Књижевне новине
НЕДРЕМЉИВО ОКО
УЗГРЕД БУДИ | ЗАБЕЛЕЖЕНО 6»
Душан Матић
Наставак са 1. стране
гу, вешто су, на његову слику, да би ишчезла под покривачем усирене крви, која се пуши на крају церемоније, шшрицали таласе крви што шикљају из пресечених артерија. Подизали су високо, као пирамиде, гомиле олрубљених глава. Било је светилишта, у које се улазило кроз от: воре као чељусти, које су ломиле лобање и кидале д ве, и кроз које се није могло да проЂе а да се не гази по крви до колена. Свештеници су клали људе, да би се обукли њиховом кожом“. (Ели Фор: „Историја уметности")
Октобар, хладан, ветровит.
Читам Тацита.
Шта се дешава у Србији» Најпротивуречнији гласови.
Борбе на Истоку постају драматичне. Друга половина октобра.
Кише, ветар, кошава, предзнаци оштре, сурове зиме.
Краљево, Крагујевац — имена почињу на кр — крв. Да ли је могућно Масовна стрељања.
Шта се заиста дотађа у Србији2
Прелиставам историјске књиге.
Мемоари Проте Матеје Ненадовића. На истом тлу. Ј
Треба оставити срце у предсобљу историје, у предсобљу данашњице. Нисмо још напустили зему нужности.
Срце, дете затворено у прсима зрела човека. Оно не зна ништа, не разуме ништа. Па ипак, његова муцања. .
100 за 1 (Сто за једног) — Шта се све крије иза ових хладних, бездутиних цифара, колико беде, ужаса, бола, патње, свирепости, безочности, тратедије, злочина, отупелости, немилосраности, срозавања, пада, подлости, мржње, гадости, очајања, херојства, скрханости, грозоте2
100 за 1 (Сто за једног). снет, хап-
Новембар, хкошаве,
шења, Хашпења. Хапшења.
Селимо се. Од брзог свршетка рата ни по-
хена. : 4 1942, 1943,... где ли ћемо моћи
ставити тачкуг
"ж Шта може да каже узвитлана честица! . Боти, ћути. Велике бројке гозоре! Човек, Човек прегажен,; Травка. Згажена. . Па ипак, крваво тражи своју величину. Суштину. х
Писати пред упереним митраљезима2 Којешта! Док се војцици с матинкама шетају под зорима2 Којешта!
х
Јесен ова није ко што је свака јесен.
Лака ко плод пи свежа ко прве капи кише...
Јесен ова има руке пуне олова, руке тробара, душу мача .
Тесен ова није добра матини једног 1 единог сина.
Раз 15: дејрв ЖУКИ Паз ће15Е елпле Ме1!! У (Сеје: »Еаџ5«) ж
— Не волим људе, зато што су добри, већ зато што су људи...
Накнадна забелешка (тодине 1947): =
... Иначе, кад би требало чекати само на добре, времена би толико протекло да би тек отворени пвет глагола волети дотле свакако морао ла увене.
— Човек...
—. Реч човек були у мени противречна осећања. Боље рећи, једно амбивалентно осећање, каже суморно Павле Мрак.
Страшни и чудесни децембар!... = Ко старе новине поцепаше свет.
А ради се јелино о достојан ству човека. Остало је питање укуса, темпе-
рамента, такозване судбине, слу-
чаја, итд. “ Х бих да се подсетим, да по, ам на те прошле дане, да» нас, кад се поново дира у саме
темеље нашег же
је размишљао Павле
Суморно слушао у себи не
Мрак и опет
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
|
|
| |
|
више своје личне успомене већ успомене векова и нације, као што их је слушао пре тридесет година, током јануара, фебруара, · марта те исте 1941. године (о томе ја немам ни једне личне забе-
лешке):
Мјесец кара звијезду Даницу: „Бе си била, звијездо Даницег
Бе си била, ве си дангубила, данљубила три бијела дана2" Даница се њему одговара:
„Ја сам била, ја сам дангубила више б'јела града Биограда, гледајући чуда великога,
ће дијеле браћа очевину, Јакшић Дмитар и Јакшић Богдана.
Неколико пута Павле Мрак је поновио у себи те стихове; само је стреперио да ам ће и овога пута паметна и племенита љуба Амитрова, Анђелија, моћи на крају песме да каже:
Нијесам ти брата отровала веће сам те с братом момирила.
Стреперио је из простог разлога што се у међувремену породица Јакшић намножила: није их било 2, већ више од 5, а тај број у нашем језику обележава тек множину (Грцима је било довољно 3 па да кажу: гомила! а и Латинама.), па се вајкао Павле Мрак да ли ће љуба Анђелија. свога, пута имгти довољно снате и стрпљења да их тако многобројне меЂусобно мири и измири, као што у песми „ДАиоба Јакшића" гласи
рефрен — ћарру-епа.
Бележи Владимир В. Предић
ен анаи ратив етен а Ћ
питати ће тииитниалопаоцлативава а атински пиљевина пен са 2:
ПЕТАР ХАЏИ БОШКОВ: СКУЛПТУРА
О неким садржајима и значењима у српској прози
Наставак са 1 стране
Исписани су рецимо н у 06 линку чудних написа и знамења по рашким клозетима у књизи „Бугарска барака" Милисава Савића, у трзајима и злехудом рољцу Рефуза. Мртвака Видосава Стевановића, у избацивању крваве слузи из плућа у време „кад су цветале тикве" у делу Драгослава. Михајловића, итд. итд. Секс, туча, пијанке, силовања, преваре, отимачине, глад, нежељена труд ноћа — сва црна беда и безнађе једног мучног, трпког пи трошног живота трошних уџерица теме су тих ударних, једнослојних односа. примитивне средине у развоју. То је средина којој су н бог и партија, и идеологија и црква, и просвећеност и просветитељи, и добростојећа евентуална родбина м општинска скупштина, и рад: нички савети и месне заједнице (од културе па надаље) окренули леђа. Она се батрга некако из свог блата а заједно с њоме отимају се из моралних рана и сиромаштва и њени песници — уклети песници бола и безнађа.
Постоји, међутим, опасност да ове ударне теме снагом свог феномена потисну и превазиђу и сам уметнички метод. Отуда је у већем делу ове прозе мање иматинације а више фактографије. Јер, тек снагом имагинације аутора постају мотив и метод једно а што је циљ сваке велике уметности, Садржина, ма како снажна била, не сме да потисне форму, да је занемари, да је обезвреди. На тај начин би се мотив могао да извитопери у нешто тенденциозно, насилно, па и неуверЉљиво, барем неуверљиво за касније судове. Садржина. би тако могла да се сведе на голи збир података, често и несвесно извучених негативном (или позитивном) селекцијом, да изгуби везу са правом, свеукупном сликом света. Јединачни свет није наш свет, барем није онај који је намењен правом тоталитету човека. Обезвређивање форме у уметничком делу води, дакле, У опасност назначавања _ огољеног податка, изношења насилног става, губљења везе са емоцијом која природно води на пут прихватања или измене света, ка интегрисању јединачног у опште у једино могућем, правом хуманистичком смислу. Садржина често одређује форму, али и форма може да одреди садржину, она понекад,
|
самом својом појавом може. да. буде садржај, вредност.
жкх
Једно од карактеристикума модерне прозе је, међутим, и њено везивање за веће урбане средине. Све јаче комуницирање и тешње и интензивније узајамно сретање и повезивање појединаца најраз анчитијим својим интересима м интересовањима постају и у нашој прози извор мотива м метода мајразноврснијег обележја. До сада су покрети ка већим срединама, напуштање малих, статичних, једнослојних односа, пливање низ, или чешће уз струју таласа једне вишеслојности, у словљене ритмом, динамиком веће, моћније урбане средине карактерисали више српску поезију него српску прозу.
М последњој деценији, међутим, почињу у српској књижевности да се јављају м прозна дела везана за веће, моћније урбане средине. У таквим срединама знатно бројнијег људства су мотућности комуницирања непосредније и учесталије, алисе услед тота, с друге стране, стварају односи многобројних површних познанста ва, што на крају итекако слаби онај прави, присни контакт поједин ца. Све мање је времена да се човек удуби у проблеме и боли свог ближњег, јер потрошачко друштво моћне урбане средине намеће појединцу све веће и веће обавезе за одржање. егзистенције. Још су стари Латини говорили: »Маспа стуназ, тарпа зошцдо« (Велика насеобина, велика усамљеност). Човек се издваја, повлачи У себе, изненађен и уплашен посматра све тајне и неухватљиве титраје свог узнемиреног духа. Покушава да их одгонетне, да их веже за неке, билокакве спољне надражаје. Неурастенична стања, стања лудила су екстреми овакве ситуације појединца, али, на жалост, све чешћи. Појединац је све узнемиренији, све немилосрдније прогоњен својом пустопашном усамљеношћу, својим ја.
Сваки сусрет са собом болно је
. свођење рачуна сопствене прос-
торно-временске _— ограничености, грчевит покушај некаквог, билокаквог осмишљавања својег по стојања. А од некадашњих моћних и чврстих заједница на селу, племена, задруге, породице, у ко-
јима је као основни етос влада-
ла блискост и слога, узајамна
,
ђе еј али ратна иде раЦантси
љубав и тесна повезаност, човек је сада избачен на спруд свог у самљеничког безнађа, покушава, да некако осмисли своју егзистенцију, разочаран да ли дефинитивним или привременим неуспехом стварања јаких колектива, батрга се у узалудним настојањима да. превлада своја тешка анксиозна стања.
Проза о јунацима ове средине нужно је вишеслојна, истраживачка. Она можда нема свежину и удар оне прозе која односе посматра са мањег одстојања, мање урбане средине, која има задатак често да та стања тек само забележи, да их опише, не да из њих извлачи и закључке, да их пројектује на нове ситуације, нове односе. Проза веће урбане средине и вишеслојних односа понире нужно у неиспитане пределе тамних кључајућих дубина људске свести. Промашаји у овој прози су свакако чешћи, она је мање комуникативна, мање атрактивна, она је често „нагваждајућа" и заморна, тешка и неизвесна као и свака авантура истраживања. Али, уколико снагом имагинације аутора и његовом успелом пројекцијом постигне аутентичан исказ, ова проза нам отвара нови, дотад. неупознати свет, уводи нас у нове односе и стања, осваја за нас нове пределе духа, ново осећање света.
Оно што карактерише ову врсту прозе у њеном методу и што можда у извесном смислу приближава чак и једног Миодрага Булатовића једном Павлу Угринову јесте истраживачки поступак тумачења слика. За писце ове врсте прозе се често каже да пишу између редова, али то је доста · непрецизна формулација. Читајући најбоље странице Павла Угринова можемо се, на пример, уверити у аугоров труд да слике доведе у однос који им је он наменио, а не да их просто преслика, или (још торе) само ре-~
гиструје. Управо та његова зам-
ка да једино следи низ и редослед слика открива право настојање аутора да тумачећи слике изазове нове, накнадне њихове односе. Односе накнадног дејства. Тиме се такође постиже. и потребно дистанцирање од „збивања“, одрицање од „доношења судова", Од „пресуђивања“, а то је пут ка избегавању билокакве нападне тенденције, која је главна опасност за свако 'уметничко дело
значајнијет домета.
Слика Булатовићевог Мухарема с првеним петлом у наручју
та тања пасата тања авина тла пале тама нит
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
() узроцима етудентеких немира
Књига Ричарда Зорзеа „Право да се каже „ми'" говори о студентским немирима који су претпрошле године уздрмали Америку. Аутор је и сам студент и књига пред ставља његово сећање на бруцопку годину проведену на Харварду. Међутим, књига је више Од тога — она представља сведочанство младог Енглеза о америчком студентском покрету. У пролеће 1969. тодине Харвард је имао своје „бурне дане". Три века посто“ јања и милијарда годишњих АС тација нису били довољни да ФОА; стране конфронтацију.
Аутор књиге сматра да постојећи модел образовања представља кочницу развитка младих и да то подстиче младе на буну. Један типичан данашњи бруцош је ајљсорбовао сазнања почев од основне школе самообразовањем. Аконму стишању сазнања нису помагаам њихови родитељи својим супериорним образовањем и разумевањем, онда је свуда присутна телевизија помогла да ови маади људи постану прерано развијени. Зреди пре него што су одрасам, млади а да нису имали праву младост, они захтевају неку улоту у животу, осећање да буду корисни и друштву и себи.
Каква је онда улога универзитета у овом тренуткуг Да ди он треба да постоји ради очувања академских норми или због напретка студената2 Треба ли он да. постане једна прогресивна сната у свету или да остане један културни олтар, музеј доститнућа. прошлостиг Могу ли можда све функције универзитета сада разјелињене да се поново интегришу2 Све су ово питања на која млади с правом! траже одговор м док не добију одговор буниће се п биће незадовољни.
Снежана Јовић
пре његовог узлета у небо, слика мачка из бриљантне Угриновљеве прозе „Воз", или пак шетње стрица Гоа, слика ископаног гроба несретног брата сестре Елиде код Мирка Ковача, или пак Мргуда. на ивици јаме пуне жаба у роману „Срамно лето" Бранимира, Шћепановића, слика бунара У тамној шуми Филипа Давида, или сувих ветрова који спирају прашину сунчаних часовника, слика овна капиталца у дневнику Господина Вундера Лазе Петрића или шалтера у пошти „Уметника Золта" Божидара Милидраговића, или породице Сам збијене у собичку која доживљава полазак. на дивотно путовање Данила Киша, или пак шетња коња у јел ном _ провинцијском — позоришту Владимира Стојшина — све те слике нам дају садржаје међудејства односа, садржаје са посред; ним значењем. Ти садржаји потиру наслаге истина са тих слика, приближавајући их ка самој суштини постојања и међусобног одношења, ка праистини ствари по себи. То је слојевит начин из ражавања спољњег света које пре носи и рефлектује све оно богатство импулса у човековој психи. То су елементи грађења психолотије личности у психолошком роману.
У прози која захвата веће урбане средине и односе и сударе на ширем плану преноси се сав тај неисказљив грч у нема комадања унутарњег људског бића. Све што се споља одиграва обраЂује се и преображава. свести тумачењем слика. Код Павла Угринова рецимо, или Мирка
Ковача, Борислава ЛПекића или Филипа Давида, Боре Босића, итд. слике се чак и не доводе
у међусобни однос, ту се, дакле, условно речено не гради фабула на какву је навикла свест чита оца, овде се слике често саме односе према себи, а пут њиховог разигравања је њихова обрада, односно тумачење које често ствара унутрашњу драматику великог набоја. То је пут ка синтези реалног и фиктивног, рационалног и ирационалног, постојаног и произвољнот. Метод, форма дакле, која диктира мотиве раскида с историјом на општем плану, ослобађање тенеричког човековог
бића од непотребних наслага историје (читај и идеологије, религије и сл. То је, дакле, истраживачки посао, веома проблематичан, без кога се не може коракнути у непознато. Посао, меЂутим, чији резултати нису увек привлачни за онога ко их прима, јер они често изискују од обичног примаоца стваралачки напор ос мишљавања тих тешко проходних и тешко појмљивих значења која нам дају аутори ове врсте прозе.
Радомир Смиљанић