Књижевне новине
ЛИКОВИ ПОД РЕФАЕКТОРОМ
БРАНКО ВЕ ПОЉАНСКИ, ТЕОРЕТИЧАР ПАНРЕАЛИЗМА
Један тренутак историје "авангардне уметности
ТОДИНЕ 1930. објављен је у Паризу „Манифест ·панреализма“. Његов аутор, Пољансоки, · публиковао. је исти текст као предговор каталогу своје самосталне изложбе,: приређене јануара-фебруара исте тодине код Зборовског.- Можда ·бномо преко овог манифеста. прешли као преко појаве која се' маргинално'и ефемерно исписала на главним токовима Париске школе између два рата, да његов аутор није јутословенски сликар, Орбин Бранислав Мицић. То је први човек наше крви који је објавио један уметнички манифест у Паризу: Када се 1926. (2) први пут појавио као уметник у Паризу, са изложбом у галерији Торо (Таџтеаи), велико перо француске критике, Валдемар Жорж, поздравио. га је следећим речима у каталоту: „Пољански, поздрављам у Теби ве сника једне уметности, која је пре свега чист креативни изданак, чиста субјективност.“ Име Бранислава Мицића и псеудоними под којима се јавља у југословенској литератури и уметности (Виргил Пољански, „ Валерије Пољански, Виј Пољански и · Бранко Ве Пољански) не могу се прочи-
тати ни у једној предратној нли послератној енциклопедији.) Био је сликар и песник, режисер ми лектор „Словенскот позоришта“ у Трсту, глумио је на даскама чувене „револучне сцене“ у Прагу и Љубљанске _ драме, покренуо часописе „Светокрет — лист за експедицију на се верни пол човековог духа. и „дада Јок“, уређивао „Кинефон“, прву нашу ревију за филмску културу. „По нужди циник а по невољи бескућник и дутало“») 6 је краће време у Берлину и Бечу
и дочекивао јутра под мостовима
логију његове најшире "културне активности и.ангажованости, покретање часописа „Светокрет“ у Љубљани 1921, може се узети као значајан датум. По трафи-
чкој опреми и обиму овај више него скроман часопис, који је ФА прве до
последње странице исписао сам уредник, представља сада документ Од ретког значаја за нашу модерну културу. Између прилога (песме „На трачницама и „Чежња“, осврт на Новембарски уметнички покрет у Љубљани 1920, п на драму „Гробница“ Густава Крклеца им Јосипа Косора. и. др.) истиче се „Манифест , Односно „Октобарски манифест у неким другим текстовима. Готово истовремено, а независно од Манифеста зенитизмаз), то је први програмски текст у нас који одражава ону климу, оно стање духа у. којем се нашла европска култура после првог светског рата. и · Настао на позадини светских уметничких покрета, крупних историјских догафЂаја, великих моралних и друштвених „криза које су изазвали први светски рат и Октобарска револуција, манифест Пољанског више тежи негирању прошлости и свих њених вредности нето што нуди или. наговештава естетске и друштвене основе будућег уметничког развоја. Он констатује да. је „Дух човечији постао проститутка 20. века, жртва господину Богу „златном телету · У име ослобођења. и славе новог човека „треба пљунути у вечности пехар где је исцурило 20 наших отровних векова“, кренути напред „оставивши неизмерно далеко у најдаљим даљинама 20 смрадних векова. Он ће осетити и изразити значај парадокса у уметпости; „Уметност не мора бити логична. Мметност може бити и парадоксална. То значи атентат на све патентиране пркике музике, скулптуре, „слике, песме итд. СВОЈ Манифест завршава патетичном паролом: Живела октобарска револуција. духа“, лаје величанствена револуција духа У Ото бру, када ће падати све старе форме, као сухо бледо лишће“. Њ Шок је морао бити исувише јак за траЂанску и, особито, клерикалну средину Љубљане и други број „Светокрета са " најављеним прилозима Отона. НЕ Франа Албрехта, Ивана Цанкара, А. Б. Ши · мића, Густава Крклеца и чланак о Футу ризму у Југославији ~ није се а Те, 1921. године, У тек покренути 105 пису „Зенит“ објављује песме и ај Е тов највернији сарадник до ПОВАВ 5 ја, затим прелази ј Трст и Прар оа и Беч, а крајем 1921. поново је У атребу,
1) Рођен око 1900. године Бранислав Мицић про. вео је детишњство у селу Мајске Пољане, крај Глине, м по том месту узео је псеудоним Пољански.
) Љубомир Мицић: Предговор збирци Пе Бранка В. Пољанског: „Паника под сунцем, "У град, 1924. Љ
а) Љубомир Мицић, Иван Гол, Бошко Токин: пуан“ фест Зенитизма", Загреб, 1921.
о Сене, "Премда је данас тешко пратити хроно.
како се помиње
БРАНКО ВЕ ПОЉАНСКИ (ЦРТЕЖ Ц. ФУЖИТЕ),
тде уређује часопис, „Кинефон“. Те тодине падао је публикацију „Дада-Јок“ и нашао се у средишту борбе између зенитизма и дадаизма.
Сукоб између једног домаћег и једног међународног уметничког покрета, односно његовог рефлекса у домаћој средини, код нас је мало обрађиван и доста нетачно интерпретиран. Данас, када је зенитизам у нас потпуно заборављен, можда изгледа претенциозно супротстављање једног домаћег уметничког покрета друтом, међународном, али треба истаћи да је и зенитизам имао међународне размере и да је око свог гласила, часописа „Зенит“, окупљао и европске интелектуалце. Поводом књиге Љубомира Мицића „Смело! У варварство“, објављене у Паризу 1928), критичар листа „Слобода“ Шарл Омеса (Сћатјез Оптезза) писао је: „Имали смо футуризам, дадаизам... све инспирације мање или више стране. Ево данас једне нове доктрине, занитизам. Ако сам добро Разумео, зенитизам је одушевљење источним варварством, које се диже против западњачке цивилизације и њених мртвачких плодова. „Симптоматично је писање „социјалистичког недељног листа „Ба сле де реџре": Мицић и његови следбеници објављују свој борбени став према западној цивилизацији. На сваком кораку и свом својом решеношћу, они
бране оно што зову: варварогеније... Ми- ·
ло нам је што је писац балкански Орбин, Балканац као и Тристан Цара. Али, има и једна велика разлика међу њима: она је у томе што Мицић поред. своје необи-
и
Као и сви авангардни покрети ХХ веИ нитизам је осетио потребу за
чности има — и талента.“
; "трансфузијом крви код већ уморне и
склеротичне европске грађанске културе и цивилизације. Он је види у варварству, као што се, на пример, кубизам потврђивао у прначкој уметности, Као што је сам Мицић писао у Манифесту: „Филозофија зенитизма је у стварању“, појам варварства је временом еволуирао, не у смислу измене суштине и акције, већ У прецизирању његове ближе естетске, етичке, идејне и политичке локације. У почетку, у Манифесту, тај појам је "уопштен. Касније ће добити више балканско и нацио нално обележје, а око 1926. зенитизам ће добити и идеолошко и политичко обележ» је. „Европа је синоним незајажљивот канитализма и империјализма (ту спада им Америка) ... „Варвари — то је цео светски пролетаријат... То су идеје укупне пролетерске снаге... још неискварене буржоаском еманципацијом — то је „Исток против Запада“, то је „Москва. против Париза.. 7) Коначно, у егзилу, У Францу“ ској, у некој врсти опоруке У властитом „некрологу“, Мицић ће писати: „Нема Истока и Запада! Само Варвара! Постоји само цивилизација и варварство. То је све. Треба пробудити наше варварство дубоко успавано. Пробудити спиритуално и кре ативно варварство. Сви народи имају сво-
' је варваре, који су једини ствараоци. Вар-
варе који су спасиоци.“ Овој дефиницији треба додати дефиницију“ Бранка, Ве По љанског у збирци песама „Тумбе“, по којој су варвари „сума вечитих сирових снага, из којих се човечанство подмла-
ђује“.
Проглашујући да су експресионизам, |
кубизам и футуризам мртви, Пољански тврди: „Ми смо продужење линије — на више — њихова идејна плусегзистенци“ ја... 7, зенитизам се залаже за уметност „идејну-афинитивну“, патетично интонира „напред — изнад — преко свега што је било“ прокламује „Човек је центар макрокосмоса“, и на крају закључује: » онда када умре и последњи Нечовек, онда, у свим земљама, У овим градовима на свим торњевима,.. певајте... певајте Химну зенитизма...%) — Та, готово мистична вера у човека и нада да ће доспети у Зенит, „највишу инкарнацију Свепостојања“, представља. етичку страну зенитизма и открива. његов конструктиван и хуманистички карактер.
Када су се код нас појавиле прве иде је о. дадаизму, часопис „зенит“ му је отво. рио странице, премда је реч о покретима. који се међу собом разилазе У својим
ку шошђопиг Мизисв: „Мага! — Аја Вагане!",
Банешк5 Јошуе еј Сје, Раг5, 1928.
5 Ар М. Расинов: „денитизам кроз призму марксизма", „денит", број 43, Београд 1926. После
овог броја часопис је забрањен, а уредник је еми-
трирао у Француску.
ву Љубомир Меџић: - „Манифест · зенитизма", За
греб, 192,
· бити кретен";
_тротрамима. Тако је у броју 2 објављен
чланак „Дада-даданвам-зенитиста“ Стани» слава Винавера, у чијем се закључку ка же: „Дадаиста каже да ствара несвесно.
· То је лаж, јер они врло свесно дрљају и
брбљају. Пео даданстички покрет је У ствари једна велика комедија коју су измислили људи... који хоће да се забављају а највише их забављају они који их схватају озбиљно. Но, то није сметало „Зениту“ да у идућем броју објави дужи чланак „првог југословенског дадаисте“, Драгана Алексића — „Дадаизам“.
Појава. дадаистичких публикација „Дада-Тенк“ (1922) и „ДАада-Џез“ (1922), које покреће Драган Алексић, довело је до конфронтације и сукоба ова два покрета. Као резултат појавила се јединствена публикапија „ДадаЈок — 40 милијуна душевно. сти за само 4 динара“, чији је уредник био Пољански, а једини сарадник, поред њега, Љубомир Мицић.
_ Кроз извесне полемичке текстове чије је „аргументе“ из пристојности тешко цитирати, дата је критичка оцена дадаизма, а, с друге стране, има у публикацији чисто аадаистичких текстова, тј. покушаја да се кроз Даду, тј. кроз облик крајње де струкције и негације свега, негира сама Дада. У „Ја поздрављам Дада-ЈоК“ Љубомира Мицића истакнуто је у поднаслову „Дадаизам — онанија“. „Дадаизам је паразит који свесно исисава позитиве и претвара их у негативе... Успешно забавља. штибере, банкаре и хохштаплере. Сав мондени свет воли дадаизам јер он је њихов најбољи израз. Две паралелне кулминације западних „култура“. Два чина, који заударају по гноју и гњилежи“. Чланак завршава '„својим“ дадистичким стиховима:
Фаталаманта Хореј Кусура кеба ПВЕБА
БЕБА
Кубура шева
ЕВА
ДЕВА
Кукура чутура БУТУРА
ФУТУРА Фаталаманга Хореј
Има у „Дади-Јок“ стихова Пољанског који су у нас редак пример аутоматског писања. (Слепац бр. 52), али ћемо.цитирати само написане у одбрану Љубомира Мицића, тј. зенитизма, -
Све су се руке упрле у њега. Све су се очи избуљиле у њега. Све су се клетве сасуле на њега. Ове су се кевице искревељиле на њега. Сви су се Беговићи згранули. Сви су се Крлеже од стида црвено планули.
Сви су Винавери на колена панули.
За: прилике у нашој тадашњој култури и уметности, различита опредељења, дичне сукобе и размирице занимљив је „За“ коник државе Дада-Јок“ који је саставио
2 = 5 % 4 = ~
ИАУСТРАЦИЈА БРАНКА ВЕ ПОЉАНСКОГ ЗА КЊИГУ „СМЕЛО! У ВАРВАРСТВО" ЉУБОМИРА МИЦИВА
В. Пољански. Он има 33 параграфа, од којих ћемо неке цитирати: „Није дозвољено „Тупогледно се свако стреља“ (члан 3); „Сваки члан државе Дада-Јок мора постати и члан утемељивачем државне клинике за операцију ограничених мозгова" (члан 10); „Не сме се ценити нико из Западне Европе“; (члан 9) „Свако мора бити дадаист, да би постао добар трађанин за борбу против даданепогледа на свет“ (члан 5); „Институција државног живодерства мора носити име: Дом Станислава _Винавера“ (члан 22); „Треба уништити све Ђеговиће, Ливадиће, Крлеже, Королије, Петровиће, Димовиће, Докторе Прохаске, Огризовиће и остале што
' о њима висе..“ (члан 33); Држава Дада-
Ток има и своју химну, парсифлажу тада-
шиње јутословенске химне:
Цитло са крова не падни нам на тлаву
| свети парадоксе помилуј нас Синови акумулатора...
У „Дади-Јок“ репродукована су им два сликарска дела Пољанског: „Дада-Јок композиција“ и „Антидада конструкција“. Ови давно изгубљени радови, производ тренутног хира, јединствени су примери дадаистичког сликарства у нас. То су колажи фотографија преузетих из анатомских атласа и уџбеника геометрије са уписаним текстовима и: уцртаним теометријским телима. Позавидео би им данас не
"ки поп-артиста, Уосталом, овај најновији
покрет и вуче своје корене из дадаизма.
Публикације Дратана Алексића угасиле су се са првим јевима, а самим тим нестало је потребе за антидадаизмом. Име Пољанског касније срећемо на страницама „Зенита“. Године 1922. часопис „ФилмКурир“ из Берлина штампа песме Љубомира Мицића и Пољанског, а „Народ ни лист“ из Прага такође објављује њихове песме уз чланак о Зенитизмул) Те године римски часопис „ВоПпешпо ФитФстаје“ _ штампа његову песму „Слепац бр. 52“. Године 1922. објављује роман „77 самоубица“, а затим збирке песама „Паника под сунцем“ (1924), – „Тумбе“ (1926) и „Црвени петао" (1927).3)
Вероватно 1926. Пољански напушта Беотрад и одлази у Џариз. Судбина се окрутно понграла- с њим. Он који је целим својим делом грмео против Европе, потражиће уточиште у њеном центру, прогнан са Балкана који јој је претпостављао. Одатле, у директном контакту са уметницима, а у договору са Цвијетом Зузорић, организовао је изложбу париских сликара која је била приређена 1926. у Београду и Загребу (Делоне, Леже, Лот, Фужита, Пикасо, Заткин, Сирваж, Шагтал, Варокије). Судећи по именима, то је била прворазредна смотра француске уметности. Од Бранислава Мицића, тј. Бранка Ве Пољанског сачувано је седам уља, један тваш, два цртежа који допуњују 17 илустрација за књиту Љубомира Мицића „Смело! У варварство!" Пољански приредио више самосталних изложби. Око 1926. излагао је у галерији Торо (15 уља, 21 гваш, и 24 цртежа) касније (19282) 'у галерији Ренесанс, а 1930. излаже код Зборовског, у галерији која је тих година имала највећу репутацију у Паризу (15 уља). Слике до којих је писац могао доћи, изузев једне мртве природе из 1928, потичу из 1930, а цртежи им илустрашије су из 1928. И по својим формалним и естетским вредностима уља не оправдавају одушевљење које је изразио Валдемар Жорж у каталогу његове прве самосталне изложбе, Сличну оцену дао је и Гастон Пулен у угледном уметничком
листу „Комедија“: „Дело Т. Пољанског, не. .
познато, као што је то из истих разлога било дело великог Модиљанија ... припада интегрално нашој епохи и кроз одређено време дефинисаће њена добра“.
Уља из 1930. сасвим су у духу његовог „Манифеста панреализма“, који одражава нову, умерену и конвенционалну климу, тако далеко од бунта европске авангарде на почетку деценије. Он пише: „Изван природе нема ништа, све је само реал ност..“ а затим, „размишљање о сликарству доводи природно, после панреализма, до негирања савременот фетишизма, који је на несрећу постао релитија...“, и најзад: „Нема уметничке револуције...“ Како је све то у супротности са трмљавином његовог Манифеста из 1921. и са начелима зенитизма!
Манифести уметника цене се према де-
лима која их прате, Чак и под претпоставком да су његове теоријске позиције мотле бити, тачне, у делима Пољанског, сасвим конвенционалним и. окромним као
“сликарска остварења, нема ничег чимо би
се могло оповргнути велика искуства авангарде. То су платна нервозног сликара, више хаотична него „халуцинаторна“, у којима се чисто пртачко-графички потез удружује са пастуозношћу, У њима нема ни оног ватреног колорита за који се толико залаже у Манифесту. Окренувши претерано леђа великим искуствима. аван“ тарде, Пољански је у новом времену, слично многим већим уметницима од себе, делио судбину једне погрешне оријентације. Да нема пртежа и илустрација скоро бисмо посумњали у суд једног озбиљнот и угледног критичара какав је Валдемар Жорж, који је неколико година раније писао у предговору каталота; „Његови цртежи сведоче о његовом мајсторству.-.. Он превазилази 'не само границе визуелног сазнања, већ удружује сензације, мисли м снове, чији магични амалтам рађа фантасматорије, фатаморгане, фикције, регистроване руком која је у служби једног демонског духа.“
Илустрације за „Смело! У варварство!“, рађене 1928, ближе су овој оцени него схватањима из Манифеста. Оне откривају ретку осећајност превасходнот пртача, ситурност потеза и истанчаност и стоје У обрнутој сразмери са чињеницом да је њихов аутор — аутодидакт. Неки су настали шатирањем, као у мрежи у сложеном пре шаитању кружних, правих и угластих потеза. Други су настали у једном даху, У једном мајсторском потезу, као изванреане арабеске. И једне и друге, особито последње, уврстио бих без резерве у најбоље што је у нас створено у трећој деценији, у југословенским оквирима, .
Да ди ови радови могу да послуже као индикација за ранија, изгубљена дела, ко. је је париска критика умела да цени» Свакако, да.
Довде, аутор текста располаже подацима о животу и делу Бранислава Мицића. Постоје и сећања. Сећања на једну погрбљену фигуру која је дању просила по париским кафанама, а ноћу спавала под
мостовима Сене. То, свакако, више није.
Спо Пољански. Да ли је овај „по нужди циник, а по невољи бескућник и лутало“ још жив Нико ми са извесношћу није могао рећи ни да ни не.
Зоран Маркуш
т) „Зенит — експрес", Џариз, ђЂерлин, Пекинг, Београд, 1922.
в) За збирку „Тумбе"' израдио му је портрет-ир“ теж Ц. Фужита, а за „Панику под сунцем" Михаило Петров. Роман ,77 самоубица" и „Паника под сунцем" били су излагани на Изложби револуционарне уметности Запада у Москви 1926.
КЊИЉЕВНЕ НОВИНЕ 7
У Паризу је.