Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

Љубав се љубављу враћа _

Поводом стогодишњице рођења Ивана Буњина

ДА ЈЕ ВЕОМА ТЕШКО, чак можда немогућно, утврдити поуздано и тачно шта све условљава, даудбине великих људи, показује и пример Ивана Алексејевича. Буњина, Рођен 10. октобра 1870. године у Вороњежу, он је, попут јунака класичне трагедије, дошао на свет у једној тачци времена и простора, која представЉља пресек многих породичних, друштвених и културних токова и супротности царске Русије. А “ њиховим конфликтима, који су се дубоко одразили у души још младог Буњина, будућег писца, треба тражити одговоре на питања која се у вези с његовом Аичношћу и његовом уметношћу и данас, готово две деценије после његове смрти, постављају (умро је 8. новембра 1953).

Бити изданак старе племићке дозе, и то још руске, у којој машта, страсти и осећање стварности често прелазе у област непојмљивот, у мистику, мрак ако не и мрачњаштво, а истовремено се икаровски устремљивати ка самом сунцу; бити племић а исто тако бити „естета с високим општечовечанским моралним _ захтевима" и осећати стварност у њеном, можда, најмвредљивијем виду — у немаштини, то су, свакако, конфликти који су се морали одиграти у Ивану Алексејевичу и који су морали да утичу на његово духовно формирање. Од најраније младости осећао је и испољавао оклоности и дар за уметност, нарочито за вајарство и за музику. А мајка његова волела је и често деци читала и тумачила Пушктинове стихове, који је, поред Жуковско;, Љермонтова, Полонског а, уопште, читаве руске литературе, био нека врста породичног култа. И у самој породици Буњиних било је писаца, међу ко јима је, свакако, најславнији руски бара Жуковски, То је Ивана Алексејевича везивало са изворима племићке културе и морало га је испуњавати и испуњавало га је не малом ' гордошћу и поносом. А, с друге стране, све је то, и породицу, и имање са околином, и начин живота, имао да напусти, образовање самостално да стиче, за хлеб насушни, «као. коректор, статистичар,. биОлиотекар, да ради. И то је, природно, морало водити у појачану духовну и, нарочито, емотивну осетљивост. Такав један — конфлаикт може да стимулише стваралачке способности али може и да разори читаву личност; величина Буњинова је, међутим, била. у томе што га је све то стимулисало. Најтежи, и спољашњи и уну. трашњи, _Буњинови конфликти су, уза све то, тек имали да дођу. Али ма како да су га дубоко погађали, ма како да их је тешко подносио, Буњин је, у највећем броју случајева, био изнад њих, претварајући их у хармонију, ле поту, поезију.

Поезија његова.као, уосталом, и свака права поезија, отеловљавала је његове љубави. „Постаје очигледно, каже А. С ОРРАЦЕ („Комсомолскаја правда", бр. Го , од 22. Х 1970), да је љубав (60. лесно страсна Љубав према. Ру сији, према њеној старој култу“ ри, према свом проведеном 7 њој животу"), која је у његовој А ши фактички добила карактер болесне, готово рџшилачке страсти, хранила. његов поражавајући уметнички дар, одржавала у изу“ зетно активном стању његову меморију". Но, с друге стране, његов отац, који расипа последње остатке имовине пропале породице, мужик њен, који је поткрада, читава сељачка, и не само сељачка Русија, која запада џ све теже противречности, свет тај читави, постепено али Пе но удаљава се од самога с пли, можда, од визије коју ова му има Иван Алексејевич. :, други, раскол одиграће, ЕУ па субјективном и на објекти с. плану. Његова фатална му

ће у фатално разочарење, прераш о“ = асточити у једну ОА које ће се исковеака у оветској најмрачнијих фреин 44 о Село". књижевности, сна Мо внво на еј „Дубоки песимизам, зла. ме тужне слике и закључци 5 и се подразумевају, показују Ј нас, каже Александар Твар даћ , ; ; ир", бр. 7; јули довски („Новиј мир, ОР. У 1965), да су у великој мери при , да су Ка за раскид са Аб премали аутора за Раб асна мовином. После „Села 98 пству писати још много по МаЈСТОТ а значај-прича и много стих еали некакав свој одлучан И. лом Буњин је преживео и МА зио у „Селу“. Ураган догарај истозијског Октобра ће га, неколико _тодина касније, заиста и физички одвојити од предмета његове љубави и његовог разо“ чарења.

Било би, међутим, и превише једноставно кад би то био крај песникове драме. Постоје мишљења и, уосталом, подаци, по којима се тај предмет његове љубави,

домовина, у избеглиштву, претворио у узрок његове патње, носталгије, покајништва, „Остао је с друге стране барикаде — далеко од руске земље и руског народа, због којих је, свеједно, туговао до своје смрти" — каже 3. Кедрина („Правда", бр. 295, од 22. Х 1970). Јуна 1943. он је, према наводу Николаја – Атарова („Известија“, бр. 250, од 21. Х 1970), писао Телешову у Москву: „Жоћу кући", иступио је из емигрантакот савеза писаца, кришом ловио вести са радија о победама, ПЕТИНЕ армија, а 23. априла 1945. послао је друговима раз тледницу, на којој су, поред осталих,, биле речи; „Честитам Бермин". Сличност са тратичним јунаком намеће још једна околност из Буњинове судбине. Да је био мањи човек, мањи уметник него што је био, више је него сигурно да би, ако би се и усудио да се упусти у стваралачку авантуру са темом, рецимо, којој је проповедник из Јасне Пољане већ дао обличје, постао епитон, формалиста који понавља велике узоре, Догодило се, међутим, нешто сасвим супротно: испољавајући високу меру уметничке објективности, померајући основни социјални конфликт (литературе о Руском селу) са антатонизма племићиељаци на антагонизам између кулака, прекупаца, „новог газде“ и беземљаша, он је, како тачно запажа А. Нинов („Вапроси литератури" број 10, октобар 1970), „дубоко усвојивши лекције Толстоја-уметника, у „Селу“ одлучно преосмислио неке централне његове идеје, Он је донекле отворено устао против његових представа о покорном, доброћудном, христољубивом мужику као идеалном и вишем типу народног карактера". А та се слика, која не представља само навике, начин живота, традиционалне погледе и психологију „Дур новаца" него је, у ствари, одраз целокупног руског живота онога времена, та се, дакле, слика, од микује „високом мером уметнич-

ИВАН БУЊИН

ко-историјске веродостојности". Буњинова „заиста ретка оодареност" (израз А. Твардовскот) имала је да се, поред осталога, испољи и у томе што је кратку причу, чија је постојоина заправо руска литература, довео до највишег савршенства, што је, коначно, створио ремек-дела каква су, поред спомињаног „Се“ ла", „Суводол“, „Господин из Сан Франциска", „Мићина _ љубав", „Живот Арсењева" и мноштво других џрозних и песничких ос тварења.

Постоји још једна сличност овог изузетног уметника са трагичним јунаком, Она се састоји џ томе што та у финалу драме, који се, ево, одвија и на наше очи, врховно божанство, у овом случају божанство свих писаца, читалачка публика, и критика, која му је то дуго ускраћивала, сада једногласно но једнодушно доводе на Олими класичне руске литературе, на коме седе великани какви су Пушкин, Достојевски,. Љермонтов, Толстој, Чехов. О томе, поред бројних написа који се, поводом стогодишњице пишчева _ рођења, појављују У совјетској штампи, најнедвосмисленије говори податак да су ње гова дела, за последњих неколико година, издата у његовој д0мовини у тиражу од 1,164.000 примерака _ („Совјетока,а Росија", бр. 247, од 22. Х 1970). То је, под претпоставком да је сваки примерак прочитало десет читалаца, читалачка армија од преко педесет милиона, што је, отприлике, петина становништва те његове простране домовине коју је до омрти волео, Она му љубав вра ћа љубављу, после смрти.

Станојло Богдановић

офуфофефефефеофофоофоооФооо Фоо Фоо оФоФФо оф о ФФ0оФФ999%%99%99999%99%%%9%%%%9999%9Ф0Ф996Ф%%%%%9+%%%%о 09990 999%%9%9%%%9%9%%9%%%%%%%%%%%%6%%4 с..096%69995299999999999999999999999%9%999%9999999%%%9%9%Ф.

Душан Јагликин

ШПИЦА:

Све о чему се говори у овој итри не односи се ни на шта што Људски ум може да замисли. И све што се буде збивало , Ј у овим играма у којима играју до испод коже голи им покисли тенерали, курве, даме, птице разне, овце и војници,.. ... уосталом све је у шпици (Уосталом све је у шпици)

1 ИСТОРИЈА

Чини ми се да већ вековима путујемо возом Мој Генералисимус и ја. Страшно нас мучи је дан проблем: како дисатиг Мој Тенералисимус је диван човек са бескрајно лепо однегованим брчићима који се никада не виде, јер Мој Генералисимус никоме не дозвољава да их памти. Он је дубоко утонуо у своје мисли и покушава да реши наш проблем. Ја се давим у својим мислима. Ту смо, један преко пута другога, да бисмо чули дозивање првот који буде почео да тоне. (О томе мислим ја) Мој Генералисимус је сигуран у себе. Увек, када воз напушта претходну станицу, каже ми:

— Видећете драги мој, решење сигурно постоји.

Путујемо још један век.

На прагу Друге историје воз латано стаје. Кондуктер последњим снагама, уморно и једва дишући, викне:

— Закључааак !!!

Мој Генералисимус скаче и трли ме гушећи се у сузама:

— Јесам ли вам рекао, драги мој, да ћемо доћи до Закључка2!

Наша вечна пратиља, у сваком тренутку претежно невина, драга госпођица Агамемнонијаделитинела О — дрхти од узбуђења. Кондуктер издише на перону. За њим умире читаво возно особље једног досадног, измрцвареног и више неупотребљивот воза. .

Заувек стаје једна историја.

1 ИСТОРИЈА

У рано праскозорје, шетамо се бескрајном питомином: Мој Тенералисимус, увек претежно невина драга госпођица Агамемнонијаделитинела О и ја. Бије пролеће са свих страна. Заустављамо се поред реке да бисмо посматрали њен бистри ток. Налазимо се иза шибља како бисмо се заштитили од тога да нам сунце изненада не удари у очи. На реку силази девојчица од четрнаест година и лагано се свлачи у намери да се окупа, мако је чистија и од најбистрије воде. Занемели посматрамо њено глатко, бело, наго тело, како чудном игром сенки блешти у води. Осећамо да је за тренутак сва природа устукла пред том невином белином на којој се једино руде два пурпурна божанства — _ свако на по једној дојци. Њене дуге витке ножице беласају обалом као две велике празничне свеће. Те ноге које у својем врху чувају шаку скупљеног барута, најирњег барута свих војски света. Девојчица са дугом, дугом, као лан плавом косом. Не могу више да издржим:

— Зар није прекрасна — птам. — О да — каже Мој Генералисимус — заиста је величанствена. То сам одувек желео. Сачекајте за тренутак. Сад ћете видети.

И лагано, док хоризонт све јаче руди, прилази с леђа девојчици, _ придржавајући рукама бројно ордење како је тешки звекет не би поплашио. Стаје иза ње, Следећег тренутка јој сручи кратки рафал у потиљак. Девојчица се стресе и без речи клоне. Читава прпрода болно одјекује. Око девојчицине главе овенчавају се мали поточићи крви,

— Није довољно, није довољно — каже врло озбиљно Мој Генералисимус и пуца и даље у њено дрхтаво тело, све док се међу његовим ногама није појавила довољно велика локва крви,

У ту локву, Мој Генералисимус потапа своју руку и диже је високо изнад хоризонта на коме се већ појавило сунце. Са руке пури крви сири се у танким нитима на пола пута до земље. Када сунце одскочи до његовог длана, од некуд допре лахори зањиха те нити. Потпуно задовољан, Мој Генералисимус се окреће према мени:

— Као заставе! Зар нез!

ХУМОР И САТИРА

КАРИКАТУРА БРАНКА ПОНИЋА

Гледам кроз ту крваву завесу како тек рођено сунце не може да се издигне изнад његовог длана.

— Склоните руку да прође сунце, Мој Генералисимусе.

— Немогуће, неизводљиво говори ми запањен — Прешло би у Трећу историју!

— Немајте бриге за, то, . Мој Генералисимусе. – Склоните · ру: ку... Ја сам ваш писаџ.

Тело девојчице се последњи пут стресе,

ПТ ИСТОРИЈА

Сунце је већ прошло изнад наших глава. Ближи се вече, сусрет нам иде мала поворка која носи ковчег високо над главама. То су господин Ш. Љам, госпођа ЈШ. Љам, господин ШИ. ћо. Ам и госпођа Ш. Љ. Ам. Господин Ш. Љам је муж госпође Ш. Љ. Ам, брат госпође Ш. Љам и зет и шурак господина Ш. 2Љ%. Ама. Господин Ш, Љ. Ам је све то господину Ш. Љаму. (Господин

. Љам није могао оженити госпођу Ш. Љам јер му је пре сестра, нити је господин а До; Ам могао оженити госпођу Ш. љ. Ам јер му је такође сестра. Да су тако поступили онда би дошло до мешања исте крви, што би могло да проузрокује децу са непредвидљивим особинама, а и једној п другој породици је стало да очувају зараву лозу и имају добар пород. Неко од господе ЛП. Љам или Ш,. Љ. Ам (што је за ову историју потпуно неважно) чим нас виде, ускликну:

— Нашли смо једно тело крај реке и идемо да га покопамо. ело је било мртво.

— Је ли било младо или старо тело — питам.

— Старо, господине, веома старо — каже госпођа Ш. Љ. Ам сва усхићена.

— Веома старо — потврђује госпођа Ш. Љам.

— Али то је немогуће — узвикује Мој Генералисимус — _уну: тра, дубоко унутра као да нешто ври! Спустите ковчег.

— Чему узбуђење, Мој Генералисимусе — смирује ситуацију тосподин 2. Љам — ми немамо бајп никакве везе са тим. Тело је очигледно из Друге историје.

Свеједно! _ Спустите _ ковчег! Унутра, нешто дубоко унутра је живо.

Господин и госпођа Ш. Љам и господин и госпођа Ш. Љ. Ам спуштају ковчег. На поклопцу ковчега пише: „Унутра је човек“. Мој Генералисимус — грчевитим покретима диже поклопац. Пред њим се указује мањи ковчег на чијем поклопцу пише: „Унутра је човек“. После педесет и шест отворених ковчега чују се и не какви кораци изнутра. Мој Генералисимус наставља са отвара. њем ковчега на.чијим поклопцима увек пише: „Унутра је човек“. Код хиљаду триста осамнаестог отвореног ковчега, Мој Генерали“

симум више не може да издржи. Кораци се већ сасвим разговетно чују.

= Па то је страшно, он хода! — урла Мој Генералисимус и наставља са отварањем — Он ходаааа! Код две стотине и шест хиљадитог отвореног ковчега Мој Генералисимус пада исцрпљен. са грчем на лицу од бола што; не може да докучи најобичнију људску тајну. Он урла над отвореним ковчезима:

= Ти си мртааав, мртааав, мртааав!!! Ти не можеш да ходаш! Ти не смеш ла се чујеш! Ја сам те убиооо !!!

Из дубине још неотворених ковчега допире танан и слабашак тласић:

— Не! Ја сам жив, Мој Генералисимусе! Ти си убио само моју младост.

— Ово је ужасно — покушава да нас смирено гледа Мој Генеалисимус. — Јесте ли видели2

о је неки толико мали човек да у сваком ковчегу може да остане усправан, Толико се повукао унутра. Па то је страшна привилегија. Ко је то лозволио2 Ког Ми морамо да уздитнемо нашег човека толико да мора да се савије и у највећем ковчегу. Па то је страшно, ја више нећу... и Љут одлази. За њим одлази увек претежно невина драга госпођица | Атамемнонијаделитинела — 0. Крај ковчега остајем ја и господа и госпође Ш. Љам и Ш. „љ.

" Ам. Остајемо да слушамо како

бескрајно мали човек у бескрајно малом, затвореном ковчегу, ипак слободно тумара и усправно корача.

Сунце клону на хоризонту. Поче да пада дивна ноћ пуна сјајних звезда. Поветарац заћарЛија над нашим главама. Мириси цвећа које тоне у сан овладаше пространством.

— Како слободно ветрић прелази преко поља и гора — примећује госпођа Ш. Љ, Ам.

— Како се само мириси слободно шире на све стране — допуњава госпођа Ш. Љам.

— Како ли само овде цврчци слободно зричу и како се само гране дрвећа слободно крећу на све стране — додаје господин Ш. љ, Ам. .

Господин Ш. Љам че може да

издржи од 'усхићења, Устаје и виче:

— А мн дишемо, ми дише мо!!! О, каква демократија! а лагано пада.

Преко целе завесе крупним

' словима исписано:

ДУШАН ЈАГЛИКИН БИ

МОГАО ДА БУТИ

И ДА

ГАЕДА СВОЈА ПОСЛА

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11.