Књижевне новине

КРИТИКА

ЛУЧАНО МОРАНДИНИ

РЕЧ И САДРЖАЈ

Петар Бошковски: „ПОСТЕЉА ОД ТРЊА“, „Мисла“, Скопље, 1970.

ЗА ОВУ КЊИГУ македонски песник Петар Бошковски (рођен 1936) добио је на струшким вечерима поезије награду за збирку песама објављену на македонском језику у току 1970. године. У овом двојезичном издању песме Петра Бошковског на српскохрватски језик превео је познати македонски књижевни критичар Слободан Мицковић. О његовом сложеном преводилачком раду, о раду на превођењу сонета, овде неће бити говора. Цитати у овом тексту су, наравно, из Мицковићева превода. што у суштини не би требало да утиче на уопштенија запажања о овим изванредним песмама.

„Постеља од трња“ садржи двадесет и осам сонета, тематски подељених у четири циклуса са насловима: „Збитија“, „Виђења“, „Левента“ и „Јава мртвих“. Сваки циклус садржи по седам сонета у којима је реч основни део класичне песме, Свака реч која би се осамосталила из круга друтих речи као носилац засебности, била би песнички непримењива. У поезији имају вредност само оне речи које је песник спутао, обуздао, умањио, одузео им њихов експлозивни карактер, свео их на сталну и умерену службу другим речима, обавезао их на јединство у своме језику. Тај осе-

„гћај функционалности речи Бошковски не"тује са посебним даром. Његови сонети зато имају сву ону озбиљност која се веже за познавање песничке форме и заната.

Песник има и друге могућности да приступи обуздавању језика у интересу песничке целине. Те могућности су, између осталога, оне које је Бошковски применио у садржају својих песама. Сваки од његових сонета садржи по неку далеку причу, мит или изреку из писане, или усмене, народне предаје. Као да нам песник хоће да каже да он речи није стварао, већ су оне саставни делови распаднутих бајки, митова, изрека, клетви у које се оне више не могу вратити. Народно наслеђе, а не литерарно, овде је осетно служило као „материјал“, „употребљен“ и употребљив да би се створио утисак о компактности Песничке инспирације. Вештом игром појмова и слика скоро угашених У нашој модерној свести песник дочарава. влада» јући, ирационални хаос нашега века.

Хаос се не може изразити простим хаосом речи. У песмама Бошковског налази“ мо одсеве предаја о мртвима смешане са библијским и апокрифним веровањима (задушнице, разговор са мртвима, даривање мртвих), приче из народне приповедачке прозе (о цару Трајану, о змајевима, о џиновима, левентима, о лукавим сељацима и

" цару), мотиве из епске народне поезије (грађење куле), мотиве из предаја о 32" падноевропским тортурама (вештице, збор Бавола, врзино коло), народне тужбалице, клетве, а говори се о прагреху, о аветима, неманима, људском телу као мешини, о мртвим шакалима у чијој се утроби крије жива ћелија. |

Хаос је неизмеран. „Закон о мирном кретању је скрхан“. „Цвет, ждере месо. „Облизује масне зубе“. У „једном сонету из циклуса „јава мртвих, „мртве хвата чежња за породом. Орач који је надмул. рио цара лута земљом бирајући дрво на коме ће бити обешен. Свет сам на себе диже вику. Човек ненасит је изврнут у паклу као врећа. Победници неће постати богатији нити ће им хумка постати позната. Бесмртну воду држе аждаје, змајеви, ју. де. Мртвима, којима бог опрости, ми не ћемо опростити. Песник одлази по мртве, живи са мртвима, разговара са умрлим другом. Када једемо и пијемо за, АуШТУ Мр вих „смрт нас најмање МИ · Људск у оку, коме је певао У сонету „Тежина „У кати, благо, туч, свет, нису права мера. Али кад човек умре „доста ће бити грумен земље трошан“.

Бошковски покушава да „меру свих ствари“ нађе на слабашној и пропадљивој страни. На страни човека. Он често воли да. набраја предмете, биљке, животиње, ак“ ције, обичаје, као носиоце супротних при“ ролних обележја. На пример, пвет месо у: у ср као'обележје суровости природе и с: покрет као обележје природне хар“ мог 2. Песник се често позива на позитивне законе кретања у природи, на неминов. ну суровост у природи и на одрживост жи-“

пе имена о -—______________

вота по сваку цену. Има сонета, као онај под насловом „Прича о змају“, у коме су елементи народне приче носиоци супстанцијалне преобразбе у трансцендентално. Душа је змаја, која лежи у срцу нераста (односно, у српу је соко, у соколу јаје, у јајету лешник, у лешнику црв) симбол супстанције. Песник каже да прича има таквог јунака који ће згазити црва и пита се да ли ће се наћи јунаци за оне „чија душа змаја крије“. Оличење силе и страха. сад више није у предметима и бићима супстанцијалног већ у „души“. Тај пажње вредан обрт, карактеристичан, али не и наметљив, највећа је одлика ове поезије.

Као што смо истакли, песник на једном месту каже да су нарушени закони мирног кретања, а на другом да нас овај век „посвуд хваљен — глади маљем“. Али, песник нас нигде не позива да се вратимо мртвима као завештању новога века. Он сам о томе најбоље говори стиховима: „Ко у живот зивље мртве тај живи кроз мртво време“. Бошковски о своме веку не пева ни тужно ни весело, нити га осуђује нити слави, нити је њиме усхићен нити огорчен. Он не пева патетично, а не припада ни онима који ће све преврнути у бурлеску. Он, једноставно, као да разуме своје доба више од других и труди се да буде песник свога времена. Онај ко сматра поезију богатим манифестовањем људскога духа наћи ће у песмама Бошковског све оно најбоље што може да нађе у данашњој песничкој ситуацији,

Остоја Кисић

окус ЗЕМЉЕ И ВЈЕРНОСТ ОТПОРУ

Лучано Морандини: „НЕРИЈЕШЕНА МОЛБА“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1970.

САУШАОЦИ тршћанског студија талијанске радио-телевизије имају често прилику слушати о културним п књижевним приликама у сусједној Југославији. Слушаоци Радио-Љљубљане, са своје стране, често су информирани о књижевним новостима у Италији: Једни и други, с ове и с оне стране границе, слушају заправо критичке приказе талијанског пјесника Лучана Морандинија, који већ дуго година, на тај начин, успоставља мост сурадње У „малограничном промету" културних добара.

У априлу ове године Морандини је прелстављао талијанско пјесништво на Сарајевским данима поезије, а крајем октобра поново се нашао међу нама заслугом сарајевског издавачког предузећа „Веселин Маслеша", које је објавило његову збирку пјесама „Неријешена молба" у одличвом пријеводу Разије Сарајлић. Ова невелика књига, чије је објављивање издавач поздравио „не само као акт пријатељства према једном пјеснику, већ и као нову потребу врло плодне културне сарадње наших двију сусједних земаља", открива нам осебујни глас једног заиста ангажиратог пјесника, припадника тенерације оних „чија се пјесма двоумила између пјесме и крика" у вријеме ратно-поратном, кала је и поезији било најтеже.

Лучано Морандини рођен је 1928. у мјесту Сан Борђо ди Ногаро крај Удина, гдје живи и ради данас као професор књижевности на Високој економској школи. Учесник Покрета отпора, партизан у Фурланији, Морандини је теми партизанског рата и идеалима антифашистичке борбе остао вјеран и у својој поезији. У једном разговору на сарајевстим Данима поезије рекао је: „Држао сам много говора, био сам и остао марксиста који не жели да се изолује од политичког живота своје земље, али сам се трудио да увијек останем оно што сам — не политичар већ пјесник, чак и у оним случајевима кад је требало оптужити површност, култ бизниса, корупцију, дволичност, љубав према тихом граћанском начину живота, кукавичлук, ријечју све оно што живот своди на оружје и подршку лажи и неправде".

Прву своју књигу Тегта Ф'атоге (Земља Љубави) Морандини је објавио 1952. За њом слиједи: по аШагсо де; топи (Све до свода брда, 1956); П ргег2о (Цијена, 1961) и Ерззоја Тлеуаза (Неријешена молба, 1969). Као пјесник, он у првом

реду значи ангажирану, строгу и несебичну вјерност поезији. Између треће његове збирке и најновије (седам тодина разлике) не стоји потпуна тишина. Знао сам да у меЂувремену пише у тишини и, наравно, питао сам се, питали смо се, какав ће од: говор Морандини пружити дубокој кризи нашег времена. Одговор налази се у збирци која је пред нама и која обухваћа пјесме које су настале управо између 1962. и 1969. године. У тим се пјесмама потврБује вјерност првобитном ангажовању (истовремено су оне нови корак напријед у освајању стилских структура): осјећа се живи окус земље (успомене из дјетињства), опорост окомитог и строгог пејзажа Фурланске земље, осјећа се древна тврдоглава приврженост сељачком порије-

| Клу човјекатјесника.

" кле вјерност надама У

Моја је земља колијевка

прашине а крме, кола су вукла споро дане, .

дјетињство има свој смисао

У очима слике. су

обиљежиле стазу:

лице дјевојчице

игру на сељажовом гумну

све има један ток и проналазимо га и изневјерити везу и искоријенити се значи изгубити суштину и

циљ.

Постоји још један „мит“ који дјелује, међутим, у поезији Уучана Морандинија: вјерност идеалима Отпора (ријеч Отпор, на талијанском, не значи само народноок«“ лободилачку, партизанску борбу против фашизма и њемачких А И она ем: блематички одређује борбу за демократи“ ју, за правду, за мир, за социјализам), да-

бољу будућност ч0-

вјека.

Бакомо Скоти

ИЗНАД ФЕЉТОНИСТИЧКОГ НИВОА _

Јован Вулевић: „ПУТЕВИМА и МИСЛИМА“ „Светлост, Крагујевац, 1970.

ПРОВИНЦИЈА као таква умире у густој и свеобухватној мрежи модерне комуни“ кације, Очекивало би се да њено умирање нађе свој књижеван израз у путопису; мећутим, изгледа да и тај „антипровинцијал ни књижевни род умире у нашој = меној литератури, пошто је описао Виља а = Герасима Зелића и Љубе Ненадовића до Јована Дучића... С обзиром на то, знак његовог оживљавања У Вулевићевим путописима делује као неко мало изненађење.

Ако је путопис некада дочаравао дале“ ко и незнано „иностранство , он би данас имао да констатује ишчезавање са ме категорије „иностранства“, која се губи у растућој комуникацији између странаца и земљака. Вулевићев путописни поход Дотиче различите тачке европског иноземства и наше земље: Беч и село Савинац, Лозану и Прешернову Врбу, и тако редом. Али, због карактеристичне брзине савременог саобраћаја, путник све мање зауставља поглед на пропутованом про стору, а све већма на људима с ко јима се среће током путешествија.

Међу њима, Вулевић најчешће налази ствараоце, а међу овима — ликове прошлости: Бранка, Змаја, Песталоција, Пушкина... У његовим очима, многа места јављају се као нека локализа ција времена, управо као докализација протекле повести (Бородино, на пример). У једном лирском пасажу, звоно се оцртава као срећан симбол путопишчеве носталгије за давнином, па и за властитим детињством. .

На махове, када надвиси ту носталгију, Вулевићева мисао успева да докучи континуум времена, опредмећен (између осталог) ми у прашком Карловом мосту који „сједињује прошлост са садашњошћу". Тако се пут између разних тачака простора указује као поход из садашњице У минуло доба. Као здруживање људи не само у простору већ ни у времену.

Описивање овог пута налагало је 27тору да потражи одговарајући пут писања, Он га је пашао на једној линији која, углавном, не напушта раван литературе. Не ретко, та линија води Вулевићеву реч у неки старински лирски тон, разнежен мам свечан, како-кад, али готово увек присан и топао. Она га води и у једну сим> болику у којој се истиче фреквентно 06Аичје часовника као знамење локализованог времена.

жу Вулевићеве симболике и представе, црта лиризма преплиће се са мање изразитом цртом мисли која стреми извесној врсти есеја. Ова. друга одваја Вулевићев путопис од репортаже. Подижући га изнад фељтонистичког нивоа, она му не дозвољава да се спусти испод сред: ње литерарне мере.

У свом неуротичком бежању и зазирању од те мере, многи списатељџи постају болесно претенциозни. Насупрот њима, наш путописац је претерано скроман: он је исувише „задовољан малим“. По свој прилици, он би морао бити амбициознији у погледу књижевне методологије, да би до краја осавременио путописни жанр.

ригушен новинском, филмском и телевизијском репортажом, овај литерарни жанр оживљава тачно у оној мери у којој се осавремењује. :

Радојица Таутовић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

Карољ Ач

| Мудробања

Пре но што сазнаш ко си — ти си нешто друго ил већ м ниси, ти си привиђење

станица пала у коровље дуго напуштен рудник, залудно камење

па јеси ипак јер живот није лек онај ко живи о себи брине тек ко једном умре — стао је занавек а ко застане — осуђен на почек

новом тестером ти поткресуј гране кад легија сена те докопа 7 опојна слика за празничне дане револуционар У свом врту кона

МУДРОВАЊА МУХА

Од ничега си

као и ја

или попут ове песме

и нико ти не може одузет! право да јеси

као и ја сам

овој песми

или мени

ову месму

— чак ни мухоловка.

СТРАХ

Једне је страх а друге — не. Они што се боје још — стоје,

а други. — прах.

РЕАЛИЗАМ

Стварносг ти је чудно биље: кад је береш, сву је сатреш; кад је сечеш, атом — леш. Тек у сну је заснујеш.

СРЕДСТВО ЗА УМИРЕЊЕ

Из часа у час дејство престаје. Јој. Како залечити псећу рану

псећим уједом2>

ИСКУСТВО

Искуство сневесели: кре нод лепом блата. Шљака место злата. Људе зид подели.

Утеха без изгледа:

ос без жалца врућа. Лиз место уједа.

Кров над зидом. Кућа.

ЛАБОРАТОРИЈА

Беле гљиве, машје рилице. Ма подлози слузаве жилице. Сочиво. сведок. И моје лице»

На стаклу увеле биљне нити. Мозак ће ми сазнање смрвити: У то ћу се и ја претворити2

Моје крваво срце се врти белим мроцепом. Јурне. Задрхти. Овај гроб нема врата. Ни смрти.

ЗАКОН

Закон је зато да човек закон чини,

реду да научи клипана свет невини, једном руком са сунцем да се збрати, другом немарно шешир да заклати.

„Да љуби жене строгих усана, пре јела рука да је опрана. Редара на углу у стомак да ритне, и у мролеће да озбиљно одскитне.

БОЈИШ ЛИ СЕ:

Има реч нека. Знана, далека.

Благо се опушта. Нагота мека.

Дете напушта каду. Страх тече. Волим те, кб да баш тад изрече. Кад рече2 Рече. Горд је грудни кош.

Бојиш ли се још»

И укус неки. Опор, сладак. Млад. Снаће ме. Летњи пљусак на: препад. А језик памти. И пати. Блажен. Кб сад пољупцем да је оснажен. Кад то бир Беше. И биће трага.

Бојиш ли се још, драгаг

И облик један. Скулптура, жива. Свуда је видим. Видом ми плива. Клесана стена. Вајана глина.

Под велом дима. Жена једина. Била, јест, биће. Без пролазности.

Бојиш ли се још, драга, старости2

Превео са мађарског Сава Бабић