Књижевне новине
ареала рама нлви авина њи
детаља ваља ада лане динара.
пеа=-> Нин ин аса та
у а ННЦ
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
Истравак профееора Људевита Јонкеа
УРЕДНИШТВУ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“, БЕОГРАД, ФР + СКА УЛИЦА 7 А 8
Молим Вас да по закону о штамми донесете у Вашем цијењеном листу слиједећи исправак, у вези с чланком „Нетолерантно и не принципијелно", који је изашао 2. 11971. у Књижевним новинама;
1) Није истина да сам ја икад игдје написао да је ијекавски тип књижевног језика у потпуно сти хрватски,
2) Није истина да сам игаје и икад оспорио Црногорцима, Србима и Муслиманима ијекавицу као књижевни језик. |
Напротив, и у истом Вјеснику, из којег цитирате, видљиво је у низу чланака да разликујем че тири варијанте књижевног језика на хрватскосрпском (српскохрватском) о језичном | подручју, и то; ;
1) србијанско-војвођански _ или
краће: српски екавски тип,
2) хрватски ијекавски тип,
3) босанско-херцеговачки ијека-
вски тип,
4) црногорски ијекавски тип.
Писао сам бар десет пута о томе како сваки од њих има природно и функционално право на живот на својем терену, само сам се увијек противио да се било који од њих силом намеће другому. У том поштовању њихових права ишао сам и дотле да сам сматрао за корисно да свакому од њих допустимо овакав назив какав одабере народни колектив којем дотични тип служи, Тако сам пл у Књиженим новинама У рујну 1969. објавио чланак у којем велим да нема никакве страхоте у томе ако један зовемо хрватским књижевним језиком, дАру, ги српским, трећи пцрноторским књижевним језиком, ако то хоће сами Црногорци, а четврти српскохрватским или хрватскосрпским. У језичној политици битан је увјет слобода, а најнетативније је наметање и диктирање.
Све је то очито познато им Вашем“чланкописцу, али“он скреће
с основног проблема (наметање.
екавског типа језика Хрватима у доба унитаризма) на поље дискриминације, дифамације и сл. На жалост, док он и други не схвате такве широкогрудне идеје и настојања, нема правилног рјешавања наше језичне политике. Захваљујем на уврштењу и с Арутарским позаравом!
У Загребу, 3. сијечња 1971.
Ар Људевит Јонке свеучилишни
професор
Против наметања језика
Друже Ј онке,
Редакција „Књижевних новина" би, и независно од Вашег позива ња на закон о штампи, објавила Баше писмо већ и због тога што заступа становиште да сваки културни радник; има. право да своје ставове објашњава и брани, ма колико они били полемички инто-
ипрани. Међутим, и то је опо што |
је битно, Ваш одговор не оповртава ни једну опаску ни оцену из“ ложену у нашем – редакцијском коментару. Наиме, на годишњој скупштини Матице Ви сте у свом говору јасно и прецизно тврдили да је „ијекавски тип, точније речено _ хрватски књижевни је зше" једна од битних премиса Ва тег размишљања о проблему нашег савременог књижевног језика. А друга Ваша премиса, истак= нута и поднасловом у тексту У „Вјеснику“, јесте да „домовина допире дотле докле досеже језик".
У таквим ставовима ми, на жалост, не видимо никакве „широкогруде идеје и настојања" за правилно решавање постављеног питања већ видимо, када се ствар логично и консеквентно рашчлаиџ, покушај да се хрватски књижевни језик наметне као књижевни језик свим ијекавцима, тј. не само Хрватима у Хрватској, него и Србима у Хрватској, Хр.“ зватима У Босни и Херцеговини, Муслиманима у Босни и. Херцегосини, Санџаку, Шрној Гори, Ср. бима у Босни и Херцеговини, Јеврејтема на ијекавском подручју и свим Џрногорцима.
Ви, на жалост, нисте навели нигесап | противаргумент, већ се позивате на неке своје раније тек-
стове. „Књижевне новине", мах, нису коментарисале ништа друго сем Вашег говора на годишњој скутштини Матице хрватске, после којег сте изабрани за председника те институције,
Уосталом, текст тога говора, за. који Ви тврдите да је став Мата и је НЕ комента-
„Вјеснису". оју од 5. сијечња 1971, под малог „Је“ зик и домовина", Мирослав Р. Мирковић оповртава Вашу тезу, да не кажемо хипотезу, да „домовина, допире дотле докле сеже језик , па, упозоравајући до че га су такве и сличне тезе доводиле у недавној прошлости, каоке: „Сматрати · језичне разлике одговорним за националне антагонизме вјеројатно је мосве нетачно. Исправније је претпоставити да се одређена националнопо“ литичка заједница служи својим језиком, као симболом своје идентитета, што је постепено довело до тог — у хистаријским ре“ лацијама товорено — сувременог осјећаја да сваки језик треба да буде израз одређене националности. Одатле проистјече и та посебма појава у политичкој повијести Европе, наиме, да се према. језици ма народа на освојеним или при“ кљученим подручјима примјењу“ Ју репресивне мјере. На примјер покушаји германизације на територијама нод аустријским или ње» мачким врховништвом; покушаји царске Русије да искоријени поље ски језик забранивши његову употребу у школама; репресивна је“ зична политика фашистичке Ита» лије на присвојеном хрватском, словенском и аустријском подру“ чју. И, напокон, не треба заборавити ни злокобну паролу из не давне прошлости, нашме, да је „Њемачка сваздје гдје се говори њемачки“, што је оном личиоцу и крволоку послужило као једна, од излика за разбојничке препа» де на Аустрију, Чехословачку и Пољску".
„Књижевне новине", наравно, не сматрају да сте Ви но било чему слични наведеним примерима у овом чланку, али Вас упозоравају на то да исхитрена и ненаучна излагања могу изазвати чак и врло неповољне последице. Ми схватамо Вашу бојазан од унитаризма у лингвистичким – питањи“ ма, али сматрамо да се спорна питања не могу решшти никаквом агресивношћу, па ни националистичком. Редакција - „Књижевних новина“
језик наш данашњи
У вези са коментаром нашег листа о иступању проф. Људевита Јонкеа на годишњој скупштини Матице хрзатске („Књижевне новине" бр. 381 од 2. јануара 1971), а џи у вези са њетовим одговором и нашим примедбама на њих, које објављује“ мо у овом броју, сматрамо да је неопходно да штампамо и текст „Језик наш данашњи". Овај текст је у свом најновијем броју 0о6јавила „Просвјета“, гласило Срба у Хрватској, које је за свој рад на зближавању Срба и Хрвата одликовано Орденом брахства и јединства са златним венцем. У њему се износи негативан став према тенденцији да се на вештачки начин ствара баријера између језика тзв. западне и тзв. источне варијанте и њеним рђбавим последицама, залаже се за. је зичку толеранцију и устаје против. покушаја националне асимилације помоћу језика. Из текста смо изоставили само један мали део у коме се, на крају, показује како су се неки истакнути хрватски писци (Иван Мажуранић, Владимир Видрић, А. Т. Матош, Тин Ујевић) служили лексиком тзв. источне варијанте, а тиме се конкретно показује како се језик плодоносно развија и сталним прожимањем утицаја из разних средина.
“ овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ АУШАНА БОКИЋА
ДОМАЋИ ЈАНУС
Већ неколико година о језику се много пише и говори, понајчешће са политичком тенденцијом и без ње, са жељом да се по стигне. разуман и толерантан од нос према том осјетљивом питању, са истицањем једнота тледишта и запостављањем другога и Аругојачијег. У свему томе многи јавни радници и писмени људи мопште стављени су у позицију посматрача, јер су немоћни да на било који начин утјечу на заплетене токове у које је убачен језик којим се сви служимо. Чу. ју се гласови да је то пајвећа мистификација у нашој земљи. Чује се такође и то да ту нема научних аргумената и да је тенденпија за раздвајањем основна покретачка снага цијеле акције. Го-
вори се иронично о илирском по-
крету, напада се Вук Караџић а Јован Скерлић се проглашава „стравичним унитаристом“ и то само зато што је изнио своје мишљење да би Хрвати требали ла прихвате екавски говор, а Срби да се одрекну ћирилице. Када се напада Скерлић наводи се само један дио реченице, и то онај који говори о екавском говору, а изоставља се онај дио који говори о ћирилици. Ни илиризам, ни Вук, ни Скерлић не стављају се “ историјски контекст, што 0бн би било једино научно исправно, и прави се „наука" према субјективним пројекпијама и натонима.
Ако један покрет жели да и» тради искључиво национални. тип језика и ако тај покрет представља слободан народ, његово је право да оствари оно што жели и не треба да се служи научним мистификацијама и непотребним и погрешним оптуживањима не кога за ово им оно.
Тенденција је јасна; треба да се враћањем у прошлост на основу пјелокупне културне баштине створи национални тип језика са ттто већим лексичким фондом који би показао различност хрватског књижевног језика према сртском књижевном језику. При том се не узима у обзир природан развитак језика, већ се узима лексика из неколико националних регионалних медија који чине културну баштину. Напор је то толем, али вјештачки. Може се десити то да се створи језик елите који неће имати везе са језиком већине. На то се нико не осврће и зато што данашњи књижевни језик није исто што и такозвани народни језик. а
Ово кажемо зато што вјерује мо да знамо о чему је ријеч. Срби у“ Ховатској су такође посматрачи. Они се нису борили да тај процес зауставе, јер сматрају да је право свакога слободног народа да ради са својим језиком што хоће. Било је, додуше, предбанивања да присуство Срба у Хрватској ствара тешкоће, али да хрватски народ не може да се резигнирано понаша кала је ријеч о његовом језику. (Види „Телеграм", март 1969). Срби у Хрват. ској нити хоће нити могу бити узрок резитнапије кад хрватски народ хоће да рјешава питање свога језика. Нека свака ствар иде својим путем, нека слобода свакота народа буде стварна и потпуна у свим питањима, па и “у питању језика. Срби у Хрватској неће постављатт питање хрватског књижевног језика, јер то није њихова ствар, ал“ ће постављати питање свота положаја, а то значи питање да лт они могу ет зистирати или ће бити изложени
' насилној асимилацији.
Има питања која нису до кра-
· ја јасна и Срби у Хрватској ће
морати, прије или касније, тражити одговор на та нејасна пита. ња. И ево о чему се ради: да ли све то о чему говоримо значи да се хрватска култура одриче тога да Срби у Хрватској учествују У њеном развијању и богаћењу (као што је то, добро се зна, досад било) или се мисли процесом асимилације неутрализирати њихова национална обиљежја и тако их задржати.
М вези с овим стоји свакако и тврдња да је хрватски језик и језик Срба у Хрватској потпуно истоветан зато што им је подлога ијекавски говор херцеговачког типа. Нико међу Србима не пориче да је то тако, али пориче се нешто друто. Језик Срба у Хрватској и језик који се вјештачки ствара враћањем у прошлост п
| стварањем необичних | кованица,
није истовјетан и ми смо свједоци све већег удаљавања. (
Неоснована је тврдња, која се такође чује, да је ијекавски говор само хрватски, а екавски само српски. Ако се у Хрватском загорју говори екавски исто као у Шумадији, јер се стари јат јелнако рефлектирао (наравно уз лексичке и фонетске разлике које доносе разлике двају дијалеката), онда се не може тврдити да је екавски само српски, а ијекавски само хрватски, кад бар три милиона Срба говоре ијекавски и то на великом географском простору од Студенице до Задра.
А питање културних утјеџаја важно је питање за сваку националну културу, јер ни једна кул тура не живи само од онота што
она сама ствара мего и од поти-)
цаја који долазе из других средина. Није безначајно то што хрватска лексика продире чак до Ву: читрна на Косову, м лобро је да продире, пали се пе може приго-
варати Србима у Хрватској ла У.
носе лексику источне варијанте. На Косову се чије да људи говоре: умјетно гнојиво поред вештачко ђубриво. У београдској штампи се примијети ријеч: столеће, итд.
И напокон из свега тога слиједи да није могућа језичка толеранција, да није могуће да данас неки писац Србин у Хрватској може да упоредо употреби ријечи: зрак и' ваздух, закашњење п задопњење, свештеник п свећеник, као што је радио Владан Десница, иначе врло угледан писаџ. Још је мање могуће ла Хрвати писци наставе традицију у језичној толеранцији па да употребљавају лексику из такозване источне варијанте. Та строга пол јела на источну и западну варијанту у лексици п другим елементима језика ускраћује право писцима да чтотребљавају лексику која је у њиховој средини мање обична, али није непозната. Не поштује се право писаца да узму неку ријеч која више одговара смислу мо ритму стиха или печенитте, без обзира на то којој вагијанти та ријеч припала. То пи. је развијање језика. |
ара пи
ЗБОГ ПОМАЊКАЊА ПРОСТОРА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ" НИСУ БИЛЕ У МО. ГУБНОСТИ ДА ОБЈАВЕ У ОВОМ БРОЈУ ПИСМО АНТУНА ШОЉАНА, ЛА БЕ ТО УЧИНИТИ У СЛЕДЕЋЕМ, |
На
ИЗ ЗАГРЕБА
(тотодттњица рођења Франа (упила
У Загребу је свечано прослављена годишњица рођења једног од највећих југославенских политичара. Након више меморијала славном политичару на неколико загребачких факултета, одржан је и симпозиј о раду п животу једног од оснивача хрватско-српске коалиције, Југославенског од: бора и великог поборника идеје југославенства.
Том: пригодом отворена. јег у Повијесном. музеју изложба | ЖИ“ вот и; рад Франа Супила". Изложба _ је приказала у виду фотографија, . личне _ кореспонденције, те новинских чланака читав развојни чут Супњла политичара и човјека. Ту се је нашла „Црвена Хрватска“, Супилов часопис који је излазио у Дубровнику, „Ријечки нови лист“; документација о „Ријечкој резолуцији“, стварању хрватско српске коалиције, материјали са Фридјунговог процеса, те најважнији дио око стварања и дјеловања Југославенског одбора.
Поводом прославе издана јен
· књига: Супило, приређена од ње
товог најбољег. биографа Драго слава Шепића. У књизи су сакупљени Супилова кореспонденција, чланци и његове теоретске ра-
, справе по пштањима уређења ју
гтославенске зајелнице народа.
ИЗЛОЖБА СТАРИХ РУКОПИСА СРБА У ХРВАТСКОЈ
Ових је дана отворена изложба „Стари рукописи Срба у Хр ватској“.. Изложба обухваћа ру коцисе писане ћирилицом у раз»
· добљу од ХШ до ХХ стољећа на
подручју Хрватске (Ораховица, Лепавина, Гомирје п др.). Рукописи су вјерског садржаја и писани су, углавном, у црквеним круговима. Изложба је значајна више по Амковним рјешењима књига, него по самом садржају рукописа. Код књига које су писане руком и након ХУТ стољећа, након појаве штампаних књига, види се утјецај ликовних рјешења која су настала по узору на штампане текстове. Најзначајнији украси рукопниса су нарочити распоред текста, затим боје (најчешће црвено-црне комбинације слова); значајни су п интересантни _везови уводних редова, везови на уводима већих цјелтта. Код књига које су настале у каснијем раздобљу наилазимо и на бакротиске.
Врло су интересантни увези и окови рукописа.
Тања Груић
: КРИЖТНЕНОВИНЕ 2.