Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

УЛУС – | ЈЕСЕН1970.

Педесета изложба УЛУС-а

ВЕЛИКЕ колективне изложбе увек су мач са две оштрице: на њима откривамо нова имена или нове квалитете већ познатих аутора, али се суочавамо и са једном неутешном чињеницом — квалитет у целини припада доњој граници просечности, откривајући сву неуједначеност критеријума појединих аутора м организатора.

Тако је и овогодишња јесења УЛУС-ова

изложба, педесета по реду, потврдила већ

ону познату ситуацију у којој доминира-

ју имена и дела невеликог формата, али у којој већина аутора показују озбиљан однос према проблемима стваралаштва У светлости актуелних захтева времена. Када то констатујемо онда у првом реду мислимо на две чињенице: субјективни однос према делу већина аутора одређен је схватањем да је уметност израз друштва, и то не само његова пројекција већ и одређена вредност, али у исто време и потврда стваралачке свести у друштву, односно потврда слободе која ту свест омогућује. На жалост, велики број имена (160 сликара, 37 вајара, 21 графичар) окупљених на овој изложби, тешко се могу приказати у неколико реченица, али то у овом случају није ни битно. Општа слика коју добијамо на овој изложби о савременој српској ликовној уметности, сво ди се на неке већ утврђене вредности, односно на оцену која није оптимистичка, али која само у светлости једне веома ограничене критичности (и критизерства) одбацује све оно што није помодно, „аван гардно“ или екстремно. Штета је што на изложби нема и оних имена која се остварују на плану нових стваралачких концепција (или их барем нема у оном броју који показује право стање ствари), али је исто тако штета што је изложба осиромашена одсуством неких осведочених вредности аутора старијих генерација који још увек стварају дела великих садржајних и стилских формата.

Један општи поглед открива и чињеницу да и знатан број млађих аутора (и сликара и вајара) све чешће и све сигурније кореспондира са фигуралним схватањем, које, истина, ту фигуралност третира прилично широко и слободно: од реалистичког третмана предмета до његове једва ухватљиве пројекције, у слободном комбиновању ликовних елемената, не лоштујући много традиционалне законе и схеме, Тај, ако би се смело рећи, повратак фигурадности, има вероватно у основи потре-

„оду ствараоца да човека стави у центар своје стваралачке акције, односно да човека са свим његовим сложеним односима претвори у одређено средство једне хуманистичке поруке која потврђује вредност уметничког дела.

Једна друга чињеница, исто тако, даје карактер овој изложби: у оквиру свих слАржинских концепција осећа се једна нова формална структуралност; осећа се да је форма секундарна и веома често недорађена али не као последица незнања или слабости већ као концепт подређености формалног елемента изражајном фундусу дела. Ствађалачка свест тражи у овим делима директан израз, без великих посредника, у материји коју аутор одабере. Та „материјалистичка'" оријентаџија понекад је квалитет (уколико је нађен апсоАутни однос форме и садржаја), али понекад и знак нервозе која тангира неке ефемерне проблеме овог времена,

Ако би се и за овако велике (и широко компоноване изложбе) пронашли неки олређенији критеријуми квалитета н ако би само аутори више желели да стварају нето да излажу, могло би се од материјала којом располаже савремена наша — уметност, сачинити мозаик импозантне снаге и величине. Овако, без тог критеријума без тих ограничења на квалитет уместо на квантитет, долазимо у опасност да и поРед лобре воље и великих напора уложених у вредновање, посумњамо да је квадитет остао у сенци квантитета. ПажљиВом оку остаће у сећању десетине слика, скулптура и графика, које из пажље: према општем утиску не треба именовати али Које су само сигурна, утешна и оптимистичка потврда виталности оних стваралачких снага које дају тон и печат данашљњој српској ликовној уметности.

Због тога и треба пожелети да се у будуће праве селективне изложбе, одабраних дела а не одабраних аутора, јер ће оне само тако значити стимуланс и допринос даљем развоју наше ликовне мисли.

Срето Бошњак

с5

КЊИМЕВНЕ НОВИНЕ

СЦЕНА ИЗ ТРЕЋЕГ, БЕБЋКОВИЋЕВОГ ДЕЛА СПЕКТАКЛА „БЕОГРАД НЕКАД И САД“ (НИКОЛА МИЛИЋ, БОЖИДАР СТОШИЋ И НАДА КАСАПИЋ)

ПОЗОРИШТЕ

АОМАЋИ АУТОРИ

Поводом извођења рецитала „Слатко православље 5. Чиплића, драматизације „Књажев секретар“ Ж. Лазића и спектакла „Београд некад и сад“ Стерије, Нушића и Бећковића

ИЗУЗЕВ ТЕКСТА Маријана Матковића „Генерал и његов лакрдијаш", који је своју сценску проверу доживео раније — на београдским сценама ове сезоне нема још правог и новог позоришног дела. „Слатко православље" је слободно компоновани рецитал поезије Богдана Чиплића, „Кња жев секретар" је прилагођавање романа „Алекса Поповски" Жике Лазића, а у мјузикалу „Београд некад и сад“ Матија Бећковић је варирао стари и добро познати мотив. Премало за театарски круг чију смо виталност колико још јуче везивали за напоне изворне сценске речи. Димитрија Бурковића је „Слатком пра вослављу“ привукла необичност поезије Богдана Чиплића. И ту је стао с обзиром да његово виђење није прерасло у пуни сценски доживљај. Свођење тих чудних, омамљујућих и гротескно-трагичних метафора на сценску конструкцију је осиромашило саму игру. Велике лутке, сиреали стичко компонавање простора (сценографија и маске Душана Ристића колористич ки доста занимљиви) и „отуђена" игра

требало је да дочарају целину форме —"

али је, на жалост, маниризам пробио. на површину тако да све оно што се збива на позорници није обезбедило себи једно другачије значење. Већ дуго немамо среће са поезијом на сцени и непрекидно у њој тражимо формални садржај. Чиплић је са „Слатким православљем" био прилика за афирмацију нечег новог: његове визије, ма како биле везане за војвођански амбијент, непрекидно се оснажују сољ ственом имагинацијом и постају чаролије у којима се слике и искуство преплићу као гласови, а стихови оформљују као они нелокучиви тренуци у којима се лепота истовремено појављује и нестаје. После представе гледаоцу, да би избегао-разочарење, не преостаје ништа друго до да потражи стихове у оригиналу.

Нешто слично се догодило и Жики Лазићу, Он је свој прозни текст о Алекси Поповском, у коме има надахнутих описа, неоспорне драматике и чисто литерарних вредности свео на драматизацију која нужно у себи садржи фрагментарност и поједностављење. Отуда само збивање, без штичевих коментара, може да наиђе

на отпоре разне врсте, произвољна тума-.

чења и да усмери пажњу на небитне компоненте овог сценског приказа. Структура. је нецеловита, па низ историјских личности нема своје оправдање на сцени и својим конвенционалним фразама своди се на статисте. Пред релитеља Браслава Борозана и глумце то је постављало скоро нерешиве проблеме, тако да није изненаЂење што су неки споља имитирали ликове или неопрезно зашли у.домен карикатуре. На сцени се непрекидно инсистира на маси и спектакуларним призорима, мада су они у тексту недовољно убедљиво мотивисани. (Шта може на пример, Дратан Оцокољић да учини са Алексом Попов ским када је овај конципиран као блела сенка далеко од сурове српске реално стиг) Ова нецеловитост је вероватно по. следица пишчеве занесености ликом Милоша Обреновића. Све што је везано за Књаза, који супериорно остале потискује и“ страну, ремети целину подређује догађаје свом изразитом субјективизму и са. мовољи, толико је постојано да себи олређује и суштину. То је свеобухватна стварност у којој је кондензовано оно што се већ збило, шта својом вољом покреће и чини једна снажна личност н какво ће објашњење или значење тај низ збивања добити у будућности. Театарски тледано, ово је невероватно сложен, противречан и скоро неизводљив лик; језгро у

„које се тешко улази, а још се теже за

добија његова аутентичност. Браслав Борозан је то осетио још на почетку прел ставе тако да се није ни трудио да оно ме што је остало у домену фељтона и импровизапије обезбеди оригиналност и чврстину. Њему је чак одговарало да многе ствари остану хаотичне и робустне како

би“ личиле на ограду којом је окружен

простор у коме супериорно влада Милош. Његове сцене немају спољне драматике, али су толико-снажне да се једино памте. То је, заправо, низ надахнутих фрагмената о Књазу и можда их је довољно за сасвим другачију фактуру која би била. растерећена све ове стастистерије и непотребног баласта. Врелност режије обичпо тражимо у спољним обележјима самог зби

вања. Борозана ваља оцењивати, међутим, по оном како је Милош постављен на позорници (посебно сцена, ручка) и како га је интерпретирао Раде Марковић. То је мајсторска креација каква скоро није виђена у Београду: између личности глумца и текста постоји апсолутно сједињење: пред нама је само једна природа и деловање у коме има изворне драматичности, суптилне ироније према другима м себи, есенцијалности која задивљује. Ничег лажног, виђеног, туђег — човек сагледан изнутра, аутентичност која се непрекидно шири, долуњује, самопревазилази, тражи и налази или негира. Марковић је у свом дугом одсуствовању са сцене до те мере сазрео да се јавља у једном потпуно новом светлу — као прави уметник моћног и модерног сензибилитета, Све остало је у његовој сенци, а то је истовремено успех и позоришта и редитеља и писца.

Када се најмање очекивало, с обзиром на текст „Београд некад и сад“, редитељ Небојша Комадина је начинио пријатно изненађење на Теразијској сцени Савреме ног позоришта. Време је, по његовом уверењу, учинило своје, тако да се од Стерије и Нушића може направити спектакла који ће имати у себи нешто од наивне комике, персифлаже, оперете и мјузикала. М све то уклопљена је и епизода коју је дописао Матија Бећковић. Његове реплике на задату тему имају духа, спонтаности и вредности тако да је штета што тај призор делује тако кратко и у строго одређеним оквирима. Пред нама је, у ствари натовештај талента комедиографа који би ваљало подстаћи на сложеније авантуре у свету маште и смеха. Редитељ је свим овим елементима дао одређено место у представи тако да делују као лака и шармантна целина.

Чиплић, Лазић и Бећковић су писци који, сваки на свој начин, својим талентом, афинитетом и могућностима припадају театру. Зато, уместо да носимо у себи доживљај са ових представа, све више размишљамо о могућностима њихових аутора.

Петар Волк

ФЕСТИВАЛИ

ВАРИЈАЦИЈЕ НА БЕМУСОВЕ ТЕМЕ

ОПШТЕПОЗНАТА је чињеница да је овогодишњи БЕМУС генерално узев био успешнији, чак успешнији од прошлотодидињег, ма колико да је прошли. био спектакуларнији, у првом реду због Бечке филхармоније, Међутим, ствари по правилу почињу да се компликују баш онда кад нешто крене на боље, поготову кад се зна, или претпоставља, да то садашње „боље" није плод систематски организованог деловања. Као и толико пута, у уметности нарочито, резултат је и стицај срећних околности, А БЕМУС организационо још није постављен тако да може ефикасно и унапред да обезбеди и гарантује свој успех.

Пре свега, БЕМУС треба посматрати у склопу музичке сезоне коју он, у ствари, отвара. Како, пак, ни та сезона није ни планирана ни координирана од свих оних који учествују у београдском музичком животу, БЕМУС је врло тешко уклопити у ту сезону, на чијем се почетку он на лази. Многобројне дискусије о концепцији БЕМУС-а, о потреби да он буде различит од редовне сезоне, О његовој специјализацији, итд,.. налазе свој терен управо на том непланираном, стихијском музичком животу нашег града. Уопште није тешко доказати да се у нашим дворанама годинама слушају иста дела, што никако не значи ни њихову популарност нити њихов значај, већ просто (или, пре) недостатак стварне програмске политике и прављење репертоара „напамет“. Толике су изузетне и ретке годишњице прошле а да су једва

љета Каира иједне нанио Провера сек ПН

„закачене" с по неким већ „сто пута" из. веденим делом (Берлиоз, Росини, Барток...). У том погледу једино је Бетовен био боље среће, али је зато БЕМУС испао мање бетовенски но што је требало и могао да е! ;

АКО. И. желимо да БЕМУС има јасно програмско обележје онда је нужно да. се то заједничким планом свег музич ког Београда омогући. Ако би се такво обележје, рецимо, нашло у личности једног великана прошлости и једног садашњости, снда би већ сада требало за идући БЕМУС „резервисати" Менотија (60-годишњица) и Вердија (70. годишњица смрти). Како 1971. пада и 100тодишњица „Аиде", то би се Вердијев јубилеј двоструко прославко. МеБутим, пошто су Меноти и Верди г/-720 ходно оперски композитори, њима је мо гуће додати и Малера (60 година од смрти ).

С друте стране, програмирање би морало полазити од тога коме је програм на мењен! Не само да нема смисла понавља ти домаће репризе, чак ни врхунских дела и извођења, јер репризе, у тако кратком времену, делују — дестимулативно м за музичаре и за, претежно, домаћу пубанку. За неколико странаца могу се наћи ефикаснији начини пропатирања. наше музике. Напротив. нова дела домаћих стваралаца, као Енрика Јосифа ове голине, сјајна су прилика за афирмацију и БЕМуСа, и композитора, и извођача.

Позната је ствар да је наметање одређених репертоарских хтења иностраним звездама — чиста лутрија. Али зато учешће домаћих извођача, који су у другачијем односу према идејама БЕМУС-а, не само да пружа такве шансе, него их управо претпоставља. Не треба овде спомињати недопустиву праксу учешћа наших ансамбала „по обавези" на БЕМУС-/у! Дешавало се да су велика и сложена дела страни диритенти почињали да спремају с потпуно неспремним оркестрима, и да су са „пар" проба морали да праве — чуда! Иначе изванредни Дувачки квинтет прошле године се једва окупио један дан пре свог концерта, две младе уметнице, из Загреба и Љубљане, ове су године због других ангажмана отказале учешће на БЕМУСУ, а хор Словеначке филхармоније дошао је скоро на сам дан извођења „Реквијема"! Дух фестивала, међутим, тражи максимал. но залагање, поготову од домаћих извођача! Оно што је у оба случаја, и код нових дела домаћих композитора и код учешћа домаћих извођача, као, уосталом, и код целог фестивала, битно, то је да БЕМУСу (и не само њему) недостаје она свестрана визионарска и самопрегорна личност, која ће покретати читав механизам фестивала. Није случајно да су Карајан, Бритн, Меноти, Келемен, Ла Брока, Роман Влад итд. такви стожери, такви предводници! Успеси и кризе свих фестивала су успеси и кризе личности које их носе! БЕМУС је, међутим, настао као заједнички продукт, али ако је тако („супротно“) настао, то не значи да ће тако моћи да буде и успешно вођен. Ако је, пак, нужан тимски рад, онда том „тиму“ треба дати агреман за комплетан рад и пуну: одговорност, уз јавност рада и учешће одговарајућих друштвених фактора.

Не упуштајући се у детаље већ и због простора (ах, тај простор!) треба указати да карактер самог фестивала подразумева недељивост организације од програмирања, јер су то два посла који се непрестано прожимају и допуњују. Наравно, организација није само административно-техничка ствар, већ у првом реду анимирање читаве средине за фестивал! Неодрживо је да једни анимирају а друти програмирају — јер „шавови' управо на том двојству пуцају. Напослетку, досадашњи БЕМУС-и се и не могу похвалити неком изузетнијом фестивалском атмосфером. Дабоме, то је најтеже створити. Поготову, што пуне сале нису готов фестивал.

Кад је реч о том феномену, много се товорилдо о нашој још малобројној публици, о њеном неизграђеном укусу, о потреби још увек почетничких корака... Тешко је сложити се с таквим мишљењима и данас, крај толиких музичких школа, интелектуалаца, студената и др. у Београду и у његовој широј околини. Не можемо се вечито убрајати у културну провини:ју Европе, поготову не можемо од тога правити капитал. Свака упоредна анализа с градовима (исте величине) Западне Европе не би нас ни по броју музичких при редом, ни по величини извођачких имена, па ни по броју публике избацила међу последње. Али, треба бити не само реалан већ и самокритичан! Зашто тражити “од обичне публике веће „жртве“ кад, рецимо, професори · Музичке академије, истакнути културни радници, па чак и они који воде културну политику не сматрају за своју дужност и обавезу да се лично упознају са вредностима и слабостима БЕМУСа. Могу се функција и лични уметнички афинитети и не полударати, али:то не мења ствар, функција одлучује. Вебма је карактеристично то да су неки помол НИ „хитови“ БИТЕФ-а у том погледу били обилате среће. То није само карактеристично већ и симптоматично! Мала средина ту почиње!

Није намера ових „варијација" да даје „решења“, Једне варијације, надајмо се, условљавају друге, а ове опет треће...Бивајући у жижи свих проблема у току припрема и трајања оба БЕМУС-а, пратећи све осцилације одушевљења и раз чарења, чини се да је писац ових редова стекао неку „квалификацију“ за ово варирање. БЕМУС је врло озбиљна шанса не са мо наше културе, већ и наше културне политике, дакле и провера наших улагања, која су, дакако, неупоредиво већа од оног колико БЕМУС сам стаје.

__БЕМУС је довољно стар да би сад могао да прави почетничке грешке. „Треба одмах стартовати за трећи БЕМУС" — понављају сви; стога, причати после како се није имало времена — значило би причати неукусне вицеве. А зна се, они у Бео: граду нису никад пролазили; духовит је ово свет.

Слободан Турлаков ]