Књижевне новине

„предузећа, дакле, свих

МИШЉЕЊА И СУОЧАВАЊА

ПОЛОЖАЈ КЊИГЕ |

АОМАЋЕГ АУТОРА

Наставак са 1. стране / Да ли је можда књижевна дјелатност,

књижевност као таква, застарјела, прежив-

јела2 Је ли тај ручни, занатски рад, постао анахроничан за савременог човјека Јесу ли наши писци превазишли одређени број читалаца које више не могу пратити2 Је. ли наша омладина прерасла наше књижевнике који не погађају њен сензибилитет, ни њене праве интересе Је ли један слој читалаца сувише заостао и све му је'компликовано2г Је ли други слој читалаца сувише испредњачио и све му је сувише јел ноставног Је ли, дакле, кривица писаца што имају мало читалаца»

и ми се да кривице писаца нема или, бар, да није само до њих. . Наша књижевскот у цјелини гледајући веома је развијена и веома разноврсна. Најмање двадесетак писаца у књи жевностима свих наших народа стоји на високом европском нивоу, осигуравајући високи умјетнички квалитет који је признат у свијету.

ХМ нашем богатом стваралаштву постоје књиге свих праваца, свих нивоа од високоинтедектуалних, интелектуалистичких, до сасвим народских, од авангардних до потпуно једноставних. И свако би могао наћи књигу по својој мјери и по својој потреби. На жалост, управо те потребе нема.

Зашто је тако — тешко је рећи у неколико ријечи. На једној страни, елементарна и стварна неписменост. На другој страни — панична трка за техничким | стандардом, затим, потреба за брзом информацијом. Ненавикнутост, па и страх данашњег човјека да остане сам са собом. Додајмо томе и нашу традиционалну ненавикнутост на читање,

Али је највећи разлог, чини ми се, што код нас није било, а и данас нема смишљене друштвене акције која би, прво, политички инаугурисала мисао да је култура, а нарочито књига, за народ насушна потреба колико и физичка храна. Друго, да се створе услови да књига дође до оних којима је потребна.

Зашто је то неопходног — не постављам питање вама који то изванредно знате нето свима нама, а нарочито онима који то не знају или их се не тиче.

Наша заједничка тежња је да створимо прогресивно друштво и привредно развијену земљу. Са три одсто читалаца меЊу активним становништвом — у томе нећемо успети. То је сигурно, МИ са овим културним нивоом, чини ми се, да смо достигли горњу границу и. политичке свјести и способности да примјењујемо са.

времену технологију и организацију рада.

Затим, празнина која настаје у људи“ ма услијед једностране и недуховне оријентације попуњава се разним штетним садржајима, као што је, на примјер, релитиозни, А само је култура, само је умјет“, ност у стању да без штете по дух, чак уз, огромну корист од буђења успаваног чо. вјека успаваних човјекових могућности за» довољи ту незаобилазну људску потребу за. спиритуалношћу. Ако ту истину друштво, не увиди ин ако је не искористи као сред“, ство прогреса, неминовна је ненадокнади, ва штета за друштво и за његове лијепо, замишљене циљеве, Невоља је у томе што су посљедице физичке глади одмах уоч, љиве, а посљедице изгладнелости у АУХОВном животу народа уочавају се теже, али су исто тако поразне. .

" ИМ инсистирамо на томе да је ово друштвени посао и да без много већег инте» ресовања Савеза комуниста, Социјалисти“ чког савеза, Синдиката, републичких, на»

о општинских и управних _ органа, Фавтра који држе

уштвену и економску моп — сви ови н Еви ни разговори остаће патетичне ламентапије без икаквог резултата.

Меша Селимовић

Аутор не може живјети од својега рада

књиге, аутор је улагао мисли и замисли. Своје

земе, свој стан, свој огријев, свој па1 своју оловку, своје свјелонсје је па (осим мисли) требало платити. тононон За аутора нема отплате. Да би могао У топис предати некој редакцији Пи је стројописачици да му препише РКО 1 Она је то учинила а он је њој МЕ о 58 њезин труд. И за папир дакако. Учини му се овдје онАЈЕе понешто а Е У пој чистопису, па је то поправио. замијенио је и по коју ријеч пронашавши пи Шарајући по чистопису учинио је А. см та дјечју сликовницу. Стројопи ери то све опет уредно и читко препис у аутор као аутор:

СВЕ ДАО изласка у књигу: своје

никад задовољан. Опет ња, дотјеривања, допи-

исправџи, фризира .

сивања, заглађивања, цизелирања, краће

ња и уметања. . ет у "увијек на

Тако много пута и У Аџтор плаћа

задовољство стројописачице. џ готовом и она се дабоме оМо МЕН Заправо обоје се веселе, Можда би аутор

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 3

и даље чешљао своје чедо, али је срачу“ нао да хонорар од књиге неће досећи улатања у рукопис. Зато да не дође у напаст даљњег дотјеривања текста, једно јутро однео је рукопис у редакцију. Од тога часа предаје рукописа па до изласка књиге један прам његове загасито смеђе косе промијенио је боју у бијело. То га не би смијело сметати, јер се у том времену и његов рукопис промијенио у књигу. На жалост, новац који је он уложио у рукопис био је нешто тврђи од овога којег ће примити за књигу. Иако хонорар за књигу У

номиналној бројци покрива његов улог У

рукопис, ипак та свота има

Миа

вота по сваку цену. Има сонета, као онг под насловом „Прича о змају“, у коме # елементи народне приче носиоци супста: цијалне преобразбе у трансценденталн, Душа је змаја, која лежи у срцу нераст, (односно, у српу је соко, у соколу јаје, | јајету лешник, у лешнику црв) симбо, супстанције. Песник каже да прича им таквог јунака који ће згазити црва и пит. се да ди ће се наћи јунаци за оне „чиј. душа змаја крије“. Оличење силе и страх. сад више није у предметима и бићима су: станцијалног већ у „души“. Тај пажњ вредан обрт, карактеристичан, али не и Не метљив, највећа је одлика ове поезије.

Као што смо истакли, песник на је; ном месту каже да су нарушени закон мирног кретања, а на другом да нас ова век „посвуд хваљен — глади маљем“. Алђ песник нас нигде не позива да се вратим. мртвима као завештању новога века. О. сам о томе најбоље говори стиховима: „К у живот зивље мртве тај живи кроз мј тво време“. Бошковски о своме веку н, пева ни тужно ни весело, нити га осуђуј нити слави, нити је њиме усхићен нит огорчен. Он не пева патетично, а не прг. пада ни онима који ће све преврнути бурлеску. Он, једноставно, као да разум. своје доба више од других и труди сед буде песник свога времена. Онај ко сматр поезију богатим манифестовањем људске га духа наћи ће у песмама Бошковског св оно најбоље што може да нађе у данап њој песничкој ситуацији.

Остоја Кисић

окус ЗЕМЉЕ ИЕ ВЈЕРНОСТ ОТПОРУ

Лучано Морандини: „НЕРИЈЕ-

ШЕНА МОЛБА“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1970.

СЛУШАОЦИ тршћанског студија талија ске радио-телевизије имају често прил; ку слушати о културним пи књижевн

приликама у сусједној Југославији. Сл% СМИШЉЕНА ДРУШТВЕНА

шаоци Радио-Љљубљане, са своје стран често су информирани о књижевним востима у Италији; Једни и други, С ОБ и с оне стране границе, слушају заправ критичке приказе талијанског. мудрул пис од 16 аутовеких арака у 3.000 примјерака. Ауторски хонорар по једној књизи износи НА 3 и 30 пара. Од тога ће му се дакако одбити ауторски порез а књига ће се продавати по НД 80, Но, у мпроизвод: ној пијени књиге тискара ће оптеретити цијену за услуге и материјал са НД 38. Ако узмемо да аутор по неким теоретским могућностима (практичним не) може; тодишње написати једну књигу пи дакако наћи издавача и тисак, онда би мотао по тренутачној цијени добивати НД 10.000 годишње. _ Истовремено, коректор који годишње може мсправити и кориговати много књига добива најмање дупло мако је и рад коректора тежак и није адекватно плаћен. Тако бисмо могли набројати много људи који се баве око књите, нарочито оних који судјелују у производњи књиге и који сви добивају више иако нису адекватно плаћени, Неку корист или ти вајду, како каже народ, моту од књиге имати само они који је продају сасвим изван редовних радних односа у производњи и продаји књиге. Сватко ће рећи на основу овога; аутор не живи од књиге. Рецимо поштено и упитајмо се: зар уистину једино аутор не може и не смије живјети од својега рада2

Вратимо се конкретном аутору који чека деблокаду рачуна његовог издавача. Чим се наплати један добављач, на рачун издавача сједа други. Тако ће се наплатити тискара која је тискала ауторов рукопис. Ауторов је хонорар ситан и он нема образа сјести на рачун издавача. Та смијали би му се сви на суду и у банци. За тај пишљиви хонорар па да блокира издавача. Цијело подузеће. Толике људе. То би (било: правити се важан. Друго је тискара. Она сједа на рачун за његову књигу са 11 до 12 милијуна старих ди нара. То је већ нешто. Осим тога, она је тискала и друге ауторе, Тако је свота далеко већа.

дал тле и пишавааевининвамнсввекавка танина

У паузама дебла издаввач пре ма својој умјешности истргне увијек понешто и зачепи рупу сад овдје сад онаје, е да Му не искључе телефон и свјетло, да подмири станарину, воду, гријање и чистоћу., Комуналије, Поштанске и банковне трошкове пословања. А онда се треба снаћи и за плаће, Људи чекају. Ту су обитељи. Дјеца! !

А аутор2 Нека чека мало. Па, мајку му, није ваљда вода дошла до грла. Ако баш и јест, онда нека посуди од некога. Та он је угледно име. Наћи ће неког пријатеља који та може привремено кредитирати и причекати. Чим се нађе први сло. бодни новац на рачуну издавача, добит. ће и аутор свој хонорар... : 2

Перо Будак

Јаз између писца и издавача

И ПОРЕД специфичности развијених и не развијених, издавачка политика и матери. јални положај издавача тренутно су први симптоми кризе.

Недоследност у издавачкој политици како према домаћој лепој књижевности, тако и према страној је очигледна. Однос према научној и стручној књизи је веома колебљив. Ту и тамо понека мала оаза, неки „културни алиби" издавача, да се не бисмо потпуно разочарали у њега и како бисмо му поверовали да је растргнут између комерцијалних могућности и _сачуване идеје о културној мисији издавача. Сарадња између издавача, кооперација м интеграција, уместо да расту, јењавају и показују слабашне резултате. Некима је материјална позиција нешто боља, али код већине издавача акумулативна моћ је ниска. тв

Рестриктивне реформске мере у сдносу на трговачки део делатности издавачких предузећа, односно конјунктурни, знатно су погодили издаваче. Залихе стално расту. Краткорочни кредити су врло неповољни. Графичке услуге су све скупље и оне највише утичу на високу цену књиге. . Неодређеност и недостатак дуторочније концепције, новонастала ситуација, несналажење и помама за лакшим решењима доводе до нових поремећаја у струк> тури издавања, до оријентације на _конјунктурну књигу, на књигу Лакшшет жанра или на велике подухвате који осведоченим квалитетом гарантују прођу. А о

АКЦИЈА

најнужан квантитативни стваралачки про стор који је не само за недовољно развијене, већ и за сваку књижевност егзистенцијалан нестају 5 тој несређеној издавачкој ситуацији. Издавачке радне организације све су више херметизиране и егоцентричне, Нешто да би се заштитиле, а нешто и зато да би обезбедиле свом колективу могућност за значајнију расподеау, те се организације, све више отуђују од стваралачке књижевне сфере. Да лићемо дозволити да се јаз између дела и чина, између ствараоца и носиоца, продубљује или ћемо помоћи да се нађу решења да се ова два фактора приближе и идентификују2 Са малим изузецима, код издавача не постоји усавршеност унутрашње организације. Парадоксално, оно што је најближе тржишту — мрежа продаје и књижаре — нема утицаја на издавачку политику, на тираж, на формирање цене појединих књига, Друга врста пословности, нимало етичка, о културној и да не говоримо, добија свој мах и прети да постане владаЈућа сила у издавачком царству.

Где је излазг Могућна су системска решења само у два правца: прво, решење низа нерешених питања у радним организацијама издавачких кућа, и друго, решење низа питања неопходних за сагледава. ње и решавање дилема које се јављају око издавачке делатности у нашем, самоуправном друштву. ·

Да би се консолидовала ова. сфера нужно је да издавачи покажу. спремност за другу врсту ангажовања и заједно. са стваралачким субјектима да се изборе за. свој слободан и неометан, племенит и ко-

„Ристан посао, да имају: могућности и'пра-

ва да се економски понашају, да се из. боре за статус и, другачији третман у овОом на: см самоуправном и потрошачком Арушта у 5

Томе Момировски

Јасна Мелвингер

Претпоследњи списак памћења ·

Онај са носницама озона са сном од : ; промаје Онај кога су траве шибале као зелена коњска грива Онај са љубичицом у новчанику са прстима опрљеним муњама Са кораком који се продужава иза кључаоница видљивог. Онај заводник таласа, Онај који се боји лишћа оперваженог, ноћним сенкама, Онај који чује када прхну у: Зелена крила вилинског коњица или зоре Онај што мирисом бензина пали друмове Да достигне брзину свога дамара. "Онај који над собом слуша трмљавину Као маневрисање вагона на погрешном небеском колосеку Онај жоме је априлски јоргован Већ са рбћом времена по цвету. . Иза куће која се осула у креч и прашину једино наслеђе Мирис који се заборавља од туге И онај коме се :аушка над главом шапуће . поред узглавља А разговор замата у тишину која. | | ишпсрипуће као тесне ципеле И онај коме се шушка над главом шапуће И онај бос као дете | Куда ће ако не у песму | У једном стиху сетити се свога порекла Које није баш лептирско да би се раширених крила опијало светлошћу У другом заборавити да смо нешто хтели и да прећутимо

ГЛЕДАЈУЋИ У СУНЦЕ

Гледајући у сунце светлост у жижу ' сакупљамо Али упорно ме осамљујеш из зеница тамо Кад Њу обновити глеђ отпора пред | натрулом мекотом умора. У арелине претворити смрзотине чекања. Неко је баш теменом детета У зору иза своје последње ноћи крв растворио Коме је још од свега преча Ло. Помама лишћа лепљивог од стваралачког зноја пролећа

ЗА НОБВНЕ САТЕ

Само до чеоне кости може се прстима ноћних сати

Под таму загребати

Само до властите крви

Може се ружама грознице у кушај нестрпљиви

Без тебе и твоје руке у којој би моја

да се умије

Мора се до белине хартије

И све се то не дешава

Само због у ступици пришкиљених нерава

Само због семена које сипи из магијских макових чаура:

Само због оног иза уха заљуљаног таласе.

Али с каквом би помоћу

Свећом проторела своју самоћу

Литература је у повлачењу

СЛАЖЕМ СЕ, да је за књигу и књижевника наступило критично доба. О томе сведоче многи емпиријски подаци пам прилози за овај скуп. Снижава се број читалаца, поскупљује књига а из тога се може закључити, да је дошло доба размишљања и за нас, који се професионал. но бавимо књигом и књижевним радом. Одмах се можемо сетити неких разлога за овакву ситуацију. Досад — а то време се у неком смислу покрива са датумом покретања реформе — аутори и књиге биаи су под двоструком гаранцијом: а то је била гаранција релативно неразвијене заједнице, која од свих комуникација највише поштује и употребљава баш ову „буквалну“, типографску — тај тип комуникације и медија је примарнији и за пре ношење порука, које гаји традиционална културњачка елита; а друга гаранција, је економски систем, који је допуштао идо“ ста _ Аиберално _ подупирао _ продукцију тав. добре књите; тако се могу објаснити огромне залихе у складиштима — класика. марксизма и других значајних писаца које мало ко чита. Но, ових гаранција је сад нестало. Суочени смо са проблемом нових медија, као што је телевизија, која је већ конзумирала велики број класичних књижевних дела и из њих створила жлишеје. Суочени смо са гвозденим законом економије и тржишта и дотације дру штвених органа су постале скромније. |

Из перспективе овакве ситуације _можемо погледати на конкретни положај“ рецимо словеначког писца и словеначке књиге, Поред језика, који ствара сутоматичну економску препреку — лимитиран тираж — у Словенији постоји проблем не толико са издавачима, који не би желели штампати добре, а некурентне књиге, него са ауторима и издавачима тзв. добре књиге — класичне, традиицоналне књиге — будући да је то белетристика или знаност, који стварају једну општу непогодну климу за модерне, истраживач ке, експерименталне текстове — који у мноштву _ традиционалне литературе постају нечитки; проглашавају се непотребним, неразумљивим, помодарским... ТУ климу стварају и новине, те официјални часописи, који су изгубили главу ' због „поплаве“ шунда и нових медија — па.из принципа бране оно вечито, лепо „наше" разумљиво штиво, 6!

Димитриј Рупел

ар јр ененљиасвр исл ав раније њен

ан пивара декрете ти

да љиљан вел