Књижевне новине
Добрица Ерић
ЗЕЛЕНЕ РЕЧИ КОЈИМА СЕ ЛДЕЧИМ
Јутрос ме најзад опет засенило плаво завичајно злато зеленило.
Зелени чацр, зелени лептири, Зелена причест у пшеничном виру. Зелени мир и зелени немири. Зелсни бикови грме у чаиру.
Зелене птице по свету мричају о зеленилу у мом завичају.
Зелена љубав пчела и латица: зелени мед капље из зеленог саћа. Зелено сунце — небеска матица биљно девичанство пределима враћа.
Зелена девојка зеленкастот тласа буљук зелених оваца напаса.
Збшше се тиха пролећна чудеса: запали земљу варница зелена. Зелени пожари... зелена небеса над зеленилом вода наднесена.
Зелене реке плавима причају о зеленилу у мом завичају.
Зелене очи извора и кућа:
зелена жеђ и зелена глад врећа. Зелени љубавници с крилима сванућа лете над зеленим крошњама дрвећа.
Птице су немоћне да вам препричају све зеленило у мом завичају.
Запех лук зелене дуге у дубрави и раних чудесног зеленог јелена на ми се за трен причинц, љубавц: да је и моја крв опет зелена!
ЗИМСКА ПРИЧА
Јаблан закићен промрзлом ружом перута роду неба над Гружом.
До колена у перју смета Човек, кога северац брије свира у жути бубањ телета на расклиманој ваги ћуприје.
Дубоко у прашуми зиме тори глас краве, жубори виме.
Вечни млин што меље у бучју засипа село ко давну слику. Жена с дететом у наручју буљи кроз прозор и слуша рику.
Рески звук низ ветар прну и скиде Ђердан врабаца трну.
Човек с телетом слете у јарак и обигравши брежуљак стога завеза у чвор змију улара
и скреса бога у браду глога.
Плава аждаја хладњача гаца но сметовима и палаца жалцом трубе кроз бели губер.
Човек скиде гуњ и покри
теле што лизну свиралу прута па се раскречи — и помокри
и снег и опанак и трн крај пута.
Две птице лебде изнад кланице као две црне новчанице...
Срце мој мали љубичасти тробе неће ме песма у кавезу собе.
Промрзла фруло где развигор цувили залуд чаролије и звездане чини. Неће ме песма у жеженој свили хоће на сунцу, киши, месечини.
Хоће ме песма у гнезду грлица на поздеру око крезубих трлица.
Хоћг ме песма у руху пшенице. На жеравицама пастирског ватраља. Хоће под бучним жрвњом воденице у ћурђевданском пудеру паспаља.
Хоће ме песма у блату и хоће где год пиша лампек и крвари воће.
О жарка поља с.црквама у ражју хоће ме песма поред сваке бистре воде и У сваком пласту и шипражју од цветне Груже до врлетне Истре.
«
Росо на слепим пропланцима вида неће ме песма међ четири зида!
ПОСАНИК И ЊЕГОВ. СВЕТ
Борислав Пекић: „ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА“, „Просвета“, Београд, 1970.
ИМА КРИТИЧАРА који тврде да један роман остаје у сећању читалаца по његовом јунаку. Ако је главној личности обезбеђено трајање и ако читаоци осећају потребу да се враћају тексту у коме је његова судбина оваплоћена, онда је, по мишљењу тих критичара, реч о добром роману. Мерен оваквим критеријумом (критеријумом који модерни роман са својим декомпонованим јунаком може учинити релативним, али га не може у потпуности оспорити) роман Борислава Пекића је остварење веома снажно и уметнички беспрекорно. Сам аутор је јасно дефинисао своју намеру када га. је назвао портретом Ово је само први део обимног циклуса романа посвећеног члановима једне многобројне буржоаске породице. Али, судећи по првој књизи, то неће бити традиционални „лородични“ роман, већ модерна романескна грађевина у којој ће бити осветљени и оцењени суштински видови — социјални, морални и политички — наше средине и нашег колективног и индивидуалног живота. „Ходочашће" нам омогућује да наслутимо, бар донекле, контуре романескног света, чије је стварање у току, али је већ сада сасвим извесно да је овај роман, независно од архитектонског склопа целине коју писац наговештава у поговору, више него добро обећање за будућност; то је прворазредни књижевни резултат. Добили смо роман о београдском животу, чији је творац писац градског сензибилитета.
Пекић оживљава не само ликове карактеристичне за извесне слојеве београдског друштва, нето и сам београдски пејзаж. Ускоковићеви јунаци, на пример, бежали су у природу, јер се у граду нису осећали као код куће. Тај менталитет дошљака из провинције никад у довољној мери срођених са градом, карактеристичан је за већину романескних јунака и њихових стваралаца у нашој књижевној историји. У „Ходочашћу" је Београд рехабилитован са свом својом хаотичном архитектуром и специфичним урбанистичким развојем, са свим оним што га у позитивном пи негативном омисАу карактерише као урбану целину, Декори београдских кућа и улица престали су да буду сценски оквири који изазивају осећање одбојности. Пекић евоцира душу велеграда, разуме се на начин који му је наметнуда сама концепција дела. Његов јунак, кућевласник Арсеније Његован, представ. ник је оног слоја поседника, трговаца и грађевинара који је између два рата дао печат економском животу града и њетовој архитектури, Његован, фанатично одан свом позиву, сећа се у дугом монодогу свих оних настојања из прошлости усмерених на то да се Београд ишчупа из заосталости. Он и своју активност схвата као продужетак дуготрајног напора ка европенизацији Београда. Урбани плеј заж Београда, У његовој историјској и савременој перспективи, приказан је у роману с гледишта овог кућевласника, чије страсти и амбиције имају карактер праве манијакалне опседнутости.
Личност Арсенија Његована, потомка старе цинцарске породице, који трговачку спретност претвара у неку врсту меркантилне уметности, насликана је у свој њеној сложености и богатству. Носилац градитељског полета, човек који знањем, темпераментом и вештином оличава српску грађанску класу у успону, Његован временом постаје роб утвара, сломљено биће које живи загњурено у кошмар успомена. И трагичан и смешан, и ипрактичан и неспособан да изађе из света само. обмана, он је противречна, сложена фигура. Једино чему остаје доследан до своје смрти, то је поредак приватне својине, државна законитост и поштовање реда. У њетовом карактеру откривамо многе прте малограђанског понашања. _ Његова личмост је у највећој мери отуђена. Све те категорије јучерашње и данашње соцнолотије и публицистике, међутим, исувише су апстрактне п неадекватне када је у пи тању индивидуални лик Арсенија Његована. Пекић је анализирао психичке сложености и изопачености Његована дубо ко и методично трагајући за самим коренима његових поступака и размишљања и избегавајући при том свако прно-бело сли-
МАЈ | пина ..
а пред револу-
" песимистичка
# 1917. отишао
дејског команкасније, емидогађаји, који травали, негасориговани су ађајима и че ја њих, другим · Добровољни емиграције доум за себе, нее инспирисало и уметничку гандра Иваногових књижев-
домовину, јед: а била је потолај Петрович ;, нико други, његове прозе ђарима. Најбо гчне руске диге код Купри, ин у том ње а односу прем, живим љу' поменути пишззику тих обимного штошта годинама него. нађене у наро/, досегао њи штине и њихоје лепоте. „Он
јема паводу Аковски, н Вол
руском језиувинцијализми- ћи његов „без | језик никад ФН. „м. односу пре природи његокогућности мо-
рворећи, судијога што се о рлиће следећа
1918—1919. кауском броју ча обавештава П. јала једна од
беен пала штал-
КРИТИКА
АЛЕКСАНДАР КУПРИН
највећи књижевници онога 8 на као што су М. Горки, А. А. Чапигин, В. Шишков и Д Издавачко одељење тога
ња, у коме је седео и КУ планирало је да се 5. март године појави алманах ко, поред позоришног комада М кога „Старац“, поред стиха Блока, донео и други део К нове прозе „Листригони“. жење се, на жалост, рас алманах се није никад појав рукопис Куприновот дела сеј био. Пронађен је, много ка један део тога рукописа пд словом „Светлана“, под које Куприн 1934. у часопису „В жленије“ (Ренесанса) објави чу. Али сличности између приче и пронађеног одломка де се, како каже Ширмакд неке ликове и место радње. одломка је, по његовим реј неупоредиво свежији и рељ ји, емоционална обојеност ја, љубав према рнибарима лаве јасније изражена, а с Купринов хумор природнији | одољивији, Сличан је случа | крнтичко-биографским — есејб Александру Дими-оцу који ] ки наручио за „Светску књ пост“ 1918. По речима само прина, Горки је био ваше задовољан овим текстом, 24 неких разлога, међу којима зак са армијом Јуденича, св 3
није најбезначајнији, есеј штампан и, што је још гора ни сачуван. Пронаћени су
је само неки одломци (7381. страна), Куприн је 1931. не објавио чланак на исту) Ма колико да је тај члана нимљив, он је, како каже | маков, свеједно, блеђи у пој језика, мисли и запажања. |
„Готово сва моја дела су сао је, према наводу В. Афај ва, 1917. године Куприн, мој тобнографија. Ја сам понек; мишљао спољашњу фабулу основа на којој сам ткао, « од комала мога живота“. живот се могао одвијати и! јао се хармонично и потпуне на родном тлу, у домовини, то кад та његова домовин дана слави стогодишњицу | вог рођења, не тини то бе;
НАСТАВАК ПОЕТИЧНОСТИ
Борислав Радовић: „ОПИСИ, " ТЕСЛА“, „Нолит“, |
Београд, 1970.
КАО ДА СУ облик припр
Раније збирке песама биле омања за замашније, целови.
тије продоре у
ког
област представља; ничке реалности, који оца
премца у новијој довић се збирком дно као песник који је у зости успео да овлада једн ј обликом песничког представља Рени Иако у „Поетичностима", „Маини" или у „Братству по несаници" Радовића као песника интересују други проблеми песничисказа, у њима, као и у најновијој
скоро да немају српској поезији, Б. Рапесама „Описи, гесла"
потпу-
света.
зонрци, као да се потврђује читаочева СА тња да је реч о некој врсти прогресије а смишљеном начину да се песма у потпуности ослободи зависности од свакодневи. це, од фабуле, од слике као стваралачког окова, другим речима: Радовић настоји да песма живи властити живот, '
Радовић припада оној
малобројној вр-
сти песника који бежи од било каквог 0облика песничког приповедања, његове су
песме ослобођење од Араме
дешавања,
чак и у скривеном облику. Па ипак
) : к, Радовић настоји да песмама подари тен шњу драматику која се базира, ако бис-
мо условно тако могли дефинисати песников напор, на разлици која постоји измеЂу свакодневног ми песничког искуства и осећања времена и реалности.
Три циклуса („Распарена времена“, „Говор пророкује"“, „Над задатком") од којих је састављена збирка као да осветљавају три равни песниковог односа према унутрашњој, својој реалности. Распарујући време, примајући инфинитезималне тренутке времена у којем настају и уништавају се ствари и феномени појавне реалности, у којем се дешава помирење супротности једне природе које човеково око прима интегрално, Радовић тражи изворе поетског, тражи ону многоструку и многообличну јаву која се, можда једино посредством снажних песничких визија, и открива свакодневном оку. У том смислу, „Опис распарених времена" може се схватити једино као виђење крајње многостра ности и несазнатљивости појавне природе која се од човека скрива.
Мало комуникативна, елиптична, крајље затворена и тешко приступачна структура Радовићевих песама упућује нас свакако на закључак да се песничке амбиције Борислава Радовића значајно разликују од амбиције већине савремених наших песника. Пре свега, за њега, стварање песме није облик превлађивања реалности кроз сазнање, већ врста откровења, јер ни песма, по Радовићу, „није истина, већ обистињење". То значи да се, слично животу, песма прима као лепота, и тајна, и чудо, за врхунски израз човекове природе која се супротставља равнодушности.
Доиста, никада у нас филозофска, интелектуална поезија није имала лирскије рухо него у овим Радовићевим стиховима. Сами наслови песама довољни су да преплаше добронамерног, припростог читаоца, оног безобличног посматрача коме је страно мишљење ослобођено готових смислених формула као камена-међаша, захваљујући којем се сналази у реалности. А ако бисмо, у овој веома херметичној поезији, тражили било какву поруку, она би се свакако налазила у песниковом настојању да се ослободи сваке врсте готове формуле, да језику и мишљењу подари првобитну чистоту. Због тога, песме „Династија одломка", или „Позориште ветра", или „Басна по висиномеру", на пример, нако захтевају прилично сложени процес рационализације, неке врсте „превођења" на језик готових формула. својом пекомуникативношћу управо потврђују својевр: сну поетску лепоту, коју је Радовић успео да оствари: за њега, чак и када поетски језик постаје неразумљив, није никада туђ, „тај нови језик ствара се само кроз суочење са смрћу, само ·кроз свргавање неизрецивог“".
Истини за вољу, Радовић се као песник не либи да у оквирима унутрашње драматике пружи и извесне разлоге за настајање песме, да да обрисе, веома јасне, једне примењене, на почетку певања усвојене, поетике, То није врста песничког програма, већ визија песме и задатак који је пе сник себи поставио пре стварања. Па ипак, примењена поетика је за њега само постављени оквир, према којем се, као мн према готовим језичким и мисаоним фор. мулама, песник односи са иронијом. По. езија за њега није тражење извесности ни ти одговора на питања, већ постављање проблема, откривање чудесне двозначности" непромењене и увек довршене реалности. Задатак песме није да успо којава већ да (буди, да разбија утврђене представе, те је у том смислу и улОта песника да, заошијано, лута од једне до друге могућне реалности.
Примењена поетика има, у оквиру ове ЛАоиста целовите збирке, и једну специфич ну улогу: песник нам, и поред свесног опредељења за посвојену постичност, која је изван разумљивости и неразумљивости, нуди кључеве (ето, јошг једног знака супериорне песникове ироније!) за разумевање његових поетских домашаја. Ако само пажљиво читамо песме у збирци „Описи, тесла" можемо са сигурношћу закључити да Радовић не опева хаос већ успостављање нереда значења која доводе до варнице, до песничке ватре.
Као закључак, можемо рећи да је посХератна српска поезија, богата лирским виђењима и представљањима света, овом приликом, у Радовићу, добила песника који се значајно издваја како својим олносом према природи песничког стварања, тако и својом вером у могућност постојања иреалне комуникативне снаге поетског језика, чија се моћ, у крајњој линији, поистовећује или у значајној мери супротставља снагама које покрећу материјалну природу. Једноставније речено, | збирка „Описи, тесла" отвара могућности м путеве поетског „напада" на реалност,
Миодраг Рацковић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ