Књижевне новине

ма лаанаава пратња арсена аттвнаљреви-

а љета сар ар рони

гсвост и елан

ЗАПИСИ О ПЕСМАМА РАДОМИРА АНДРИБА

Још у мени пева бич сетан претећи Маадим певачима сопствене баладе „Вечерњи крчаг"

ШТУРИ БИОГРАФСКИ подаци кажу: Радомир Андрић, писац двеју збирки песама, „Сунце у“ воденици“ пи „Вечерњи крчаг“, рођен је 3. марта 1944. године у Љубањама код Титовог Ужица. Студент је Филолошког факултета у Београду, а стихове је објављивао по бројним листовима и часописима диљем СФРЈ. Од наших масовних књижевних награда успео је да добије само награду „Араинац“ за 1969. годину.

Но и да није те награде, која долази као нека врста јавног признања за оно што је обично далеко јавним критеријима вредновања, Андрић припада фамилији пес ника за које поезија није ствар хлеба и ствар хијерархијскот успона и по лепој, високој вери, чистоти и рељефу његових сли= ка, достојна је општије пажње и преданости. Прво, што ми се чини. да треба нагла»

сити, а .што је сумарна,фиксација одре»..-

Бених импресија над збиркама Радомира

Андрића, то је: његова поезија садржи јед-.. |.

| | | |

но осећање унутарње безазлености, сјаја који долази изнутра, осећање које има чо век развијеног унутарњег живота и разигране имагинације и који осећа и зна трошност спољних дата пред ројевима слика и успомена које се обнављају у унутрашњем свету песника:

Не скупљам снагу да се браним Ту где је мир бескрајно благ.

У стрепњи да снагом не. расаним Чело везано за родни праг.

Ко прве ноћи када угледах То моћно небо изнад ливада У златном фењеру. како пламти

Осетих срећан да ништа. више Мој ум не памти | Осим светлости којој припада

(„Вечерњи жрчаг")

прочитају, такве Нос ма опоменом да постоји је Нера Њива, "нека и безазлена зона душевности у човеку, коју не могу нарушити суровости и бруталне магме стихије ни. ти било који спрегови околности изван унутарњих линија одолевања и пи Кад год сам читао поезију Злрмнра Андрића пред очи су ми увек искрсава: ла: питома поља детињства, чисти продаван џи, тиколски путељци, Па А а Ро При

јесен јени:у јутарњу, Неша словенски медавхолинно И радосно у исти мах, испуњено осећање „лаке френезије од постојања. ј : Има, међутим, та поезија и своје ду ље. слојеве и спратове и није само у, ре гистру инфантилне благости ОД постојања и буђења. Главну, централну улогу у томе понешто усплахиреном путовању > стварне и нестварне просторе игра ж интуиције. у Андрићевим песмама „куљају воде биље у „маузо дејл су кошнице пуне меда“, „са нанло "расте млаз кише и „ни за тренутак ни јење се не 2 Ма ен слике у којима се МОДИ а ме зрака“ и „пљушти жито, зре 4 лег О слике а ике. Витализам А! , претапају 5 трепетљивости над све

покрета и ем 1 | том сензуалност специјалне врсте, кој Б обујима мишљено и живљено и осећа пр

у љеног и живљеног сенак трошности миш све а ухваћено У песничке мреже овог

песника. Оне певају „чарног точка СРЕ тање“, „веселе траве“, стања кад „жив, јеч пре звери“, „двојнике,

У Џ ге реч прекипи“, „ара ако се сме

ј . ма“ и, рашћење „каменог АО 1 рећи, иза "свих песникових покрета осећа

'се константна асоцијативна сааа А а. ја плахо грлби сензације из сп МЕ бо. света, одмеравајући своју моћ према, татству живота и његових облика. _

На. површини благост, меланхолија сл9веноких пејзажа, детињска отворени ки чуђење („Песници су чуђење у свету , ал; које се лушом плаћа) а у средишту нешто мукло, скоро претеће: човек би рекао ла та поезија жули за романтичним бунама и успонима раније наше поезије, али и за

Кад се пажљиво

кроз'

стишава“.. Јарке, златом .

РАДОМИР АНАРИЋ

тихим, чистим тоновима кантилене која сажима озареност и доброту.

Док „Океан неопеван хучи“, у ритму Вите Марковића, и са нечим од његове космотворне визије, дотле се сетни кораци давних запамћених шетњи _ ближе кристалној лепоти Ранчковићевих бистрина и мелодијској пуноћи поезије Љубомира Симовића. Маколико Андрић певао о утварама, тамним јазбинама и њиховој сакривеној снази, о томе да смо саздани од варки, о томе да историја није узимала снове, али је вернике сна стављала у окове, мислим да је његова снага првенствено у доживљају тих бистрина, богатства животних облика, да се иза опорог прекривача буне, опорости и пркоса гнезли у његовим песмама једно детињско, незлобиво, чаровито осећање света које имају од живота изубијане, осетљиве душе. Андрићева поезија је у ствари онај тренутак из песме о Белој цркви кад у тренутку ВИДИМО „словенске лугове у ловчевој труби како расту у звук“.

На крају, треба рећи и то да Андрићу предстоји напоран и упоран рад ка до вршености сопствених слика, ка њиховом сажимању ни усредсребењу у правцу система. Београдска боемија, којој дугујемо

| „изврсне. примерке хумора, слободне игре | ауха и усмењачке инвенције, зна да бу„де опасно привлачна. Она, и најснажније,

одвлачи „од века“ ка „тренутку“, од трајног ка тренутном и варљивом. Проблесци обећања која даје ова поезија захтевају брижну строгост, а преданост њеном сутра даје право и на упозорења: да се не понови обичај да је прва збирка домаћег младог песника и најбоља. збирка. Рефлексивна снага људи се развија у дијалогу. Изражајност песника и у студијама бољих и проблемскијих писаца. То Андрић зна, но треба истрајати у знању.

Мирослав Егерић

" КРОЗ: ИСКОНСКЕ ПОРУКЕ и ПОУКЕ ЈЕЗИКА.

ОДА ПРВИХ СТИХОВА до: прве збирке,

„Сунце у воденици" (1967), Радомир.

Андрић преваљује опори и опојни пут род нога језика, његове притајене мелодије. Осећајући потребу за лирским казивањем песник жели да плодови тога · казивања, настали из укрштаја његовог бића са бићем говора, дозревају као јабука запретена у пшеницу, као дуња на полици у скромном дому. То је основна поставка његове поетике. А мотиви из животне свакодневице, исконска симболика родитељског дома и двоструки рефлекс родитеља у чеду, то људско тројство, као и снажно осећање родног предела подстичу и упућују његово певање. Речи се усаглашавају вођене час снажнијом, час тишом ме лодијом. Час откуцајима срца, час тишином између откуцаја. · : Његове песме јесу својеврсни записи, мада су то постале тек накнадно, када су отиснуте на папир. Односно, онда када је песник, који је њих у тој мери носио у себи да их је могао изговарати у свако доба дана одлучио да одели и. препусти властитој судбини. То је био поче. так. После опевања кошуље коју је мајчино срце изаткало од свитања, и сунца које је за казну због опаке суше бачено на воденични камен, мотива из своје прве збирке, песник лагано превазилази пасто-

ралну атмосферу и мотиве условљене опљо

сесијом рођења. Њега све више занима оно што је рођењем схваћеним као удес наслеђено, као и оно што се живљењем стиче.

Дан, који песник доживљава као било

живота и вечни ритам, бива испуњен новим садржинама. Његов лирски говор тежи сложенијој симболици и метафорици, прожима се медитативним нитима. Укратко: иде ка облицима лирске градње који носе апстрактнија значења. Но, и поред тога што његов млади дан постепено по-

стаје све старији, општа интонација нове ; "збирке (Вечерњи крчаг", 1969) и на,

даље је пантенстичка. То се осећа већ у

стиховима уводне песме која је и наслов

„на. У њој 'налазимо пантеистичко опевање животне светлости и светлости ума. ко: јом је дух настао. Ту откривамо једну од: спона које спајају ову и претходну збир“ ку. Такође, мотив пријатељства, један Од

ИЦЕИ Бе Буна ___иинш и __н па па ни Пи лнне ни и

мотива који се поново јављају, указује нам на још једну поетичку поставку. — Лирски осмишљен појам пријатељ 4 ји се протеже и на бића и на ства-

| ри, 'нараста до пантеистичког принципа,

блискости (прирођености), Тиме је заок-,

·" Ваља посебно указати на драгоцено

| проширивање „и заокругљавање ранијих мотива које је очигледно у знатном броју

песама окупљених у овој књизи. Било да је реч о зрелијем третману или плодоносном настављању (као што је-то случај са

· песмама „Сликеграсту“:из прве и песмом „Веселатрава" из друге збирке), | резултати су изузетно 'занимљиви представљају својеврстан лирски кон-

јер

тррашшинците Паша маг Једна. сенка, једно. вечерње затамњење,

које указује да сазревање песниковог саз-

нања света није без суморних. тонова, открива се у последњем циклусу „Вечерњег крчага". Песникова визија је са-

да локализована на такозване социјалне

"мотиве. Торчина суше имуже, горчина

природе и њених дарова, прераста у сту-

ден свакодневних околности човековог по_ стојања.

Дубоко свестан те студени, песник се

У најновијим, објављеним и необјављеним

песмама, упутио у трагање за трајним и

свевременим. Својом опором молитвом ов "диже глас ка толико прокаженој, потвр-

Ђиваној и оспораваној мудрости као богатству у коме се хармонично стиче бит негдањих и потоњих. Пут до ње, разумљиво, води кроз исконске поруке и поуке језика. к

Срба Игњатовић

ВЕРНИК ПЕСМЕ

РАДОМИР АНДРИЋ је верник песме. Песма је његов ваздух. Песма је за њега „чарног точка окретање“. Она је његов дрхтај „осветљен лампом снега испод смртно рањеног Пушкина", Она је његова храброст које се плаши. Она је његова радост ми његова несрећа. Песма је његов ум који памти само светлост којој припада. „Песма је заиста нешто земаљско!" супротно Шелију могао би узвикнути Радомир Андрић. Та везаност за земљу нистовремено је везаност за вечерњу звезду. Вечерњи крчаг и јесте синоним песме. Песник и вечерњи крчаг приређују једно другом и радост и бол. Песник и вечерњи крчаг се пију. Без тог узајамног односа не би било ни песме ни Радомира Андрића. Хоћу рећи да без вечерњег крчата Радомир Андрић не би имао никакве потребе за дисањем.

Андрићев однос према животу — то је однос песника. Као што. би други записао белешку са пута, написао писмо пријатељу, окренуо страну дневника, тако ће Андрић реаговати песмом. Она је апсолутна резонанца. Он је пише у возу да не би сишла с-неким путником, крај реке; да. не би отпловила са неким жубором, у паузи позоришне представе, на углу улице, на конференцији — да не би пројурио светлосни тренутак; он хартију и оловку држи под узглављђем и у кришкама ноћи спасава снове, Мало је песника којима је поезија свеприсутна тема, па и у оном смислу у коме говорити ш о најобичнијим стварима значи говорити као песник. ·

Иако је његова поезија ипспирисана ' животом а његов живот незамислив ·0(6ез поезије, Андрић не ве рује у њену дневну, практичну, акциону моћ. Он би радије напустио корак са историјом, немилосно реалном, него верника сна ставио у окове. Сама чињеница да мотиве налази у дневним или лектирским доживљајима не претпоставља свођење песме на њих. Рекао бих да ћемо упасти у заблуде ако идемо и на известан уски паралелизам. Снага Андрићевог виђења је у томе што, иако чулно подстакнуто, иде до вечерње звезде и отуд сјаји свим људима и временима. Такве су песме „Здравица", „Отац слави седамдесети рођендан“, „Звонила си још одзвањаш", а поготово изванредна „Молитва" и „Вечерњи крчаг“, који се уздиже и до свеопштег значења. |

Милош Петровић

+

Радомир Андрић

ружено и читаво једно мало схватање ег- » : Кел ша и " зистенције, додуше доста упрошћено. || | |

понобо

АМБИС

Прворовену „дечиц До мрачног амбис!

врач одреди да одведемо

Црњи час од тога да не дочекамо И лице бота зла да не сагледамо

Тешко нама ако се бог не засити Прворођених жртви више немамо

Родитељске руке већ нам оковане Мичим их огрејати ни отопити лед

Ни миловати ни родити нећемо До кућа и жена пута нам још нема

Са знацима повратка од немогућег У нама се већи амбис отворио

ОДБРАНА

"Похитали штитом заклоњени

У вечит прах праг да нам претворе

Превремено У ноћи остарели Заувек испред капија стојимо

Премало нас За трпезу силника. Многе нам кости оружје последње

Гладни не моту јести без ране Једна у грлу кост ће им остати

ПЕЧУРКЕ .

Наше мајке још из шуме нема Ни печурки на столу нам нема.

Вероватно су биле отровне И отровом су јој ум појеле

Њена је самоћа сва у нама Од јутра до јутра разапета

Ко ће нам сада брата. родити Кроз шумски прозор стално гледамо

Пањева коло унутра игра Мајчина корпа усред те. кола

Наше мајке још из шуме нема Ал њем глас већ до нас допире

У мрак сам само за час отишла

У мраку само печурке ничу

СЛУГЕ ГОВОРЕ Ри О МРТВОМ ГОСПОДАРУ , о => СВЕ НАЈБОЉЕ

Без свог господара заиста смо тужни Добар је био бољег нисмо имали

Господском руком никад нас не повреди Волео је сами себе да шибамо

Испод плодних поља у јауку давном Уста су му премудра похвале пуна

Најхрабрији до смрти за њим су ишли Највгрније у даљ други је повео

Сторуки мрак у наручју га држи А земни ветар у костуру му свира

Проклети да смо што га не ислратисмо Заслуге су му од нашег бола веће

Такоог господара нећемо имати Нека му је лака земља на којој смо

ЛУЧ

Распламсаних крила полете Врач му осмехом Узе лет

У родитељском уму оста За родне висине Беспутан.

Нема против кога ни 3600: чега И живом и мртвом Лепо му би

СТРЕЛА

Кад нам је прса пробила У мраж смо заједно пали

Зеленим врхом израсла Весело у зраку зуји

На гранама јој отровним Големо гнездо видимо

У њему звезда прастара Крваво јаје спустила

Док у заседи лежимо Висином пролеће лети

КЕЛТИ ПОНОВО

Ни кост од кости не оста

__Ни да се препознамо ми

Земљица „нас изједначи У смеху мржње и

Ми би се сулуди клали Ал рука нам на путу бди

На бедему округло; броа Развигор гору сли

С младом смо ватром Где лист и змија сми

(Стихови из неодапљене

чапокон

збирке „Келти поново")

КЊИЖЕВНЕНОВАНЕ 7