Књижевне новине

0) неким садржајима и значењима у српекој прози

Радомир Смиљанић

АКО посматрамо ону српску про зу која се снажно везује за своје тло и друштвене прилике (не морају бити политичке прилике, већ чак и више економске, општекултурне), видећемо да је она готово увек била израз, слика, па чак н производ једне превасходно сирове, примитивне средине. Са првим српским реалистима до Боре Станковића и данас од Миодрага Булатовића и Бранимира Шћепановића до Видосава Стевановића, Драгослава Михајловића и Милисава Савића почиње и завршава се циклус мотло би се рећи стварносне литературе, прозе која снажно одражава сурову, или још боље: сирову стварност, примитивну сре дину тешког, трпког живота, пуног мучних односа — насиља, беде, безнађа у духовном и физичком смисау.

Оно што карактерише ову ВР сту српске прозе је одсуство ње. не везе са већим и раслојенијим урбаним срединама. Своје ликове црпе ова проза из мањих и компактних средина. Тешко животно батргање њених јунака од; вија се у селу, блатњавој, забитој паланци, па чак ниу целој паланци,већ у једном њеном делу: пертферија, изанбала железничка ста» ница, кафана, бедни станични би: фе... Па ако понеки ОА ових писаца и захвати неку од тема какве веће урбане средине (рецимо Београд), то је онда тек неко од његових предграђа (на пример Аушановац у роману „Кад су пветале тикве“ Драгослава Михајловића). Мале урбане средине су, јасно, средине примитивне структуре, јер све је још у настајању, у нарастању, у формирању, све је још сирово, несавршено. Односи се развијају праволинијски у свој својој суровој једнозначности и јасноћи. Псовка и нож. Отуда ваљда (са изузетком неких писа» ца, посебно Миодрага Булатовића и Бранимира Шћепановића) јелнослојност и јасна упрошћеност у садржини и изразу ове прозе, њена једнозначност. Исувише је ту дескрипције, премало пројекције. С друге стране, и» раз ове прозе је веома згуснут, снажан, јасан и неизвештачен, бије неодољивом свежином и не посредвошћу, Промашаји су овде врло ретки.

Миолраг Булатовић и Бранимир Шћепановић се донекле не би могли уврстити сасвим у пис це ове прозе, јер се они не везују непосредно за конкретну средину, они такву једну средину из мишљају. Тако они снагом своје имагинације пројектују сав тмасти свет „неке" мале, примитивне урбане средине у једну дијаболичну визију света која може лако да се угради у сваку људску заједницу, па према томени у већу урбану средину, или, у политичком смислу, у бескласно друштво чак. Они показују правом речју да је прерано ликовати да су голим политичким и другим опшштедруштвеним с потезима решени сви јади и све боли крвавог човековог опстојања. А посебно они нису решени простим шпекулисањем и паролаштвом. Ваљда је због тога дело Миодрага Булатовића наишло на тако снажан одјек у свету, као мало које дело савремене светске литературе. Осим тога, став ове двојице писаца је прожет лаком иронијом, каткада суптилном, каткада и кликтавом до загрцнутости, црним хумором чак — они прилике не посматрају статично, већ динамично, за њих сав ужас људске егзистенције заслужује супериоран, лагодан став под смеха патњи, самим тим и деградирања патње, а не утапања у њу. ]

Односи и сукоби у малој урбаној средини су нужно једнослојни ако се исказују методом дескрипције а не и пројекцијом. Пошто је средина мала, онда суи односи и унутрашњи и спољни судари видљиви са малог растојања. Ако се та растојања снагом ауторове имагинације не продуже и не прошире, остаје статична слика стања, ограничење које је највећа опасност за свако уметничко дело.

Као и личност и средина сазрева. Сваки нови ћепенак, нова

рберница, али и нови фабрички димњак, свака нова фасада, нова фонтана чак — ход је по мукама. Лагани, мучни ход ка прогресу. Ход је то преко људ ских тела — гажење савести, презир зноја, расуло нада. Сировост и суровост су ту исписани у сваком трену таквог једног крвавог ратћења.

Наставак на 11. страни

БЕОГРАА 16. ЈАНУАР 1971. ГОДИНА ххш

КЊИЖЕВНОСТ и

шта учинити АДА М ОН БУДЕ ПРИСУТАН У ДЕЛИМА МАШТИХ 1ТИСАЦАУ

НЕДРЕМЉИВО ОКО

УЗТРЕД БУДИ

Душан Матић 12. Хтео бих да се сетим

ХТЕО БИХ да се сетим године 1941. Има преломних година, година које називају „страшним“ или „великим“ годинама у живо ту једног човека, једног друштва, Не усуђујем се да о тој години, толико значајној, чија ће тридесетогодишњица ове године бити свакако забележена, да о тој го дини дајем икакве оцене. Једино што могу то је да овде издиктирам, са већ пожутелих и местимично искрзаних страница једне једине свеске којом располажем из тих дана, известан број речевица онако како су тада записане. Наводим их не ради њихове тежине, историјске или сопиолошке, већ што ми се чини да чу“ вају бар траг атмосфере тих дана и тих месеци, и да бих подсетио у овом часу, кад се из освова све покреће, на неке - ствари које не треба заборавити. “

Септембар 1941. -]

Опет је

стрељана сто тина.

Мртав ће камен букнут у пламен.

(Јован Грчић-Миленко) СЛ т

Коначна јесен. •

Живи пламенови. =

Ата ег ћас дапод У15. (Св. Августин) — Да ли једно животно правило Није ли време да се предузме ревизија тог појма љу-

бави, живац по живац, живот по.

живот2 Није ли сваки живот крваза ревизија тог појмаг «"

Постоје данас. општа места у духовитости као им 4 ТАуПОСТИ, Б. Констан) %

Постоји злоупотреба интелитенције, као што постоји злоупотреба осећања.

Души, као уосталом им интелитенцији, не недостају ни хипокризије, ни блефа ни средстава за уцењивање. је еон Дол Фарг)

у • 1

"неће бити",

Ова сћатве сета «и чете Сашу, (МаПаттпе)

Прича о човеку, неком малом чиновнику, који из превелике љубави према свом сину, проневерава, мало помало, државни новац, узалудно покушавајући да пронађе начин како би се дечји дрвеви коњ аутоматски кретао кад га дете узјаши. После издржане робије, данас је продавац новина и дувана. Иза шалтера трафике: његов осмех, ненадмашан, блажен,

божански. а

Хтео бих да не мислим на рат. Кад нисам већ његов учесник, али сваког часа нешто. ме на њега опомене. У рату смо, дакле, У крви, у крви до гуше, да би се, можда, за сваког од нас испуниле пророчке речи Хамлетове: „Моја ће мисао крвава или је

Опет је стрељано сто пе

десет; | и :

Мидасу, краљу Фригије, Бахус је дао моћ да претвара у злато све што додирне. Али тек што му је молба била услишена, све па чак и његова храна, претварало

'се у злато. На његово наваљива-

ње, бог да би га.ослободио тог поразног дара, наредио му је да се окупа у реци Пактол, која носи отада. златне лискуне. Исто се тако прича да му је бог, пошто је Мидас претпоставио фрулу Пана Аполоновој лири, разљућен, дао магареће уши. Милас је крио своју наказност од свих, али Од свог берберина није могао да са чува ту тајну. Овај ју је. поверио земљи, пошто је најпре, ископао

"рупу, викнуо неколико пута: „Ми-

дас, краљ Мидас има магареће

уши!", и затим је затрпао; међу.

тим, на том месту, никла је трска, која је при најслабијем ветру понављала свим пролазницима: „Мидас краљ Мидас има магареће

(“Х нашим народним ·приповеткама: „У ара Тројана козје уши!")

= Једна жена прича: и — Жице око импровизованог

аотора у Косовској Митровици крајем априла 1946 _ к

Отац оф , млад, међу зароб-

љеницима,

БРОЈ 382

· бујнцама, које теку с неба

осталима његова

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

КУЛТУРУ

АБЕЛЕЋЕНО «

жена ш две девојчице дотшле су да га виде пре одласка за Немачку. Не допуштају им да се прибапже Аогору, нити бар жицама, како би се с њим виделе и поздравиле. Најзад, млађа девојчица виче: — Тата, татице, зашто не „дођеш да те пољубим.

Мнаоколо плач. Стражари <е колебају, пуштају их.

(Сентименталност као полуга за дејствовање на окрутност),

~“

Са једнот парчета хартије на коме пише: мај 1941:

Земљо добра и скотна, блеште и ћуте твоје ле поте.

Земљо, колевко и гробе, твоји те мртви проклнњу... Земљо, ипак те поздрав љам,

•

Свечано све је, све је,

м страшно •»

Мртви утао — цео друти део романа. (2)

Нека су горке чаше без броја што нас чекају.

Испићемо их до дна, до гроба.

Нека нас мртве ил живе џ ауди споменик узидају.

Бићемо опомена и бахж а иза гроба.

5 (Хор жртвованих) “

Из једног старог пророчанства (чуо у кавани):

„•.., а ко преживи 1945, биће срећан."

„Теојаомики, богињи смрти, Хуипилепотау, богу крволоштва, Тадоку, богу вода, шума, олуја, 6оговима који управљају млаким читавих шест месеци, Квецалкуатли, змији с перјем, коју су обожавали већ Фолтеки („уметници“) од којих су мајстори Тенектиклана позајмили уметност, култ сунца, жеђ за крвљу, требало је свежих лешева. Да би посветили у Те нектиклану храм Хуицилепотлиа, заклали су осамдесет хиљада заробљеника. Хлеб принесен приликом жртвовања био је умешен крвљу деце и девица. Чупали су срца да би их уздигли према бо

Наставак ша 11. страни

у овом БРОЈУ:

Аџтташ Матић: УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (3)

КЊИЖЕВНА ЖЕТВА У У 1976. ГОДИНИ — анке та о највреднијим књижевним остварењима У прошлој години: Милош И. Бандић, Арашко Ре

· Новица Петковић, Тарас Кермаунер, Павл; Зорић, Миодраг Друговап = Вехаб Шита

САВРЕМЕНА ЧЕШКА КЊИЖЕВНОСТ — есеји Мирослава Червенке и И: вана Свитака, песме Ми. рослава Холуба и Карела Шиктанца и приповетка Тарослава Шутика (избор и превод Драгутина Ву (ановића )

ПЕСМЕ Богомила Бузела, Радована Благојевића " Аратомира Брајковића

ПРОЗА Еве Рас

ИНТЕРВЈУ Михаила Вук: араговића

БЕОГРАДА У УМЕТНИЧ. КИМ ОСТВАРЕЊИМА Света Лукић: „БЕОГРАД У ПЕСМИ"; Милорад Р. Блечић: „НАД ПЕСМОМ ЂЕОГРАД' ВАСКА ПОТПЕ"

ТРИБИНА

РАДНИК У САВРЕМЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

О ЈЕДНОЈ АНКЕТИ У „РАД“ И ПОВОДОМ ЊЕ

ЛИСТУ

ТОКОМ МЕСЕЦА новембра 1970. године на страницама „Рада“, листа Савеза синдиката Југославије, одвијао се један веома интересантан и жив дијалог између низа _ познатих _ југословенских књижевника, припадника разних генерација, с једне стране, и новинара ред је поменутог листа Миливоја Павловића, с друге. Постављено је много питања, али се сва своде ипак на једно; зашто нема радника у натиој савременој аитератури2 Давани су различити одтовори који такође поседују нешто заједничко, али тешко је одмах рећи шта, те је зато најбоље најпре истаћи поједине од говоре или фрагменте појединих одговора који би могли имати нечег заједничког.

„То није бежање од стварноста — каже Меша Селимовић када му је скренута пажња на те ме у његовим делима — већ проналажење погодне климе, без 06зира на време у којем се писац најбоље сналази. Ја осјећам потребу да пишем о свом времену, али ипак улазим у ризик мале временске дистанце. Та дистанца није неважна. Још увијек нисам начисто са овим феноменом." На питање, да ли можда намерава да напише књигу са савременом тематиком, одговара: „Да, ја “право пишем роман са савременом темом, али ми је незгодно да то помињем, пошто сам још у почетној фази рада. Већ видим колико тешкоћа има писац који описује догађаје који су још вреам, нису се сталожили у свијести". А мало даље: „Сматрам да бих остао велики дужник и себи и времену, ако ово дјело не буде савремено".

Новак . Симић, књижевник из Загреба, вероватно да је својом категоричношћу највише импоновао многим радницима који су пратили ову анкету: „Лакше је писати о неким својим интимним проблемима него о радницима и радничком животу. Многи наши писци устручавају се да саопште истину о радничком животу, мислећи на евентуалне непријатности. Писац неће да ризикује; он годину дана пише роман или збирку, а неко сутра може бити алергичан на неке ствари о ко јима се пише... У повијести литературе многи писци сматрани су непријатељима друштва због тога што су износили истину о истом том друштву... Писац увијек ратује са друштвом и стварношћу ... А од њега се тражи да буде нека врста хигијеничара." А Изет Сарајлић констатује да је „песник, ипак, на известан начин потиснут у други план“, да би, на крају, упутио апел: „Упоредите Драгана Џајића и Изета Сарајлића и видећете у ком добу живите."

Књижевница Јара Рибникар сматра да се и до сада углавном бавила савременим темама „о

Наставак на 9. страни а

–