Књижевне новине

ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ. УРЕДНИКА -. 1 1: 1:56

ЕТНИЧКИ АН ЕСТЕТИЧКИ КРИТЕРИЈУМ 2

Наставак са 1, стране

чких стилова и праваца, који ни-

су допуштали да се неки уметни.

ци ранијих епоха цене: не само енглески песник Шекспир него и

француски писац Рабле није био'

цењен у Француској док год--су владале апсолутна монархија. и класицизам, али су и један и друти, опет независно од својих. размичитих националности, постали славни захваљујући новим друаштвеним снагама и с чијим су се концепцијама њихова дела много више слагала, А један од разлога за потцењивање страних писаца чине свакако и тешкоће језика и превођења, посебно песника: згуда се Пушкин више цени међу словенским него међу несловенским народима, јер је код првих одувек било много више 'зналаца руског језика и много веше добрих преводилаца са овог језика. ~

Уосталом, могао би се навести много већи број критичара без 2финитета за писце који оу припадали истој нацији или етничкој групи, а то показује да не-

"разумевање међу писцима не на-

стаје само као резултат различите етничке припадности него, мното чешће, и као последица. личног укуса: Шаплен је, на пример, потцењивао Корнеја, Вордсворт Греја, Шлатен Хајнеа, а Лаза Костић Змаја.

У настојању да релативизирањем избори афирмацију етничког критеријума, Бегић указује и на релативизам (1) индивидуалнозтеихолошке или психо-типолошке и (2) родовско-књижевне врсте, тврдећи да су књижевни ствараоци „у суштини, различити по својој природи и још различитији по облицима својих дјела, те је, према томе, немогуће упоређивање великог лиричара са великим драматичарем, романсијером или епиком“., Али не само да је могуће, већ је и неопходно вредновати писце разних психичких типова и индивидуалности и различитих. књижевних врста и родова. М то ћемо се уверити чим отворимо било коју историју књижевности, јер ћемо у свакој запазити да је такво вредновање увек мање-више прецизно извршено, да су значајнији и вреднији писци заслужено“ добиди“ више места п да је њиховим делима ш стваралаштву посвећено више пажње него другима. Кад би се критичари држали релативизма који заступа Бегић дошло би до ошште збрке у историји књижевности. Они се, међутим, не задовољавају да вреднују само пр ликом првог приступа делу и пи спу, и то једино да би се — како Бегић каже утврдило „да ли тај писац и дјело уопште припадају умјетности“, већ непрекидно одмеравају вредност и писца И његових дела, како би најтачније одредили не само њихову посебну, релативну вредност, која се одређује у односу на један одреЂени народ, псторијски период или књижевну врсту, него и општу вредност, која се одређује у од носу на књижевно стваралаштво уопште.

Ако, бисмо прихватили Бегаћев релативизам, изазван тежњом да се избори примат етничком критеријуму, дошли бисмо на крају до става да сваки критичар може судити само о писцима своје нације или етничке групе, а на тако уско вредновање ништа нас ог равдано не може ограничити. Позивати се на државна и национална . права значи, у -овом слу: чају, мимсилазити прави проблем, јер естетска вредност књижевних дела не произлази из етничког ти националног бића писца, већ из његовог талента и способности да, инспиришући се својом сре дином, створа дела која ће превазилазити границе те средине, па и етничке групе и нације којој припада, а вредност његовог стваралаштва мери се, пре свега, У поређењу са општам нивоом књижевности у свету и могућностима људских стваралачких моћи уопште. „Када би, пак, вредновање зависило Од националног пп етничкот ментамттета толико колико се Бегићу чини, било би необја-

шњиво зашто Руси толико. цене Пушкина кал је.он делимично био припадник чак једне друге

расс, зашто се Французи .поносе Хередијом, Золом и Аполинером нако су онн у мањој или већој мери по свом пореклу били странпа, зашто Енглези имају високо мишљење о Пољаку рођеном у Украјини Џозефу Конраду и, најзад, зашто се, исто тако, сви културни људи, ма ком народу при-

падали, без резерве диве Шекспи- , ру, Сервантесу, Дантеџ, , Бадзаку, |

Достојевском. Нису ли, уз то, напустили своју земљу ч као за. вичај своје душе изабрали неко уруто поднебље као Бајрон: или Езра Паунд или чак ч променили језик којим пишу “ао Бекет н Јонеско, што показује- ла је пи

романтизму,

многа писци |

| |

сцу, бар понекад, много више стало до тога да изрази извесне опште истине о свету и човеку које носи у себи него да израз! схватања свога народа. Гете, који је у међувремену постао симбол готово свега што је најбоље у немачкој књижевности, рекао је Екерману: „У свом књижевни-

"чком "позиву никад нисам питао:

шта хоће широка маса и како да користим целинуг — него сам увек тежио само за тим да проду“ бим своје погледе, да будем бољи, да 'обогатим садржај своје ли чности, па да онда увек исказујем само оно што сам био познао као добро и истинито. То је, дабогме, нећу да поричем, деловало и користило у широком кругу; али није била сврха, већ сасвим нужна последица каква се јавља. при сваком деловању природних снага“. Може се у књижевности — као што показује Гетеов пример — ићи и об м путем: од хнчности до народа за који та личност ствара, док Бегић претпоставља да је пишчева стваралачка личност само трансмисија у односу једне етничке заједнице према самој себи. А таква претпоставка занемарује не само пиштеву личност него и универзално значење његове поруке, која, код највећих писаца, никада не остаје у оквирима једне географски, етнички и историјски ограничене окупине људи него их знатчо превазилази,

ФРИДРИХ ЕНГЕАС:; ФРАНЦ ЛИСТ.

Да је етнички критеријум неодржив, морао је, наравно, да осети и сам Бегић, па је, при крају свог интервјуа, – заборављајући шта“ је пре тога тврдио, заузео потпуно супротно становиште и

"рекао: „У умјетности је основна

визија света и њена досљедно изведена слика. Једино на тај начин могу да одредим некакав коначан суд о писцу“, а мало касније је, довршавајући исту мисао, додао: „За сваког писца је центар' његов свијет који он носи у себи, али тај интимни“ свијет може постојати или не у свакој, мањој или већој, средини“, Битна је, дакле, визија света а не јед ног вилајета, а тај свет зависи првенствено од писца а не од његове велике или мале средине. Говорећи о томе зашто нека друта. дела, босанско-херцеговачке књижевности сматра већим и значајнијим од романа „На Дрини ћуприја“, он је мало пре тога рекао да ову књижевну творевину „не сматра изражајном за социјалне, наџионалдне и психолошке заплете нашег друштва и човјека. од 1945. до 1970" (што од овог романа-хронике уосталом, не треба ни очекивати, јер је 006ј7"-

_љен још 1945, године). Али, по

овом другом критеријуму, овај Андрићев роман сигурно нема премца у читавој босанско-херцеговачкој књижевности _ (уколико је прихватимо као посебну реалности у њу га уврстимо) ни пре ни после његовог објављивања, јер својом визијом чак и антиципира мноте социјалме, националне и психолошке „заплете“ наше савремености. А то је сасвим нормално, пошто оно што је опште обухвата и појединачно, Аок оно што је појединачно, што се односи само на једно време и једну ограничену средину, може да буде лишено опште визије света. Једном речју, Бегић је: поре-

као и морао. је порећи оно што

је малочас тврдио, јер није могао истрајати на одбрани тезе о потреби етничког критеријума која је, у ствари, неодржива. '

· Решавајући наше домаће про блеме, можемо се договорити ни да усвојимо етнички критеријум уместо естетичког, али „невоља“ ће у том случају доћи отуда што ће свуда у осталом свету владати само естетички критеријум. А онда' се поставља питање: зашто стварати) критеријуме и' одређивати вредности насупрот целом

· свету,'по ономе што би одговара-

"ло само): нама (односно, само не-

ким писцима мебу нама, и то о нима који се не могу уздићи до своје сопствене визије овета). И најмање развијене књижевности

%љ

· новине", Београд, Француска 27.

је дају стандарде за оцењивање вредности и које.те мање развијене књижевности морају да прате и сустижу, уколико желе да напредују и једног дана се са њима „изједначе. У своје време Вук Караџић је, насупрот једној друтој „критичкој“ струји, тражио да се и на младу, почетничку српску књижевност примењују строти, европски, естетички критеријуми · вредности и то је свакако било од веће користи него да је преовладало мишљење да младој и неразвијеној књижевности треба стално гледати кроз прсте. Одвајање од.овета и напуштање једино оправданот, естетичког критеријума у уметности може изазвати катастрофалне последице за књижевност сваке земље. У таквој ситуацији свака њена слабост може се оматрати њеном специфичношћу, коју, из националних разлота, чак треба форсирати. А Андре Жид је, говорећи о тежњи неких француских критичара да у борби против Немачке иступају с тезом о специфично француском духу, сасвим тачно приметио: „Уметник који се, кад ствара, труди да буде Француз и да.ствара „баш француско“ дело, осуђује себе на без вредност“. Преносећи наша специфична национална питања на област културе, ми се можемо договорити да се критичари сваке националне: илн републичке квњижевности служе својим специфичним критеријумом, али како ћемо приволети свет да прихвати те наше критеријуме; А можемо, исто:тако, у својој искључивости нека дела им писце ставити изнад, Андрића. и његових дела, али ће он ипак бити у. свету највише цењени, превођени и читани југословенски писац. "је

Најзад, треба рећи и то да проАубљивање етничког момента у књижевном . стваралаштву и њетово, истицање у први план у домену естетских вредности прпРодно доводи до испитивања порекла писаца и до. тога да их више шенимо по њиховој етничкој припадности него по уметничкој. снази и дубини њиховог дела, а то је полазна тачка за најназадније погледе на уметност, који се-ослањају на мистику крви и тла. Чувајмо се тога не само зато што то стварно нема никакве везе са уметношћу и есте-

„тиком него. и зато што то може

имати погубне друштвене последице. И при том не заборавимо да је у прошлости напуштање естетичких „мерила готово увек означавало периоде искривљених ш нехуманих односа, који су се касније само већиким жртвама могли исправити.

Драган М. Јеремић

КЊИЛЕВН НОВИНЕ

уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, “"Мводраг Шлаић, Драган М. Је ремић (главни а одговорни уредник), Љубита _ Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног уредника), Богаав А. Поповић, Владимир 8. Предић (секретар редакамје), Владимир Стојшин, Божидар Тимо. тијевић, Бранимир Шћепановић. Течничко уметничка опрема: Драгомир. Димитрије. ваћ. _УреВивачки одбор: ар Анмитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. веку, др Милош Шлић, Душан Матић (тредседник),"ар Војив Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Ређеп, Јара Рибни“ кар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Боглан Кршић. Лист изла. зн сваке друте суботе. Цена 1,30 дин [одн ша претплата 30, полутодашња 13 аннара, а за иностранство авоструко. Лист издаје Новинско издазвачко предузеће „Књижевне : " телефон: 627-286 (редакција) а 626-020 (комерцијално одељење п заминистрација). Кекући рачун: 508-1.208-1. Рукошпси, се не враћају. Штампа:

„Гаас", Беогрва, Вавјковићева 8.

СВОЈУ ПРЕТПЛАТУ.

ДИНАРА. 5

(пошта)

3 2 5 5 5 ; : 2 ; ; ; ;

Ф • • • Ф Ф

» 3 3 3 3 3 :

» » + » 3 5. % + • + » Ф

+ +» = 4 » + • • » + » » • » »

» г ; » • • • • • + •Ф

з 5

ОБАВЕШТАВАМО ПРЕТПЛАТНИКЕ ЛИСТА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА ИЗНОСИТИ 30, А ПОЛ

· 508—1208—1, У РОКУ ОД — ДАНА.

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИСЛЕТОНИС -АЕТОПИСЛЕТОПИС

Награде АВНОЈ-а за 1970. годину

Напрада АВНОЈ-а, која се од 1966. године додељује за „објављена дела и друга највећа дела у науци, уметности и другим подручјима стваралаштва и рада од ош штег значаја за развитак СФР Југославије", ове године додељена је двадесетчетворици истакнутих научника, уметника и привредних _ Организатора. Награде за уметност добили су: књижевници Десанка Максимовић, Миле Клопчич, Вјекослав Калеб, Оскар Давичо, Меша Селимовић, Бранко Бопић и Ацо Шопов, ликовни уметници Крсто _ Хегедушић, Франце Михелич, Ристо Стијовић, Маријан Детони и Војо Димитријевић, филмски режисер Вељко Булајић, диригент Оскар Данон и глумац Љубиша Јовановаћ, а за науку: историчар-византолог Георгије Острогорски, хистолог и ембриолог Теодор Варићак, етномузиколот Винко

Жтганец, хематолог Станоје Сте- |. | биолог >

фановић, _ молекуларни ) Душан Каназир, металург Алојз Дерлинт, организатор привредног предузећа Емерик Блум и организатор ·изпрадње Панта Јаковљеваћ. Са радошћу се може констатовати да је ове године награду АВНОЈ-а, сасвим заслужено, добило седам писаца. Прве године када је ова награда додељена, од десет наттада, три писцима: славу Блажи Конеском и Родољубу Чолаковићу; следеће године од десет индивидуалних награда три су добили писци: Иво Андрић, Јосип Видмар и Михаило Лалић; претпрошле године од десет натрада три је припало писцима: Францу Бевку, Велибору Глигорићу и Славку Јаневском, а прошле године од седам индивидуалних награда једна је додељена писцу: Мишку Крањецу. У свему, од шездесет седам индивидуалних и колективних _ награда АВНОЈ-а, колико је за пет година додељено, седамнаест је припало писцима. С обзиром да је књижевност у нашој земљи најуспешнија уметност, да у њој без сумње има највише стваралаца највишег стваралачког домета и да је она до сада донела највише међународне репутације Југославији у културном свету, сасвим је оправдано што је толико награда припало писцима, За разлику од“ неких друтих награда,“ које се претежно деле по кључу за поједине уметности, и то без обзира да ли је реч о стваралачким или репродуктивним уметностима, награда АВНОЈ-а је, чини се, до сада успела да се ослободи овог кључа и да, углавном, дође у руке оних стваралаца који су је својим радом пт остварењима највише заслужили. Нова етудија о Андреу Жиду

Прошле године видно је обележена стогодишњица рођења Андреа Жида, али изгледа да ни за две деценије од његове смрти (умро је 1951) његова слава није опала. већ је све већа. Статистика показује да је он сада у Француској један од најчитанијих писаца. Чини се да је са успехом прошао кроз чистилиште, које по правилу очекује писца ако је још за живота постао славан. То показује и још увек живо интере: совање за њега и његова дела не само читалаца него и критичара. Џосле монументалног дела „Мла-

(име и презиме)

(ближа адреса)

| [

МОЛИМО СТАРЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ ДА ДО КРАЈА ГОДИНЕ РЕГУЛИШУ. ДА БЕ И У 1971. ГОДИНИ УГОДИШЊА 15 НОВИХ ПРЕТПЛАТНИЦА

Овим изражавам неопозиву жељу да ми —— примерак (а) д ит. ЖЕВНЕ НОВИНЕ“ редовно шаљете на адресу оимерак(а) листа „КЊИ

илити ата мана

| ПРОМЕНЕ АДРЕСЕ ПРИЈАВЉИВАЋУ РЕДОВНО.

6 ЖОДИШЊУ (ПОЛУГОДИШЊУ) ПРЕТПЛАТУ УПЛАТИБУ НА ТЕКУ.

„ЋИ РАЧУН НИП „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“, БЕОГРАД, ФРАНЦУСКА 7, БРОЈ

· открити

АНАРЕ ЖИД

дост Андреа Жида“ од Жана Де деја, ускоро ће изаћи из штампе „Живог Андреа Жида“ из пера познатог критичара Пјера де Боадефра. Један одломак из првог тома ове књиге, коју ће објавити позната издавачка кућа Ашет, недавно је штампана у „Књижевном Фигару“ и у њему се може велика _ обавештеност критичара, који у неусиљеном тону баца и нову светлост на необичну личност и дело Анлрез Жи“ да.

"УМ одломку, који говори о Жиду на прелому два века, указује се, најпре, на. његову велику отвореност и строгост како према дру"

гима тако и:према себи. Није се

устезао да отворено изрази своја осећања чак ни према својим најбољим пријатељима. За Пола Валерија, кога је веома ценио али чији су му говори досађивала, рекао је: „То је један од мојих најбољих пријатеља, али да је глув и нем не бих пожелео бољега“. Није био мање оштар ни према себи. Говорио је: „Колико стрпљења је потребно мојим пријатељима да ме извесних дана подносе!“ Причајући касније јел; ном свом поштоваоцу о тим годинама, тврдио је да је због свог изгледа био радо виђен у салонима неких. отмених „дама, додају: ћи: „Да сам наставио да их посећујем, данас бих био у „Пре тледу два света“ али не бих написао „Хране"." Њега нису интересовале идеје које су биле ољ шта својина, већ оно што је у жи. воту било необично, неочекивано, једва могуће. Више га привлаче оригинални људи чак и са животнот дна него писци који смишљено раде на стварању своје репутације. У књижевним стварима он је чак склон да потцењује оно што је било цењено од свих. Иако је Мелкиор де Вогие, који је популаризовао _ руске писце, из над свих уздизао Толстоја, Жида је мното више привлачио ДостоЈевски, о коме је написао књиту. С. друге стране, раздраживао га је успех Бергсона или Вагнера. Претрпевши најпре неуспехе, кад је почео да добија награде и ком плименте, Жид је остао исто тако неприступачан као раније, знајући да неће бити свој ако попусти пред хвалитељима и ласкавцима. Чини се да је Пјер Боадефр успео да живо наслика лик Жида неконформисте и да укаже на његове идеје, које су га водиле не само у животу него и у његовом стваралаштву тако много ослоњеном на живот и тако критички усмереном према њемт.

(занимање)

_ (потпис)