Књижевне новине

Резултати етваралачког · некуства

Војин Јелић: „КИРВАЈ“, „Напријел“, Загреб, 1970.

ЈЕДНА од личности новог романа Војина Јелића казује на крају трећег поглавља констатацију која у потпуности може да означи и атмосферу целе књиге. „Све што је изван човјека, нуди капитулацију, безувјетно“, каже та личност, алудирајући на време у које је ситуирана фабула, указујући на осећање беспомоћности и са знање о безимености човека који се затекао у историјском невремену, али и на исконски нагон за трајањем и на потребу да се у себи, или у неком прошлом времену, нађу разлози за неизневеравање хуманитета. Грчевито трагање за шансом опстанка и разлогом људскости пред ставља једну од централних тема „хирваја“, чија је окосница, или исходиште фабуле, јер је у овако специфичној струк тури фабулу тешко омеђити, лоцирана У подинарско поднебље прве године рата, у време почетака разуларености братоуби лачких нагона. По извесној даљој сличности у начину везивања за ратну тема тику са Лалићевим „Злим прољећем“, и овде је ратни којшмар стожерна тачка разуђене романескне приче, која је временски много обухватнија јер сеже и у далеку прошлост. Дакле, ако кажемо да |јеЉелић написао занимљив и вредан паж 'ње "роман са ратном тематиком, онда нисмо тиме хтели да нагласимо оно што је често у оваквим случајевима карактери“ стично, да је књита способна да привуче пажњу, пре свега другог, значајем и за нимљивошћу своје теме. Јер, ако успемо да издржимо пробијање кроз ботате лавиринте ове прозе, ако смо настојали да пажљиво откривамо смисад и функционадност многобројних дигресија у оквири ма свеукупних значења и вредности, и ако смо смогли довољно снаге да пратимо кривудаве меандре токова свести — ТРУА нам се исплатио. Уверићемо се како, изу зев основне фабуларне нити, која може и да нам не изгледа нарочито нова, У „Кирвају“ нема ничега. стандардизованог и шаблонизованот.

Ако дакле, у тематском погледу не представља посебну новину, по уметнич. ком поступку, по оригиналној и сложеној структури, Јелићева књига то свакако јесте. Она је својеврстан роман тока свести, са два субјекта нарације, две по мното чему различите личности, чије се судбине повезују идентичним исходом. Та различитост, и интелектуална и социјал на, два јунака романа, који наизменично, кроз бескрајни ланац сећања, праве своја предсмртна. прерачунавања, _ учинила. је роман комплекснијим и обезбедила му дубину виђења. А посебна мотивација, и усатлашеност субјеката нарације са садр жајем који излажу, постигнута је тиме што су обе личности помало неџобичајене, макар по њиховом сопственом суђењу о себи, јер је тиме повећана психоло-

шка уверљивост хаотичног тока сећања, .

у такође ненармалном времену, Пошто „Кирвај“ има одлике и романа хронике и романа који се бави појединачним ли= ковима и судбинама, у њему се функтионално преплићу, прожимају и надграђу“ ју две нити, она хојризонтална, коју чини судбина јунака романа и неколико друтих личности, са једне стране, и она вертикална, онај шири оквиз рвалних Мр ријских збивања, са друте стране. Онај хроничарски 2101 романа грађен је за пажањима и реатовањима из специфичних индивидуалних углова, а личности с“ креиране у контексту друштвених и ис-

тбријских услова и зависно Фд њих. пе Ј кеност Јелићевог рома

Поменута слоз : на п ге се и у особеној композицији, Ма ичности

која резултира уз концепције А г ПИ на а нарочито из мотивација њихових исповедања. Обојица, и елементарни горштак Јован Драчар и интелектуалац Никиша Мирковић, У предемрт“ ном тренутку имају потребу да се пе мире, да још једном пређу пут, А0 стављања “у трагичан избор, обојина би желели да враћањем у неко пређашње време открију извесну самосвојност својих личноста, желели би да имају своје име, а не да 0%ду анонимни случајни припадници наци“ оналности или вере, Због тога је при рет“ роспективном излатању вршено поступна смењивање епизода, као и пребанивање тежишта интересовања и угла гледања, како би се у оквиру ретроспекције оства“ рио одређен редослед у коме би непре стано било присутно време приповедања.

портрета карактеристичних

КРИТИКА

ВОЈИН МИЛЕ ЈЕЛИЋ СТАНКОВИЋ

Повезаност и условљеност свих компонената романа омогућили су лабаве границе између реалних дешавања и сновиђења, између дијалога и сомнамбулних мо“ нолога, а из тог преплитања стварног ни

иктивног произилазе, као битне вреднос ти, одређен постски квалитет и универзалнија значења.

Такође, једна од (битних вредности „Кирваја“ налази се у његовој интелек“ туалној димензији, која је подједнако при сутна у експлицитним реминисценцијама личности које се исповедају, као и у на чину третмана проблематике којом се књи та бави, у сагледавању трагедија које долазе од фанатичних идеолотија и, изнад свега, у јасној хуманистичкој усмерености. Треба додати да није реч о прози која превише рачуна на експлицитна значе ња, па баш због тога у њој постоје дозе специфичног хумора и ироније, који су нека врста равнотеже што не дозвољава да се при сликању живота подинарских планинаца оде у натурализам, нити да се, при размишљању протагониста о трагич ној судбини и о деликатним моралним, историјским, политичким, друштвеним и другим темама, појави сентименталност или патетика. .

И језичка страна „Кирваја“ усаглашена је са осталим компонентама, нарочито са природама личности субјеката на рације. Пошто ток њихових ретроспекциј ских екскурзија није праволинијски, него се рачва и удаљава од главне матице да би се поново у њу слио, и пошто је излатање мотивисано као унутоашњи монолог којим се жели што дубље проникну“ ти у догађаје и поступке личности, у појединачне, националне и друге особености, то је и језик добрим делом зависан Од природе разноликих садржаја. Он је под једнако сугестиван и функционалан кад се избором одговарајуће лексике потпомаже креирање и сенчење психолошких горштачких дикова, као и кад је у служби интелектуалних интроспекцијских трагања и дијалота. Језичко богатство се изразило и у раскошној реченици која захтева напор да би се пратила, у језичком изразу који, иако привидно смирен, поседује интензитет, а само местимично бива развучен и помало тром. Тај утисак о местимичној неадекватности израза једина је знатнија замерка коју бисмо могли ставити, али незнатна према мноштву вредности новог Јелићевог романа. Постепено се изграђујући на сопственом искуству и на искус“ тву послератне хрватске романсијерске традиције, овај писац, својим шестим романом, ево, поново, и потпуније, доказује стваралачку зрелост.

Чедомир Мирковић

Приче о варљивости среће

Миле Станковић: „ЧОВЕК У ТЕСНОМ КАПУТУ“, „Просвета“, Београд, 1969.

ПРИЧЕ Мила Станковића већ Основним тоном, једним хуморним виђењем света, представљају известан изузетак у нашој савременој прози. Станковић настоји да пронађе такве проблеме кроз које би приказао снове и јаву, узлете и падове, привидне успехе и још нестварније меуспехе својих јунака. Определивши се за градску средину, посматрајући поједине личности у уличној вреви и метежу, осветљавајући их својеврсном унутрашњом светлошћу, аутор понире у њихову психу и гради психологију такозваног малог човека, вероватно најтеже ухватљиве и најмање познате индивидуалности у широком спектру Дру. штвених Категорија заступљених у лите ра .

том погледу писац је успео да, изгради одређен тип јунака, човека који још

увек није одбачен од друштва, али исто тако није ни чвршће повезан са Аруштвеном структуром, укратко човека који није прави члан оркестра, још мање солиста у њему, али до кога допиру звуци опште оркестрације и који се тим звуцима придружује покојим звиждуком или не баш артикулисаним певушењем. Проблеме таквбг човека Станковић види у различитим аспектима свакидашњег таворења и нада“ ња: његови јунаци сузчавају се са пре прекама добро знаним и већ доста експлоатисаним 7 нашем т ем и литерарном хумору. Новина коју Миле Станковић У носи у свој приповедачки поступак осла-

ња се на елементе искуствене филозофије, на стбицизам захваљујући коме они неприметни, а присутни истрајавају и надвладавају животне тегобе.

Оригиналност ове прозе јесте у негирању прног хумора, У хуманитету и светлијем колориту, у трагању за оним хуманим језгром какво, по Станковићу, непрестано тријумфује. Наличје, пак, такве филозофије уочавамо у узалудности тог тријумфа; њим сб мало шта у свету мења, а и варљива срећа када се појави прети да донесе више зла нето добра („Предигра“). Бити срећан у несрећи као да је кредо свих јунака ове прозе, и из таквог дуализма аутор искива своје приче, додирујући местимично, лирским пасажима, пределе нестварног, прелазећи у неки вид савремене бајке без класичних реквизита те књижевне врсте.

Ове приче највећим делом излазе из оквира и шаблона. У збирци „Човек у тесном капуту“ не налазимо новинске хумореске (иако се Миле Станковић и у том послу са успехом огледао), али ни типичне кратке приче. Свака од ових проза засно“ вана је на једноставној анегдоти, што је писцу служило само као полазна тачка да, проткивајући прозну основу аиризмом карактеристичним за своје _ стваралаштво, оствари један посебан вид хумористичке приче.

Сатира је у овој књизи на изглед запостављена; аутор као да се клони помодног кокетовања са сатиричарским интенцијама, какво запажамо У најновијој литерарној продукцији, Али тамо где се определио за релативно чист сатиричарски поступак („Последњи Мохиканац“) Станковић је остајао доследан и јасно опредељен, служећи се спретно алегоријом као подтекстом инвективе.

Као приповедач Миле Станковић добро познаје вредности и предности Речи и је дан део његовог хумора скривен је већ у речима, у обртима и досеткама чији су корени у језику. Тај мач са две оштрице показао се овога пута у оба своја вида. Ако је у појединим причама искривљени, ДВОзначни и вишезначни, разиграни језик пун асоцијација доприносио занимљивости и динамици Станковићевог казивања, на појединим местима претерана употреба метафоре и, рекли бисмо, „распеваност“ језика ублажавала је поенту (без које се, када је реч о хумору, ипак не може), и замагљивала фабулу. У крајњем збиру, Станковићеви језички експерименти ипак заслужу17 високу оцену; у сваком случају ваља И поменути да Миле Станковић има, међу нашим хумористима и сатиричарима, најботатији арсенал речи, Већ сама чињеница да У Станковићевој прози и колоквијални изрази добијају постоку интонацију товори довољно о његовом слуху за кретање језика и тежину речи.

Збирка приповедака „Човек тесном капут“ не мења битно домете Станково“ ћевог стваралаштва. Ову књигу треба тпосматрати као наставак започетог пута, као дотрађивање оне визије какву нам је аутор (оријентисан у том, енутку на паланку и њене преокупације презентирао романом „Друштвена опасност“. ћиричност ове прозе, опет, нераскидиво је повезана са Станковићевим стиховима, са његовим лирским доживљајима У распону Од збирке „Дан има велике очи“ па до „Кочијашких балада“. Приземни свет спреман да се вине џ висине остаје заједничка основа свих Станковићевих дела, Неколиким приповет кама у овој књизи („Писмо 0 срећи и звездама“, „Смисао живота, „Динамит, „Брат под липом“, „Последњи Мохиканан — а овај би се низ свакако могао и продужити) Миле Станковић је досегао разину својих најбољих страница, остваривши синтезу специфичне ије свако. дневног живота са хуморним виђењем чо; века у нашем времену, прожимајући тај спој поетичношћу градске средине уочене с наличја, из периферијске, али никако периферне перспективе.

Иван Шоп

Ибрахим Хаџић Ријеке

Ухватих у руке Све изворе вода

Тамо!

Рекох, -

Нека тбче Јангцекјанг, И Меконг

Под ноге просух

Дунав

И Волљу ; Ко невјесту заробих

Амазон населих Земаљском куглом

Нил ошинух

Кампџијом

Бога Ра

Ево,

Ко кобила скаче кроз пустињу Ухватих канџама

И ко змијурину Испод камена Извукох стидни Гвадалкивир

Ибар окренух Од Црног мора У беспућу Зауставих Лим

СРЦЕ

из ковачнице мог плућног крила Хроми Хефест још Изашао није

пун тјескобе

И гадних жила

Рикнуће

Мој мијех

И узлетјети на хиљадама Птичјих крила.

ПОШТУЈУЋИ СТВАРИ

Поштујући ствари

Све изреда:

И огледало макар дотрајало И тпрсло

Макар сјекло мој лик

На безбројне парчиће Резало усне

И гркљан

Макар очи пунило крвљу

И стакленом прашином Нека се калај излије на моје зубе Поштујући огледало

Доказ живота

Макар у њему не био ја Већ мој лик у ранама

Треба рећи

И славити ствари:

Живјела кућа!

Живјела кућа у којој можемо да изгоримо У којој се зачињемо

И у којој сав живот зебемо

Треба поштовати ствари.

И столицу на коју се пењемо

Да се огледамо

Поштујући ствари

Ми ћутимо

Као заливени прашином ' Ми поштујемо немушти језик

Између зидова

Који се сваког часа могу срушити

На нас

Поштујући ствари

Па макар поштовали и клозетску шољу На којој сједимо

И читамо

Крај занимљивог

Криминалног романа

Поштујући новину

За којом ћемо повући воду И ликови који ће се давити Пружајући немоћно руке Као да су у деветом. паклу

Поштујући ствари

Ми поштујемо наш мртви језик

Ми се само бранимо

Поштујући ствари

Столица живи

Умјесто мог сина, мог оца и мог бога

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ 5