Књижевне новине

жрено

УП Авај

КА ЗАЈЕДНИЧКОМ ДОГОВАРАЊУ

0 САРАДЊИ ПИСАЦА Јо! ЈЕДНОМ

НАПИСИ објављени 15. августа н 12. септембра у „Књижевним новинама", о потреби. веће сарадње међу – републичким удружењима. књижевника, изазвали су разлимчите усмене и писмене коментаре. Наша је теза, међутим, била јасна и ми и даље инсистирамо на њ0]ј: потребна је истинска међусобна сарадња републичких удружења књижевника а. не само спектакуларно показивање жеље за сарадњом. Ништа није лакше него потписати уговор о сарадњи између два. републичка, удружења књижевника, али је тешко ту сарадњу остварити без материјалних средстава, која ова удружења, пошто живе од помоћи републичких заједница културе, немају на располагању. А у случају потписивања уговора између удружења мажедонских и хрватских мисаца постоји још једна незгода. Реч је о превођењу македонских писаца на језик којим се служе писци четири удружења књижевника, па би, према томе, обавеза“ да македонске писце преводе на тај језик (српскохрватски, хрватскосрнски или срп ски или хрватски — назовите га како хоћете, али ствар остаје иста) требало да узму на себе сва четири удружења а не само једно од њих.

О нашим написима загребачки „Вјесник у сриједу" је, на пример, објавио (непотписани) чланак у коме је (изузимајући једну једину реч) потпуно објективно обавестио своје читаоце о ономе о чему су „Књижевне новине" и-

„ницирале дискусију м изнеле сво-

је аргументе. Међутим, у загребачком „Вечерњем листу" од 19. и 20. септембра књижевник Влатко Павлетић, не говорећи ништа о нашим аргументима, настоји да читаоце овог листа. дезинформише о правом стању ствари. При: том, он: чак и вређа не само садашњу редакцију него и све досадашње редакције „Књижевних новина", тврдећи како „београдске „Књижевне новине" формат и писмо

" мијењају али дух — никако". Бу-

дући. да је тај дух, по њему, дух хегемоније, морамо реаговати на такво његово писање не због садашње редакције него због низа:шстакнутих писаца и културних радника који су ове новине уређивали од 1948. године, а међу. којима се, између осталих, налазе и тако значајна _ имена _ југословенских књижевности жао што су Јован Поповић, Милан Богдановић, Исак Самоковлија, Милан. Дединац, Вјекослав Калеб, Душан Матић, Скендер Куленовић, Димитар Митрев, Меша. Селимовић, Иван Потрч, Милорад Панић Суреп, Чедомир Миндеровић и многи други.

У написима „Књижевних новина" Павлетић види оспоравање прива македонским и хрватским писцима. да сарађују не питајући никога за допуштење. А ми не само да тако нешто нисмо тврдили него не можемо ни да се досетимо. од кога би неко републичко удружење књижевника и могло да. тражи то допуштење, па је, према томе, његово запажање пот пуно. беспредметно. „Виша" инстанција, бар формално, могао ои да буде само Савез књижевника

Тугославије, коме стоје на челу

хрватски писци и чије је седиште у Загребу а не у Београду, па је, према томе, беспредметна и његова очигледна анимозност према свему што је београдско, односно „престоничко“, како он каже, 20варећи, између осталог, и о „ул: шљености „мрестоничких , писаца". А набацајући. разне инсинуације људима који су читавом својом прошлошћу показали да. истеже братству и сарадњи међу писцима разних република, народа и народности и језика, 112влетић се несмотрено излаже опасности да. се скрене пажња на ње 2080 властито држање у прилика. ма када је ту тежњу требало посведочити, али ми не желимо чак ни да га подсетимо на то, настоје ћи да товоримо само о проблему и'само на основу аргумената.

У вези с питањем сарадње из: међу републичких удружења њи: осевника. желимо. пак, да постави-

мо још само једно питање: ико ће бити ако Удружење књижевника Србије прихвати сарадњу са Аруштвом писаца Македоније» У том случају неминовно је да се разграничи која ће дела и кеје писце преводити Удружење књижевника Србије а које Друштво књижевника Хрватске. Мора, дикле, доћи до договора и споразума између оних удружења и дру-

Наставак на 2. страни

БЕОГРАД — 10.

ОКТОБАР 1970.

ГОДИНА ХХП. БРОЈ 375

ИЖЕВНЕНОВИНЕ

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

= > А ток“ У

БЕОГРАДСКА ФИАХАРМОНИЈА — ОРГАНИЗАТОР ОВОГОДИШЊЕГ -БЕМУС-А |

у

руге Београдске

"музичке свечаности

присуства __Београдских музичких — свечаности (БЕМУС-а) била је веома значајна и. успешна, мада су циљеви и карактеристике овог фестивала

били још прилично неиздиференцирани и нејасни, Ипак треба истаћи да су његови показали много организационог смисла и духа, кад су организова-

Прва _ година

| ли циклус музичких вечери п оку-

ПИЛИ "познате уметнике из целог света — оркестре, солисте, хоро-

' ве, па и читаве оперске и балет-

ске ансамбле. Осим тога, свакако треба поздравити и чињеницу да су овим концертима присуствовали у великом броју, како љубитељи музике, тако по они којима је

то професија.

Појава која је можда још важ-

иија за нашу средину и за култу

рни живот нашег града, била је она права фестивалска атмосфера, управо оно расположење које доминира као „културни тренутак" једног града. Оно што је већ створио БИТЕФ, без обзира на стварне уметничке резултате, оно пагло пробуђено интересовање за одређену врсту уметности, оно спонтано опредељивање посматра: ча „за“ или „против“, онај духов-

ни талас који испуњава све људе.

и чини их учесницима једног културног догађаја, — то је свакако несагледиви капитал који ствара културну атмосферу и физиономију једног града, пам једног народа.

креатори _

Посматран са ових аспеката,

БЕМУС је прошле године безрезервно подржан и поздрављен. Данас, · меуђтим, када стојимо пред друтом годином његовог одржавања и имамо иза себе већ једно

искуство, када многе појаве гледа ,|

мо са временске удаљености, да-

_ кле критички, можемо да постави

"мо п нека' питања.. Она '· свакако

не треба да доведу у питање оп-

| равданост одржавања овог фести-

| Не

вала, али могу да допринесу ње-

товом усавршавању. Пре свега, требало би се запитати: какву специфичност има овај фестивал2 постоји ли“ опасност да се претвори у најобичнији, само у нешто згуснутијем виду, презенти ран абонентски циклусе Мишљење да овом. фестивалу недостаје „такмичарска" . компонента, борба за престиж, уз све оне пратеће церемоније: проглашења победника и додељивања награда, била би, чини ми се, сасвим оправдана. Та потреба за такмичењем, за одмеравањем снага, дала би известан смисао овом фестивалу, истакла би више његов значај и подигла температуру која већ иначе постоји на оваквим | музичким

_ приредбама. Овим се поставља м

питање _ конфронтирања _ наших културних снага са иностраним. Могу ли наши уметници међународне репутације, који имају онимљене плоче, штампане каталоте у иностранству и који стално учествују ма иностраним поди-

| .| | |

јумима и сценама да се такмиче са међународном музичком елитом2 Може ли наше музичко стваралаштво да издржи борбу са познатим композиторима света»

Да ли смо се икада запитали: у каквом се положају 'налазе наши музички уметници, као представници мале нације, недовољно познате и признате на међународном плану, када се такмиче на иностраним конкурсима и фестивалима2 Нису ли каткад неопрандано лошије оцењени или жртвовани, због тога што су мало познати, што су припадници нације која нема већу музичку репутацијуг А, како би је могла и имати, када се осим фестивала забавне им народне музике, у нашем главном граду и готово читавој земљи ништа значајније у музичком животу не догађа. Повремена гостовања страних уметника, неки интересантнији концерт, понеки локални конкурс и то је готово све.

Ако желимо да изађемо на меЂународну арену, ако желимо да значимо нешто више у културном сивоту светске јавности, требало би да искористамо ову прилику коју нам пружа БЕМУС. Подржимо га и учинимо да. добије онај смисао, који ће значити нешто за нас и који ће нас учинити у свету присутним и признатим!

~

Константин Бабић

ЗА: ШИРЕ ПРИСУСТВО КУЛТУРЕ У СРБИЈИ

ВАЖНИ ПРОДОРН КУЛТУРЕ

· ПОЈАВА сталних културних мави, фестација у Србији — без обзира ' да %и су данашњи израз тради · вије (као што је случај са Вукопвим сабором), или су однос пре' ма традицији (као што је случај | са Крагујевачким 'октобром или | Слобсдиштем), пли су подсећање

и дуг према великанима наше ! културе и историје (као што је «то случај са Мокрањчевим дани-

ма), или су наставак већ осавре-

· мењених обичаја (као што је саучај са суботичком Дужијанцом), шали су могућност да се сагледају мметнички резултати (као што је случај са Аранђеловачким „Мер. мером и звуцима“, са Југословенским хорским свечаностима У Нишу, и Сусретима Абрашевић у Ваљеву), шли су шанса да се поводом неког привредног догађаја јавности презентује неко подручје (као што је случај са Смедеревском јесени и Жупском бербом у Александровцу), или су потреба да се представи ново тури|„Сстичко подручје (као што је слу-

"чај са Белим нарцисом на Див-

"чибарама) ш да ли су амбиција.

; једне средине да уђе у видокруг

шире јавности (као што је случај

'са Хомољским мотивима у Ку-

чеву) — представља потребу да-

пашњег кулуурног, али и привредног, туристичког, дакле друштвеног тренутка у целини.

Ове манифестације нису више, бар у највећем броју средине, случајно и успутно интересовање, нису више, по правилу, нека врста

| културне импровизације, 'упори'ште традиционализма, неукуса, националног романтизма и пису

више замена за оскудни, спрома шви културни и туристички живот. Оне су, много пре официјелних настојања, указале на смисао и реалност интеграције културе и туризма, односно културе и привреде, указале — инспиративно и реално, истовремено на могућности те сарадње и указале, веома ефектно и свестрано, на неразимљиву, · непотребну и „крајње 'упрошћену _ подвојеност укматуре и привреде, такву одвоујеност која штети у једнакој мери и култури и привреди.

Са културних становишта, стално имајући у виду потребу јединственот и заједничког деловања, ове манифестације су посебно зна чајне као доказ исправности Културне политике, која се заснива на (демократизацији културе и тежи депровинцијализацији, односно стварању нових културних центара. У ствари, ове манифестације потврђују исправност ве„зивања одговорности културног "развоја — за општину, за сваку прародну демотрафску и културиу целину, која — упућена на самостални културни и друштвени развој — уме да далековидо М умно процени и одабере праве | потезе, оне потезе, који доприносе ц пунијој културној презентацији средине, а истовремено омо"тућава и овестраније услове за културни живот грађана.

Међутим, ови принципи — суочени са праксом, са понекад претешким и претесним ОКОЛНОстима — не могу увек да буду У потпуности и остварени. Разуме се, тада се јављају слабости, тада се јављају недостаци, које треба сагледати, али који се, у највећем броју примера, заједничком вољом моту да отклоне.

Добра воља п велике жеље, ма колико биле значајне — не могу све да измене, нарочито кад, је реч о утврђивању садржаја и судбине _ једне _ манифестације, Најбоља илустрација су свакако садржаји Крагујевачког и Краљевачког октобра. Док су Краш“ јевчани — у Великом школском часу, на пример — пронашли 'аутентични, најпунији садржај, дотле Краљевчани, који нису амбиција и чија Културночтросветна заједница показује заиста велики ангажман, не могу још ивек да пронађу трајни лик, из године у годину стално тражећи ново решење. Природно, у таквим околностима резултат не олтовара ни амбицијама ни уложеним, заиста. великим и пажње достојним напорима.

Дакле, ако недостатак концељ ција схватимо као први, друпи, ништа мање важан недостатак огледа се у чињеници да пропрами, често у једнакој мери и они кила урини. и они туристички, и то у нађширем смислу, немају мвек довољну вредност, довољну и потребну у оној мери у којој то заслужују те средине и те манифестације. Одсуство квалитета је веома разнолико: понекад се оно огледа у немоћи да се у целини оствари замисао (као што је још

маставак на 2. страни

пр ара палатиналне ин раст пириват царевина да ара