Књижевне новине
ЛЕТО ЛЕТОПИС ЛЕТОИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОНИС ЛЕТО
Саопштење Управе Удружења књижевника (рбије
На седници од 26. новембра управа Удружења књижевника Србије донела је одлуку да објави следеће саопштење:
„Поводом изјава које су се чуле на годишњој скупштини Матице хрватске, одржаној 22. новембра ове године, а у којима су на груб и некултуран начин вређани истакнути писци због својих опредеЉљења и рада у нашој средини, Управа Удружења књижевника Србије одмах је сазвала ванредан састанак. На састанку је одлучено да се прибаве аутентични текстови ових изјава, како би се на њих реаговало. Управа је тим поводом изразила и потпуну, безрезервну солидарност с писцима на које су се увреде односиле.
У међувремену потврђена је аутентичност ових изјава, а дневна штампа је забележила њихову о суду од стране Стјепана Ивића, председника Републичке конферен ције ССРН Хрватске, који их је окарактерисао „не само као некултурне него и као политичку диверзију".
Управа. Удружења књижевника Србије изражава индигнацију што је дошло до оваквих изгреда, којима су грубо оспорена основна грађанска, политичка и стваралачка права књижевника. У исти мах, Управа жали што нигде у јавности није забележен ни евентуални протест дра Ива Франтезна, који је активно учествовао у раду скупштине Матице хрватске, а који је, као председник Координационог одбора Савеза књижевника Југославије био обавезан да на овакве изгреде реагује.
Управа Удружења књижевника Србије жели да подсети на неотуђиво право сваког писца и ствараоца да може слободно да се определи за културу једног народа, што његовом делу не смета да припада целом човечанству и свим културама подједнако."
Дајући ову изјаву, која је сигурно наишла на одобравање це-
пева а
Риме
ФРИДРИХ ЕНГЕЛС...
чајан утицај на њега извршили су тада и поезија Шелија и енглеских песника-чартиста. У напису „Положај Енглеске" (1844) он је окарактерисао двојни кардјутер књиге „Прошлост и садашњост" енглеског романтичара Томаса Карлајла, Указујући на револуционарно-критичке _ елементе У књизи, Енгелс је истовремено запазио и њене реакционарно-утопистичке идеје, које проповедају нову, идеализовану аристократију и „култ хероја", блиског феудалној искључивости.
Готово да нема значајније појаве и личности у историји светске литературе, чије дело и живот нису биле предмет Ентелсовог истраживања и разматрања с гледишта генезе људског прогреса. Он је писао исцрпно и неидеализовано о Есхилу и Хомеру, Дантеу и Сервантесу, Шекспиру и Ариосту, Шилеру и Хајнеу, Ласалу и Лесингу, Гетеу и Балзаку, као и о руским и украјинским класипима, које је читао У оригиналу. Енгелс је запањио Ру ску револуционарку Ф. М. Кравчинску када јој је на течном рус ком језику дуто репитовао стихове из Пушкиновог „Евгенија Оњегина“ или на украјинском-бунтовничку поезију Тараса Шевченка. Уметнички прилаз и поруке
"Енгелсових литерарних опсерва- ·
пија могле би се свести на следеће: историја, савременост и будућност, појаве, проблеми, лично. сти и њихови поступци најверније се литерарно могу осмислити кроз
призму реализма, који се историј- |
ски мења и у наредној фази оплоБава социјалистичким _ хуманизмом, не ограничавајући се при том на једну олређену форму, стил, жанр или литерарну инднивилуалност аутора. Али, иако је међу следбеницима Маркса и Ентелса избио спор, који већ деценијама траје, око тумачења неких општих места у теорији научног социјализма, која се односе на литературу и уметност, Енгелсова мисао тиме није изгубила у важности, јер је неоспорно да је она утипала и да и сада утиче на развој и профил једног великог дела светске литературе.
Бранко Китановић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 9
лог чланства Удружења књижевника Србије, Управа Удружења је, међутим, пропустила да се критички осврне и на покушаје да се'на годишњој скупштини Матице ватске на известан начин рехабилитује тзв. Декларација о праву на хрватски језик, иако је однос према српскохрватском или хрватскосрпском језику једно од питања које мора живо да интере сује чланове овог Удружења не само као грађане социјалистичке Југославије, већ и као писце, чије је основно оруђе језик, те зато према њему морају увек имати јасне и децидиране ставове. Али, наравно, мишљење о томе да ли је „оно што је она (Декларација — КН) тражила прећутно пракса постепено прихваћала" ствар је, пре све га, оцене одговорних политичких форума у СР Хрватској, који су је својевремено одлучно осудили.
Недеља Рима у Београду
У оквиру Недеље Рима у Београду, која је одржана од 13. доз22. новембра ове године, имали смо прилике да се упознамо са култу“ рним, уметничким и привредним животом Рима. За то време приређено је неколико интересантних изложби, сусрета, филмских представа, ревија моде и демонстрирани су специјалитети италијанске кухиње.
На изложби „Један поглед на Рим", у Културном центру, приказан је данашњи Рим у СВИМ аспектима, од уметности до привреде и моде. Изложба „Рим и Југославија: 2000 година историје" у Народном музеју, у коју је укомпонован и део материјала са нашет подручја из римског периода, омогућила нам је да се упознамо са археолошким примерцима Рима, и то од најстаријих налаза па све до данашњих. На истој изложби видели смо и фотографије античког Рима пре његове систематске рестаурације. У Галерији Графичког колектива били су изложени радови познатог римског графичара Алберта Бурија, а у Читаоници италијанског института за културу била је отворена „Изложба књига о Риму" савремених римских издавача из свих области културне, уметничке и друштвене делатности. У Дворани Културног „центра · Београда од 15. до 22. новембра приказани су филмови великана итахијанске кинематографије Висконтија, _Фелинија, Роселинија, Антонионија, Де Сике, Латуаде, као и Коменчинија. Одржана је и ревија савремене високе италијанске моде у сали Градске скупштине. А у Скупштини града Бео-
„града говорило се о могућности
сарадње Београд — Рим у областима урбанизма, привреде и заштите споменика културе. Сусрету су присуствовали познати италијански и наши стручњаци на пољу урбанизма, привреде и конзерваторске службе.
Недеља Рима у Београду представљала је значајну — културну и привредну · ју и указала на један погодан вид сарадње и размене искустава између Београда и Рима. Сем
· тога, она је показала развој кул-
турно-уметничких веза Италије и Југославије и иницирала организовање сличне изложбе о БеограАу, која ће се одржати у Риму октобра идуће године, (8, В. П.)
Јубиларна предетава у Театру поезије
Крајем новембра изведена је у Театру поезије стота представа сценског приказа Ракићеве поезије „Помени ме у молитвама твојим". Изведени први пут 1963. тодине, кад је и основано ово позориште, стихови Милана Ракића одржали су се, значи, пуних седам година на сцени Театра поезије. Заиста леп и јединствен успех једнот позоришта и
једне поезије која је, поред сво- |
јих већ познатих вредности, успе-
"_Аа да се уклопи и у позоришни
медијум и да, као таква, још увек траје и налази одјека у нама. ма ~
Избор Ракићевих песама дао је Цветко Петковић. Представу је режирао Слободан Турлаков. Учествовали су Предраг Тасовац, Данило Срећковић, Михаило Фаркић и Невена Мирић. Сценографија Душанке Јовановић (В. В. 1.)
манифестаци- ·
Стогодишњица Куприновог рођења
Кад В. Афанасјев у свом чланку „Писац, читан и вољен“ (,Литературнаја газета“ од 9. септембра ове године) каже да је Александар Иванович Куприн (1870—1938) „данас млађи него икад“, то нису само свечарске фразе поводом стогодишњице његовог рођења. И оно што се зна, и оно што може само да се претпоставља, наслућу“ је и закључује, може нас лако у то уверити.
Сада се, рецимо, зна да је Куприн у својим првим кратким причама платио данак натуралистичкој и декадентској литератури, зна се да су га пред револуцију 1917. захватила песимистичка расположења, да је 1917. отишао
са армијом белогардејског команданта Јуденича и, касније, емигрирао. Али сви ти догађаји, који су, кад су се одигравали, негативно оцењивани, кориговани су касније другим догађајима и чи њеницама везаним за њих, другим поступцима _ писца. Добровољни повратак његов из емипрације доказао је, не само сам за себе, не: то и оним што га је инспирисало и пратило, људску и уметничку аутентичност Александра Ивановича Куприна и његових књижев-
, них остварења.
Кад се вратио у домовину, јед; на од добродошлица била је потписана именом Николај Петрович Констанди, а то је, нико други, него главни јунак његове прозе о балаклавским рибарима. Најбо ље традиције класичне руске литературе огледају се код Куприна, између осталога, и у том ње говом стваралачком односу према реалној околини, живим љу дима, Довољно је споменути пишчев однос према језику тих обичних људи, па да много штошта буде јасно. Он је годинама неговао поједине речи нађене у нароАџ да би, на крају, досегао њи“ хове јединствене суштине и њихове најдубље поетске лепоте. „Он
осећа, писао је, према наводу Афанасјева, К. И. Чуковски, и воли животне наслате у руском језику, жаргонима, провинцијализмима, наречјима“, Али његов „без сувишности богат“ језик никад није био извештачен.
А да се:о његовом. односу пре:
ма домовини и о природи његових стваралачких могућности мо-
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ФРИДРИХА ЕНГЕЛСА
же, парадоксално говорећи, судити и на основу онога што се о њему не зна, потврлиће следећа два примера.
У Петрограду је 1918—1919. како нас (у септембарском броју ча сописа _ „Нева“) обавештава П. Ширмаков, постојала једна од првих професионалних организација писаца, чији су чланови били
|
АЛЕКСАНДАР КУПРИН
највећи књижевници онога времена као што су М. Горки, А, Блок, А. Чапигин, В. Шишков и други. Издавачко одељење тога џдружења, у коме је седео и Куприн, планирало је да се 5. марта 1919. тодине појави алманах који би, поред позоришног комада М. Горкота „Старац“, поред стихова А. Блока, донео и други део Купринове прозе „Листригони“. Удружење се, на жалост, растурило, алманах се није никад појавио, а рукопис Куприновогт дела се изгубио. Пронађен је, много касније, један део тога рукописа под насловом „Светлана“, под којим је Куприн 1934. у часопису „Возрожденије“ (Ренесанса) објавио причу, Али сличности између ове приче и пронађеног одломка своде се, како каже Ширмаков, на неке ликове п место радње. Језик одломка је, по његовим речима, неупоредиво свежији и рељефнији, емоционална обојеност сочнија, љубав према рибарима Балаклаве јасније изражена, а сјајни Купринов хумор природнији и не" одољивији, Сличан је случај и са критичко-бпопрафским _есејом о Александру Дими-оцу који је Горки наручио за.,„Светску књижевнрет“ 1918. По речима самота Ку прина, Горки је био више него "задовољан овим текстом, алм, из неких разлога, међу којима одлазак са армијом. Јуденича, свакако, није најбезначајнији, есеј није штампан и, што је још горе, није ни сачуван. Пронађени су касније само неки одломци (73—76. и 81. страна), Куприн је 1931. године објавио чланак на исту тему. Ма колико да је тај чланак занимљив, он је, како каже Шир. маков, свеједно, блеђи у потледу језика, мисли ин запажања.
„Готово сва моја дела су, писао је, према наводу В. Афанасјева, 1917. године Куприн, моја аутобиографија. Ја сам понекад измишљао спољашњу фабулу, . алм основа на којој сам ткао, сва је од комада мога живота“. А тај живот се могао одвијати и одви: јао се хармонично и потпуно само на родном тлу, у домовини. И зато кад та његова домовина ових лана слави стогодишњицу њего вог рођења, не чини то без раз лога.
ЈЕЗИК У СОСУ
пасмА. УРЕДНИШТВУ
„Ко је Барбарогеније 26
Друже уредниче,
Прочитао сам есеј под наслвом „Ко је Барбарогеније: књижевника Радомира Константиновића, емитован на Ш програму Радио-Београда, а објављен као уводни чланак у часопису Трећи програм, пролеће 1969. Разлози, које ћете наћи у моме тексту, обавезују ме да Вам упутим ово
писмо и замолим да га објавите,
иако стиже са извесним закашњењем. Есеј, у највећем делу нисам разумео, нако сам текст пажљиво читао више пута. Допустићу да је то мој недостатак и због тога не бих могао да уђем у било какву полемику са писцем. 3адржаћу се само на две констатације: Прва је:
„Ко би могао рећи да ће скоро Барбарогеније да ишчезне, онако како је ишчезло његово име, остајући само на страницама Мицићевог часописа Зенит, у програмима и песмама зенитистичке школе (од 1921—1926), рођеним под непосредним утицајем дадаизма Тристана Царе..."
Између дадаизма и зенитизма нити је било нити има ишта заједничког. Ни представници руске авангарде на челу са Лисицким, Еренбургом и др. а ни Маринети, Херворт Валден и Тео ван Доесбург — да наведем само неколицину духовних вођа авангардних покрета, на страницама чијих часописа су. објављивани теоријски чланци о зенитизму и зенитистичке песме — нису имали сличне погледе. Међу 70 часописа · СССР-а, Француске, · Немачке, Белгије, Холандије, Пољске, Чехословачке, Италије, Румџуније и Бугарске, у којима се писало о зенитизму, мислим, да има само један (чехословачки), који је мешао дадаизам са зенитизмом. И то је било из незнања.
Напротив, дадаизам је био једани уметнички покрет са којим је зенитизам водио рат", негирајући његове естетске, моралне и социолошке основе. Публикација „Дада-Јок", коју су писали Бранко Ве Пољански и Љубомир Мицић, историјски је докуменат. У Француској било је у то време критичара који су вредности дела Луубомира Мицића стављали изнад оних Тристана Царе. | == МЕ. „Друга је констатација: уља И ако његов дадаистичко-зенитистички бунт (мисли се на Љубомира Мацића) макар и био, најчешће, налик само на вашарску бенгалску ватру..." Ни ову оцену не бих могао да примим.
Песме Љуубомира Мицића, пре-
ведене на десетак језика и штампанг у великом броју европских часописа, нашле су се н у нај ужим светским антологијама, поред имена Џојса, Елијара и др. а он сам је учествовао у многим анкетама поред — Луначарскогт, Шоа, Валдена, Чаплина и др. . Када сам прочитао есеј „Ко је Барбарогеније2" осетио сам се осрамоћеним . — због оног његовог дела који сам. разумео. Пи сао га је наш књижевник о по крету који представља наш- аутентичан допринос — без обзира на димензије и оцену о њој светској авангарди. ;
С другарским поздравом ·
Зоран Маркуш
литерарне.