Књижевне новине

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

„(ИМБОЛИСТИЧКЕ“ ДРАМЕ БРАНИСЛАВА НУПШЋА

„Нушићева грађанска драма је синтеза српске комедије и трагедије, а није створена имитацијом.

Ако расмотримо Нушићеву грађанску драму, наћи ћемо у њој све оне слабости које карактери шту нашу трагедију и све врлине наше комедије. У њој наиме има типова наших, свакидашњих и У исто време типова са психом из залуталих времена... (М, Бојићу

У ДОСАДАШЊИМ — ПРОУЧАВАЊИМА Бранислава Нушића није запажено нити довољно истакнуто да је наш велики комедиограф у својим делима описивао не

само људску грамзивост за богатством

и човекову тежњу за влашћу, него н — однос човека према жени и поро днци. И као што се човековом слабоцшћу према новцу и тежњом за влашћу бавио од прве своје комедије „Народни посланик" до последње (недовршене), која се не зове случајно „Власт“, тако је и же ну и породицу почео да описује од пр вих својих литерарних покушаја („Женске сузе“ ми др. до последњих дела („Ујеж", „Покојник'"),

Жену је Нушић најчешће исмејавао и омаловажавао, а породицу штитио им идеализовао. Готово увек он је истицао да је породица основ друштва, а жена у основи неверна. На први поглед биће нам чудновато зашто је то тако у стваралаштву "аутора „Госпође министарке“ и „Ожалошћене породице". Но, треба знати да је и Нушић из оне реалистичко-позитизистичке школе која је, под утицајем Светозара Марковића, породицу сматрала сту бом друштва а патријархалне односе идеализовала, а и што је он сам у младости доживео (због неверства вољене девојке) интимну трагедију и љубавну несрећу. За такав став творца Рине и Катарине значајно је и то што се у време у коме је он живео и које је описивао брак најчешће није заснивао на узајамној наклоности п љубави, МИ зато је наш велики писац толико оштар и непомирљив кад се брак претвара у трговачке махинације и када је жена неверна, а толико благ и благонаклон када је у питању искрена љубав и хармоничан брак. Нушић, дакле, исмејава она женска срца која се продају и удају за мамузе и магазе, за титуле и „типове“ и оне жене које рушење туђих бракова сматрају спортом а удају за породичне „пријатеље" обичајем. И баш зато што је у капитализму све, па и брак, засновано на новцу и што се све може купити, од докторске титуле до супруге, није нимало чудно што је Нушић осуђивао брак из рачуна и бдео над идилом

„праве породице и искрене љубави, “ Нушић је брак и љубав описивао пре“

тежно социолошки. Психологији, пак, љубавних актера и брачних односа није поклањао довољно пажње. Тамо где је то и чинио, нарочито у драмама, остао је недовољно убедљив и недоречен, површан им једностран. Чак и у његовим најбољим драмским остварењима главну улогу игра догађај, без кога он не може да крене. Упркос томе, Нушић им најинтимнија осећања не развија, те најчешће не опажамо препоробаје душе из једне емоције у другу, него само готове сцене и празне речи. Но, и поред тих слабости, којих је можда и сам Нушић био свестан, он врло често описује љубав, односно његова су дела само различите „ситуације" и „Варијанте“ једног те истог мотива — у Нушићевим делима љубав је описана и као израз дечачких несташлука _ („Аутобиографија“), 'и као најбитнија одлика, младости („Сумњиво лице", „Обичан че век"), и као увод у брак („Предговор“), и као епизода ван брака („Покојник“), и као узрок убиства („Иза божјих леђа"), па чак и као „епилог" после смрти (,, на без срца"), ита.

Интересантно је да је Нушић покушао да питање брака и љубави аи „правнички". Таква једна правно-социјална „варијанта“ његове основне тематике је обрађена у, досад необјављеној и непозна тој, „Јесењој киши". У њој он описује (и осуђује) пропусте “ закону о браку који не дозвољава слободну љубав и слободу од брачних обавеза у случају кад ПА од супружника болује од неизлечиве < дести и сигурно је да ће умрети. С једн стране, он, попут Чернишевског, истиче право жене на слободну љубав онда ка. да ју је неко узео из сажаљења или се бичности, а, с друге, напада закон који дозвољава развод у сличним. али „Мако тлим" ситуацијама (када је један од, су. пружника одсутан дуже време, када је У затвору и када је душевно болестан).

· јесења киша" је У ствари саставни део „диклуса" Нушићевих драма из прко деценије овог века, који још чине „како :е морало бити", „Пучина" и „Иза божјих леђа". У свакој од њих На Јен себан моменат љубави и посебна нрсте брака и брачног троугла, У драми 1970 : бити" брак је склопљен из раје морало. Зни" 6 Иза божчуна, У „Пучини из фубави, У » : . м „ крви, а У „Јесењој их леђа" по нагону рви, а У а киши" из сажаљења. У свим тим дели : главни јунаци су стављени у занимљико али деликатне ситуације 7.“ првој и дру тој жена се труди да ТЕ се за њ и онда када га не воли, ЊЕ трећој и четвртој она ради о његовој то. ви и када га поштује и ЗАР РОШ о + ли. Но, аи оклопан. без оне „чисте“ д „праве", искрене и истинске љубави и због тога мора да пропадне,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

лом о жени јаких

а главне личности морају да доживе тра-

тедију — „Тако је морало бити" се завршава самоубиством жене, „Пучина" ду“ жевним _ сломом и растројством мужа, „јесења киша" уморством због љубави, а „Иза божјих леђа" убиством због љубоморе. | Кад се „јесења киша! стави у коорди“ нате времена у коме је настала, може се, осим тога, запазити да је Нушић њоме чинио и нове, модерније драмске покушаје. И као што је делима „Тако је морало бити" и „Пучина" чинио покушаје тзв. трађанске драме, комадом „Иза божјих леђа" покушај натуралистичке драме, деинстинката и наглашеном тежњом за личном срећом, Катарини Ранковић, направио је експеримент „симболистичке" драме. ;

СУ српској драмској књижевности Аугуст Стриндберт и Хенрик Ибзен немају значајније. и успелије следбенике, – него епигоне и имитаторе. Међу другим њиховим подражаваоцима (Светислав Стефановић са својим „Сукобима", Драг. Ненадић својим комадом „На прелому", па чак и Милутин Бојић својим „Ланцима") био је — а што досад није било запажено — и Бранислав Нушић. Истина, у „јЈесењој киши" није дата изразита драма страсти и прави симболистички комад. Тачније речено, она је више драма с тезом о слободној љубави, без страха и мимо препрека, о љубави изван и изнад | Љ„удских закона и друштвених конвенци- | ја. |

_ Пре свега, Стриндбергов, а нарочито Ибзенов утицај може се запазити на глав- |

аи нет вв ст патентирала аи нап аеро

жена која у себи сједињује лепоту и јаку вољу, осећајност и инстинкте, завист и жеђ за животом и разапета је између љубави и амбиција. 5

Једном би речи могло да се каже да

_ је главна јунакиња „јесење кише", по на-

шем дубоком уверењу, грађена по угледу

· на 'Ибзенове и Стриндбергове јунаке и ју-

накиње, Исто тако она'се уздиже до симбола свих оних несрећних, тачније и бо. ље речено — унесрећених жена којима. је друштво, засновано на лажи и неправди, наметнуло ропске обавезе и спутало њи-

"хову срећу. Појава једне такве јунакиње

у српској литератури почетком овога века, у којој су жене још увек биле смерне и чедне и биле срећне с недораслим мужевима, па и онда када су попут Стринд бергових и Ибзенових јунакиња имале стра сну душу и „нечисту крв“, — свакако је одударало од националних узора и владајућих књижевних школа и праваца, те је највероватније и то био један од разлога што је наша тадашња критика истицала „неприродност' главне јунакиње и о „је“ сењој киши" говорила с потцењивањем,

У „Јесењој киши" наш популарни Бен Акиба се подухватио да обради не само један друштвени него и психолошки и морални проблем. Но, лако се може запазити пишчева недоследност у тематици и у жанру. Ова драма није трагедија, иако се дело трагично завршава. Тачније речено, она осцилира између трагичног и комичног, а има и других противречности и слабости (теза и антитеза, драматичност и мелодраматичност, занимљивост ситуација и непродубљеност ликова, живост и сликања и недовољна животност проблема и др.). Главна радња се развија на последицама злочина, те дело има и особине тзв. криминалне драме.. Како, осим тога, износи повест једне жене, можемо је сматрати и „романом“ — драмом у којој је једна личност у „гро-плану".

За Нушићеву комедију „Свет" критичари су говорили да има „само“ три мане — да почиње досадно, да се развија неприродно и да се завршава апсурдно. Слично су тврдили и за „јесењу кишу". За пр. ви чин, на пример, који је иначе најзна-

ним ликовима драме, Као што знамо, по: чајнији и драмски најуспелији, истиџано

БРАНИСЛАВ НУШИЋ

знати Норвежанин је волео да на сцену

изводи контрасне женске ликове — једне зреле и лукаве, с јаком вољом и страце ћу, а друте — нежне и смерне,. Исто тако и у „јесењој киши" имамо, с једне стране, лукаву и одлучну Катарину, која не бира средства да до циља дође, а, с друте, смерну и чедну Дану, која не сме ни да каже ни да покаже своју љубав.

Катарина има извесних сличности и са

тоспођицом Јулијом, иако ипак има више особине Ибзенових јунака. Као што у „Каталини" (да није можда и име главне јунакиње један даровит, развратан човек објављује рат римском друштву, тако и у „Јесењој киши" једна активна, слободна, али у крајњој линији неморална жена, отпочиње борбу с таквим истим друштвом. И код Нушића је друштвена средина у којој живи Катарина, као и код Ибзена, „скуп оних који се плаше истине и који фразама премазују ране". на, Исто тако и за Катарину је брак као и за тоспођу Алвинг (из „Авети"), „једна дута и страшна комедија, туга без краја“, само што је Катарина одбацила свој крст и одрекла се својих брачних дужности.

настало угледањем на Ибзена2) амбициозан и смео, али

као и Каталисе ње гнуша.

И Катарина,

воли човека који

Треба рећи да Нушићева драма „Јесења киша" ипак највише подсећа на Ибзенову „Нору"“. Основна идеја и једног и другот дела је готово иста — праве сре. ће у браку не може бити без чисте, слободне љубави и без потпуне равноправности човека и жене. Катаринин муж Петар, кога је она усмртила својом руком, сматра, као и Хелмер муж Норин, да је же на само средство за улепшавање живота мушкарца, без својих права и личне не. зависности, Са таквим схватањем свога

. мужа Катарина, као и Нора, храбро ки-

да. Нушић, дакле, као и Ибзен, тражи слободу и независност личности и пише апологију индивидџуализму, подвигу, одри-

цању од онога што је навика, баналност.

И'по њему људи треба да буду јаке воље, да смеју и да хоће, и да кидају с конвенцијама, И код њега нема другог из бора — или живот туп и скучен, или слобода потпуна. Ако бисмо ишли даље за аналогијама, могли бисмо рећи даје Катарина доста слична и Ибзеновој Хеди из комада „Хеда Габлер"., И она је демонска

је да је „досадан и тром" („Звоно"), односно да је „без правог покрета и живота" („Аневни лист“), а цела драма да је из ведена „овлаш, само назначена" („Српски књижевни гласник") им да је крај (четврти чин) „силом створен“ („Недељни преглед")., Ми, међутим, сматрамо да ова драма почиње занимљиво, да је њен заплет изведен до краја природно и да се завршава аогично. Чак бисмо слободно могли тврдити да је значај „Јесење кише“ управо у вешто направљеном сижеу (и у занимљивим епизодичним личностима).

Главне личности овог дела, међутим, немају много боја, мада се не може рећи да су безбојне. И у овој Нушићевој драми срешћемо разноврсне личности и из разаичитих средина, само је то мањи календоскоп него што је у комаду. „Иза божјих леђа", Нијансе и детаљи нарочито недостају главној јунакињи. Ипак се, по нашем мишљењу, не може рећи, као што је говорио Милан Предић, да она „нигде није оживљена каквом снажном, дубљом > том нити је уопште логичан, карактер".

Треба напоменути да је „Јесења киша" „наставак“ и „претходница“ неких других Нушићевих дела. Највише подсећа на „По којника", односно рођаци инжењера Павла Марића (из „Покојника") имају своје „претече“ у робацима Петра Ранковића, Катарининог мужа, који су више забринути за Петрово богатство нето за његов живот, па су се са њим и судили само да се дочепају његовог имања.

Једном речи, за „Јесењу кишу“ не можемо рећи да је психолошка драма, јер нам писац није дао маркантније ликове нити је довољно обрадио њихов унутрашњи живот, Она није ни права социјална драма, иако има карактеристике једне Аруштвене „мапе" из прве деценије овот века. Највише има карактеристике „симболистичке" драме, нако је и њена симболика недовољно наглашена, па је чак и њен наслов више _ погтско-сентиментална. метафора него ознака књижевног жанра. Но, без обзира на то, ово дело иде у ред бољих Нушићевих остварења и, како је "тачно рекао Велибор Глигорић, „на вишем је нивоу Од његових драма, „Тако: је морало бити и МПучина“..

"Драгољуб Влатковић

· пенко је излагао у Београду

Приказ – новеле пола века

Студија Љубомира Мицића 0. вајару Архипенку

РЕТКО СЕ СРЕЋУ књиге које треба при-

казати — после пола века. Писати о: де лима која су и у тренутку штампања била. библиофилски раритет, а, са годинама, од сведочанства бурних токова светске аван-. гарде, постала њен саставни део. Реч је о књизи. „Нова пластика“, свакако једној од најстаријих монографија (можда, и најстаријој) објављених у свету о великој фигури светског вајарства, Александру Архипенку. Књига је штампана у Београду 1923, као пета свеска „Колекције међународних зенитиста“, а' уводни текст је дао књижевник „Љубомир Мицић.

Иако су тих година везе између Алек. сандра Архипенка и часописа „Зенит“ и њетових покретача биле живе, не бих мотао ни дело ни саму личност уметника сврстати у оквире зенитизма — како би се дало закључити по називу едиције. Архи1924, у оквиру Прве зенитове међународне изложбе, ње гова дела репродукована су у „Зениту“, као што су се на страницама овог часописа појавили и први редови о уметнику. Годи. не 1923. Архипенко је писао Љљубомиру Мицићу: „Баш у ово време организујемо велико међународно друштво модерне уметности. Аруштво има задатак да уједини модерне уметнике Европе и Америке... Много трудбеника уметности и разни уметнички „часописи с многих страна приступили су овом друштву... Бићу радостан ако и Ви приступите нама с Вашим часописом „Зенит“..“ Наведене податке, „међутим, треба примити као знак духовне повезаности авангардних покрета и уметника, у смислу међународне сол": арности многих, тада још увек мало познатих, који су се потврђивали и стицали репутацију и' преко југословенског часописа „Зенит“.

· Монографија обухвата активност уметника до 1923. тодине, дакле, најзначајнији период вајара, јер, нешто доцније, са одласком у САД, Архипенко ће изневерити начела младости и, у новој средини, дух авангарде и стваралаштво претпоставити квантитативној и конвенционалној производњи, неупоредиво мање значајној у од“ носу на претходну етапу. Право је задовољство читати уводни текст, јер је време овде неподмитљива провера за оцене и су. дове тада изнете. Утолико више што је у питању домаћи аутор.

Текст је писао књижевник и та чињеница објашњава извесне недостатке који се ређе појављују код историчара уметности. Недостају најосновнији биографски подаци о уметнику, његовој формацији, а запостављен је сваки напор да се личност Архипенка конкретно ситуира у оквирима тадашње европске и светске уметности. Алн, што се тиче самих оцена, оне су не погрешиве, а самим тим остају актуелне. Због тога ћемо цитирати одређене 'фрагменте:; :

„Механика, ван сваке сумње, постигла је много веће и завидније резултате. Техника је победила целу данашњу уметност. Машина! Машина!... Уметници! Не заборавите првокласне ортопедијске скулптуре. Када ћемо доживети скулптуру аероплана или пластику електро-радио-централа...

„Дакле: не више копија природе, нето дисциплинована синтеза природних и ванприродних елемената... Не више пренешени „мотив“ неког већ постојећег пред.“ мета ..., него пластика самог предмета. кога је апсолутно створио и пронашао уметник ... Не пластика виђеног него пластика створеног. Не више метафизика и апстракција (заблуда је означавати кубизам и Архи пенкове скулптуре апстракцијом), него физика и реалност нових форма које се откривају и које настају ка колективном сти ау. На путу према чистој оптикопластици!.. Цитирани фрагменти могли би се данас узети за теоријску и програмску основу савремених кретања у уметности, 2, сам термин „оптикопластика“ као да за четири деценије антипицира појам. „оп-арт“. То није случајно. Дело Архипенка, Татлина и Лисицког, затим уметника око Бају: хауса, налази се у овом тренутку у жижи савремених токова, јер служи као ори: јентација најновијим тенденцијама. Мицић је сарађивао са многима од ових личности, а зенитизам је био део те климе.

Монографија о Александру Архипенку није доживела приказ у домаћој средини. Између проблема о којима се у њој говори и проблема наше уметности (изузетака једва има) био је — амбис. С друге стране, колико је код нас тих година било чи. талаца које су интересовали проблеми. авангардне скулптуре2! Али, о монографији Љубомира Мицића појавио се приказ у берлинском листу »Рег Решвзсће«. Поре. дећи значај Архипенка у новом времену стоним који је имао Роден у претходној етапи, у приказу се, поред осталог, каже:

»У београдском издању „Зенита“ упркос невоље овог времена, приредио је песник Љубомир Мицић уметнички одлично опремљену Архипенкову мапу „Нова пластика“. У предговору изводи Мицић на у белљив начин да је Архипенкова уметност етапа на путу ка „оптикопластици“, како он значајно дефинише нови стил апсолутне пластике“.

Да ли су иу другим немачким и европским листовима изашли прикази Мицићеве монографије о Архипенку — није ми позтато. ;

„Избор репродукција (13 скулптура: и 2 цртежа). извршио. је, сам уметник који је сарађивао у припреми и изради ове публнкапије. Ова сарадња између једног свет. ског вајара и домаћег писца даје књизи „Нова пластика“ и одређену вредност. Додајмо на крају полатак користан за библиографе: монографија је штампана само у' 100 примерака, у штампарији А, Макси. мовића, Београд, Косовка 43. |

Зоран Маркуш