Књижевне новине

· телевизија, не мо

ЕСЕЈ

ИНФОРМАЦИЈА 1 САДРЖАЈ

или неколико претпоставки о могућој природи телевизије

0 ТЕЛЕВИЗИЈИ се може расправљати (и расправља се) са различитих, сасвим опречних позиција, али, упркос томе, свака продубљена расправа феноменологије овог

медија. доводи по правилу до истог закљу- ·

чка: оно што је било садржај пре телевизије постаје њеним радом информација, а оно што је тек информација исказује се на малом екрану као суштински телевизијски садржај.

Да одмах разјаснимо: један, рецимо, филм јесте заокружени, затворени садржај свести (ова се констатација, додуше, не односи на становити број модерних филмских остварења, али то је већ тема за једно друго размишљање) који се у време свог приказивања на малом екрану редукује у информативни податак о самом себи, али зато, на другој страни, са-

“ држинска отвореност једне обичне теле-

визијске вести, или једног обичног људског саопштења, дозвољавају да се око њихове огољености, њихове недоречености, формира садржај који пре тога, пре телевизије, није уопште постојао и који, настајући искључиво дејством телевизије, механику „осме силе" приказује у светлу ствараопа потпуно нових, „маклуановски" меопипљивих простора.

Телевизија је медиј апсолутне акције, а ова је независна од индивидуалне воље: паша могућност перципирања телевизијске слике (која се, као што знамо, састоји од врло великог броја линија, те црвених, зелених и плавих тачака), каже Маршал Мак Луан, драстично редукује обим стварног садржаја те слике, и ми се, хтели то или не, налазимо у ситуацији да раскорак између бесконачних могућности центра емитовања и коначности центра за примање информација надокнабујемо активним, утактилним" учествовањем у процесу информисања. Према томе: један филм, једно кинематотрафско дело, као претходно з2окружени мисаони космос, условљава да се та акција одвија у једино могућем смеру: у правцу редукције датог садржаја. Зашто2 Зато што једно филмско дело, једна позоришна представа, једна — уопште — затворена представа свести, један систем комуникације у коме информације имају свој коначни број и у коме су повезане по претходно разрађеном плану, не може“на телевизији никада бити поновљеноу свом интегралном облику зато што је тај облик механиком телевизијског дејства, механиком отворене структуре медија у коме је број информација практично неисцрпан, но које се могу перципирати само у ограниченом обиму, лишен оне неопходне кохезије која је свакој јединици изабраног броја информација давала. функцију једнозначног и неизменљивог симбола. Један обичан информативни податак искључен из система „вишег реда" (искључен из дела, из представе свести, из за т зОг „мех 7 ће, међутим, твореног „механизма ) окреће, акцију на супротну страну, па се она тада одвија на плану стварања „идеограма, ма плану синтезе једног од многих могу“ ћих значења тог податка и гледаочевог ин-

ног искуства. АН евненог у оба случаја слика ствари тек: је сопствени привид: гледати на малом екрану један филм, то значи бити унапред помирен са чињеницом да се ни под ка ввим околностима не може спознати су штински значај дотичног дела. Али, тако ве, 'у другом случају, ми знамо да је су зитина коју придајемо огољености једне информације зависна од наше индивидуалне хуманистичке ситуације. |

· Ако се, према томе, товори о телевизији

као о средству манипулације, онда се та- 3

кве тврдње базирају управо на овој, почетној тачки њене структуре, јер — пре!поставка је логична — систем контроле (државне, корпорацијске ...) _ који влада над телевизијом може у сваком конкрет ном случају вршити онакав избор информација који ће утицати на активирање управо оних индивидуалних људских осећања или социјалних карактеристика појединих друштвених групација чија ће даа. делатност, акција покренута ДОМЕНУ тим избором информација, на нај на најефикаснији. начин подржати Па лик, ситуације који манипулатору нај ше одговара. У датом тренутку. Мо ларве Но. ипак, и у оваквом односу, те = зија остаје недужна из просто: Ио што се један медиј, па био он моћ 1 же одупрети Ме лааину м силом, силом споља, Ма мо пуко средство прагматистичких циљева. Срећна ОИ ситуације јесте у томе што АЕ Ба случајева, манипулација сама ћи зоткрива, а чини то зато што ЕУ зИ већ својом онтолошком структур а бе звољава могућност да. суштина мед | о тане неповређена У тренутку УРАН ИЕ диј претвара у средство. Јер, те. Леке није средство; телевизија Пе; и а АЕ но, садржај. Мишел Филипот см па бе је садржај порука, а ова. израз не о формације, док Маршал Мак Луан лет „Електрично светло је чиста инфор Мо ја. То је медиј такорећи без поруке, се дуго док се не искористи за срицање не ј вербалне рекламе или имена. Ова је ч7њеница карактеристична за све медије, 'она каже да је „садржај“ било ког меди-

који га, сиљава да буде са

ја увек други медиј. Садржај писања је товор, баш као што је садржај писане речи штампа... Учинак медија је управо зато тако снажан и интензиван јер му је

дат други медиј као „садржај"."

Према томе; шта је садржај телевизијег И: какав је то садржај> Одговори су једноставни: садржај телевизије јесте порука која нас информише о друтом медију и, даље, садржај телевизије јесте увек нови садржај.

То су, поновимо, битни разлози због Којих сваки садржај што је постојао пре телевизије, прг своје телевизијске презентације, није у стању да се на малом екрану одржи у свом пређашњем, интегралном облику, већ се, напротив, распада. на низ информација, које, да ствар буде комплетна, нису често чак ни међусобно з2висне. Једна политичка доктрина, исто као им један филм, јесте садржај који је постојао пре телевизије, па се, тако, манипулисање телевизијом често указује као Авосекли мач: феноменолошко разлагање које телевизија, по природи ствари, врши над сваким дефинитивно заокруженим садржајем, над сваком формом која је достигла свој крајњи облик, чини да се поједине политичке ситуације гледаоцима програма разоткривају управо на плану

филма. „Персона“: главна јунакиња, млада тлумица коју садржаји света око ње не измирују са дубоко противуречним садр-

жајем њеног бића, одлучи да се заувек“

повуче у сигурност апсолутне апатије (да, рекао би аутор књиге „Медиј је порука“, „обамре у новом електричном светлу“ савремене културе, савременог света) и да више никад не ступи у процес комуникапије са ближњима. Она је решена да се више не служи говором као изразом своје хуманистичке посебности и њено дуго Ћутање бива током филма нарушено само ава пута: први пут се то догађа када јунакиња, на случајно укљученом телевизору у својој болесничкој соби, посматра. сцене са неке од бројних демонстрација наших дана, које се, каснијим током емисије телевизијских вести, настављају приказивањем секвенце о самоспаљивању једног вијетнамског будистичког свештеника. Догађаји о којима је реч нису припадницима ове цивилизације и овог времена непознати и информације о њима саме по себи немају снагу изазивача шока који извире у тренутку првобитног суочавања са дарастичним чињеницама. Ради се, дакле, о старим представама свести, али телевизија, на начин који смо раније објаснили, те представе. претвара у основу нове представе која се муњевито ствара у бићу јунакиње, те она, истргнута из своје индивидуалне осаме, суочена са снагом медија који мења читав њен људски статус, испушта један очајни крик бола и страха. Крик који није узрокован приказаним аспектима стварности, већ телевизијом самом. Зато је природно да — вратимо се тој теми — телевизија погодује оним политичким концептима који су тек у настајању и чија је отвореност знак да још није неопозиво пређена путања коју један политичко-друштвени циклус прави од своје почетне тачке као нужности превазилажења нагомиланих друштвених противуречности до свог исходишта у оствареном, крајњем облику власти као циљу за себемн по себи. Исто тако, телевизија погодује кризним ситуацијама, као што су — ма

који је требало да остане скривен од радозналих очију, а то се збива зато што је претходни садржај (у овом случају: манипулацијом створена слика о политичкој

ситуацији) изведен из свог компактног 06-'

лика са. претходно искалкулисаном кохезијом и разбијен на примарне информације, које, као што рекосмо, каткада нису у стању да сачувају своју пређашњу везу. Акција коју одвијање телевизијског програма обавезно узрокује код својих гледалаца доводи, дакле, до ситуације да они, гледаоци, свој нови садржај, своју представу дате политичке доктрине, или датог политичког стања, почињу да граде око једне сасвим нове, од пређашње целине одвојене информације, односно тако што ће суму датих информација склопити у облик који манипулацијом није био предвиђен и који је у несагласности са. првобитним

„обликом манипулације.

Јер, информација се више не прелама само кроз своју објективну суштину, већ и кроз нашу субјективну људску ситуацију. Телевизиски садржај једнак је хуманистичком садржају телевизијских конзу-

мената: ако је, на једној страни, Мак: Лу-. ан у праву када тврди да у случају теле-. визије готово да уопште није важно шта.

се говори, него ко говори и колико то што товори разоткрива његов људски лик, он-

да, на другој страни, истини исто толико. које претпоставља“ ла се телевизија не може развијати одво- ·

одтовара становиште

свим медијима (при чему јеоно „како се користе" једина тема) несвестан је став технолошког идиота." И даље: „Ми нисмо ништа више спремни за сусрет са ради-

јом и телевизијом у нашој литерарној сре

дини но што је гански урођеник способан

да се носи са писменошћу која та изузи-. ма из његовог колективног, племенског све

та и доводи у индивидуалну осаму". 4.

У прилог овог Мак Луановог станови. шта товори једна сцена из Бергмановог

ТВАВБИЗИЈА — ЈОШ УВЕК НЕДОВОЉНО ОБЈАШЊЕН ФЕНОМЕН

јено од свог аудиторијума. Али, опет ће Мак Ауан: „Наш конвенционални одговор.

· пријемника" процеса

пример — демонстрације, нереди, окупације, ратни сукоби и слично, јер се, у том случају, последице друштвене нестабилности претварају, радом телевизије, у шансу за друштвено отварање, у опипљиву могућност изградње новог друштвеног садржаја. То ће, уједно, бити и нови телевизијски садржај, па се, уз помоћ телевизије, стиче врло прецизна слика о стварној суштини појединих збивања, и та слика тешко да може бити анулирана или ефикасно коригована даљим током дотађаја, а, још мање, накнадним обликовањем историје тог догађаја (речит пример; приказивање „случаја“ једног масакра недужног вијетнамског становништва у програму вести телевизијске мреже НБЦ није се могло нити за степен ублажити каснијим иступима, „објашњењима" и демантијима 'Никсонове администрације). Самим тим, јасно је да директни телевизијски пренос јесте она суштинска форма у којој се медиј телевизије онаплоћује у потпуности: већ и преноси фудбалских утакмица то савршено добро доказују, а овде већ више пута помињани, и на крају сваког пасуса питирани, Мартал Мак Луан сматра „директан пренос" убиства Харви Ли" Освалда једном од најзначајнијих тачака досадашње телевизијске историје.

__ Када је све већ тако, а извесно је да јесте, бива потпуно јасна и она тврдња о телевизији као каналу који човека-поосматрача води директно у суштину ствари џ постиже широку друштвену интеграци-

· ЈУ засновану на стварности јединственог

новог садржаја. Ако је свет уз помоћ телевизије постао простран колико и наше Авориште, онда то није последица техничке стране природе овог медија (скраћивање времена у коме информација продире кроз простор), већ, сасвим супротно, питање знатно вишег реда: телевизија

усвоју интеграциону моћ достиже приме-

ном само њој својственог принципа апсолутне равноправности свих учесника, свих комуникације, из

Жарко Радаковић

ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈЕДАН МЕЂУЉУДСКИ ОДНОС БИ

Ј,

неколико жена у дослуху са ораторима МА,

— ускраћених могућности гласног говора (што има посебних дражи) на: неколико жена се потпуно разликују--.

међусобно

махом свесно шаљући једна другој- 0

радио сигнале и упадајући једна. другој

у фрем махом несвесно ј уз мерна 4 дајући стимуланс ораторима ДА ни тег сраторима без могућности гласног : говора

што има посебних дражи 2

слушајући. ораторе

са. ускраћеном могућношћу гласног говора што има посебних дражи слушајући

жена једна осећа жену

секс

прогресивни џез

лако љуљање у ритму и ; коренито подавање естетском, хедонизму опуштање голих ногу а размакнутих мисли између

сратора и оних који нису оратори

схватам сасвим субјекиие::о

кретање времена ч људске изразе видим. у сенци речи

кретање времена

смех

сентименталност што ме инспирише ритмично дисање

вшша сила ми не дозвољава гласност виша сила идентична прилагођавању резултат моја незаинтересованост за с

наиме ја сам

овде предодређен

да говорим

и, немам ништа против

шапућу сасвим опуштени

оратори наслоњени: на плодна стабла повраћају

свест о сопственој узвишености

визија неких бегзначајних покрета времена примицање смрти АРХ оратори ћуте

тжене с једне стране

траже се са друге стране

г"оратори

ћуте почетак смрти

оратори товоре

кога су неопозиво искључене све оне ба: ријере које се јављају као последице поуитичких, класних, националних, социјалних, интелектуалних, језичких, верских п других разлика. Према томе; телевизија је медиј у чијој комуникативној механици сваки човек равноправно, а у ситуацији потпуне отворености, учествује у акцији стварања. нових представа. Друго је, нарав но, питање да: ли тако створене представе увек користе прогресу (на. пример, пред ставе изведене из серијских филмова), јер се телевизија, иако потпуно демократичан медиј, може често појавити у облику анти-историјске форме људског саобраћања. То се збива зато штд је, једноставно рече по, телевизија медиј који своје нове представе ствара тако да једном створени о6лик, једном изграђено мишљење, више никада неће бити преиспитано, зато. што 'се једној представи никад не подарује димензија супротног става, димензија противречног мишљења, димензија нетације, димензија другог вида исте ситуације, Телевизија, под један, траје без прекида (доказ: емисије које се репризирају губе готово седамдесет процента свог ефекта — поновљене вести или други „ТВ дневник", на пример), те, самим тим, не допушта могућност поновне анализе протеклог, и, под Ава, као што смо већ приметили, телевизијска се структура опире већ створеним представама, па макар то биле и њене 'солствене представе. Телевизија из себе пскључује сваки облик репродукције. (не, наравно, у уско техничком смислу); теле визија не дозвољава да буде претворена у средство механике понављања.

Горњом констатацијом откривамо н форму коначног закључка: телевизија јесте медиј чији се садржај заснива на новим и „неопипљивим" представама, те увек када се покуша са претварањем телевизн-· је у средство репродукције већ постојећег садржаја долази до тога да се пређашња форма разлаже на примарне јединице мнформисања од којих се тада може изградити нови садржај, али садржај који ни: како не може бити идентичан са пређашњим и који, најзад, не може бити сачуван у тако створеном облику. Телевизија је медиј који траје без прекида, али — медиј пролазности.

Богдал Тирнанић

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ