Књижевне новине
Перо Зубац
Мадона Конестабиле ·
Да ~ ће над књигом рука уснуда мудрост залуђених да преобрати2 У Твоме недру грмен мушмула која ће ведра рука обрати2
Ако већ не умем бити Бог, |
нека будем онда жедни, згрчени. Христ на Твојим грудима. :
СУСРЕТ СА ХРИСТОМ
Жене излазе из цркве са зембиљима сунце се гуши у свелом воћу.
Христ једе јабуку и пљуцка кошпише. %
За неким зидом моја драга плаче јер сам мртав,
ХРИСТ ПИЈЕ ВИЊАК
за Ј. А.
'На столу је крух, празне зделе,
по јвано цело море спава у свакој кашици.
Сунце се спушта ниско, гладан галеб, лете Каштели, албатроси, и носе у
кљуновима иверје мог грла.
Хрисд седи за столом, пије вињак, пријатељски ме тапше руком.
Људи „нас не примећују.
Христ се загрцну и видех на столу као маслинку мало и љигаво његово срце.
ПИСМО ХРИСТУ
Нека не буде моја реч против Твог ерџа, Године у којима смо мимоилазили кише на трагу прољећу, несталном, нека буду залота нашем пријатељству.
Сами смо смислили свет, Ти си дао душу, ја сам дао говор.
Празна је Твоја душа, празан је мој говор.
Ове речи што изговарам у сусрет киши ником не говоре, '
Из далека ме пресреће драта знана сенка, Ти ме мимоходиш.
ХРИСТ СЕ ИГРА СА МОЈИМ СИНОМ
Боже, како само личи на бога. Да ли га мој син разликује _ од људи који к нама долазе.
Трнов је венац скинуо, обесио та у ходнику, уз шешире, да та не повреди.
У Христовим зенама видим сину мом на раменима ничу крила.
Зима је за окном,
Промрзли Јерувими неће да уђу у наше одаје
њихови нејасни гласови. га. зову.
Он нагло устаје, бос одлази снегом, оставља на столу недопијену чашу вина.
Мени ли оставља трнов венац, ил је забораван. |
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
+
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Марија
' Светозар Влајковић
ДАКЛЕ, сами смо, Маријина глава пресечена шимширом и ја. Од вечери кад се прослављала моја диплома неколико пута ми је прострујало да бисмо она и ја могли нешто да прћнемо што никако нисам доводио у везу са њеним слободним понашањем кад сам се од муке поднапио и из чиста мира позвао је напоље, нето напросто стога што се непрекидно врзмала по свом дворишту лако одевена. Још више ме је зачудила природност таквог могућег доживљаја. Као да смо Марија и ја од те вечери постали неки вишегодишњи неостварени пар. Кућевласник, тај подозриви прасац, био је презадовољан што његова ћерка музичарка не обраћа пажњу на „оног тамо аљкавка, пљунем му на школу" и на њего-
. вог пријатеља, што не гаси пикавац кад обија туђе праго-
ве". Отац је у више наврата, кад би долазила Понора, изјавио да сажаљева неке „тамо уседелице иза шимшира" које
„ме стижу да виде „даље од носа", јер би спазила каквих све
уепотица „као што си ти, дете моје" има на овом белом свету. Марија и ја, пак, били смо у неком притајеном непријатељству пуном поштовања и симпатија, баш као они који се никада неће обратити једно другоме. Просто смо жалили што има толико бића која мрдају, којима немамо шта да замеримо, а ипак нас се нимало не тичу. Она је, једном речју, за мене одувек била девојка са најбољим сисићима, најтоплијим телом, најпријатнијом главом и најдуховитијом памећу која ме није привлачила. Није имала ни једну грешку, ето то, И пре но што сам се упознао са Понором наш однос је био такав. Утолико пре намера да прескочим. огра-
. ду и да јој се набацујем изгледала ми је блесавом. И утоли-
ко брже сам је остварио.
— Шта радите, Марија2
— Читам. А виг
— Ја вас волим.
— Волите ме2
"Она спусти наочари два сантиметра и погледа ме најсмиренијим погледом у историји човечанства. Историја је мртва кобила са безброј трулих јахача спремних да још једном умру заједно са нама којима се живо јебе за њихов галоп,
— Волим вас.
— Откуд знате: · у
— Осећам тако. Будим се, нека жена глача прозорска. стакла, пуцам од здравља, од несреће, погледам према овом шимширу, видим вашу главу, само смо, нас троје, ви, шимшир и ја, сунце је одскочило, не знам шта ћу са собом, Кур ће доћи, он стално живи који минут унапред, кактус добро напредује, на неком имању наши маторци разгледају принос, космонаути су у аутомобилу ...
— Који космонаути»
= Амерички.
= А Понора>»
— Нестала је.
'Марија заклопи књиту и положи је на бутине. Заклопи и наочари, жмирну. Та два ока, која дотле нису постојала, уздрмаше се као неке чаробне пихтије, да. би се прилагодиле светлосним приликама, и управише се према мени.
=— Има нечег у вама, Мансиле.
— И ја бих рекао.
Тишина.
— Рецимо да и ја вас волим. Шта бисмо онда>
Тишина.
— Врло сте ми блиски.
Тишина.
У тој тишини она поче да делује телесно. И за себе саму. Обриса дланове о хватафљку столице. Погледа ме озбиљно, дуго.
= Шта. сад ради праља2 ма
— Прешла је на под.
— Треба. и код нас да ради. :
— Има доста посла. код мене. Прашина, судови. И неки веш, свакако.
— Онда, имамо времена.
Устаде, ухвати ме за руку и поведе уз степенице. У соби је био ред. Опет неке раскриљене књиге, Цвеће, Полумрак. Нека чаробна мемљива хладовина помешана са мирисом арпетеа и биофакса. Клавир.Цинкографија са лудим про. давцем огледала. Никада нисам био у тој соби, а као увек.
"— Само немојте да журимо, молим вас, прошапута Ма» рија, иако смо били сасвим сами.
То што се даље одвијало као да није. било тако. Као није могло бити тако. Та Марија није имала. прилике да изучи високу школу једноставности. Свега један тип врзмао се око њене куће, а и тај је био мизеран: једва се вукао, скакутао испод прозора, преплашио се једном кад га је газда позвао унутра. После је Марија направила журку и свирала, Шопенове скице. А ето, све зна. Природни дарг Искуство из неког тајног живота2 Помало сам, наравно, у почетку стрецео што се наш немушти споразум одвија сасвим глатко. Помало сам био неко други. Испружио сам се на натрулом каучу и повукао је к себи. Посматрала ме, као малопре ону књигу, некако кратковидо. Није да се није узбудила. И ја. Откопчао сам јој дугмад са манжетни и указао се један сат,
„златан. |
. — Увек има по неки скривени сат, рекла. је..
И укрутили смо се, Више смо се умирили него укрутили, опрезни да не започнемо разговор. Разговора сам се највише плашио. Како је паметна и образована, да је неко изустио реч све би кренуло у другом правцу; тела би одједном засметала. Ти њени фишеци, пристојна тежина, сасвим су ме за> гушили, што је допринело тишини. Како смо млади, помислих, ко зна због чега. Откопчах и сат, спустих та крај зида на под. Тешка сам. Ниси. Имам толико костију. Не видим их, радовао бих се да их видим. Да проверимо, ако не верујеш» Хајде, да проверимо. '
Колебање: устали смо и загрлили се као последњи људи после катаклизме, на неком острвцету, већ потпаљеном, осуЂеном .на пропаст у једном пресветлом, оморинском преподневу, уочи потопске кише, а, у ствари, загрлили смо се обично, као да се играмо, товорећи неким тачним нечујним језиком, | = Да ди би се окренуо, док се свучем»
Навукао сам завесе и без помоћи руку скинуо сандале; Марија се дотле већ претворила у голу, помало сметену жену. Те велике, у ствари меке труди, осетљива кожа, мириси рашчешаних површина, хипнотички прамен косе који се откачнио и пресекао јој око, поглед са изразом патње као да
- да јој секс уништава будућност, пако је, у извесном смислу,
бар за следећих неколико тренутака, отвара; па то јецање при првом- убоду, избледеле ноге које се савијају на краје-
" вима као трака са новогодишњих поклона, рамена, треперава
као. гитара. Џимија Хендрикса...
После два-три сата спаковали смо инструменте — гитару, кљунове, машну за поклоне и осетили се изванредно добро. Ни трунке муке, гађења, опехотина од савести. Напротив, свет је постао сигуран, светао, лак, свака ствар је била на свом месту, чак и она мађарска ваза, коју бих најрадије сломио-о најближи зид, п кариране кућне папуче, све. Бауљали смо, толишави, по новом газда-Јовином перзијанеру, удлакавили се, смејали и пошто смо се осећали изванредно добро, навалисмо испочетка једно на друго како бисмо се ипак мало уништили. Марија, баш као и ја, сматрала је грешком било које стање мира. Трудили смо се као помахнитали, нисмо престајали између ручка и ужине, праља је неколико пута „уцкала на врата и најзад заспала у хладу, и то је тако трајало све док се нисмо могли препознати. У чаши воде коју сам јој донео, док је лежала на великом поклопцу клавира, развлачио је уста неки глупан влажне косе, ту воду је
одмах затим искапила љубичаста пијанисткиња изгрижених | усана. Искидали смо-се од смеха: никако да се докрајчимо:
Клавир се тресао под њеним насмејаним дупенцетом. Такав
· концерт она. никад неће више поновити. И, кад смо понајви-
ше уживали у тој музици, са -дна-баштенске стазе указаше се кућевласник и мој отац. ;
— Не смеју нас видети, рече Марија и гурну ми у шаке моје прње. Облачи то! и
И последња сумња у погледу Марије је ишчезла. Док смо се обртали на клавирској столици, дупкајући длановима. по диркама, сваки пут кад смо се сучељавали са клавијатуром, а после и кад смо покушавали да свирамо однатрашке, па и кад смо били сасвим занети, укљештени змијски у трулог кауча, занесени као пустињски бегунци, чинило ми се да из ње васкрсавају давне потиснуте жеље којих ће се она доцније стидети, па уколико буде суза, или прекора, или ма: скиране мржње према мени, цео наш подухват добиће лице немоћи. Кад су маторци наишли и кад смо на-врат-на-нос натукли наше крпе и понајвише док смо чекали да заобиђу кућу и да се као права господа растану крај главног улаза, Марија је светлела као најтоплија и најодлучнија животиња коју је могуће затећи у одаучујућем моменту. Да је којим случајем кућевласник пристигао стражњом страном а отац препречио предњи улаз, верујем да би Марија однекуд извукла машинку и ликвидирала их.
— Шта бисмо радили, рекох пред језерцетом им глупим лабудовима, да је газда ушао с наше стране2
— Остали бисмо У мојој соби.
— Доклег
— Чекали бисмо ноћ.
— А онда2
— Изашли бисмо неприметно.
— Штета што су се држали реда.
Посматрала ме је пажљиво као да смо се тек срели, пред вештачким језером са издрканим лабудовима, једног поподнева, док убрљана деца лицкају сладолед и чопори родитеља вуку се за њима, и по неки усамљеник, војник, лопов, одбегли лудак и девојчице које имају излазак до осам, као да хоће нешто да ми каже, нешто врло значајно за обоје, пре свега за мене. :
Неко нам звизну и ми се осврнусмо. На околним стаза: ма никога није било. Нечија изгубљена марамица, поткреса-
· но дрвеће, птичја гнезда на обојеним шиповима, кавези са
окопнелим птицама и далека рика лавова. Опет неко звизну. Са зеленог острвцета су нас посматрали. Марија ме погледа. запањено и започе лудачки да се смеје. Цимнух је ка узвишици, инстинктивно, кад нас трећи звиждук опомену да се зауставимо. Марија се пресамити од смеха пред црвенокљуним папагајем на љуљашци,
— Перо, рече Папагај.
— Молим, итах.
— Како си, Перог2 -
— Сјајно, а тиг Ј Д
Он ужагрено осмотри Марију, обриса ногом лице и про. мрмља. нешто за себе. Нисмо се више смејали. Требало је да се вратимо. Марија ме опет погледа као да хтеде да ми каже
ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА. ТИКВЕШЕ
важне ствари, али уместо тога ухвати ме за руку и упутисмо
се као по договору према: широкој капији поред које су про- · ·
мицали питоми аутомобили. Непрекидно сам осећао њену уску шаку. Непрекидно. Настојао сам да је заборавим, потрем, није успевало. Шта то жели да ми каже Марија2 Ничим није показала да. сам за њу постао особито значајан због | тога што смо се љубили; тако је главна опасност минула. Није се чак потрудила, пошто смо се нашли у САОбОдНОМ простору, да малчице скрене наш однос ка пријатељству, што би било Ољутаво али исправно. Није ме ни заводила. Није настојала да се боље „упознамо". А та њена шака била је страшно топла и ТУ, Кад смо се удаљили од лавова, кад смо мљаскали кестен-пире у Змај-Јовиној улици, кад смо. пушили у порти адвентистичке џркве, кад смо се одмарали на штангли преко пута студентске поликлинике. Стално ТУ. А опет, нисам се забринуо: могли смо одмах да се растанемо мода зоог тога нико не пати. Могли су сви да ме виде са њом, разни цинкароши са Понориног факултета, комшије, оне невидљиве старице које нас примете кад пролазимо крај њихове продавнице бурека, а да се не присећам неких ближих курајбера, тетка Мила, рецимо, која дневно обрне по 25 километара београдским улицама и никне где је нико није посејао. У једној прилици тај длан је нестао: Марија. је ушла у самоуслугу да купи вату. Кад је изашла, поново. ме ухватила за руку и ништа се није променило, осим што сам зажелео да се опалимо. Тад ме је некако прочитала, били смо већ у нашем крају, застала је, погледала ме паж%иво и рекла: . . г
— Допадаш ми се.
— И ти мени. | –
Нисмо се -засмејали, ни ,„уозбиљили, ни трепнули, ни. скренули поглед, ни устрептали, ни подсетили многих значења које су ове речи могле да имају за оног другог, него смо наставили да корачамо скоро до куће, кад ме је напустила, користећи прећутно ритам мојег застајкивања, лака, чиста, музички надарена и своја. Преостало ми је још да се-стропоштам са, осећањем највеће заљубљености у Понору.