Књижевне новине
дар та неие
МИШЉЕЊА И СУОЧАВАЊА
КЊИЖЕВНА ЖЕТВА 1970.
У жељи да своје читаоце обавести о најзначајнијим остварењима у прошлој години, „Књижевне новине“ су анкетирале деветнаест књижев“ них критичара из читаве Југославије. Питање „Шта сматрате највреднијим остварењем (или: остварењима) У југословенским _ књижевностима. (или: Вашој националној књижевности) у 1970-ој години" упутили смо Велибору Глигорићу, Зорану Гаври“ ловићу, Милошу И. Бандићу, Павлу Зорићу и Божи Вукадиновићу из Београда, Драшку _Ређепу и Имре Борију из Новог Сада, Вехабу Шити
~ из Приштине, Влатку Павлетићу, Ми“
рославу Ваупотићу, Влади Готовцу и Игору Мандићу из Загреба, Тарасу Кермаунеру из Љубљане и Маријану Крамбергеру из Марибора, Славку Леовцу и Новици Петковићу из Сарајева, Александру Спасову и Миодрагу Друговцу из Скопља им Милораду Стојовићу из Титограда. — Одговоре које смо добили до предвићеног рока, штампамо редом којим су стизали у редакцију.
ПРОФЕСИОНАЛНА ЖЕТВА
ОВЕ ГОДИНЕ се, неуобичајено, у Словенији највише истакла драма. У. саме врхове словеначке литературе потребно је уврстити драму Грегора Стрнише „Жабе или парабола о сиромашном и богатом Лазару"; као књига изишла је прошле године, ове године приказана у Драми словеначког народног позоришта у Љубљани и у режији Милета Коруна доживела, по неподељеном мишљењу, изванредан успех (док је као књига остала готово непримећена). У њој је аутор, за разлику од већине савремених словеначких песника, опет вратио стиху крајњу концизност, чак шкртост економичног израза који ипак не спречава да сваки стих засебно и игра У целини не зраче изузетном поетичношћу и фантастичношћу. Текст је грађен у стротом музичком облику, који нам открива
" значењску структуру саморазарања тра-
диционалног хуманизма, а истовремено и вођења једног голог хришћанства. без бо-
_ та, цркве и религије. Драма казује како
+,
се не може живети ни сиромашан ни богат ако си обузет жељом за имањем, поседовањем. У првом случају извршићеш "самоубиство, у другом ће те убити. Једина егзистенција је егзистенција најприземни-
је људске креатуре — без значаја, без до-
лета, текст носи поднаслов: моралитет.
Поред ове драме запажене су
без жеља, без лица и личности. Зато. (средњовековни)
жњиге
| „Аушана Јовановића: најпре роман „Дон
"Хуан — с коња на магарца или здрав дух
у здравом телу", те драме „Лудаци“ и уМарке, а уз то и Емилија". Оне су у Словенији инаугурисале онај литерарни правац или значењску структуру коју би -можда најбоље било назвати „лудизам": брисање Идеје и Егзистенције, замена „аутентичног“ човека улогом (функцијом)и при-. казивање дијалектичко парадоксалног, стал
но негирајућег односа између човекове ег-
зистенције која је скривена и значи само "непосредну чулност и социјалних улога у којима човек наступа (и мора наступати).
· Нестала је Истина, Смисао, Циљ, Мерило,
·_љиве и нове путеве
под насловом
"Вредност. Текст се налази на рубу лого центризма као његова проблематизација. Поред тога, у шест књига, изишло је
„тест драма, дакле, готово животно. дело "Петра Божића; пред собом имамо тексто-
ве једног од најзначајнијих представника такозваног саморазарања хуманизма, ње
тово радикално рушење света Значењске
идеје и кохерентног (моралног, Онтолош-
„ког, идеолошког, политичког) Критерија.
И не као последње, штампана је и антологија драмских текстова Ивана, Мрака. . „Тетралогија револуције дело писца, дути низ тодина удаљаваног ОА словеначког литерарног средишта, а који већ више од четрдесет тодина непрекидно пише; потребно је уврстити га ме Бу најснажније представнике периода ан„тиетатизма и персонализма. |
· Поезија није дала неких нарочитих резудтата, а у прози свакако предњачи Павле Зидар, који је ове године објавио четири књиге прозе; међу њима је најбоља
· она која је намењена „омладини". Заним-
· уводи У
отварају и новеле: ДиРупела „Беле собе"; њима аутор
митрија ' Словенији нов, мање посвећен,
. намерно више новинарски, а истовремено
· ликује врхунски
Овде је потребно споменути Сноја „Ходник" којег одстилизам и не заборави: ти роман Бена Зупанчича „Звоњава" због његовог спољњеидеолошког бојења и, једноставно, изврсно написаног текста. _- Од књижевне есејистике посебну паж:
духовит СтИа. и роман Јожета
њу заслужује Књига Марјана Рожанца · „Демон Ива Данеуа"; овај род, у Слове"нији читаво време изразито Аефицитаран, | јер се сваки есеј сам од себе претварао су идеолошки трактат или _активистичку
· веначкој литерарној жетви, али
"килтурну делатност, добио је у Рожанцу
свог мајстора који на књижевно инвенциозан начин копа по неким најуртентнијим питањима људске егзистенције.
· Можда постоји још неколико дела које би требало поменути У овогодишњој изузетно богатој и у просеку прилично ви"сокој, такорећи већ професионалној 'слоњихова ће вредност, у то сам убеђен, остати упру, кос чињеници да на овом месту нису била '"подвучена и именована. '
Тарас Кермаунер
а а петљи а
ПРИПОВЕТКА ИЗЛАЗИ ИЗ
ПОДРЕБЕНОГ ПОЛОЖАЈА
ШТА СЕ МОЖЕ СМАТРАТИ највреднијим или Доиста вредним што се код нас књижевности (на српскохрватском језичком подручју) прошле године појавило — тешко је сад одједном рећи. Но вероватно ће то ипак бити лако и могуће, али — једном касније. Што преживи, МОЖА ће вредети. ·
Засад, може се приметити да приповетка све одлучније почиње да излази из под: ређеног положаја у коме се, у хијерар-. хији књижевних жанрова, досад налазила; није искључено да ће ускоро стећи (поново освојити) некадашњи углед, статус и самосвест. У области романа, међу бољим делима која су се појавила у протеклој годин, поменуо бих роман Бошка Петровића „Долазак на крај лета".
Милош И. Бандић
МАКО ПРОТИВ ИДОЛА | ПРАВИ КРИТИЧАРИ УМЕЈУ да ЦЕНЕ -ДОБРА ДЕЛА. |
НОВЕ ОБЛИКОВНЕ. МОГУБНОСТИ
МА КОЛИКО књижевно критичко суђење било нужно пристрасно (јер све духовне творевине, па и књижевне, израстају из
"опредељења и односа, из суделовања, а не
из пуког сведочења, па једино тако, пристрасно и ангажовано, и можемо судити о' њима), ипак постоје доста чврсте грани-
"це које критичару намеће развој конкрет-
не националне књижевности. ЈЊегов „ин тимни избор" се често н њему самом ако је склон да се самокритички обазире — "открива као резултат развојног стања властите националне књижевности. Зато, ако између књига поезије које нам је донеда 1970. година треба изабрати ону ко ја представља дотаћај, онда то никако неће и не сме слободан избор по сродности (у чему се крије стари и подмукли Укус, који је толико неспоразума уз роковао и узрокује у нашој критици). Биће то пре избор књите која открива нове изражајне, формативне моћи нашег песништва, . У ширим оквирима савремене српске поезије за мене, без сумње, такав значај има књига Борислава Радовића „Описи, тесла". Она ће, готово да сам сигуран у то, проћи у тишини која је пратила и раније
Радовићеве књиге, а која, уосталом, пред- |
ставља унутарњи квалитет овог високо артистичнот песништва, Оно пак што ову књигу чини _особеном и изузетном јесте начин на који открива нове формативносјезичке могућности у нас. Радовић је, наиме, песник који у нашој поетској традицији можда први пише поезију поезије, први тако сабрано и истрајно твори језичко биће са једном једином поруком: „Ево, ја јесам, ја у себи самом могу постојати, као властита могућност". Рећи ће ми се да је француски језик давно већ преболовао ову болест поетско-језичког артизма. Да, али није наш. У два различита језика она има, с обзиром на тренутак у коме се јавља, чак и различито значење, А тамо где треба сачинити, тамо правог понављања никад и није било. Ауто се им узгредно говорило код нас о језику који нам је (у поезији) омогућавао једнодимензионално обраћање, без оног' дубоког резонирања у различитим књижевним слојевима или токовима, без вишедимензионалне резонанце коју налазимо у свим богатијим језичким културама, У преламању кроз слојеве које једна култура поседује, у хватању вишеструке, резонанце једне исте чињенице, 7 полисемији коју нашем исказу даје богатство стилско-језичких епоха, у томе и настају суптилније вредности. А иза наших песника дуго су (у значењу које је овде за-
цртано) били једино Вук и Бранко, односно вуковска традиција са свим својим изданцима. И песници нису осаџшкивали како одјекују у тој језичкој традицији, него како та још моћна традиција у њима одјекује. Они се, дакле нису поставља ли спрам ње, него у њој. А то онемогућује говор у семантичким нијансама, товор који настаје у „оркестрирању" по-
зитивним и негативним односом према
више слојева једне поетско-језичке традиције, Савремена српска поезија управо на.
том плану осваја нова обликовна обзорја. А Борислав Радовић пише песму на самој граници: песма му се идентификовала са искушавањем нових језичких могућности. И он је већ увелико извојевао битку о којој је Винавер не тако давно сањао: да се према једном језичко-књижевном изразу односимо као према класичном, да у његовим формулама дајемо и осећамо канонску меру и лепоту. Радовић као да иде по његовим путоказима: у вуковској језичкој традицији налази фон (или класичну меру) на коме истиче модерна значења старих облика. Он ослушкује како у раном облику нашет савременог књижевног језика резонирају модерна значења, како у епској и спорој прозодији одјекују артистични и веома изнијансирани ритмови. Оркестрација у дубинама поетско-језичке културе код Радовића се довољно сутестивно осећа,
Новица Петковић
ДЕТИЊСТВО И УМЕТНОСТ.
КЊИЖЕВНА 1970. ГОДИНА бар за мене, остаће пре свега година која је датирала, у домену српске литературе, једну књигу о детињству, и једну књигу о уметности.
Та књига о детињству — доживљена, богата, ношшалантно писана, сва од фрагмената једног живог памћења — писана је по много чему уместо многих од нас који су то своје дечачко време, попуг Андија, тог славног Андреаса Сама, живели у приземном панонском свету, у оним атарима у којима вазда постоји једна Гробљанска улица, једна алеја дивљих кестенова, и један отац који је, једном за свагда, ишчезао иза положеног хоризонта равнице. Читао сам ту књигу, док још није била штампана, једног поподнева на Транџаменту, и читао сам је поново у чврсто срезаним „Нолитовим“ корицама. Не знам ни тада ни сада књигу која би, у послератној српској прози, у већем и узбудљивијем степену била писана за велику и маАџ децу од ових „Раних јада“ Данила Киша, компонованих са успоменом на неколико непревазиђених, битних живота. Одбацујући јефтину, исцерену, лажну ком бинаторику толиких наших књига посве-
ћених · детињству, остајући одани једном. у. основи прустовски неограниченом 'пам-
ћењу, „Рани јади" постају и остају изузетно, модерно сведочанство о невремену ка» да су очеви, попут Едуарда Сама, у героку и пругастим панталонама, одлазили У непознато, и када је харао рат.
А књига о уметности коју једнако високо вреднујем у сад већ прошалогодишњој књижевној жетви, доставља пажњи читалаца и хроничара веома кохерентан им дуж једне дуге деценије писан циклус есеја, посвећен проблемима савремене уметности. Рачунајући пре света с противречностима и дислерзивним значењима модерне уметности, разматрајући је, следствено томе, битно друкчијим критеријумима и приступима, ова књига — иза свог наслова „Доба антиуметности“ (издање „Жултуре") и иза оног модрог фона композиције Хоана Мироа — и те како крије своју велику брижност за судбину модерне уметности у овом нашем назуољеном и заборавном свету. У овом времену у коме је, тако неопозиво, равнотежа поремећена. Многи од текстова које у свом садржају подразумева ова књига Драгана М. Јеремића,и међу њима мождана првом месту „Недовршеног као естетички принпип", биАм су познати и раније. Међутим, управо у 1970. години они су наишли у један комплементаран однос, утичући јасније и глас није но икад. Озбиљна, обавештена, аналитичка, никад фриволно навијачка, покаткад узбудљиво удружена с једним у основи моралистичким ставом, ова Јеремићева књига доказује своју верност модерној уметности, јер пре свега истини,
Детињство и уметност, тако, на мом но вогодишњем столу, блиско суседују у СВОјим чистим напорима, и у својим недвосмисленим резултатима.
Драшко Ређеп
ВРЕМЕ КРИТИКЕ
НЕКОЛИКО је књига поезије и прозе, објављених током 1970, надрасло онај ЈУС литерарни просек, с којим смо често у си туацији да сами себи подваљујемо како се тобоже држимо за пешеве европских књижевних прекретница, иако смо у капуту тих прекретница стизали да се ВИДИмо тек пошто је глагол изношеност изварирао све своје аутентичне облике. _.
Срећна је околност ипак, што су током
поошле године нове књиге објавили заис,
та даровити писци, међу њима и такви који у нашој новијој књижевлој историји имају по једно своје значајно поглавље, Али, мислим да се са „Праменом таме" М. Лалића, „Гледач во пепелта" Л Шопова,
„Тврђавом“ М. Селимовића г јотш неким · књигама старијих и млађи писаца (Р. Трифковић, П. Т. Бошкове“» В. Лубарда,
М. Црњански, М. Бећковић, 3. Костић, М.
Фотев, 5. Пекић и др.) ни издалека не ис прпљује списак највреднијих књижевних "остварења у 1970. години.
Напротив, ако се тим остварењима потраже аналогије 2 европским књижевним оквирима, а с обзиром на збир квалификатива које као сопствену иманенцију садрже дела са разине европског стандарда, пре бих се заложио за једну специфични ју жанровску структуру у томе поретку вредности, чији смо доскорашњи дефи шит у нашим националним литературама. на разне начине, јавно и душебрижнички, проблематизовали, а што нам данас с пуним правом може да послужи као аргуменат _ или један од аргумената — да се тај дефицит, као књижевно-критичка м свака друга калкулација, очевилно актуализовао као привид релативизма или сенка прагматистичке мисаоне ускогрудости.
Реч је, дакле, о нашој књижевној критици, есејистици и историографији. Није само пуко хипотетичко нагађање ако се каже да смо управо сведоци, можда и чесници или саучесници (како би рекао Марко Ристић), једног блиставог периода наше свеукупне књижевности, којег бих с доста обазривости, можда и због акцената једне, раније, експликоване аналошке форме, назвао временом критике. Више књига, а пре свих „Доба антиуметности“ Драгана М. Јеремића, „Мит, књижевност и отуђење" Зорана Глушчевића и „Историја српске књижевности бгрокног доба" Милорада Павића, коректив су једног годинама понављаног негативног става о. ерудитно-егзегетској вертикали. наше критичке мисли и изванредан доказ
какве све научно-истраживачке и креативне
потенцијале има. ова литература, ако се у њено окно затледамо са нешто више стрпљења него обично и ако знамо да распознајемо правце кретања свих видљивих и. невидљивих, али прослаућених књижев-
ном прекретништву запућених, „казал» ки". Прошло је време оног малокрвног каскања, зловољног кашљуцања, старма-
лог и несрећног натезања с критиком и око критике, оног надувеног, нарцисондвог а ситног, ситничарског, боемлуком по. шкропљеног, игнорантског непристајања на зелено светло критичке анализе, поготово. на оним прометним књижевним раскрсницама где су могући свакакви судари и Аруге сличне књижевне пометње, а чему је, поред осталог, посвећено луцидно и зналачко теоријско рашчлањавање А. М. Јеремића у књизи „Доба антиумејности“. А шта рећи о Глушчевићевом, занимљивом обраћању Т. Ману и Х. Хесеу, једној модерној критичкој пројекцији философских, естетичких, етичких и других вредности у њиховом опусур Најзад, ту је и једна вишеструко значајна књижевно-историјска ретроспекција, она М. Павића: као да је постојећа а дугоне присутна свест нашег књижевног и националног бића, затрпана у прошлости неумитношћу судбине, црном руком неке „од бројних галаксија, најпосле откопана, 'оживљена, просветљена изнутра, посвећена трајању. ај
Миодраг Друговац
РАЗНОВРСНОСТ И КВАЛИТЕТ
ИЗ УКУПНЕ белетристичке продукције у 1970-ој години (имам у виду српску књижевност) издвојио бих три књиге као најбоље: „Тврђаву“ Меше Селимовића, „Ходочашће Арсенија Његована“ Борислава Џекића ни „Рече ми један човек" Матије Бећковића,
У „Тврбави“ Селимовић је одржао високи ниво приповедања достигнут у „Дервишу и смрти". Аутор приказује човека у тоталитарној друштвеној организацији на начин и дубок им занимљив, Он говори о неким вечним ситуацијама у којима се налази људско биће које жели да живи у љубави и срећно, а које се непрестано судара са непознатим, вишим и свирепим Аржавним забранама, разлозима и пиље вима.
„Ходочашће · Арсенија _Његована“ је блиставо остварење и зко Борислав Пекић настави да иде тим путем (као што је о бећао поговору) уверен сам да ћемо добити моћну прозну грађевину која ће остати забележена у историји српског романа. То је дело писца који присно осећа и
у танчине познаје живот Београда, некаа страни
ставак на 10,
КЊИЖЕВНЕНОЗШЕ 5
| |