ра моов синовац, боем, паразит п улизица Ко је онда у правуг Кроз дијалог Рамоовог синовца и филозофа („ја/), у бици чији исход није никад до краја известан, дра: матично се боре вечито актусане људске дилеме: зашто и како треба да се живи2
Ко би смео озбиљно да тврди да таква питања не, интересују 7138. шару публи ку 2!2
Миливоје Рилић | Х |
Наке“ |
1.
Нико Нико Нико Нико
Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико
Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико
није свршио основну школу. има осамнаест година и заљубљен је. има чамац и велике жеље, не зна ништа друго осим да пева, скаче и плива. не воли рибе али воли девојке. мрзи камење, мрзи море, мрзи рад. мора да окопава маслине. ; мора да лови рибу. мора да обрезује виноград. мора да бере смокве. не воли ни рибе, ни море, ни сунце. мрзи маслине и винограде. воли камење. воли да се пење више цистерне на врх острва. воли да тледа на све стране. воли даљине и оно што не зна. воли маглу. | воли море. | мрзи море. » исто време све воли и све мрзи. ће да учини нешто што ће сви да памте
но што неће никад заборавити.
Нико
Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико
Нико Нико
2,
Нико Нико Нико Нико
Нико Нико
Нико Нико Нико Нико Нико
Нико Нико Нико Нико
Нико
сву ноћ пева горе изнад цистерне, ц плаче. не зна шта ће са собом и животом. има осамнаест година. стално пева, плаче и сања. ће да запали море, | ће да убије камен, ђ ће да припитоми све рибе. . ће да лети као птице и да плива као рибе. ће да светли као звезде, као сунце. Те да буде извор живе воде. овде на острву.
је пошао У свет. је оставио бродове и другове. је оставио море, рибе и камење. више не мора да обрезује лозу, да бере маслине и да лови рибу. неће да брине за кишу. неће да страхује због невремена и суше. не мора пикога више да слуша. је оставио девојку. је дошао у Париз. хода по асфаллу. види само куће, аутомобиле и. машине.
тражи посао.
нема посла.
већ месецима не чује топлу реч.
код куће има мајку која стално мисли на њега.
открива да је понео у себи:
и море, и рибе, и камење, и сунце; и кшау,
Нико Нико Нико
Нико Нико Нико Нико Нико Нико
Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нику
Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико Нико
Нико Нико Нико Нико
и буру.
је гладан. спава под мостовима прљаве Сене. жели да се окупа у чистом, плавом мору.
у сну милује руком квргаве маслине.
у сну једе слатке смокве.
~ сну чује како њачу магарци.
сања море, камење и девојке.
ћути, а пева најлепше песме.
сам у ноћи дрхти и плаче на париским улицама.
мисли на мајку и девојку.
нема посла.
има. посла.
хода по асфалљу.
већ две године није видео море.
сваке ноћи сања море и камење.
у сну мрежама лови рибе и звезде.
прете машине, хоће да му одсеку
. руке.
воли све оно што је пре мрзео.
има добар посао.
нема посла.
гладује.
је света сит.
хоће да се убије.
неће да се убије.
хоће да се врати.
неће да се врати. :
неће никад да се врати. |
већ три месеца не пише мајци.
гна да она брине, мисли на њега и
пламе. неће никад да се врати.
неће да живи као нико и ништа. неће место на сунцу. Њу хоће своје сопствено сунце.
ЖИВИ КАМЕН
Камен је овде жив: добио је облике
које су му дали људи, и крв и душу.
људи
су отишли,
а он проноси кроз векове:
у њихове мисли, њихова осећања и њихове
снове.
ПОРУКЕ У КАМЕНУ
У бели мермер
ушли
човек и звер,
па отуда вековима
псују
и реже.
А једна подигнута рука
од белог исписује прошлих
камена невидљиве поруке будућима.
Света Лукић КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ еф