Књижевне новине

· ПРЕПОРУЧУЈЕМО ИЗДАВАЧУ

Тамаш Унгвари“ БИТА БИБЛИЈА

Џпруат Тапјав: »ВеаЏез ЊОНа« »бопадоја««, Видарез!, 1969,

Шта се то догађа2 Је ли овај свет сишао с ума2 Зар да Тамаш Унгвари, запажени критичар, есејиста и естета, који је недавно у својој зналачки писаној књизи о драми и трагедији нашега времена („Модерна трагика — трагична модерност", Будимпешта, – 1966) постављао питање да ли је умрла трагедија или се само преобразила, сада, одједном, код истог издавача 06јављује нову књигу под насловом „Битлс Библија" Аутор брижљиво исписује животопис славног забавног музичког ансамбла (поднаслов књиге: Мит о четворици апостола), истражује корене будућих протагониста у породичном животу и читава поглавља посвећује значајним и преломним моментима који су пресудно утицали да ансамбл по стане оно што јесте. Педантно се наводи материјал, бележе мно гтобројне изјаве и цитирају биографи, али књига се лако чита због особеног пишчевог стила. Дуго се расправља и о менаџеру чувеног ансамбла, Брајену Епстајну, који израста у дивовску фигуру. И све тако ред по ред, поглавље по поглавље, расте велико и савесно писано биографско дело Тамаша Унгварија. У додатку књизи наведена је дискографија свих до сада 06јављених плоча на енглеском језику, наведена је сва значајнија литература посвећена четворици великана нашег доба, а дата је и хронологија свих иоле значајних догађаја везаних за ливерпулски ансамбл, па је ту нашла место и чињеница о тачном времену кад је Унгвари завршио свој рукопис.

Књига је занимљива и пуна

поузданих података о Битлсима, који, како каже њихов шеф про паганде, трају дуже од другог светског рата а нису однели ни једну жртву. Али, да ли ће већина читалаца моћи да види како је Унгвари створио ванредно занимљиву пародију биографије грађене с научном педантеријом2 Ни једног тренутка то није груб исмевачки текст, већ благо 06ојен иронијом: подаци се не искривљују, јефтиних ефеката нема, тон је озбиљан, поглавља аналитична. Књига је писана по узору на велика дела: пародирана је форма (биографска метода) а и предмет (уместо великана културе или науке — популарни ансамбл забавне музике), па није ни било потребе да се појединости искривљују; оне су, овако пробране, већ саме по себи довољно снажне да буду и хумористичне, јер је реч о светском феномену.

ж ж ж

„..Краљица. је дошла (...) Ванредан тренутак: четворица младића седе у гардероби, а напо. љу им кличе маса. Оптичка варка тренутка — не може се тачно знати ко влада Енглеском.

Шта да раде четири младића2 Да се присете детињства у фабричком кварту, сиротовања, ло ших породичних прилика, да. се присете да су још недавно свирали у мрачном клубу, џез-клубу, одакле је кренула и Кристи на Килер да обори владу.

Коме припадају> Младом поколењу које им скандира — или да се помире са животним поретком, ако се уметнички истакну и достигну друштвени ранг. Већ нису били сиромашни, али их је сиромаштво родило. Да, ли да и сада вичу и урлају уваћ! уваћ! уваћ! — што на енглеском ипак значи да! да! да! Ово „да' за много тога значи „не". За томску бомбу и политику, за уображено и рангирано друштво, за одевање пословних људи Ситија, за крути шешир и крути оковратник, за отменост и углађеност, за слеђене дру-“ штвене форме — једном речи, за све што је њихово доба на» следило, што они нису створили, што су добили готово. Дакле чему рећи усаћ! усаћ! уе аћ! а чему нег

Био је то значајан психолош-о

ки тренутак. Овде је појачало маса и публицитет, а не електрична направа која је танким жицама везана за металну зита-

ру. Сад озвучена сала одзвања

светски еха: први пут се сусре-.

ћу Ливерпул и Бакингамска. па“ лата, први пут се урла је-је онде где се и гласна реч књижи као увреда величанства, ћ

Младићи су изашли и отпочели: уваћ! уваћ! уваћ! Маса је урлала. Интерпретирали су своје: популарне композиције данас би на плочи већ деловале конзервативно. Али је затим уследио преокрет, велика експлозија која је одједном приближи ла Битлсе и краљевској кући и срцу масе. Џон Ленон, аутор већине' композиција, стао је пред рампу и замолио публику да пева с' њим.

Животописи бројних дворских музичара обилују ситним интимностима; чак хронике помињу и неке нетактичности. Вагнер је до крви увредио Луја 11. Моцарт је побегао с двора једног кнеза, јер моћницима није радо „гудио". Али се још никада није догодило да дворски музичар с дубоким поштовањем замоли вели“ чанство и цењене слушаоце да заједно с њим запевају.

Међутим, Џон Лвнон је био још мудрији. Тражио је да се пева а уз то и мало пљеска, сарадње у ритму. у

Врхунац његове мудрости био је што није од свих тражио подједнаку услугу. Правио је разлику и та разлика» је била, слободно се може рећи, генијална. Џон Ленон је молио: „Они који седе на јефтинијим местима, нека пљескају длановима".

За тренутак је завладао тајац. Такав почетак! ...Неко се брине за гледаоце јефтинијих ме“ ста! А шта да раде они који су се појавили плативши море новаца, помодно одевени, у бундама, огрлицама, наруквицама, пр“ стењемо За њих нема уесаћ! уваћ! угаћ>2

„А они који седе на скупим местима — наставио је Џон. Ленон ванредно мирно и с одговарајућом дозом ироније — они могу да звецкају својим накитом." Мушки. Има ту мало презира, нешто зависти, па и оне пријатне констатације да је на краљевској галаприредби много наки> та. Упоређен с длановима, накит диже страховито вештачку буку — заиста се с накитом не може изводити је-је.

Џон Ленон је бацио изазов, али у врелом ваздуху сви су ишчекивали да буду судеоници. догаћђаја. Заједно с њима, с оном четворицом младих, који, ето, свакога залуде, укључити се у коло струје, истопити се У маси, прожети се радошћу и прихватањем живота — то је била реакција тога тренутка.

Хроника не бележи ко је звецкао накитом а ко је пљескао. Али накит је звецкао, пљесак праскао у позоришту названом по вајводи од Велса.

Четири младића су добила бит ку, или, што је још важније, нису је изљубили. (Стр. 74—75).

х ж х

Користећи већ објављена јеванђеља о апостолима пог-музике, Унгвари је, поигравајући се „научним“ методама, стварао 2налитично дело покушавајући

· што дубље да разуме и објасни

овај феномен нашег времена и дао је занимљив прилог за схватање свега онога што се у раз ним уметностима — сликарство, музика, литература итд. — на зива поп-арт. Један од закључака који нуди Унгваријева књита био би: ако полазимо са становишта класичних мерила, овде нема уметности. Али за поп-арт није применљив хегеловски постулат о вредности уметничког дела. Битлси не стварају неоспорне вредности; они, као и многи други, постоје, живе, дишу. Као што је негда Сервантес прибегао познатом типу романа да би уобличио своју трагичну луду, тако је и Унгвари прихватио познати метод романсирања биографија великих људи да би проговорио о значајном феномену нашега времена, мамећи на тај начин читаоца да га подробније. упозна са идолима данашњег света, а истовремено да се веома ефектно подсмехне нашем добу и његовој поремећеној лествици вредности.

Да би све било ближе узору и што атрактивније, књига је бо тато илустрована фотосима четворице апостола, чак и у боји, од малих ногу до наших дана.

Добро би било превести ову

_Ддивну књигу која се чита с ве· диким занимањем а различито

се може схватити, ову „пародију научње монографије, јер је живот Битлса пародија светске популарности". и Сава Бабић

ИЗЛОГ КЊИГА

Коста Димитријевић

НАНЈА ПЕТРОВИЋ

„Браничево“, Пожаревац, 1969,

УМ занимљиво писаном огледу Косте Димитријевића о књижеввику и професору Илији Петровићу подстиче се интерес за, углавном, непроучено књижевно дело овог нашег напредног писца, чији је живот рано угашен у бањичком „логору смрти" 1942, године.

Детињство, дечаштво и младост И. Петровића дати су у светлу докумената и сећања др Јелице Петровић, примариуса, др Драгољуба Јовановића, Илијиног школ ског друга, др Ксеније Атанасијевић, Милоша Црњанског и проф. Рашка Димитријевића. У неколико потеза осветљен је Илијин живот у Америци, затим његов' књижевни рад (поред изврсних превода, објављује већи број песама, а 1922. године штампа у Чикагу збирку песама под називом „Борци и бегунци"). За ову збирку песама Димитријевић каже да се између Пролога и симболичног Епилога налазе лирске минијатуре, песме самоће, охридске импресије, амерички пејзаж и сликарски _ портрети, да, су аутобиографске, а да се посебном лепотом издвајају „Рељефи _ детињства", „Болдогањска пратња" и „Ново сунце" посвећено Руској револуцији, али да се ипак највише издваја песма „Неверморе", инспирисана Едгаром Аланом Поом. У посебном кратком поглављу Димитријевић говори о Петровићевом есејистич

· ком раду („Једна кајмакчалан-

ска енциклопедија", „Шекспир у наној књижевности"), а нарочито о његовој студији „Лорд Бајрон код Југословена“, поводом које је писао и памфлет против комисије Београдског универзитета. Затим експлицира Илијин књижевни рад у Пожаревцу, ортанизовање пожаревачког опозиционог збора и „кривицу" због које се нашао пред судом за заштиту државе. На крају огледа описује се Петровић као борац звишког партизанског одреда и њетов крај у бањичкој „кући смрти".

УМ другом делу књиге је избор поезије Илије Петровића из збирке „Борци и бегунци", која је штампана 1922. године, Из те, углавном, осредње збирке песама издвајају се поједине песме: „Бол догањска пратња", „Ново сунце", „Јутро“, „Недеља“ и „Неверморе". Кроз љуску општих расположења лирике између два светска рата или, прецизније, — непосредно после првог светског рата/„Рођени смо ја и моја чежња/што ме свако снено премалеће// нов живот новом стазом креће" /Петровић се по страсним социјалним нагласцима и доброј опсервацији приближио социјалној поезији: човекољубива амплитуда протеже се скоро кроз све његове песме и у којим увек не постиже пуно уметничко остварење као што је песма „О америчком Индијанцу“ из циклуса „Из земље правих линија" или „Недеља“ (у славу малих људи). Петровић је егзалтирано поздрављао совјетску револуцију у песми „Ново сунце" поручују ћи да се спржи „сав коров што је у ноћи никао" и „попи очи онима што на тебе хуле". Неке Петровићеве песме су, поред сентименталних пасажа, тако карактеристичних за ондашњу поезију, оптерећене извесним наративним тоновима и дескрипцијом (на пример, песме „Пролећна трава" и „Рељефи детињства" мако су одломци ове друге по вредности са упечатљивијим обележајним ознакама). Петровић је суптилно дао психолошке дилеме малог човека у великом траду (Њу-Јорк и др.), али је мистичне поовске релације најимпресивније изразио у краткој, али емоционално и сликарско-музички префињеној песми „Неверморе“. Илија Петровић је као књижевник (студија „Лорд Бајрон код Југословена“, историјски комад „Господарев зет“ и др.), као професор (енглеско-српски речник, „Енглески у сто лекција“ и др.) и као политички радник оставио запажен траг за собом, о коме речито говори Димитријевећев полетно и акрибично писан оглед. Рад Косте Димитри“ јевића иницира нове подухвате у осветљавању и проучавању Петровићевог недовољно испитаног књижевког дела.

Владета Вуковић

МИЛЕ БИСКУПЉАНИН

Миле Бискупљанин

КОНВЕЈЕР |

Кауб писаца, Вршац, 1970.

Однос Мила Бискупљанина пре ма поезији представља, ако не јединствен, у сваком случају несвакидашњи пример привржености, преданости и вере. То показује. и ова, најновија његова књига, Било да је радио као индустријски или пољопривредни радник, као алас или колпортер, као носач или пружни радник, као рудар или новинар, речју, без обзира на услове у којима је живео, он је непрекидно и ис трајно писао. То може да послужи као пример многим, нарочито младим, писцима а тиме се могу објашњавати многе карактеристике онога што је за ове две деценије створио. .

Пре свих других, намеће се питање откуд му таква једна покретачка снага, упорност и истрајност, која му је инспирација и која сатисфакција2 Одговора, као и увек, може бити раз. личитих али, ма какви они били, треба их, свакако, тражити баш у тој вери, која се понекад граничи са фанатизмом. Ма каква да му је земаљска стварност била, он је веровао у неку бољу, прихватљивију, смисленију, ма каква да су му искуства, ма какви односи са људима, ма каква сазнања о њима, он верује у човека бољег, мудријег, осећајнијег, племенитијег. Ма какав да је однос према речима у његовој свакидашњици, он, без икакве резерве, верује у изражајне могућности речи, у садржинску неограниченост језика.

То фанатично веровање је је дна од могућних песничких предиспозиција. Али стари Јелини су свакако имали разлога да У свему прописују и захтевају меру. „Све с мером". То, ево, још једном потврђује пример Мила Бискупљанина. Верујући у неограничене _ могућности трансформисања језика, у бескрајну еластичност форми, смисаоних веза, граматичких законитости, логичких неминовности напосе, Бискупљанин је не једном дошао у ситуацију да не докаже своју мисао, да не наслика јасно и уверљиво оно што осећа, да не дорекне своју поруку. Узимајући поезију као прибежиште, као могућност олакшања, исповести и комуникације без икаквих ограничења, он ју је, ненамерно, свакако, али доста често. доводио на степен исповедања или мудровања, полемисања или доцирања.

Вредност и виталност његовог

веровања се, међутим, није ни.

угасила ни порекла. Напротив. Бискупљанин _ све очигледније почиње да се ослобађа својих почетних заноса и да елементима свог унутарњег света и изракајним. средствима оперише све

сигурније. Духовно предестини- -

ран и материјално упућен на народни живот и народно резоновање, он се у неким својим песмама ове збирке, као што су, на

пример, „Мене", „Свирала" и не- '

ке друге, озбиљно приближава не само аутентичном природном амбијенту, него и спонтаном начину мишљења и осећања, својственим народном стваралаштву. Ни. то, међутим, није све. Кад је једном спознао реалне могућности изражајних средстава ни праву меру онога што га опседа и што хоће да изрази, Бискупљанин је' умногоме успео да дисциплинује себе, да згусне своју форму. Уметнички резултат је обрнуто пропорционалан заносу. И у песмама, какве. су, рецимо, „Скица за аутобиографију" или „Романтична", зазвучала је топлија и дубља музика, чистија поезија, природнија мудрост. То није само обећање, то је остварење и обавеза према читаоци· ма.

Станојло Богдановић

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 4

· самоћом из које не може ума-

Владимир Рајсел

ЉУБАВ НА ПОСЛЕДЊИ ПОГАВД

„Багдала“, Крушевац, 1970.

Избор из поезије Владимира Рајсела, названа по имену једне његове збирке, открива, по речи. ма приређивача и преводиоца Бисерке Рајчић, целокупно стваралачко опредељење овог словачког песника. Мада се јавио још пред „рат, и по годинама представља старијег песника средње тенерације, он још увек делује свеже и савремено. Почео је као падреалиста, али његово садашње певање је прилично комуни“ кативно. Веома је склон рефлексивном распредању, истражујући и долазећи, мада. ређе, до мало очекиваних мисаоних решења. Своје мисли он заогрће у метафоричко рухо; метафора је за њега, углавном, само изражајно средство. Рајсел више пази: на оно што ће се песнички дотшапнути него на песнички украс, премда ни њега не запоставља.

Доминантна црта у Рајселовим расположењима могла би се изразити компликованијом синтагмом: то је нека врста одржавања подношљивог неспокојства. Ово нарочито важи кад је у питању љубавно осећање и, наравно, објект љубави. Не мо же се рећи да песниково биће не ужива у необичности женске лепоте; не може се рећи ни да оно те лепоте није дубоко свесно. Али, увек га видимо, што је редован случај код радозналог људског створа, како истражује по суштини ствари. Рајселово песничко виђење љубави има више различитих момената, са различитим осветљењима. Има ту уживања; његова жена је често конкретна, с телом рибе, боковима јасике, еротски веома наглашена, што се, додуше, доста често губи у финоћи нађеног песничког симбола. Међутим, цео тај доживљај траје који тренутак и због тога од сјаја.ове,среће већ у следећем моменту (мо; же да не остане ништа, да све то, што је још горе, замени. поразно сазнање како је пролажење јаче од тренутних обмана. Ипак, иако је песник свестан тих обрта, те различитости у дужем трајању једног доживљаја, он никад не губи наду и увек нађе нешто чиме се утеши. Штавише, песник се на неким местима, рута свом љубавном објекту (ређе љубавном осећању), али због тога најчешће остаје опседнут

ћи. Мада ово наводи на прилично невесео закључак о животној празнини. Рајсел се одмах дохвата снова и уз њихову помоћ посматра свет са мање оптужби. Смисао назива „Љубав на последњи поглед" не би се исцрпљивао само тврдњом да љубав раздваја два људска бића већ би више говорио о песниковој скепси, која се том иронијом брани.

Структура Рајселових песама, заступљених у овој збирци, углавном је двојаке природе: дуже песничке форме, с компликованијом техником виђења, на јед ној страни, и краћи песнички видови, да их тако назовемо, илустративни песнички искази поједине мисли, на другој страни. Неке од песама показују да Рајсел успешно слика чудесну природу, док, насупрот томе, у њетовој поезији има и много једноставних слика. Рајсел је урбан песник, његово привидно везивање за природу је везивање за пејзаж града, што често одреБује и његову песничку лексику. Иако нам је рекао више 'познатих и мисли и осећања, а не ретко и метафора, Рајсел је, несумњиво, заслужио нашу добродошлицу. па

Благоје Јастребић

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИРА ГЛАВУРТИВА

,