Књижевне новине
Десанка Максимовић
је тладан
ЗЕМЉА ЈЕ СВУГДЕ ИСТА ·
Хвала ти што си и овог пута,
и мртав,
на нашу земљу присто. Она је свугде,
и у Калуги и у Подмосковљу, тешка и љута;
да смо те спустили у њу
и на Девичјем гробљу,
било би ти исто.
Подземље је свугде неподмитљиво
и чисто
и тихо као под Кремљом,
мирно ћеш спавати и под нашом земљом Хвала ти што си и мртав а. ; на њу присто. ј
Земља је свугде иста,
свугде натопљена сузама ' и сољу, За ии света као она на којој је Ростов. свугде нас нестрпљиво чека |
и под Звездаром
и у Подмосковљу.
Хвала ти што си и мртав
у нашој земљи осто.
СВЕ ЈЕ ПО СТАРОМ .
У соби нашој све је по старом, пуно књига и слика,
само што их нема насред пода, опет и дан и ноћ зову телефони. и опет понека слутња
као ухода
у стопу ме гони.
И сад се багремова грана октобарска уз наш прозор тиска,
одблескујући на миољском сунцу _ као бојарска М | огрлица из доба Годунових
и опет пред вече свака ствар у соби
о непоправимом нечему слови.
И сад ми се понекад чини да ме, како си био свико, молиш чаја да ти додам; али кад отворим врата,
у соби нема никог,
само као сунчев одблесак негде на зиду спазим
твој осмех тих и благородан.
СВОД НЕБЕСКИ ЈЕ ХЛАДАН
Ноћ је.
Спуштам се низ брзак бода,
а немам сплава,
немам весала,
немам бакље.
Свод небески је хладан
и стаклен.
ОД страха и јада вичем оне
у земљи што су,
вичем оне у васиони.
За мојим криком се осврћу вуци, али ме не гоне, мако немам ничега у руци. Од гласа мога је ућутала. злослута сова са зида, пресекао се отров у гуји, и заледила јунска трава, сјатили се пољем гаврани: обрадовани = и у срцу радосног пролазника угинули славуји.
МЉИЖЕЕНЕНОВИНЕ 6
«
. (
Срод неб ески | АФРИЧКЕ ВРАНЕ
. ..„- ПРОЗА. „КЊИЖЕВНИХ. НОВИНА“
ЗА ПАР КРИЛА ЋЕЛАВЕ
'
Воја: Чолановић
· МОРАМО СЕ ОБЕЗБЕДИТИ, гануто мрмља Луткица, прила-
зећи, јопг под пелерином, пуњеној креји, која, раширених крила, лежи на гнезду насађеном поврх високе тегле. Пут као пут, може да потраје. Онда опрезно скида птицу и гнездо са провидне посуде, и на хрпу лешника у тегли изручује садржину тек отворене лименке: усољени бадем, кикирики, мнаијски орах. Тај кратковечни бук од кликера мора да ју је само на магновење одобровољио. Јер, ево, одмахује главом. . |
М-а-а-0. аи“ '
Остају бар јоти четири прста. Миа
Али, ти си сваштојед, ваљда се досећа, и, збацивши пелерину, почиње да њушка унаоколо; проналази сапун из спаваћих кола, и убацује га у теглу. Стојим ти добра, ово ћеш пре или после са задовољством смазати. Еп раззап. Поново се уозбиљује, личи на оквир без слике. „Господине Азбукићу"! и | ТРАЧАНИ.
Старац не даје од себе гласа, и Луткица. жури у ходник, куца на његова застакљена врата. „Господине, имајте разумевања. Само што нисмо кренули. У питању је залиха".
„Моја је мајка била пеглерка", вели Азбукић не мичући са кухињске столице испод плакатског портрета Ернеста Че Геваре. Обрастао у сребрнасту длаку, и он на тлави има беретку, али избледелу, претесну и на два-три места продрту. У нејасном предосећању, његове беоњаче, мутне као непречишћени шећер из француских колонија, одупиру се, папасти још издалека. „Шта је кифла и бела кафа, ми то богме нисмо знали". |
„Ако вам кажем да би једна шака жира спасла ствар“, грца Луткица, да ли бисте се сажалили2" |
ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ
Азбукић нотом довлачи пљуваоницу. Прека румен са његових јагодица најављује напад кашља, и Луткица му из стврданутих прстију краде незапаљену АУАу: ОДНОСИ је скоро трком у своју собу, где је, куцкањем о ивицу тегле, празни у оставу за мртву птицу; па је, са истом брзином, враћа, и ћушка у руку заџењеном добротвору: кога, затим, дарива, пољупцем. Где сте, пријатељу Нема вас ни на Калемегдану ни у читуљама! А већ следећег минута, намешта креју са гнездом на провидни ваљак безмало до врха испуњен провијантом.
У буџаку проналази ону испражњену. лименку; маказицама буши данце, и кроз рупицу провлачи канап на чијем је завршетку претходно направила чвор; други крај везује за љубичасто пребојену гвоздену папучицу, више које, место главе шиваће машине, чучи креја орна за дуг лет. Луткипа сад двапут кратко дува у кутију. „Десет, девет, осам... Саттшиз рапаатиз, чујеш. ли. ме Да ли ме добро чујеш2" Држећи аименку испред уста, она лагано напредује „према сутеренском прозору. „Јесте да има решетке, али га нећемо отварати", каже. „Да нас какав силепија не напрска. противпожарном сапуницом. Као господина Азбукића".
Следи (преко етера): сасвим чулно. цмок-цмок. Упућено, вероватно, креји. Или, можда, не толико њој колико птици као начину на који се једно јаје претвара у друга јаја. „Видљивост средња“, говори ЛАуткица у кутију од кикирикија. „Ветар, доста слаб,.дува.из правца Пољопривредне апотеке. Уз то, промиче нешто као телевизијски снег". Она се сад гнезди у седишту, са чијег наслона висе прикупани хозентрегери. „Што да трњезгамо кад и сви други путују2г! Малочас сам видела једног клинца како се пентра уз путоказ на коме: пише ПАНЧЕВО". Луткица ваљда нема много уважавања. за: свет који спава на-поду да не-би могао пасти са кревета, „Онда, да се винемо, хм2"
Дрхтавим прстима. препипава свој мушки подшишани потиљак. Хуља, истискује кроз зубе; Баш је морао да ме унакаради. · „Мезимице", додаје снисходљиво у лименку,
_„ми бисмо, наравно, могли одмах узлетети,' али, да будем
искрена, нешто се троумим. Да ли да доведем косу у ред пре него што кренемо, или кад се вратимо, или :да то уопште баталим2". о ро а ари туђи
Ако је судити према модрикастом блеску испод њених састављених обрва, Луткица је изабрала“једно од два решења која не ремете. полазак. Али, опуштени крајеви њених усана као да се и даље вајкају. на Земљину тежу. Неки Баво не да навише: можда, камен у ти. ;
Ипак. је све у реду... ~ Ј
Тек малчице погрбљена у свом окрилаћеном седалу ·(колнко да одоли хуку2), она сад дигнуте браде шкиљи У
даљину. Са таквом - опуштеном -напрегнутошћу “не ишче-
% '
_ није војничко масло. Мора
(Одломак из романа _„Телохранитељ“)“ |
: тачкују се први подаци о густини електрана дада Меркураво ном саставу Јупитерове атмосфере ћа само дух; срце нимагнетног поља: јер, тај свраб осема се дуткицу, чак и када. Човек би се могао опкладити да ве памћење. Као кад доживи умучад, и кад јој Ре ел ике опога што швајцарски сир, још увек с: ета цајвероватније, каквих Од Не У оса Мом азбијених таласа, или ис сурових пржина са омајом од Р Бинбуве ОА полинских деоница ничије земље обраслих У ва кактеја. Она је једно са свемиром (излајава се а феу лубудни профил), а не тек пуко, самотно ја, нелужни 67" аку власт . И с гјапдапив«, нарушава тишину Луткица. „ЧУ. гетт ди ме2... Говори Ута!... Оно стадо оваца, као што ЈЕ АЕ ава у снегу. Батрга ногама по ваздувидиш, још увек цркава у снегу - Не. све ху, и бори се за лах. Похушај да их _пребројиш. 4. само узорак. Па ћемо множити. Моја је процена шест 5 љада". Опда наставља шапатом у лименку, која ће, кг тумско ђубре овога света, надживети све друго алуминију : ако то египатске пирамиде: „иТресеци ме где сам најтања г да су у близини нешто испро“ бавали". Она се изненада усправља у летелици, и је. „Неко лупа". Креће ка вратима; узалуд — јер је хо трегери силовито враћају у седиште. ке | Рренутак касније, уводи У собу ОРО про а момка, са великим зулуфима и лицем подоулим или од Пи привњаче или од неспокоја једне генерапије која не 3 тачно шта хоће, али која то хоће одмах. „Једва сам те прона“ шао", каже набирајући нос, и осврћући се унаоколо као са „Што „не палиш светло": зе сунце". пе неће лако заћи", каже гост. „Док се из ком шилука не пресели Амбасада“. Раскопчавши капу! од камиље длаке, он прилази“ прозору, и прстом склања твету гасту завесу од натрулог рипса, услед чега му неон Мај 5 трине са зидним новинама без потребе озарује лице. Ек човека у подједнакој мери разочараног " при НИ 5 и будућношћу. „зони јак мирис", утврђује. „Лак за нокте | ћепак", вели Луткица. 1
Те гле", чуди се дошљак (не баш претерано). летећој столици, коју је очигледно тек сад приметио. „Браћа Рајт“. Затим куца у крило, и оно прописно одзвања. „Блерио“.
„Дело Азбукићевог пашенога Тадије, лимара-аматера, остварено уз моју помоћ, и по мом нацрту. Ово потоње, ЛАоткица не саопштава са одговарајућом стваралачком над“ меношћу, као неко убеђен да је већ обезбедио место у ис-. торији ваздухопловства. „Од два проваљена лавора, канте за отпатке, покшира, аустроутарског глобуса и најобичнијег сулундара." 1
„Па, вреди ли чему2" | |
„Пробајте сами. Језди глатко, без и најмањег дрмуса“ ња; оловка на њему може да'дуби. Једино што не узлеће, баш отпрве, па увек малко заостанем". Она показује брадом према пуњеној птици. ЈА ни те мане: не би било кад би столица имала штупље ноте кроз које би струјао ваздух . из плућа". : . а
„Х-м, Адањина' креја", каже Рмпалија са уздахом препознавања. „На толикој храни! Сад кад јој не треба. А онда си дозволила да скапа од глади2!" :
„Лоте сте обавештени, господине“, негодује Луткица. „Била је то редња, сви у граду знају: заразно запаљење јетре". Е А а не чепркамо по ономе што је минуло", предлаже гост, који је управо заљуљао на вешалици јутани мушки комбинезон са капуљачом окачен о таваничну греду. Није сасвим јасно да ли ће тих неколико часака посвећених разгледању чудне одеће (а, варочито, ногавица, допола покривених белим перјем) у њему подбости сладокусца омаловажавања. „Ово ти је опрема2"
„Тачно", поново: се раскрављује Луткица. И пали светло. „За дуге, заморне летове. Само, што још није готова. Можда ће вас занимати како то правим.“ И не чекајући на пристанак, спремна, ваљда, да свако пријатељство чак, свом малом, безнадежно развашареном складишту кри и перја: од чапљи, препелица, дроздова, вуга, прдаваца, | дропљи, тетреба, чворака, врана, сврака, совуљага, рода, црвендаћа. У алватним панталонама, и струка налик на пешчани сат, Луткица се отуд враћа са кутијом за женске шешире. Из ње вади једно. бело перо, бадрљицом га замаче у лепак, а овпда врх цевчице удева у усмину од јуте. Посао дозлабота пипав, објашњава, али сврсисходан. Ногавице ђе бити беле. Груди, леђа и рукаве облепила би прним перјем (сетимо се гала-одела из времена Луја ХУТП), а грудни уметак и капуљачу — црвеним. „Како би било да се у том руху појавим на .тодишњој скутттини Друштва књиговођа Србије", размишља наглас. „Мислили би сигуоно да сам луда“. 0. , |
Подбули грмаљ, који се обрео крај оне хрпе пернатих удова, диже сад са два прста крило неког лешинара; судећи према начину на који разгледа мртво помагало, тај не би прстом мрднуо кад би чуо да је помахнитала гомила на јавном месту спалила Лилијенталово дело Птичји лет као основа вештине летења. „Слушај, Луткице", почиње он, „мене се савршено не тиче..." ман 5 овде никакве Луткице", прекида га она. „Ја сам
„У реду, нека си и Ута", пристаје њен сабеседник, и испушта крило, које се при паду склапа. „Хоћу да кажем да је сав тај крш од тврде и меке грађе твоја лична ствар, у коју не желим да се мешам. Ја сам овамо дошао, погаћЂаш ли зашто2" Он се (вероватно, од. значаја свог послања) костреши као ждралово перо, са 650 исперака и 800.000, ресица. „Прво, да се извиним што сам ти на рођендан растерао госте... мада и сад тврдим да сам испао свиња само онолико колико сам морао, не и колико сам могао. И, друго, да те, у Марково име, позовем кући. Твој муж. није Шива: нема десет руку да би изишао на крај и са пеленама, и са припремањем хране. А беба непрекидно дречи, добила је прекјуче пупчану килу."
„Чекајте, чекајте", раскорачује се Луткица са кутијом за шешире у наручју, и перје под њеним носом у олговор двапут отпрхује. „То ће бити неки гадан неспоразум. Помињете мој рођендан 2" . ,
„Деветнаести октобар", каже Рмпалнја. Уз. једно отегнуто тишти тишини, он прави рукама челни круг, који целом путањом прали очима. ЈЏШто ваљда треба: да јЕ претпразнични ватромет над Београдом. „Освести се.
„На жалост, двадесет и девети фебруар", вели Луткица односећи перје у буџак. „Због те околности, последњт: рођендан имала сам прилику да прославим пре три године, а до првог следећег — требаће још да се причека". Она одсутно претура по птичјем разбојишту. „Да чујем даље", довикује оданде. „Кажете муж, свиња, педене> Удавала
и утовором октрошше, она лагано полази ка запећку; Ка а
се никада нисам, стипајем околности; шта су деца, ни то
појма немам. С друге стране, радо ћу лећи са мушкарцем. Девичанство изазива рак. Ех, мој дражесни посетиоче", додаје преиначеним гласом, „ви сигурно и не сањате шта бих ја сад дала за пар крила једне ћелаве афричке вране!" „Ауткице", опрезно јој се обраћа гост. „Ута. Дођи малко овамо, под лампу." ан | | Она му иде у сусрет на начин који одаје малолетпичко поверење, са лицем какво је морала имати пре него што су је отац им мајка зачели. На њеној умусаној блузи боје авокада, тачно тамо где су брадавице, шире се две влажне тамнозелене мрље. „Прокишњаваш", вели људе скара без увијања, и показује на Луткичино попрсје. „Шта мислиш зашто“ 07 (__Ауткица обара лево око,'и њиме осматра сопствене труди, дох десним и даље нетремицетледа свог саговорника. „Не знам", каже, „можда ме је на том путовању помокрио тетреб." Онла враћа лево око у првобитни положај. „Или толуб мира Док смо пролазили поред Палате Уједињених нација нит у и 7. +
АЗУИУ
ара ЕП та парни аса ртивриртасљи ни те рат пратња танка