Књижевне новине
Драган Колунџија
љибош
Живот је давно испаљен А ми шта смо уловили.
Главе нас воде кроз причу О медведу који је побегао из кавеза.
Звери нисмо одрали кожу. Испод жена још простиремо своје уши.
2:
Има живота који ће доћи Одевени у молбу у болни крик.
Благословене · мале главе Које још нису испаљене.
Нека постигну „успех. Нека додирну ватру.
Нека буду испаљене Из мајке руже.
ПЕСМЕ
ПЕСМЕ У КОЈЕ СМО ПАДА/Л МОЈА ЈАВО
КАПИ ПОНОВНЕ ИЗГУБЉЕНЕ УТАКМИЦЕ ОКА БОЛ У КОЈИ СМО ПОСАДИЛИ БОР
КОМАДИ ОДВАЉЕНИ ОД МЛАДОСТИ
САН ИЗ НАС ПТИЦА ИЗ РАДА
У ПЕСМУ ДОЗВАНИ СУНЦЕМ УСИЈАНИМ ПОЉЕМ
НОЋИМА ПРОДУЖЕНИМ У ЈУТРА
сањам де имам земљу
народ и јагоде из којих она извлачи топле руке лажи
ПЕСМЕ КОЈЕ СМО ПОСВЕТИЛИ ОД ИЗВОРА ДО УШЋА ИСТИНИ ОД ЗРНА ДО ЖЕТВЕ ЉУБАВИ ОД РЕЧИ ДО ВЕЧНОСТИ НАДИ
ЗЛАТО ДАЛЕКИХ ШУМА ПЕСМЕ ИЗИШЛЕ ИЗ СРЦА КО ИЗ КОЛИБЕ АНБЕЛИ ЗЕМЉЕ ГРОБЉЕ
НА НАШЕМ ДЛАНУ ЗА ДАЛЕКЕ
ЗА БЛИСКЕ ЗА НЕДУЖНЕ
НИСМО ЈАКИ ПЕСМЕ ИЗБАЧЕНИХ ИЗ ЖИВОТА ИЗ ДОМА ПЕСМЕ ПИСАНЕ ПОСЛЕ ЦВЕВА ПОСЛЕ ЧЕТИРИ ПОСЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЊЕНЕ
Џ А сањам да су ма очи пуне змија уста зелене млечике јуна уши проређене шуме и њеног шума
ПЕСМЕ ОНИХ КОЈИ СУ ЛЕГЛИ
У СВОЈУ НОБ И ЗАТО ПЕСМЕ ПОМЕШАНЕ СА ЗВЕЗДАМА СА, ОНИМА КОЈИМА ПРИНОСИМО УСТА
сањам своју смрт дрво лепше од птице на себи јутро што удева сунце у врт
СМРТ И ГОДИШЊА ДОБА
Годино, твоја доба
што чине да пажљивије
прелазим улицу, стару ограду, _ канал у који су деца бацила змаја.
За мене сада све опаснија
Твоја доба, тодино.
Будућност је искључена.
Греју још само погледи на пропланак У грозници шум стабла.
На почетку необавезног пролећа јесам ли прерано замишљен, пламене, који се не шалиш, који односиш пријатеље.
Они су ближи.
Живи су искључени.
Греје још само ружа на малом ветру | завичаја.
2.
Напуштен свет. Грозд у врту и вода из које нису стигла изронити моја уста.
Напуштена уста. Строј пред почетак битке.
Град као пре 1000 година као пре мајстора, пре имена.
Напуштен мали град.
Свећа што је надјачала пламен. Књига, пети зид.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4
зри вз
паран Лина
излог | бај
КЊИГА || |
БОСИЉКА ПУШИЋ
Босиљка Луштић
КРИЛА ИСТЕ ПТИЦЕ
„Графички завод“, Титоград, 1970.
Оно што Босиљка Пушић настоји и, добром мером, успева да исповеди и потврди овом својом првом збирком песама, не репрезентује ни чисто емотивну ни само мисаону природу једне креативне личности иако, нема сумње, код ње доминира лирски однос према свету и лирски из раз тог односа. Из тога би се могло закључити да је њена песничка авантура готово нензбежна и да ће, ако се ове компоненте усагласе, ако свака од њих у стваралачком напору одигра адекватну улогу, моћи да буде и плодоносна и значајџа. Охрабрење у том смислу представља, свакако, спонтаност и непосредност којом се то лирско обележје испољава и развија, природа и број мотива које обухвата и његов однос према мисаоној димензији овога текста.
Стваралачки процес у песмама Босиљке Пушић реализује се дефинисањем једне нове ствар. ности, стварности песме, поезије уопште, улоге музике и сликарства — дефинисањем улоге уметности најшире схваћене у од носу песника према околини и према себи самом. А уметност ће песника усмерити ка вајкадагшшњем извору инспирације, ка природи. Природа је' најпре само подлога, позадина, мера, мо. тућност упоређивања и испољавања песникове ипдивидуалности, а касније све више постаје уточиште, облик, могућност постојања. Јалово сунце,
мирна, рањена или мртва.
вода која нит таласа нит беласа, испрекидана плава нит понорнице реке, пла ветнило неба и мора и мрак древне шуме неће бити само детаљи природе него и расположења и стања лирског субјекта.
Овакав један континуитет је, разуме се, могућан само по цени извесног поједностављивања. Јер, ван те нити, која се кроз песме провлачи, а која је често неприметна, остају песме које собом значе плиму светлости, раздраганости, радости, ведрине, остају, што је много значајније,
сва она колебања, осцилације бсећања, сумње, преиспитивање стечених сазнања. Има, тако, у оној књизи песама које изражавају чежњу за срећом, има и таквих које су слика патње, а песма „Празнина", рецимо, представља матњу што ни пагње нема. Неке од њих славе сливање људских душа, а неке бележе апсолутну могућност приближавања и споразумевања (Отекосмо кањонима својим немилипе — каже се у песми „Тренутак"). Ади, сви ти унутрашњи конфликти су, у ствари, предиспозиција из које треба да произиђе и из које ће, верујем, и произићи они многозначнији симболи, обухватније слике, интензивнији песнички израз какав представља, ремимо, песма, „Двоумљење". У овој песми од само четири стиха изражена је и неодољива потреба за летом у висине плаве и свест да су летови простор пун празнине, и ре зигнација и радост што се ипа мора летети. 7
Бољи тренуци у овој књизи охрабрују нас у веровању да ће лирски субјекат, који се у овим стиховима испољава, ако устра> је у својој стваралачкој активности, да прерасте у оно, овде јасно натовештено, биће сања ћлачко и раписпално, песебично и незасито, крхко и свемоћно у исто време, биће које оличава одређене вредности одређене
. сфере стварности. То би треба-
о да буде она права, лирска личност Босиљке Пушић, која се у овој збирци већ наговестила.
Станојло Богдановић
Рајко Чукић
КАП КРВИ НА НЕБУ
„Багдала“, Крушевац, 1970.
Постојеће класификације не да ју, свакако, једини могућан Уувид у кретања у нашој данашњој поезији, а београдски круг песника, припадника свих мотућних нараштаја и оријентација, није, свакако, једини круг српске савремене поезије. Напротив. Има добрих,па и веома добрих песника који би у једној строгој квалитативној селекцији са више права заузели место од оних који су се, пре но чим било другим, својим физичким присуством наметнули. Рајко Чукић, песник чије је присуство у једном готово заборављеном времену наше послератне поезије било знатно наглашеније и видљивије но данас, по ономе што је досад урадио, полаже на то право с доста разлога. Па ипак, нако знам његове веома добре песме, па и циклусе песама, иако знам да је он песник израђеног језика, високо литерарне песничке фразе, песник формираног стваралачког концепта и погледа на свет и, штавише, песник једне специфичне духовне температуре, шта је оно — питам се — чиме би он, данас, мотао да нас заинтересује, да нас активира, да нас подстакне на нове закључке. о његовој поезијиг Шта је то чиме би он сам
ВИЊЕТЕ У ОВОМ БРОЈУ ИЗРАДИО НЕБОЈША МИТРИЋ
РАЈКО ЧУКИЋ
могао да измени своју данашњу позицију2
Бојим се — мало шта. Његова трећа збирка „Кап крви на не бу", раздељена на три тематски доста кохерентна циклуса, потврЊује све оно што смо о њему већ од раније знали. Па и више од тога: својим трећим циклусом (првим двама песник је настојао да обелодани своју ду ховну и емоционалну ситуацију) ова збирка поставља неколико доста занимљивих питања о природи и смислу песничког позива, о дејству и ефикасности поезије. Програмске песме трећег циклуса, песме које говоре о од: носу песпика према историји, реалности, о ангажованости песни ка, о бесмислености и терапеутској неефикасности поезије, за самог песника, као и неке песме на почетку књиге које могу да нас занесу и понесу својим ритмом, дитирампском интонацијом, снажном _ идентификацијом са природом, хедонистичким опреДељењем, веровањем у овај наш тренутак, представљају, на сваки начин, квалитативно најбоље делове ове збирке, или бар, ње, не најинспиративније странице. Та места, међутим, нису у исти мах и она доминантна, то нису песме које дају специфичну тежину овој збирци, нити бисмо по њима могли судити о целини.
Духовно и емоционално језгро
ове Чукићеве збирке представ-.
љају оне песме — а њих је по броју највише — које настоје да реторичким тоном, подигнутом температуром, преинтензивираним метафорама квалифику ју духовни конфликт у самом песнику: његову немоћ да се ослободи притиска прошлости и његово несналажење у данашњем свету — немогућност, укратко, да пронађе излаз који би био разрешење његове унутрашње кризе. А она је, чини ми се, пре свега један стварала-
чки проблем. Песме попут „При-.
знања", пуне ирационалне патње, немуштих дилема, невидЉивих непријатеља могу за самог песника представљати чин ослобађања; за нас су оне само песников лични проблем који није успео да постане и наш.
Рајко Чукић, очевидно је, још није смогао довољно снаге да дефинитивно окрене нову страницу у свом стварању, да шчепа ону златну жицу, наговештену у овој збирци, која би представљала сасвим нову сировину, сасвим нов материјал за обраду. А док то не учини, одговорност за своју позицију, заједно са постојећим критеријумима, сносиће он сам.
Богдан А. Поповић
Јован Деретић
КОМПОЗИЦИЈА „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“
Завод за издавање уџбеника СРС, Београд, 1969.
Питање: којем жанру припада уметничко остварење, иако је наоко формалне природе, задире у суштину уметничког бића, Није онда чудо што је Јован Дере тић пошао од композиције „Горског вијенца" (односно структуре, јер то се овде подразумева под тим термином) као најинтересантније и најпротивречније појаве у овом случају. Пратећи појаву искремисли и свет" лости слободе кроз генезу целокупног Његошевог стваралаштва, Јован Деретић показује како „Горски вијенац" Настаје као резултат дужег песничког процеса, а настанку тог дела претходе сасвим друкчији пес нички састави, мањег обима и значаја, друкчијег интензитета,
чак и посве друкчије уметничке намере. Спретно одвајајући | и укључујући судове затечене у књижевној историографији са својим оригиналним тумачењима, Деретић утврђује неке опште одлике Његошевог ранијег песништва, које су, доцније, би- | ле пресудне по природу његовог најбољег песничког остварења.
„Горски вијенац" као специфична форма има своје одређене корене: њих Деретић на првом месту налази у традицији црно. | торске усмене књижевности, у. њеној потреби да песмом пре свега казује истину, а причом сушту историју догађаја. Због тога „Горски вијенац" не жели фабулу ни радњу са много_интриге. То Његош свесно избегава и делу даје привид хронике. Сама дијалошка форма, пак, има своје оправдање, иако не само ту, у речитости Црногораца, снази усмене говорне фразе, и. овде је пре свега употребљена као адекватан израз суштине, а не као пропис драмске поетике. Показујући да у радњи овог дела не постоји психолошка разрада и да су сами догађаји мисаоно-поетски надграђени, Деретић уочава да недостатак сижејне повезаности није композициона слабост већ да има специфичну функцију. Чињеница што су епизоде у делу прилично самосталне доказује да је то таква врста творевине. Због тога, како примећује аутор ове књиге о Његошу, оно и не остаје у нама по догађајима већ више по изрекама. Дијалог у „Горском вијенцу“ окреће се од акције, а супротни ставови најчешће се износе у говорима монолошког типа. Извесна расцепканост огледа се и у бројним самосталним дијалошким групама, невеза ним за суседне говоре. Постоје чак и самосталне реплике, Додуше, ови говори имају само монолошку структуру, али не и монолошку психологију, јер Његтошеви јунаци нису романтични усамљеници, окренути једино себи.
Пошто је приметио тенденцију претварања у самосталне целине, Деретић је, с друге стране, уочио и врло важан однос између тих целина. Тај однос није узрочно-последични ред већ више видљиво јединство посебних блокова. Везани за једну тематску линију, призори се нижу у три вида (линеарни, вишегласни и контрасни), што овој целини целина даје музички 06лик. Као што се види, најважније питање, на коме се највише инсистира, јесте, у ствари, трагање за драмским и недрамским од~' ликама „Горског вијенца". Исправно полазећи од дела ка теоријским одредбама, Деретић је ред по ред, аргумент по аргумент, разрадио све случајеве и, утврдивши сразмеран однос између лирских, епских и драмских елемената, доказао да Његошево дело не можемо сврстати ни у једну категорију посебног књижевног рода. Можда ово не би звучало ново да Деретић није зналачки, исцрпно до детаља, изнео убедљиве доказе да је ова поема једино наглашена драмски, али писац следи поетску мисао а не сукобе, што је већ одступање од познате драмске схеме. Затим, дело је сасвим без заплета, тече врло једноставно. Највећи доказ да „Горски вијенац" не може бити драма налазимо у скоро тоталном одсуству карактеризације личности. Јунаци као израз народног искуства важе највише као носиоци говора и немају личне психологије (изузев у ретким случајевима Владика Данило, Игуман Стефан, Вук Мана ита Црногорски јунаци подређени су заједничком мотивском ис ходишту, мебусобно су врло сродни, чак и једнаки. Стога би индивидуалне, односно приватне, карактеристике овде сметале. Због тога у делу и немамо једног, главног јунака. Није у пи-
тању судбина једног човека, већ судбина слободе. Све то паралише драмску снагу, али њу овде нисмо смели ни очекивати.
Деретићева књига је веома издашна у аргументацији. По начину излагања, она представља Аисциплиновану и оштру, али пристојну, полемику са оним што је досад речено о Његошу. Аутор је веома савесно трагао за бројним чињеницама, чак је и од погрешних судова одвајао извесне маленкости које су му, може се видети, добро послужиле да дође до новог, исправног суда.
Писана готово антипоетским стилом, који ипак поседује неку унутарњу напетост, ова књига показује однегован начин мишљења, представља истинско науч но тумачење песничког деда, без лажног усхићења, са посве егзактним оперисањем. Право је чудо што се о њој досад упорно ћутало.
Благоје Јастребић