Књижевне новине

у 7!

У. ОВОМ БРОЈУ:

СВОД НЕБЕСКИ ЈЕ ХАЛА. ДАН — стихови Десанке _ Максимовић

ПОЛОЖАЈ КЊИГЕ ДОМА-ЊЕГ АУТОРА — говоре Меша Селимовић, Перо Будак, Томе Момировски и Димитриј Рупел

Драган М. Јеремић: КУЛТУ. РА У СОЦИЈАЛИЗМУ (3)

Милош Јевтић: МАТЕРИЈАЛНА ОСНОВА КУЛТУРНОГ РАЗВОЈА

ПОРТРЕТ ПЕСНИКА РАДО. МИРА АНДРИЋА — пишу Мирослав Егерић, Срба Иг ~ њатовић и Милош Петровић

0 „СИМБОЛИСТИЧКИМ" ДРАМАМА _ БРАНИСЛАВА "НУШИБА — пише Драгољуб Влатковић

Станојло Богдановић: СТОГОДИШЊИЦА РОБЕЊА ИВАНА БУЊИНА

ПЕСМЕ Јасне Мелвингер, Да Ерића и Кароља ча

ПРОЗА Воје Чолановића

ПОЛОЖАЈ КЊИГЕ ОМАЋЕГ АУТОРА

У Београду је 24. новембра "одржано _ саветовање о поло. "жају књиге домаћих аутора. Саветовање је организовала За» · једница _ културно-просветних . организација Југославије у ок · виру акције „Месец књиге". На скупу су се нашли аутори, издавачи, библиотекари и други културни и друштвени радници, који су настојали да осветле садашњи _ тренутак до“

таће лоњите и изнесу мишљења. а натребама и“ могућностима друштва у одређивању њеног. положаја у будућности. У озом броју „Књижевне новине" објављују одломке из реферата четворице истакнутих писаца. учесника саветовања, који, У исти мах, имају значајна искуства у издавачким пословима.

Духовна изгладнелоет је поразна

ГОВОРЕЋИ о положају књиге, на жалост, можемо мирне душе ре ћи да је он заиста незавидан. Ако је“ свега осам одсто становника читало по једну књигу, а од њих су најмање пет одсто ђаци, оста ће нам катастрофална цифра од, три одсто наших људи који су прочитали једну једину књигу. Вриједи ли да дижемо на у буну, да звонимо на сва звона, будећи своју и туђу савјест: Требало би да ћутимо о овом поразном податку, који више није слика стања у једној ооласти већ слика стања у нашем друпе тву. То значи да три четвртине комуниста уошште не чита књигу, да већина висококвалификованих интелектуалаца уопште не чита књиге, да већина просвјет-

' их радника и већина политича-

а не чита књиге. Тако да застајемо пред том тешко схватљивом

' незаинтересованошћу, коју мир-

не душе можемо назвати друштвеном опасношћу.

„Нећу изводити никакве закључке из ових алармантних чињеница. Рећи ћу само да је овакво стање за будућност народа дале ко опасније од ма, како тешке привредне ситуације. Тако ова појава нагло постаје друштвени и. политички феномен првог реда. Једна врста пошасти која озбиљно угрожава дух народа и пријети да га заустави на прилично ниском степену општег развоја, укључујући технички, друштвени и политички развитак, што је чињеница над којом се мора свако забринути, А ипак је брига за тај изузетно. значајан друштвени посао препуштена само издавачи ма, који су у све тежем положају, библиотекама, које махом имају веома мало могућности да учине нешто више него што чине, п културно-просветним заједницама, које немају много утицаја. МИзостала је шира друштвена акција, која културу, а, прије свега, књигу третирала као не Оопходно и незаобилазно средство

друштвеног прогреса, у

Наставак на 3, страни

| је", „Анти-Диринг", | природе", „Порекло породице, при-

| де. | | Бнтелс је покушавао да опонаша

| своје омиљене јунаке из немачког ' споса, особито Ситфрида из „Пес| ме о Нибелунзима", видећи у ње | му симбол подвига и витештва не.

| рије. | дао ка

маш-аматер, ка и! | у хору, као спортиста који је ви-

| ше пута У. ! плива реку Везер, као стрелац коме није : ' области. • •

| Марији, деветнаестогодишњи Ен-

БЕОГРАД 5. ДЕЦЕМБАР 1970. ГОДИНА ХХП БРОЈ 379 ЦЕНА 1,50 ДИНАР

МЉИМЕВНЕ НОВИНЕ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

РИДРИХ ЕНГЕЛС КАО ПИСАЦ

УЗ 150ТОДИШЊИЦУ · РОБЕЊА

Сопијализам неће претворити у старца,

Ни сила бике, ни глупост магарца.

(Из једне Енгелсове песме)

дао своје име. (Бармен је тада био велики текстилни центар на обали реке Вупер, а сто година

| касније он ће се спојити са Елбер| фелдом у град Вупертал.) Фри:

рихова мајка Елизабета потицала

| је из интелектуалне породице ван | Хар. Биографи је описују као бла-

ту и веселу жену, широка срца и

! истанчаних осећања за хумор, ли-

| тературу ' која је представљала сушту су-

и уметност, као жену

протност деспотизму њеног мужа. Син Фридрих имао је осморо

крупне немачке буржоазије, а се-

· стре су се поудавале за људе из

истих кругова. Само, је Фридрих изабрао пут који га је, по речима

| Марксове кћерке Елеоноре, у 0

чима његове породице могао учи-

| нити „ружним пачетом". Можда

његови рођаци и садашњи инди ректни потомци још увек нису схватили да се „паче“ претворило у лабуда.

Данас нема кутка на земљиној куглитде се не би знало за Енгелоо во име и дело; тде се не би у непосредном или посредном облику

| осећао снажан утицај учења овог

човека, који је заједно са Карлом Марксом творац теорије научног

| социјализма и оснивач мебунаро-

дног комунистичког покрета. Њих двојица су оставили за собом око седам хиљада разних рукописа,

| од којих многи имају коауторски | карактер.

У таква дела спадају „Комунистички манифест", „Не-

крај класичне немачке филозофи„дијалектика ватне својине и државе“ итд. Де-

| ла Маркса и Енгелса превођена.

су на све цивилизоване језике све“ та и досад објављена у преко сто

| милиона примерака. Предвиђа се

да ће треће издање сабраних де-

| ла и преписке Маркса и Енгелса,

које заједнички припремају институти марксизма-лењинизма У Москви и Источном Берлину, садржати око сто томова, који ће

| обухватити и многе до сада не»

публиковане, па чак и потпуно не

' познате радове.

Свету је, међутим, мало позна-

| то да је Енгелс своје прве опсер-

вације о животу и прве поруке,

| преточио у песме и књижевна де ! ла, којима је' остао привржен це | лог свог бурног живота. Биогра-

фи "наводе да је "љубав према ди-

| тератури и народном. стваралап| тву код младог Фридриха побудио | његов деда по мајци, | Ђернхард ван Хар, филолог и ди“

Герхард

ректор гимназије у Хаму. У дуге зимске вечери, он је радлозналом унуку сатима причао старогрчке митове и немачке народне легенЈош од најраније младости

мачке омладине у борби против рутинерства, филистара и назад:

| њаштва.

Енгелс је био човек вишестру“ ко талентован и изузетне мемоМ младости се успешно оглео сликар, композитор, тлу“ о солиста и певач

застопце успевао да пре

било равног У Рајнској једном писму сестри

ава да зна петнаестак

·„ саопшт Ко же читати на два»

језика, а да мо

КА ~ 13

ФРИДРИХ ЕНГЕЛС

десет пет светских језика! Јошт као Бак читао је оригинале и преводио дела старогрчких и римских песника и прозаиста — Хо. мера и Еурипида, Виргилија и Хорација, Ливија и Цицерона. Из тог доба датира и његова песма „Двобој Етиокла с Полиником", коју је написао на старогрчком језику и прочитао на једној школској свечаности 1837. године.

Ентелс се бавио писањем поезије, прозе и књижевне критике, као и превођењем у разним 06ластима литературе и науке. На жалост, добар део његовог стваралаштва из ове области још Уувек није пронађен или, пак, тек треба да буде објављен. У Москви и Источном Берлину су се управо појавили многи досад непубликовани стихови Енгелса, а од прозних дела сачувана је само његова младалачка „Прича о морским разбојницима", прожета саосећањем за ослободилачку борбу грчког народа и проткана романтичним патосом и лепим метафорама. :

Живећи у једном од највећих индустријских с ментара Рајнске провинције, он се од најранијег детињства упознао са безизлазном бедом радних људи и био сведок лицемерства индустријалаца, чији га је ћифтински „морални" кодекс одвео с друге стране класне барикаде. Већ у својим пр вим стиховима Енгелс је под утицајем политичке поезије и публицистике из времена „Младе Не мачке", а у првој публикованој песми „Бедуини", напада конзер. вативног драмског писца Коцебуа. Из овог времена датира и симболична песма „Вече", где аутор, попут трубадура слободе, дочекује излазак сунца, онако како -та дочекују птице у шуми:

„Већ сутон гута бледило бора, И праскозорје слободом слади;

Диже се сунце иза пурпур-тора, |

Минуће ноћ, а с њом и јади. Процветаће ивеће — младо племе,

Чак и где нисмо бацили семе И врг ћепостати Земља стара,

Север — у одори палминог дара, |

Свуда ће нићи флора боља,

Руже = у страви ледених поља; Па дуб кад усред дана груне, Смрвиће стопалом — престоле

и-круне,.

Енгелс је 1841—1842. годину провео на одслужењу војне обавезе у Берлину и успоставио тесан контакт с револуционарима и напредним писцима овог великог немачког града. Мада тада Маркса још није познавао, он је на основу прича својих пријатеља био импресиониран његовим умом и ставовима. У песми посвећеној „Великом црном сину Трира", слободоумни Фридрих поручује из касарне Купферграбен да се Немачком већ проноси, попут степског урагана, попут лавине, револуционарни з0ов Карла Маркса,

„који је у стању да обруши небе-

ски свод" на све оно што је већ _ зрело за гробницу прошлости.

Поезија је била предмет Енгелсовог интересовања у свим годинама "његовог живота. Он је, захваљујући свом истанчаном поетском нерву, као и изврсном познавању многих језика, успешно преводио стихове с немачког на француски, латински, енглески и старогрчки језик, као и са разних језика на немачки језик. Енгелс је, на пример, први превео на енглески језик чувену „Песму шлеских ткача" свог присног и идејног пријатеља Хајнриха Хајнеа.

Поезија коју је писао и преводио Енгелс важан је фактор за целовито схватање његове личности, али његови литерарни радови који ће, уткани у основе марксистичког схватања естетике и литературе, надживети свакако су књижевне критике и публицистика. Још у писмима школским друговима браћи Гребер (1838. до 1841) Енгелс . наговештава рат представницима конзервативних немачких „романтичара, супротстављајући им револуционарно демократске писце окупљене У „Младој Немачкој", а касније пледира за афирмацију стваралаштва песника чија дела прожимају пролетерски мотиви и погледи Фрајлиграт, Бек, Платен. Преломни моменат у формирању Енгел-

· сових схватања био је прелазак у |

Енглеску 1842. године, тде се упознаје с већ уобичајеним буржо'аским системом им с почецима ен-

глеског радничког покрета. Зна- :

Наставак на 2. страни |

'ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ

УРЕДНИКА .

Етнички или естетички критеријум2

СВАКО ко је пратио развој књижевности у социјалистичкој. Југоолавији морао је запазити да су се за четврт века променили многи критеријуми за оцењивање књижевних дела. Они су се мењали обично у зависности Од дру: штвено-политичких прилика и често су представљали препреку истинском стваралаштву, али су се, на срећу, истински вредна дела стварала независно од њих и, захваљујући својој вредности, доносила све већу репутацију књижевности наше земље у целом културном свету. Пре двадесетак година друштвенополитички критеријум је био готово једино важећи критеријум и данас је опште познато колико је његово апсолутизовање нанело зла и књи-

.жевности и уметности у том пе-

риоду. Али чини се да нам лоше искуство са неестетичким критеријумима није много помогло да касније не упаднемо у друге грешке приликом постављања нових критеријума за оцењивање вредности уметничких дела. Чак и у садашњим условима јављају се тежње да се инаугурише један нови неестетички критеријум, који се, као и онај ранији, не заанива на природи саме књижевне уметности него је одраз неких изванкњижевних фактора.

У корист тог критеријума говоприаи су неки учесници. недавно одржаног симпозијума о босанско-херцеговачкој књижевности и, још одређеније и јасније, главни референт _ симпозијума _ Мидхат Бетић у интервјуу објављеном у сарајевском недељном листу „Свијет“ 20. новембра. Као свој битни став на симпозијуму Бегић је у овом интервјуу означио мишљење да се „у сложеним међунационалним (2) књижевним срединама каква је наша не смије, ни из идејних ни из књижевних разлога, примјењивати тзв. јединствено вредновање“. Примери које он наводи да би то своје мишљење поткрепио треба да покажу како су, тобоже по правилу, Срби, Хрвати и Муслимани лоше судили једна о другима. Ако, међутим, узмемо баш те Бегићеве примере, видећемо да је овај закључак погрешан, Ако су, с једне стране, Пандуровић и Божа Ковачевић лоше дудили о Крањчевићу, а Матош углавном негативно о Кочићу, с друге стране Матош је до бро писао о Пандуровићу, а са Мјевићем ин о Муси Базиму Батићу. Очигледно је, дакле, да су ове разлике условљене личним афинитетима или анимозитетима, а не етничком сродношћу критичара и писца. Говорећи, пак, само о новијим босанским књижевницима Хасану Кикићу, Исаку Самоковлији, Марку Марковићу и Хамзи Хуму, Бегић тврди да нико не би могао направити лествицу вредности с којом би се сатласили „читаоци из свих народа Босне и Херцеговине“. Никада се, међутим, ни у једном народу није могла утврдити лествица вредности писаца, која би била оверена неком врстом плебисцита, па, према томе, ни у Босни и Херцеговини, у којој живи више народа и етничких група. Најзад, прелазећи на савремену књижевност, Бегић тврди да је, на пример, за Ристу Трифковића најбоље дело босанско-херцеговачке књижевности за последњих четврт века Андрићев роман „На Дрини ћуприја“, док су за њега то „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића или „Сонети“ _Скендера Куленовића. А пошто Трифковић и он у овом примеру служе као национално или етнички типично обојени критичари, очигледно је да по Бегићу критеријуми првенствено зависе од припадности одређеној нацији или етничкој групи а не Од личног укуса. Штавише, нема наде да ће се таква ситуација у критици и историји књижевности брзо и лако променити.

Да би поткрепио своју тезу о потреби етничког критеријума Бегић наводи и примере из опште књижевности: да Французи нису признавали Шекспирову величину све до ХГХ века, да је код

„Немаца дуго потцењиван Жан Ра-

син и да готово читава Европа не цени онолико колико та цене Руси и остали словенски народи. Гледајући ове појаве једнострано, само с њиховог етничког аспекта, Бегић свесно. или несвесно занемарује многе друге факторе који утичу на то неразумевање. У те факторе, на пример, спадају друштвене прилике и владавина одређених уметнт-

Наставак на 12. страни

ита