Књижевне новине
се њи салва гата ата нсннанан == ИЕ = а ари
ИНТЕРВЈУ _
Музика је велика ризница људског духа
Разговор са композитором Михаилом Вукдраговићем
Пошли смо на разговор са академиком Михаилом Вукдрагови: бћем нашим врло познатим ком-
„позитором и друштвеним радни-
ком (поводом седамдесете годишњице рођења, педесете године изузетно плодног уметничког рада и одликовања Орденом брат ства и јединства) с помишљу да нас, можда, у своме дому не очекује уметник заморен дуготрајном борбом за своје стваралачко потврђивање или, можда, личност разочарана због многих нерешених питања у уметничком животу средине којој припада. г.
Били смо, међутим, веома пријатно изненађени: дочекао нас је ведар и чио, као да није толико много година провео за клавиром у кући, у учионицама Музичке акаде мије у Београду, у. радио или ТВ студију, на многобројним птутовањима са хоровима и оркестрима читавом Југославијом мали многим земљама Европе. Та његова енергија нас је веома импресионирала и с њом је и почео наш разговор.
— Некада ме је често и мој
пријатељ, књижевник Вељко Пе тровић, о томе питао, нарочито у време када смо се нашли у тек створеном Радио-Београду (он као
директор Програмског одељења, а:
ја као уредник Музичке редахци“ је) — разумећете ако будем иста» као своје порекло, из породице славонског учитеља, у Окучани ма, понео сам у живот свој осттимизам им своју веру у себе, у људе, у живот, у уметност. С тим оптимизмом сам м пошао у свет уметности, путем који је од мојих најранијих дана био озарен лепотама народне музике и народног живота. Због тога. нисам ни» када могао да посустанем или заборавим на извор са којег сам поникао. То је био тренутак да доајена,
наших музичких уметника питамо за његове прве кораке у свету тонске уметности... | Џ
= Тих се година сећам с по
себним узбућењем. Као гимназија“.
лац у Вараждину, Осијеку и Сремским Карловцима свирам у.там. бурашком оркестру или певам У омладинском хору, да бих као Вак
У! разреда, стао први пут пред
#ор својих вршњака и почео да
диригујем неке руковети Стева-
на Мокрањца. Био сам привучен Мокрањчевим _ обликовањем“ на•
родног мелоса у оригинална умет-.
ничка дела и његовом снагом да
вредности изворног фолклора пре
точи у свој. креативни језик. Тим
идејама сам и ја сам остао ве:
ран кроз пет деценија жомпозиторског рада: '
"— Са седамнаест година ,ком-
понујем своје прво дело, Прелудијум за клавир и већ почињем да учим. хармонију код Мирка Полића, директора Осјечке опере. Касније, долазим у Београд да бих студирао музику код Милоја Ми лојевића а напоредо са тим и чи
сту филозофију код Бране Петро“, нијевића. Истовремено . корепети.,
рам у. Академском хару. „Обилић" да бих 1920. године за тај ансамбл написао уметничку обраду македонске народне песме „Појахали пулињата", која је била изведе на на многим концертима. За мене, рађање те обраде био је тренутак композиторског дебија.
— Као пелагошки радник, професор Музичке академије у Бес. граду, веома много сте помогли развоју наших познатих диригената Боре Симића, Душана Сковрана, Драгише Савића — попу дарно речено „извели сте их на
пут“, А ко је, према томе, „извео“ ,
Васг
= Прашки учитељи музике: Ферстер, Јирак, Кшишка и Талих. Код њих сам студирао и усавршавао се од 1921. године до 1927, да бих за време студија у престоници Чехословачке републике био и диригент хора „Јадран“, у ко. јем су певали наши студенти који су тамо били на школовању. Након студија радим као профе» сор музике у Трећој београдској гимназији и Музичкој школи „Станковић“, где и диригујем хором и оркестром. Године 1937. од лазим у Радио-Београд и тамо формирам Симфонијски оркестар и Камерни хор. Тај период је за мене од велике важности, јер сам се веома активно бавио и дири-
говањем: како на Радију тако и.
са Београдском и Загребачком филхармонијом. Путовао сам мно.
20 и изводио ботати репертоар до.
маћих и страних дела.
— За време Ваших студија У Прагу пажњу млађих композито-
ра свратио је на себе проф. А-·
лојз Хаба својим, за,оно време тотово револунионарним четврттонским системом. Јесте ли и Ви прихватили Хабино учење»
“
. а за тренутак био заинтересован
' долазе од. људи који, негирајући
· људског духа ш људског осећања,
' духовне природе.
ка први звуци тога „концерта“ бу“
"клавир и почнем да компонујем.
· земље.
МИХАИЛО ВУКДАРАГОВИВ
— Природно је што сам макар
Хабиним теоријама, али оне су већ дошле на крају мога студшрања у Прагу, тако да на мене нису ни могле дубље да утичу, тим пре што сам своје склоности усмерио ка импресионизму и ње 2060] симбиози са елементима југословенског фолклора.
— Није никаква тајна да Вас многи пропагатори савремене музике „оптужују“ да сте остали доследни традиционалним, тоналним, схватањима музике...
— Верујте, да сам чак и почашћен тим „оптужбама“, јер оне
човека-композитора и његова У нутарња осећања, претпостављају машине за стварање звука, те та“ ко музику, ту велику ризницу
своде на продукт техничке а не
_ — Можемо ли сада, у часу Ва шег јубилеја, да на страницама нашег листа приредимо „Концерт по жељама Михаила Вукдраговића" и да тај програм сачините од Ваших дела која посебно издвајате из свог композиторског опуса2
— Учинићу то врло радо. Не
ду моја „Вокална лирика", циклус песама за глас и оркестар пре» ма текстовима. Милоша 'Прњањ ског и Радована Ившића. Затим бих извео три хорска дела: „је сен“; „Радост вечери" и „Молитву шума“. Стихове ових хорских композиција узео сам из албума Во. јислава Илића и Густава Кркле“ ца. На овом „концерту“ морао бих да нађем простора и за Гудачки вартет, писан у данима ослобоБења Беотрада, да бих завршне акорде овога „концерта" оставио за своју кантату' „Везиља слободе“, коју сам компоновао инспирисан“ лирском _поемом Бранка Ћопића. ; · Зачудило нас је да на томе „концерту по жељама" нема оперске'и балетске музике... · Нема је јер није било вре мена да многе своје скице и идеје остварим, можда, баш кроз оперску или' балетску музику. Окупш ран педагошким и друштвеним ра дом, заузетост у многим областима нашег музичког живота, а нарочито развој музичког аматеризма у нас == све је то учинило да некада месецима или годинама нисам имао времена да седнем уз
Осећао сам изузетну потребу да што активније делујем У средини у којој живим да бих вредну у метничку музику још више при ближио радном човеку широм
Подсетили смо познатог ком: позитора и музичког радника на Југословенске хорске свечаности у Нишу, на Мокрањчеве дане у Неготину, на Фестивал хорова у читељских школа Србије, на мно. те наше музичке манифестације у чијим је остварењима баш он дао свој највећи допринос.
Схватамо да су била веома заслужена сва признања и награде које је примио од друштва, чијој музичкој култури прилаже велики удео, али и да томе друштву „остаје“ дужан још много нових мисли, много нових идеја и активности, толико потребних нашој "музичкој уметности.
Владислав Димитријевић
ооевеевева ове фефофеваооовео оф февео е фесевеевовевово ово осе + ооевосовоооо ово оно о »оевевевевевовевевовеовововевеевевееевовевоевееве
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО
Култура
између закона
Међурепублички договори, или оно што се у нашем политичком животу назива разграничавањем надлежности федерације и република, није могло да мимоиђе ни област културе. Десет савезних закона који се односе на култур“ но стваралаштво постаје беспредметно, јер се брига о овим пита“ њима преноси на републике и општине. Култура се тако нашла између старих и нових, републичких закона, а то изазива разне претпоставке и наводи на питања о сутрашњици културе југословенских народа.
Будућност културног стваралаштва ставља се, рецимо, понегде под сумњу, зато што оно, наводно, губи покровитељство врхова друштва, и што се препушта „локалним“ жритеријумима. Иза ових сумњи крију се, у ствари, одбранашке намере оних који не могу да се ослободе државотворних оптерећења, односно да“ се лише сигурног динара из заједничке касе. уЈЕ -
Један од тобожњих аргумената за изражену · бојазан јесте, на пример, ситуација у издавачкој делатности. _ Издавачи · уживају право на бенефициране камате, односно да на позајмљени новац плаћају банкама само три одсто камате, док привреда плаћа 8, 10,
"ма и свих 15 процената. Разлику
је до сада подмиривала федерација, а убудуће би требало овај новац и ову обавезу пренети на оке Неки се сада питају а ли ће републике ц комуне са истом одговорношћу и вољом под» стицати издавање књига, или ће новац употребити за неке друге сврхе2 Да ли ће се са подједна“ ком доследношћу бринути о филму, позориштима, музејима, би“ блиотекама, ликовној уметности м музицир
о свој прилици, учиниће и знатно више. Јер, култура је У наше време услов бољег рада и привређивања, па према томе и миотреба оних жоји, производе. С друге стране, као национално о: бележје, култура ће, по свему судећи, уживати већу наклоност република и општина.
Уосталом, то доказује пример Републике Србије, где је пре две године донесен Закон о финансирању културе и о заједницама културе, као и више сличних при мера'у другим републикама. Процес децентрализације "и демократизације у овој сфери живота већ је одмакао. .
Верујемо да ће комисије Савезног извршног већа и Савезне скупштине, које ових дана ужурбано раде, тренспитати — са једног самоуправног становишта не само садашње законе о култу. ри, већ и оне у привреди и дру-. гим областима, који. се не односе директно на културу, али суштински одлучују о њеној позицији у друштву. У духу пуног поверења према одговорности република и комуна биће, надамо се, састав“ љен и текст Резолуције о култури, о чијем ће усвајању ускоро
расправљати и Савезна скупштина. Миодраг Илић =
Ренесанса америчке црначке поезије
УМ последње време "уметност и књижевност америчких црнаца све више заокупља пажњу америчких интелектуалних. кругова. Поводом публиковања две антологије црначке поезије: „У време револуције — Песме из нашег трећег света. и „3000 година црначке поезије“ „Њујорк тајмс бук ривју" пише о ренесанси црначке поезије.
„Тражим интеграцију америчких црнаца са осталим прним људима" пише песник Дон Ли. Џри том песник је позван да укаже црнцима шта су они били, шта су сада и шта морају по стати. Он се мора ослободити свог американизма и из радости и ту ге, надања и препрека песник мора пронаћи нове облике и створити нове визије. Међутим, прни песник не може очекивати да ће овом акцијом његова дела наћи своје место у академским антологијама,
До сада су о ренесанси црначке уметности већину књига, студија и чланака написали белци који се баве овим проблемом. Упркос неким успелим _ књигама, издавачи треба да схвате да су белци неспособни да процене искуство црнаца.
Црначки песници јучерашњице су се борили за интеграцију свог израза с белим. Међутим, данас ово више није случај. Стога је аутор антологије „У време револуције" погрешио што је поред црначких песника дао места у својој књизи и неким белим битпесницима и хипилмесницима. Антологија није успела ља разјасни суштинске разлике између самих
песника, нити да оправда њихово
џврштење под једним лабаво фор“ мулисаним насловом „револуционарна поезија". Чигалац је пре наведен да помисли да осим сАучајности у разлици боје коже, црни људи су баш као и сав оста ли свет. Они једноставно деле савремена ограничавања и оча! који трпе и остали припадници америчког друштва.
Теза друге антологије „3000 година поезије црнаца“ јесте да постоји, трајна и идентична традиција међу црним људима свих времена и векова. Аутори су саставили једну значајну књигу У коју су ушла дела црначких песника Африке, Средњег истока, Европе и Америке.
Како се поезија црнаца креће путевима које јој прописује спе цифична естетика и пошто више не жели да се удвара белпима, а њен основни задатак је да створи вредности према којим ће прначка раса или да постоји или да нестане, адекватна репрезентација овакве поезије у антологијама намењеним универзитетима није нађена. Међутим, поезија црнаца и не припада академичарима, већ народу.
Снежана Јовић
Битлеска критика о роману Анатолија Кузњецова „Бабиј јар“
Недавно се у Енглеској, у преводу Дејвида Флојда, појавио роман „Бабиј јар Анатолија Куз њецова који се сада, после емигрирања из Совјетског Савеза, назива А. Анатолијем. Непотписани критичар литерарног додат ка лондонског „Тајмса“ наглашава да је у том роману реч о познатим трагичним догађајима, о масовним напистичким убиствима Јевреја, Украјинаца и Руса у околини Кијева током другог светског рата, тачније, између 1941. и 1943. године, о догађајима који су уметнички већ уобличени у познатој истоименој поеми Евтенија Јевтушенка и у Шостаковичевој Тринаестој симфонији.
Роман Кузњепова би се могао, на неки начин, по судбини која та прати и по стипају околности џ којима се публикује, довести У везу са књигама Солжењицина, мада је очевидно — истиче се да није реч ни о писцу ни о делу Солжењицинове снаге. Пре свега, сматра критичар, није најсрећни је што је Кузњецов инсистирао на овој књизи као на „документу у форми романа", на његовој фактографској тачности. Јер, та књита и није роман, а није ни аутобиографија, јер историја, сама по себи, падјачава снагу догађаја које ова књига обухвата. Критичар уочава специфичан руски дар за непосредан психички детаљ КОД Кузњецова и смисао да многе сцене, стравичне па и оне гротескне, учини изванредно живим. Недостаје му, међутим, психолошка и филозофска дубина једног Солжењишина, с којим се ипак доводи у везу. у
Посебно су занимљиви они де лови приказа у којима се упореКује руско и енглеско издање ове књиге. Осим низа детаља над ко јама је у руском издању цензура веома помно радила, а тичу се колико извесних постојећих иде ја толико и конкретног, актуелног живота, енглески критичар сматра да би Кузњецов много боље учинио да је цео роман прерадио и изнова га написао него што је за енглеско издање додао делове који нити делују целовито нити у пелини оправдавају своје присуство. Његов антисовјетизам, изражен у тим, додатим деловима, закључује се, очевидно је нарушио природну уметничку јединственост ове књиге.
АЉИЋЕВНЕНОВИНЕ
Уредничка колегијум: Филип Давид, Васко „Мвановић, Миодраг Илић, Драган М. Је. ремић (главни в одговорни уредник), Љу. биша _ Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног _ уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир Стој шин, Бранимир Шћепановић, Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитрије. вић. · Уређивачки _ одбор: др Димитрије Вученов, Предра: Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни. (кар, Душав ФСковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Боглан Кршић. Лист изла. зн сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. [одн. шња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство авоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне човине", Београд, Француска 7. Телефон; 627-286 (редакција) а 626-020 (комерцијално одељсње а администрација) Текући рачун: 508-1.208-1. Рукописи се не враћају Штампа: „јГаас", Београд, Влајковићева 8.
Исповест Хенрија Милера
Амерички књижевник Хенри Мидер већ дуто година изазива најразличитије реакције, од потпуног негирања и проклетства до симпатије и поштовања. МИ они који га цене и они који га презиру, међутим, одређују се према њему најчешће нагонски и обично мало познају његову интимну личност. Сада, пак, и. једни и други имају могућности да се свесно опредељују за и против овог чувенот писца, који важи као шампион сексуалне, а за неке и порнографске литературе. Преводилац _ његових дела на француски језик и његов пријатељ Жорж Белмон објавио је, у издању париске издавачке куће „Сток", књигу „Разговори са Хенријем Милером", у коју су Ушли разговори које је он са Милером водио прошле године. Ови разговори су лишени конвенционалности и пуни су искрених и, често, неочекиваних одговора на вешто постављена, а понекад и врло „деликатна и индискретна
· Рођен у Њујорку (1891), у по родици кројача, Милер је, по свом сопственом казивању, још у раном детињству патио збот недостатка · мајчинске – љубави, претеране строгости оца и међусобног неслагања родитеља. Пре него што је постао писац, променио је многа занимања, уклујчујући и свирање на клавиру и бављење сликарством. У почетку је писао читавих дванаест сати дневно, а касније је увидео да је довољно и два-три сата. Данас, пак, тврди да не може имати поверења у писца који је у ста њу да напише стотину књига као Балзак. Врао су занимљива његова. открића о симпатијама и антипатијама према извесним тар-
даније био кадар да уђе у Стендала, да није прочитао чувени роман „Моби Дик" свог земљака Хермана Медвила. и.да ништа није разумео код Шекспира. Њетови идоли су, међутим, Петроније, Рабле ин Достојевски, а веома цени и Кнута Хамсуна, не скривајући да воли кад критичари упоређују његов стил са стилом великог норвешког писца.
Сматрајући да интелигенција човека никуда не води, Милер је одувек показивао изузетну пажњу за окултизам, а исто тако и за таоизам и зен-будизам. Ами иако није присталица интелектуализма, он одбацује и религију, истичући да су све религије идиотске и рђаве за људе. Много вишле, међутим, изненабује његова изјава да је он (нако је, не без разлога, од многих критичара оцењен као цинични описивач телесне љубави) одувек веровао у Љубав (са великим Ло), али да је готово увек био разочаран У својим покушајима да је постигне. Свом идеалу у љубави био је најближи у два маха: кад се заљубио у осамнаестој години и кад је срео Мону, личност: која се често појављује у. његовим књигама., Остали његови односи са женама били су само сексруалне природе. Али док је љубав за њега нека врста религије, сама религиозност није ништа друго него нека врста љубави према човечанству, мржње према насињу и симпатије за сиромашне и промашене људе.
| ; ХЕНРИ МИЛЕР сцима. Он, на пример, признаје
птис АЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС |