Књижевне новине

ПРОБЛЕМИ

__КУАТУРА У СОЦИЈАЛИЗМУ (3) |

Наставак из прошлог броја

Једна од највећих објективних тешкоћа социјалистичке културе лежи у томе што је у земљама социјализма у време револуције култура била на врло ниском ступњу или је била својина само једног танког друштвеног слоја. Често је требало поћи од описмењавања великог броја људи, док су многе капиталистичке земље одавно практично искорениле не-

писменост и достигле релативно.

висок ниво културе чак и код најсиромашнијих _ слојева _ свог Аруштва. Па ипак, социјалистичка култура, упркос томе што је принуђена да савлађује велике тешкоће у стварању основних у» слова за културу, мора, у друштву, које треба да буде на највишем нивоу хуманости, да постави досад непостигнуте домете културе. У том смислу, први постулат социјалистичке културе је укидање разлике између високе, стваралачке, и масовне, општенародне културе. Свако удаљавање ове две културе, од којих ову Аруту прилично условно зовемо културом, води у супротном смеРу од онога у коме треба да се развија култура у социјализму. Социјализам треба, дакле, да реши једну противречност која је настала у капиталистичком друштву и коју оно није успело да реши или превазиђе, Ренесанса је била аристократски покрет, који није ушао у народ, а реформација је, напротив, била на нивоу народних маса, али је остала без великих стваралачких остварења. Настављајући и један и други покрет, грађанска култура није премостила јаз између стваралачке, високовредне, и популарне, масовне културе. Француски енциклопедисти су, међутим, заступали једну по духу народну а по вредности високу културу и њихова настојања, изневерена у капиталистичком _ друштву, треба наставити и унапредити у социјализму. Култура у социјализму, такође, треба да буде култура читавог човечанства. Све праве културне вредности, ма када, ма где и ма од кога створене морају бити укључене у њу. Пруст, Џојс, Ели-

: оту:Фокнер, Бекет су и социјали-

стички писци, јер су велики писци. Одбацити их значи учинити луде социјализма сиромашнијим за она људска искуства која су презентирана у њиховим делима. А ко има права да их тога лиши и у име чега, кад свако ново искуство може само још више да их приближи тежњи за савршенијвм друштвом и да их за њега још више оспособи» Ниједна досадашња култура није била светска култура, али социјалистичка култура мора да буде истински универзална, јер сваки изолациомизам осуђује културу на 6бесплодност, а свака једностраност и“ парцијалност противрече њеној природи. То никако не значи да не треба стимулисати и изграђивати и националне културе, утолико пре што капитализам није допуштао да се оне увек слободно развијају и што их је чак гушио н онемогућавао. Али националне културе у социјализму не треба да буду националистичке, већ у исти мах и националне и универзалне, јер једно посебно у култури не противречи не само општем него чак ни другом. посебном. Национализам У култури је антикултуран, јер култура, као што осмо већ рекли, служи дубљем разумевању међу људима, а национализам ствара вештачке баријере међу њима, Грамшн је у „Затворским белешкама“ тачно рекао: „Национално је, наиме различито од националистичког. Гете је „национално' био Немац, Стендал „национално Фрашптуз, али ни један ни други нису били националисти“. Прави ствараоци најбољи су представници свог народа, али су и пред; ставници општечовечанске културе., Ко се затвара у националне оквире, прећутно признаје да нема вредности у светским размеграма, а праве културне вредности оу утолико веће уколико су више универзалне: Хомер, Лао-це, Фирдуси, Калидаса, Данте, Шекспир, Леонардо, Рембрант, Микеланђело, Бах, Моцарт, Бетовен, Достојевски, Пикасо, Ејзенштејн оу вредности не само својих националних култура, већ и светске културе.

Права култура је једна не само у географском и историјском нето и у вредносном смислу. Нема два или више критеријума за оцењивање разних „врста“ кул> туре. Говорећи о народној и попударној уметности и њиховом односу на високу, праву, строту уметност Арнолд Хаузер у делу „Филозофија историје уметности“ каже: „Ко упозна потресност која прати доживљај неког правот

уметничког дела, тај ће ускоро постати нетолерантан према јевтиним и прорачунатим ефектима и устврдити да постоји уопште само једна уметност, уметност која је недељива и нераздвојна и да је свака друга уметност безвредна и безначајна“ То што Хаузер каже о уметности важи и за културу уопште. Бах и Офенбах нису представници истог нивоа културе. Гледано с нивоа Баха, Офенбах спада у нижу врсту културног стваралаштва, а да не говоримо о музичарима који компонују песме за фестивале забавне музике.

Ови други, ствараоци мале вредности или привидни, па чак ни лажни ствараоци, међутим, постоје зато што за њима постоји потреба код људи мање и скромније културе, али то није једини разлог што се култура разводњава ни представља кулу са много „спратова“. Један од разлога је чињеница да средства _ масовне комуникације захтевају огромну количину културне „робе“ сваке врсте, а нарочито оне која ће се свидети широким народним масама, које су главни потрошачи конфекцијске робе рекламиране преко тих оредстава, па и конфекцијске робе коју она пуде својим гледаоцима и слушаоцима. Некад је било потребније стварати ремек-дела, јер је раније публику чинио прилично танак слој добро обавештених и високо образованих љубитеља, а данас се много “множио број оних који захтевају да се и за њих „ствара“. И, у жељи не толико да се шзађе у сусрет тим захтевима, комико да се с мало напора примашти добар живот, јавља се кохорта људи који стварају на граници укуса и неџкуса, уметности и неуметности, вредности и не вредности.

Бергсон је у „Стваралачкој еводуцији“ рекао: „Уметност живи стваралаштвом“, а то би се могло парафразирати ставом: „Култура живи стваралаштвом“. Вредност културе се мери не по онима који је уживају колико по онима који је стварају. У социјалистичком друштву се, истина, не јавља тенденција да се ствараоци културних вредности замене онима који уживају у тим вредностима, него се јавља тенденција да се репродуктивне уметности прецењују на рачин правог стваралаштва. Овој је тенденцији циљ да се право стваралаштво, које у социјализму не испуњава очекивања, колико је то могуће, замени репродуктивним уметностима, које, уосталом, не наилазе на она ограничења на која понекад наилази право стваралаштво. Ореол, који око глава глумаца, певача забавне музике и телевизијских спишкера у капитализму стварају средства масовне комуникације, у социјализму се ствара и као последица извесног померања тежишта са правог стваралаштва, осенченог сумњом погрешног идеолошког ангажовања, на репродуктивну вештину, у којој понекад готово и нема стваралачког момента.

Лажна слава око људи који чмају неких додира с културом али нису прави културни ствараоци ствара се и вештом рекламом оних који од тог посла: убирају велике приходе, Култура, наравно, не може да почива на економоком рачуну и систему зараде, а кад и у социјализму дође до комерцијализације културе, то значи да је култура у опасности да се повуче у дефанзиву пред разним формама шунда, који понекад мора да буде свесно пропатиран и од оних који га не подносе да би, коршшћу од његовог објављивања, могле да се подрже неке истински културне акције. Али, на жалост, трајне културне акције не могу се подржавати на овај начин. Читаво друштво, на свим својим нивоима, мора материјално да помаже културно стваралаштво, не очекујући одмах и велике резултате од те помоћи. Успех у културном стваралаштву није увек у пропорцији с материјалним средствима која се у њега улажу, али у крајњој инстанцији увек се „исплати“, јер без њега нема не само стварне хуманизације друштвених односа, већ ни вишег нивоа производње средстава за живот. Чувати, јачати и развијати културу знатно је више него само дужност према култури, то је дужност према

човеку, његовој будућности и ње.

товој судбини. . (Крај)

Драган М. Јеремић

„ПРЕДЕО“ БОЖЕ

ПРОДАНОВИЋА, ДОБИТНИКА ОВОГОДИШЊЕ НАГРАДЕ УЛУС-а „ЗЛАТНА ПАЛЕТА“

ЗА ШИРЕ ПРИСУСТВО КУЛТУРЕ У СРБИЈИ

МАТЕРИЈАЛНА ОСНОВА КУЛТУРНОГ РАЗВОЈА

КУЛТУРНИ развој, успешан и континумиран, вишестрано зависи од материјалне основе, и то у готово једнакој мери од материјалнвих могућности за редовни културни живот и стваралачки рад као и од услова за остваривање и презентирање уметничких остварења и културних програма. Повезаност и условљеност ових особености _ материјалног положаја културе и уметности подразумева да се њихово развијање мора усагласити, много више него у неким ранијим временима. Са суљтилним осећањем за равномерност и истоправност, у наредном пестотодишњем времену треба настојати да се створе још повољнији услови за текући културни живот и уметничку _ активност, али и услови у којима ће се уметничко стваралаштво појачати, а културни програми још шире остваривати, То значи да је неопходно и једне и друге потребе испуњавати у функцији и не супротстављати их, доводећи при том кул турну политику у неразумну дилему, односно још неразумнију алтернативу. Културни живот, такозвани редовни и текући живот, подразумевајући под њим и уметничка остварења и'друге културне садржаје, данас је, имајући у виду целину Републике, са доста различитим могућностима, Упоредо са веома развијеним културним центрима, који култури само из буџета издвајају милијарде (а то су, пре свих, Београд и Нови Сад), односно стотине милиона. (тако је, рецимо, у Нишу, Крагујевцу, Приштини и још неким местима), још увек има средина чије су материјалне могућности у целини, па и оне које се издвајају за културу заиста скромне, а понегде и симболичне. У тим местима културни стандард је сведен на минимум, обично на дејство аматерских група и једне или две културне институције, најчешће библиотеке и радничког или народног универзитета... ~

Ипак, укупни културни динар у Србији, рачунајући и буџетска средства, и учешће радних ортанизација и личну културну потроц!њу, премаша 70 милијарди старих динара. Охрабрујуће је, охрабрујуће за ширину и прихватање културних резултата пре свега, што је буџетски динар са све мањим процентом — свега 30%,, док су остали видови и извори културних средстава, дакле и привредна средства и лични доприноси — знатно

већи: чак 70%! ћ

"У наредном времену треба очекивати, пре свега, да се у поједипим срединама стабилизује материјална моћ, а у другима, којих је, ипак, много више, да се материјални шају... Већ то, сасвим је извеспо, представљало би знатно јачање материјалне основе културног живота. Заправо, само та амбиција и њено остваривање домело би нове, у овом тренутку не увек мотуће прецизно сагледане, продоре. То би се одразило у повољнијим условима за стваралаштво, које би пеминовно морало да се и чином стварања, а не само чином коришћења — прошири на много већи број средина, Затим, то би значиАло нове могућности за презентапију уметничких п културних протрама, јер би —повећана материјална моћ појединих средина била основ за шире присуство кул туре у целини.

Природно, оваква политика не би била у супротности са принципом да је материјални положај културе, а нарочито његово битпије унапређивање, у истинској зависности од укупних моћи друштва. То није супротност због познате п више пута потврђене и

услови знатније побољ- |

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 10

осведочене чињенице да је баш та укупна моћ друштва без културних, прогресивних и развијених културних садржаја, у озбиљном смислу "умањена и упућена — У свом свестраном кретању и успезином расту — на упрошћени и осиромашени свет. Све је, уосталом, очевидније да су културне димензије друштва, привреде, самоуправљања и свих осталих темеља нашег социјализма неопходне, неопходне због човека који је у основи укупног друштвеног бића заједнице. И није више, изгледа, ни само морални апел, нити једино друштвени примат — захтев да култура буде живот!

У таквим околностима, са мно-

то више смишљеног и одређенијег.

ангажмана, треба инсистирати на складу развоја стваралаштва и осталих видова културне акције, односно осталих културних делатности. У ствари, моћне културне институције, ма како биле модерно опремљене и мобилне у дејству, не би имале потпун смисао и прави садржај — ако не би било врло развијеног и успешног стваралаштва. Заправо, за стварање услова за стваралаштво треба учинити одговорним све културне средине у Републици, што ће да повратна делује на свестраност културног живота у тим срединама, па такву свестраност која би у својој укупности обухватала и уметничку про дукцију. То досад није била редовна пракса. Њени недостаци су већ уочени и у познатој ситуацији да су многи веома лепи и пристрани објекти били без успешних и континуираних културних програма, односно да су многе културне институције остајале сужене у свом дејству.

Извесно је, међутим, да би, без културних објеката, без, дакле, и овог вида материјалне основе, културни живот у свом ширем тра јању био онемогућен, нарочито у умножавању постојеће уметничке и културне делатности, Схватања о неопходности сагласне развијепости ова два вида материјалне основе културног развоја -— у мнотим срединама већ постају реалмост и истинска потреба. Најбоље сведочење је податак да је у Србији у последње две тодине изграђено или адаптирано 199 домова културе. Такође, у последњим годинама су изграђени и други многи објекти — Музеј савремене уметности и Атеље 212 у Београду, адаптиране су зграде Народмог музеја и Народног позорипта, такође у Београду, гради се Народна библиотека Србије, преуређене су за функционално дејство позоришне зграде у Лесковцу, Нишу, Крагујевцу, Зајечару, Шапцу и Вршцу, изграђена је гаХерија у Опову, отворено је Аматерско позориште у Параћину и још доста других објеката са разАпчитим наменама.

Верује се да ће остваривање овог става — да су културном животу потребни одговарајући простори — такође били предмет ширег ангажовања у наредном времену. При том, треба истаћи да није увек изградња нових објеката — ни коначно ни најцелисходније решење. Показало се да би и споменичке зграде требало више користити за културне делат-

ности, што је у неким местима

већ учињено, као и да се функционалним адаптацијама може заиста доста учинити. Очекује се и брига о радном простору за уметничко стваралаштво, што је, иначе, већ приметан ангажман републичких, покрајинских и неких градских организација и средина. Такође, уобличавање ових амбиција је ну потреби да се многи 06Јекти, и садашњи, а још више онн који се буду изграђивали — што потпуније опремају. Очевидно је, на пример, да највећи број сџена домова културе нема ни минималне техничке услове за потпунији позоришни доживљај, да су многи музеји без нужних услова за презентацију и заштиту експоната, да су поједине библиотеке без правих и уређених простора за читаонице и складишта књита, и слично. Очевидан је недостатак и осталих видова опреме (покретни кинопројектори, кинобуси, књигобуси, светлосни парк и слично).

С обзиром да наредне године не ће моћи решити све, заиста ви талне потребе — постојање приоритета у свакој средини је, веома нужно. Ако не буде такве политике, може се десити да изостаје задовољавање најпречих нослова, односно да се средства. нерационално користе. Такође, стални за» хтев би морао да буде да се осигурају довољна (а не минимална, или понегде и никаква средства за. одржавање објеката. Десиће се, иначе, да се објекти запуштају и да се у њихове честе адаптације, неминовне због брзог њиховог пропадања, улажу много већа сред. ства, која онемогућавају испуњавање других, ништа мање важних потреба.

Културни развој у наредном петогодишњем времену, заиста, ис тински зависи од материјалне осиове, Њено унапређивање, без ослањања на стварне могућности, било би немогуће, али и опште мо. тућности — није непознато — управо ће зависити од утицаја и вредности културе!

Милош Јевтић

ЛЕТОПИС

КАРАО КАСОЛА 0 СУДБИНИ РОМАНА

У „Листовима из дневника“ које је у последњих неколико месеци објављивао у „Коријере дела Се» ра“, познати књижевник Карло Касола је изнео неколико поставки о савременом роману које су мзазвале велику расправу У "ита лијанској | културној — јавности. Неке од тих својих поставки Касола је изнео и на предавању ко“ је је 5. новембра 1970. одржао У просторијама Удружења књижевника Србије у Београду. Оне се, углавном, састоје у следећем. Прави савремени приповедач мора да тежи лирској чистоти; он не по сматра ствари већ размишља 0 њима; избегава сваки заплет; не води рачуна о тав. судбоносним догађајима; не коментарише, не анализира и не интерпретира оно што приповеда; брише свако линтвистичко истраживање и и шчекује да такво безлично тКи+ во прими у себе чудесно откро“ вење живота. По Касоли, Томас Харди је најбоље изразио тенден" ције савременог романа, који је почео да се раслојава још од вих великих руских класика, пре ко Флобера, Чехова до данашњег тзв. антиромана. Такве Касолине тврдње изазвале су реакцију кри' тичара Пијетра Читатија који је у листу „Ил Борно“ замерио Ка. соли да тежи да потпуно оголи роман, да га направи нечитким и да на неки начин олакша посао индустрији културе која ће нас засипати романима — репортажа» ма о сексу, дроти и Вијетнаму. Читати, међутим, верује да ће се роман, тај успавани џин, пробу“ дити из летаргије и да ће га до такнути магична палица генија који ће му поново удахнути ДУ" шу. У полемику су се џмешали М, Солдати, И. Калвино и Б. Бо Ка, који су изнели своје идеје о судбини романа, Солдати, на при. мер, тврди да ни Касола ни Чин тати не воле истинито у роману; Касола изолује истинито и субли“ мира га, Читати растеже исти. нито и замућује га. На неки начин, закључује Солдати, ни један ни други не воле довољно истинито, избегавају га и мисле да је то нечиста ствар.

Срђан Мусић