Књижевне новине

"спективне

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ Наивна уметност

Дневник о изложбама

" Распете између наивне уметности и Нове тенденције, Галерије града Загреба са подједнаком приљежношћу негују обе ове привидне крајности, не дајући ни једној преовладавајућу предност, Тако је маја прошле године Галерија сувремене умјетности била иницијатор и један од организатора међународног симпозијума „Компјутери и визуелна истраживања“, пропраћеног изложбама „Нова тенденција 4“, „Компјутери и визуелна истраживања“ и „Типоезија“. Јула ове године ту штафетну иницијативу . преузела је Галерија примитивне умјетности организовањем великог међународног симпозијума на тему „Наивна уметност данас у свету“ и читавог низа одговарајућих изложби у Загребу, Копривници и Хлебинама. Одзив иностраних и 'домаћих стручњака за проблеме наивне уметности, као и одзив самих излагача и националних секција, карактером дискусије и квалитетом радова дају довољно разлота за тврђење да је овај изванредно организовани и доследно спроведени програмски подухват у потпуности успео.

Шта се заправо хтело овим исцрпним програмом2 Свакако, стићи што је могуће ближе феномену наивног израза, издвојити га, одредити и на крају га дефинисати. Највише је било речи о томе шта наивна уметност није и шта би требало да буде, мање шта она јесте и то у односу на нашу домаћу праксу. Вршена су разграничења са урбаним и руралним аматеризмом, са уметношћу деце и душевних болесника, са популарном и народном уметношћу, али до дефиниције наивне уметности ипак се није дошло и поред исцрпних и документованих теза Бориса Келемена. Било је на свој начин занимљиво гледиште Жана Пјера Бувеа, директора Музеја Анрија Русоа из Лавала, по коме је могуће говорити само о наивној уметности а неи о наивним уметницима, јер чим појединац изађе из анонимности он постаје уметник. за кога важе исти критеријуми као и за професионалне, односно академске уметнике. Према томе он може бити добар или лош, без обзира да ли је спонтано или свесно намван.

Будући да је за место одржавања симпозијума одабрано подравско село Хлебине, разумљиво је што је највише речи било баш о „Хлебинској школи“. Томе су поред изложби допринеле и: посете атељеима хлебинских сликара и вајара, као и филм из три дела припремљен за приказивање у наставцима на француској телевизији режисера Жана Марије Дрота о наивној уметности Југославије. Епидемичност ове појаве која захвата читава села

комерцијални продор ове уметности на Ек тржиште, дали су повода неким иностраним гостима да изразе своју бојазан за данашње стање наше наивне уметности. Да ли је то још увек „наива“ или професионализам највише врсте који се још само условно може називати првобитним именом> Или, тачније, артизам који често сам себи постаје оврха2 Довољно је погледати новије слике Мије Ковачића, Ивана Веченаја или самог Ивана Генералића, па да се без већих колебања јеретичка помисао преобрати у правоверно учење. Дескриптивна нарација замењује поезију, формално мајсторство спонтаност рукописа. А све се то збива по законима свесног хтења а не унутарњег морања.

У поређењу са водећим хлебинцима, покојни Емерик Фејеш био је прави наивац, што се изложбом и показало. Његов формални метод није се могао мењати ни усавршавати, нити његова визија ширити. новим искуственим сазнањима. Фејешева ментална структура била је примитивна и

као таква се поетоки одразила иу њето-

вом сликарству, за разлику од Ивана Рабузина, правог песника и сликара, који сасвим. добро зна шта хоће али то хтење код њега извире из дубоких извора императивних поетских нагона. Слична наивно поетска својства показује и сликарство Илије Босиља, само у нешто рустичнијој, архаичнијој варијанти. Тог поетског квалитета нису лишени ни поједини пусти предели гледани из птичје перспективе Мије Ковачића,

Отварању симпозијума у Хлебинама претходило је организовање неколико из ложби наивне уметности и наивних уметника, које су биле полазни основ и за дискусије и за доношење личних и општих закључака. Тако је у загребачком Умјетничком павиљону на Зрињевцу отворена велика „Међународна изложба наивне уметности“, на којој су узеле учешћа националне секције. Белгије, Чехословачке, Француске, Хантија, Италије, Југославије, Мађарске, Холандије, СР Немачке, Пољске и Швајцарске. Галерија примитивне ум јетности у горњем граду примида је под своје окриље „Југословенску изложоџ наивне уметности“, док је „Салон одбијених наиваца нашао уточиште у фоајеу загребачке Кредитне банке. ;

Градски музеј у Копривници био је домаћин ретроспективне изложбе слнка и цртежа Мирка Вириуса (1889—1943) а новоподитнута Галерија У Хлебинама ретроизложбе слика Емерика Фејеша (1904—1969). Истовремено и самоиницијативно, Иван Генералић и његов син Јосип Генералић приређују У Хлебинама заједничку изложбу слика у старој породичној кући претвореној у стални ИЗАОжбени простор. |

Куриозума ради вреди поменути још једну изложбу која је додуше била ван званичног програма али је са њим у индиректној вези. Група младих академских сликара и вајара из Загреба организовала је у Салзну УЛУХ-а својеврсну протестну изложбу „За наивне У Загребу и тако да ме“, са пародичним варијацијама на мо тиве наивних уметника.

Драгослав Борђевић_

ФЕСТИВАЛИ

| СВЕЧАНИ ТРЕНУТАК ИГРЕ

„БАЛЕТ ХХ ВЕКА" је несумњиво најсвет. лији тренутак на овогодишњим ДАубровачким летњим играма. Ова позната балетска трупа из Брисела, коју предводи један од најеминентнијих кореографа Европе Морис Бежар, извела је 2. и 3. августа балет „Ромео и Јулија" на музику Хектора Берлиоза. ;

По одјеку на који је наишао код публике и по броју посетилаца (до сада најпосећенија _ представа на фестивалу), овај чувени балетски ансамбл премашио је сва очекивања и више је него сигурно да ће његова игра и интерпретација „Ромеа и Јулије" остати записана у аналима летњих игара као врхунско остварење на пољу балетске уметности.

Градећи своју кореографију на основама класичног балета, Морис Бежар се веома инвентивно користио елементима слободне, савремене игре и усвојио од ње оне елементе који су му омогућили да у свој балет унесе што више експресије, расположења, нерва и атмосфере нашег времена. Али то је само једна компонента Бежарове кореографије, један угао из ког се она може посматрати. Он је далеко комплекснији уметник и његова визија савременог балета, посебно „Ромеа и Јулије", не може се овако поједноставити. „Бежар не заборавља", како истиче један писац,

· „савремену реалност, али тражи њене сим-

боле у једној више апстрактној зони у којој има мање одраза из свакидашњице, што не значи да се код њега ради о апстрактности (ни у смислу апстрактног сликарства, ни у смислу апстрактног плеса, лишеног наративног садржаја)". Пре би се могло рећи, како је написао Марсел Кобе, да Бежар тражи „кореографски језик који ће ући у апстрактно не напуштајући конкретно".

СЦЕНА ИЗ БЕЖАРОВОГ БАЛЕТА „РОМЕО И ЈУЛИЈА"

Са Аубровачких летњих игара

Значи, живот са свим његовим опојним и горким манифестацијама уткан је у један иреални, магијски свет песничких слика и симбола. На тај начин „Ромео и Јулија" У режији и кореотрафији Мориса Бежара исто је толико реалност колико и сан, садашњост колико и једна утопистичка визија, визија свеопште љубави, разумевања, спокојства и слободе, потпуно лишена мржње и насиља.

Износећи своје поетске утиске о стиховима. Бориса Пастернака, Марина Цветајева је Пастернакову поезију назвала „светлосни пљусак" или „поезија вечне неустрашивости", Ако ову сретну дефиницију Цве тајеве о Пастернаковој поезији применимо на „Балет ХХ века" на „Ромеа и Јули17" — нећемо нимало погрешити. Солисти и ансамбл овог балета заиста су нам у „Ромеу и Јулији" приказали прави „светлосни пљусак" игре, праву свечаност маште, духа и поезије исказану ингениозном кореографијом Мориса Бежара. МИ више од тога. То је доиста била поезија једне утопистичке, али дивне вере у лепшу и срећнију будућност. А Берлиозова драматична симфонија „Ромео и Јулија" за солисте, хор и оркестар, снимљена на траци, давала је утисак као да се рађала из самих покрета играча.

Што се тиче простора (испред палате Спонза и око Орландовог стуба) на коме се одвијала представа, сигурно је да се у Аубровнику није могао наћи лепши амбијент за Бежарове трагичне јунаке.

Били бисмо неправедни кад не бисмо поменули и изванредне костиме Жерминала Касадоа, који су се пред нама појављивали и отварали као букети сна.

Владимир В. Предић

СУМОРНИ БИЛАНС ПУЛЕ

Наставак са 1. стране

На жалост и ове године се показало као уосталом и ранијих година — да присуствујемо процесу одумирања оне струје југословенског новог филма која је за ки. нематографију у целини изборила статус отворености и критичности. Јулски састанак синеаста у Веспазијановој арени открио је да је и ове године, У још израженијој форми, дошло до реверзије и да поново треба поћи са нулте стајне тачке у освајање вредности које су већ освојене, у битке које су протеклих година већ добијене.

Један део синеаста и критичара присутних у Пули, истражујући у разговорима за Округлим столом узроке постојећег стања у југословенском филму, с правом је потражио разлог за низак ниво продукције у одсуству личности које су ранијих година обезбеђивале престиж фестивалу. Они су, наравно, само делимично у праву, јер присуство Петровића, Павловића, Макавејева, Хладника, Берковића, Бабаје, Кадијевића. и Жилника само једним делом може учинити мање приметним нека дилетантска остварења, али не и учинити их занемарљивим. Од неких темпераментнијих учесника дебате за Округлим столом могли су се чути предлози да „ексцесивно" лошим филмовима не треба допустити лук: суз да буду приказани, јер штете глобалном утиску који се стиче о фестивалу. МеБутим, двадесет филмова са овогодишње смотре у односу на готово два пута више филмова прошле и претпрошле године, нису захтевали селекцију због квантитета, али када би се применио мало оштрији критеријум квалитета, бар пет филмова не би имало шта да тражи ни у Арени ни у дворани фестивалског центра. Због свега овога, показало се да им поред мањег броја произведених филмова, питање селекције не силази с девног реда органи-

зационог програма фестивала. Или се, можда, пошло са становишта да ригорозна фестивалска _ селекција не може донети „средњи показатељ“ годишње производње, док је смотра то у стању да учиниг То је наравно, заблуда: одмерен избор филмова за фестивал уз „храбро" признање продуцената и организатора да поједини филмови не завређују скупу фестивалску пројекцију, пружио би прецизнију слику о југословенском филму. .

Постоји једно мишљење о пулској филмској смотри по коме су парне фестивалске тодине слабије од непарних; један поглед уназад можда би нам и показао да су тодине већих фестивалских успеха од 1965. наовамо само непарне године, а дз су парне године значиле стагнацију или пад квалитета. Овој спекулацији, међутим, као и свакој другој, не би требало придавати значаја да се ове тодине не потврБује у својој ирационалној логици.

Ако следимо ону стару методу по којој се једна производна филмска година вред-

нује у односу на претходну, резултат би

се, у односу на прошлу годину, показао изузетно мршавим и у уметничком и у комерцијалном погледу. Само два филма су имала суштинску актуелност и тицала су се значајних егзистенцијалних, моралних и социјалних питања нашег времена: „Лисице" Крсте Папића и „Бубе у глави" Милоша Радивојевића. Први филм се издваја режијом и, особито, вредношћу теме у причи која нас враћа у време Информбироа, када су политички догађаји понекад сурово детерминисали појединачне људске судбине. Филм „Бубе у глави", најинтересантнији и можда најзначајнији филм ове године, доноси нешто од немира и сталне потраге за истином о себи и друтима, уз сву неизвесност коју млада генерација осећа као превелик терет, али и као своје судбинско искушење. |

Богдан Калафатовић

РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА

Једнооки

ећ

'

„ОД СВИХ УМЕТНОСТИ за нас је нај важнија — кинематографија", рекао је Лењин на почетку Нове ере. Данашњи човек, који ту чувену крилатицу памти, УГ лавном, нераздвојно са — „Учити, учити, учити" и „Совјети + електрификација = = социјализам", тешко може да разлучи и објасни њене основне делове. Да ли лаконско „за нас" подразумева револуционаре, људе овог столећа, ослобођене а не просвећене масе или — власт у формирању2 Затим, да ли се под , од свих уметности"' заиста мисли на уметност или на средство информисања, пропаганде, популаризације» Пола столећа било је изгледа довољно да недоумица порасте: дилеме се умножавају реципрочно броју нових медијума, који у једном или другом тренутку постају — најважнији. Кинематографија, у сваком случају, престала је да буде.

Наше време подарило је примат важности — телевизији, излажући њеном сва: кодневном притиску практично неизбројиви визоаудиторијум. Милиони људи Вол но или невољно поводе се за ставовима пина са једним оком — екраном — који попут неког „једнооког Џека" диктира. сво, је животне нормативе. Дневна сатница телевизијског програма једина је у стању да испразни биоскопске дворане, опусти улице, помери почетак и универзитетских предавања и фудбалских утакмица, удесеторостручи гужве у јавном саобраћају при одласку кући, изазове — по медицинским статистикама — срчане ударе и нападе епилепсије код предиспонираних лесника. Телевизија, чак и кад је полуразвијена и уситњена као југословенска, пред ставља огромну концентрацију моћи утицаја — какву, на пример, ни штампа ни радио никад нису имали. Све су то добро познате чињенице — или, боље рећи, добро позната илустрација апсолутне (па и апсолутистичке) владавине телевизије, феномена који, у ствари, није феноменалан.

Прави извори те скоро безграничне моћи телевизије налазе се негде изван ње саме — у домену управљања друштвено-политичком заједницом. Тај домен схватио је, невероватно брзо и интелигентно, неслућене предности телевизије као модерног оруђа за вршење утицаја — и отуда потиче безрезервна подршка, коју људи и институције из области управљања непрекидно пружају телевизији. Нормално, телевизија, за узврат, даје исту такву подршку својим не-формалним, али врло реалним патронима. Често долази до карактеристичног једносмерног преплитања: представници управљања долазе (привре“, мено, у интермецу) на руководећа места џ телевизији — чиме је затворен круг комплементарних интереса: све оно што телевизија чини, предузима, остварује или одбацује, креће се по строго уцртаним стазама унутар тог круга.

Можда ту Лежи одговор на кључна питања о све оштријој схематизацији програма који се презентује гледаоцу; о све савршенијим облицима информативно-политичких и документарних емисија — са истовременим падом квалитета свих остадих; о изразито црно-белој гранулизацији, праволинијском усмеравању, оградама про тив и најминималнијег скретања са утврђене програмске трасе... Можда наше често незадовољство остварењима телевизије упућујемо једноставно на погрешну адресу: живимо у самообмани да водимо дијалог са блиским сродником науке, уметничке креације, интелектуалног живота итд. А наше узалудне речи стижу на капију једног сасвим другачијег медијума, информативнополитичког, којем је продукција света малочас набројаног тек терцијарна делатност, што нам до. казује из дана у дан лимитирањем сред. става за тај део своје делатности, ангажовањем узгредних кадрова, _ недостатком критеријума, недостатком чак и жеље да превазиђе постојећи медиокритетски ниво. Телевизија несумњиво извршава задатке из свог основног опредељења — она врши масовни утицај — чиме вероватно У потпуности задовољава и себе и оне факторе који су заинтересовани за такву оријентацију телевизије.

Али, чак и у таквом кондиционалу, А0шло је до извесних — уосталом, врло 20тичних — пермутација. Телевизија, скоро две деценије навикнута на своју неприкосновеност захваљујући ослонцу на чврсту залеђину управљања, почиње да се осећа довољно снажном за преображај од ин струмента у ментора, чак у арбитра! Улога катализатора чини јој се претесна: она данас жели да се преобрази у равноправног партнера, у подједнако активног, чиниоца у збивањима — „де јуре“ остајући у њима, али у стварности изван њих, недодирљива за промене, недохватна за суштинску анализу њеног рада и организације, арогантна у одбрани своје институционалности, агресивна у противнападу на било коју врсту критике — ЊОЈ упућену. Одатле до конзерватизма је само један корак.

Тако се пред нашим очима остварује један својеврсни апсурда: у време општег друштвеног отварања и прожимања — телевизија, тај најмодернији медијум, затвара се сама у себе као у тврђаву. А епоха самоуправљања не трпи тврђаве.

Берислав Косиер

АЊИЋЕВНЕ НОВИНЕ 8