Књижевне новине
| О САРАДЊИ ПИСАЦА...
штава чији се чланови слуосе истим језиком, да се не би једни македонски писци и њихова дела преводили два пута, а други писци и друга дела, који такође заслужују да буду превођени, остали непознати широкој публици која се служи српскохрватским (или хрватскосриским, српским или хрватским) језиком. На крају, дакле, ипак мора да дође до меЂусобног договора између македонских писаца и писаца. других удружења чији се чланови служе истим језиком и постаје јасно да билатерално договарање није довољно. То је логика ствари и опна показује да би најбоље било да се 'одмах приступило таквом заједничком договарању и споразумевању. Само полемичар који. због својих предрасуда не види право стање ствари може да. тврди да су „Књижевне новине" оажелеле било шта друго него да пледирају за што ефикаснију сарадњу међу свим писцима Југославије, и то на истински демократској и равно. правној основи.
ВАЖНИ ПРОДОРИ...
мвек случај са шабачком Чивијадом), понекад је очевидно у недостатку техничких и друтих У слова за остваривање програма, и културних ши туристичких (што ће и убудуће бити крупан недостатак Вуковог сабора у Тршићу), понекад се огледа у неразумљиво гравнодушном ставу према пратећим манифестацијама, што је случај са Љубичевским КОЊИчким штрама у Пожаревцу, односно туристичким — ако је реч о кмлтурним манифестацијама, као што је случај са ивањичком Нушићијадом, понекад се види у равнодушном ставу. или културних или туристичких установа и служби (као што је случај са Вршцем, који ни у време своје већ чувене Бербе ништа не пре»дузима да јавности организовано прикаже освоје значајно музејско благо и споменичко наслеђе). Залагање за квалитет протрама не подразумева увек велика средства, не подразумева ни велика ангажовања, али тражи #н0ви, активни, свестрани однос према тим манифестацијама, и свим људима којима су те манифестације намењене. Тај нови однос треба у једнакој мери конституисати и у општинама пи у Републици, посебно у свим културним, информативним, туристичким и другм анституцијама. Без тог новог односа, који подразумева заружену акцију, сви појединачни напори биће узалудни.
Очигледна је и потреба признавања ових манифестација У локалним срединама. Не може се, на пример, у време одржавања манифестација срести затворени музеј или такође неприпремљена, неуређена и неснабдевена кафана, трговина, нека друга служба свеједно. Заправо, у календару укупног живота места — домаћина ове приредбе морају активно присуствовати. Оне морају променити,устаљене навике, оне морају пореметити, иначе током године вероватно потребан мир, оне морају унети виталнији однос према послу, модеран, ангажован и нимало рутински.
Ови и други пропусти (поменимо, на пример, одсуство модерне пропаганде, одсуство, затим, воље, да се гости и за дуже време, па и за време ван тих манифестација везују за тај крај, као и праксу. да се понетше све културно интересовање у општини исцрпе у организовању 0ваквих манифестација, како је кажу — у Власотинцима и још неким местима), нису увек такви да могу да доведу у питање коначни углед ових манифестација, ами су такви да могу да изоштренијем оку толико засметају да више никад поново не наврати. Многи од ових пропуста могу да се избегну ако би се све снаге у једном месту удружиле и одржавање једне манифестације, схватиле као заједничку _ амбицију, као стварну бригу и као јединствени испит способности, одроворности и културе. Треба такоће рећи да је важно неговати у-
тицај ових приредби на редовни, . стални културни живот, што у
· неким _ срединама _ изостаје (на " пример, Неготин — домаћин значајне _ музичке _ манифестације „Мокрањчеви дани“ нема хора). "Ове манифестације, њихови са-
држаји и њихова територијална распрострањеност у следећим го-
динама заслужује здружени анга-
жман општина и аултурних организација. Активно присуство у метника може само да их учини значајнијим и вреднијим.
Са становишта ширења културе, ове: манифестације су озбиљна. шанса, озбиљна и за стварање нових културних центара, озбиљна ш за продор уметничких Остварења. | Милош Јевтић
1
!
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОП
Песконеки Египћани
„Наше је стање такво да се опраштамо са животом како бисмо се супротставили смрти", — Насер
,
КРАЈ ЈУЛА 1952. године. Државни
дар је успешно изведен, Фарук је протеран, а револуционарни савет „слободних официра" састаје се да одлучи о типу режима у Етипту., Сви су за диктатуру јер су уверени да само она може рашчистити кал који се нагомилао током двадесет и пет векова туђинске владавине. Сви сем Насера, који, усамљен и надгласан, нодноси оставку и одлази кући. Вратили су га истог дана. Дискусија је показала да је руководство остало без руководиоца, а да институционализација насиља води у мрак.
„Питао сам се; да ли будућ- |
ност моје земље зависи од уклањања ове или оне личности... да ли треба уклонити оне који ће.ионако отићи... или треба сачекати оне што долазе". Знао је шта хоће, био је одлучан и енергичан, уз то визионар, али је свих 18 година на власти провео постављајући себи непрестано питања и доводећи све у сумњу. Сем тврдокорног уверења да насиље не може бити пут акције, да је сила лоша чак и кад мора бити примењена и да средство не мо же заменити циљ. Отуда за многе несхватљива благост према непријатељима и упорно одбијање да се „отпадници", некадашњи. први саборци, изведу пред суд. Напуштали су га они али ниједан није постао завереник и ниједан се није нашао на оптуженичкој клупи. А сви су опет бивали заједно у најтежим часовима. Није то била нека његова особита „врлина, већ исконски став Египћанина који ће и за најљућег непријатеља, кад овог задеси напрасна смрт, искрено рећи: „Сиромах човек!".
Први дани новембра 1956. године. Суецки рат. Странци у Етинту уверени да им „руља" спрема погром. Никоме се ништа десило није и тада се први пут могао стећи утисак да између Насера и свих делова „руље" појединачно постоје невидљиве споне ко јима струји једна политика. Утисак који ће експлодирати, на феноменалан начин, у доказ 9. и 10. јуна 1967. године када ће „руља" плебисцитирати пораженог Насера баш као да је победник, што Ев-
· ропа и северна Америка нису ни-.
када схватиле. Тротодишњом кризом сведен на људску меру, На сер ће, мртав, добити своје праве историјске размере а да ништа не изгуби од обичног човека, какав је био. (Јануара 1964. тодине Насер је сазвао први арапски „ст мит", Питали су га — зашто2 Рекао је: „Да спречим рат". Спречио та је са једне, али није могло и са друге стране. Иако ће га чак и неки његови пријатељи оптужити да је маја 1967. дао повод за рат, кад повод више није ни био потребан.)
Насер стоји и разговара с јелним од четири милиона пољопривредних радника. Тешко га је пре познати. Збуњен је, скоро паралисан, речи му тешко прелазе преко усана. Као да је крив. „Ништа нисмо учинили за ту огромну масу најсиромашнијих међу сиромашнима који и данас, као у време градње пирамида, живе Од ко. ре хлеба и главице црног лука",
винил иниининиинивовииивиМвРниВАиРи Оле елемената ивичне из"
“ позоришних трупа, а"
рекао је касније, Тај бескрајно сиромашни фелах-беземљаш, континуитет Египта, био је Насерова животна опсесија, утолико 6001нија уколико је Насер савршено лнао да ни две египатске генерације нису довољне да се битно по: бољша положај тог фелаха.
Није волео говоре, а много их. је одржао, мрзео је отворено османлијско-енглеску „ бирократску машину на чијем се челу нашао а којој пије могао дохакати, Ипак, она га пије могла спречити да пружи тачну дијагнозу Егиљ та, Његова земља, какву је затскио, личила је на болесника „ко ме је болест зарила канџе у исцри
· Љљено тело", на залутали караван „нападнут од разбојника, изубијан од непогода у пешчаној пустињи", Никад није: веровао _ да може решити све проблеме, још мање — Ава одједном. Можда се зато окретао према младима. „Ако их не доведемо на кормило земље, ако их не пустимо да доносе судове о свом добу, које боље познају, нећемо успети." У међувре"мену је тврдо веровао У своје еги-
__ патске „толаће", Само једном, јуна 1967. године, мислио је да ће
га напустити, А они су му рекли;
„Пека, нека, ти си наш и ти ћеш нас пзвући из ове беде". Насер је тада само поновио оно што је рекао јоша 1952: „Често смо посрталим, никад нисмо пали". Скоро увок је мислио на смрт, али никада на повличење нити на самоубћисгво, А умро је најлепше: сгоички и слојећки, не остављајући празнину за собом. Јер, оно ито се рађало два и по миленијума не може вестати смрћу једног човека. -:
Фаик Диздаревић
Венеција донекле
понавља БИТЕФ
У ТОКУ је међународни позоришни фестивал у Венецији, за који познати "француски позоришни критичар Жак Лемаршан каже у „Књижевном Фигару" да представља фестивал на коме се најлакше може доћи у додир са оним што се у европском позоришту у овом тренутку догађа. У вези са фестива лом отворена је изложба посвећена чувеном позоришном редитељу Максу Рајнхарту (1873 — 1943), који је још 1934. године поставио „Млетачког трговца" на венецијан ском тргу Сан Тровазо. Још је зна чајнија организација дискусије за округлим столом, у којој се, под руководством Бернара Дорта, разматра тема „Традиција, и' издаја класика у савременом позофишту "2 На Фестивалу учествује дванаест
једставе “се одржавају на разним сценама, од којих су најпознатије оне у позоришту Ла Фениче и у палати Граги. Између осталих позоришта, на фестивалу учествују Немачко позориште из Хамбурга са „Филоктегом" Хајнера Милера, лондонско Фрихолд позориште са Софоклозом „Антигоном“, Државно позориште из Стокхолма са Стриндбергозом „Игром снова", прашки Крејчин театар са.Чеховљевим „Гале5ом", позориште из Хаифе с „Брач чом комедијом" јеврејског писца аз ХУТ века Јехуде Сома, Атеље 212 са Жаријевим „Краљем Ибијем". Као што се види, Венецијанжи међународни позоришни фе-. утивал, за чијим неким представама Лемаршан жали што их неће зидети и Париз, -донекле представа репризу онога што је београлка публика имала прилике да вии на овотодишњем БИТЕФ-/.
Књига Радовића и Бећковића у Америци
У ИЗДАЊУ познатог њујоршког издавача „Харкорт Брејс Јовановић“ појавила се недавно изванредно опремљена књига Душана Радовића и Матије Бећковића састављена из две целине: прву чини драма „Че — перманентна тратедија“, коју су написали Радов
и Бећковић, а другу један део Бећковићеве књиге „Др Јанез Паћука“ чији наслов у дословном преводу гласи „Случајни погоци“. Ако имамо у виду колико обично траје док се једна књига преведе и штампа у.иностранству, може се слободно рећи да се Радовићева и Бећковићева књига појавила малтене непосредно после публиковања у Југославији.
Писац предговора представља ову двојицу наших познатих писаца као представнике млађе после. ратне генерације европских писа-
' ца која верује да је стање изгнан-
' ства, стање трајног егзила онај печат који карактерише положај данашњег човека, отуђеног од бли ске прошлости, а упућеног на будућност која му не обећава мно"то, Било је време, цитира писац предговора Радовића и Бећковића; када су писци били пророци 'и визионари чији се поглед на свет заснивао на осећању рационалности и реда који могу успоставити некакав правац и могу Довести будућност у перспективу са садашњошћу, Улога видовњака није више могућна, нити се она жели, јер уметници данас немају поверења у своје судове о фундаменталним питањима судбине, Улога модерног писца је — кажу Радовић и Бећковић — да изрази оно што човек двадасетог столе. ћа мисли и осећа и да понуди озбиљан дијалог о ономе што је непосредно и реално. А то треба да буде исказано језиком који из бегава улешшавања или самосвестан вербализам или приватне интроспекције. Књигу је на енглески језик пре-
вела познати преводилац Дренка Вилен,
Џон Дос Пасое
ПРЕ НЕКОЛИКО дана умро је један од реја а савремених аме» ричких писаца Џон Родерито Дос Пасос. Рођен 1896. године у Чи„кагу у осредње имућној породици. португалског порекла, као дечак је променио многа боравишта, а средњу школу је завршио на колеџу у Харварду. Почео је да студира архитектуру у Шпанији (1916), али је прекинуо студије и, као добровољац, учествовао у првом светском рату на француском
и италијанском фронту. После рата, након једног неуспелог дела, објавио је „Три војника" (1921), један од првих и најбољих антиратних романа о првом светском рату. Велику књижевну репутацију стекао је романом „Манхатан трансфер" (1925), врло занимљивим и у формалном и у садржинском погледу, јер представља низ калеидоскопских слика, које дају психолошки и социолошки пресек живота у гигантском _ граду Њујорку почев од 1904. године.
хомо телевизиензис
ЏОН ДОС ПАСОС
Најзамашнија су му дела романи „42. паралела" (1930), „1919"
(1932) и „Велики новац" (1936), скупљени касније у — трилогију под заједничким — насловом
„САД". У њима се описује живот Сједињених држава у току три деценије наглог индустријског 'раз воја и свих пропратних појава у америчком друштву. У овој трилогији, која даје широку панораму „америчког начина живота", у приповедачко ткиво вешто су укомпоноване биографије истакнутих Американаца, документарни инсерти карактеристични за доба и аутобиографске импресије писане у стилу „тока свести". Дос Пасос је покушао и успео да једном врло разуђеном и полифонијском техником постигне пуноћу и разноликост модерног живота, У коме се, појединац ретко и тешко издваја из друштвене целине иу којој доминира оно што је опште и заједничко. Захваљујући овој трилогији, којом је постигао оно што су многи амерички писци желели да постигну, Дос Пасос је постао један од, водећих писаца у генерацији која је имала Фицџералда с(робеног исте године када и Дос Пасос), Фокнера (1897), Вајлдера (1897), Хемингвеја (1898), Вулфа (1900).
Најпре је Дос Пасос, као многи писци који су лично осетили уништавајућу снагу првог светског рата и замислили се над ње товим узроцима, био врло критички расположен према капиталистичком друштву, али је након објављивања трилогије „САД“, коју су неки сматрали „марксистичким романом", постепено мењао своја. друшхвенополитичка, мин љења, приклањајући се десници а истовремено с том променом, о падала је и његова стваралачка моћ. Никада више није поновио успех „Манхатан трансфера" и „САД". Каснија трилогија „Округ Колумбија", која обухвата романе „Авантуре младића" (1939), „Број један" (1943) и „Велика замисао" (1948), у којој се описује америчко друштво у другој половини четврте деценије, много је мање снажно, мање успело и мање новаторско, као и сатирички роман „Најпогоднији за успех" (1954) и роман „Средина века" (1961). Написао је и једну књигу песама, неколико књига путописа и неколико драмау експресионистичком стилу. Нарочито су слаби и неприхватљиви његови есеји писани у другој фази његовог књижевног рада. Зато је енглески писац Џон Брејн, пишући у „Њујорк Тајмс бук ривју" 1965. тодине о његовој књизи есеја „Прилике и протести", пошто је врло похвално говорио о „његовим раним романима, с правом критиковао његове касније друштвено-политичке погледе: „Многи од нас на Западу кадри су да формулишу идеју да је демократија добра а комунизам рђав, а 25,000.000. Американа- . ца очевидно верује да су либера“ · лизам и комунизам. иста ствар, али само Дос Пасос је могао да напише романе као што су „Манхатан трансфер", „САД" и „Број
,
један". Због романа из прве фазе његтовог _ стваралаштва, Жан-Пол
Сартр је Дос Пасоса сматрао највећим писцем нашег доба и на њега се угледао пишући свој роман „Путеви слободи". Овим делима Дос Пасос је несумњиво и један од највише присутних писаца у савременој америчкој књижевности. студији „Данашњи амерички писци", објављеној 1965. године, француски критичар Пјер Домерг каже да рекнер. Абе Пасос и Хемингвеј нису одсутни из његове. књиге иако он о њима не пише, пошто они доминирају мишљу младе генерације, у којој ,у из весној мери сваки романсијер жали што није Фокнер (или Хемингвеј или Дос Пасос)". У тренутку смрти Дос. Пасос је био класик америчке књижевности, и то онај који је унео највише новина у њу и у највећој мери био обузет тежњом да прикаже америчку стварност у целини, а ту тежњу 14 ние и успео да оствари.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 9