Књижевне новине

|

КРИТИКА

МАРКО НЕДИЋ

Маставак са 4. стране

књижевној ситуацији: аутор је до крајњих граница интензивирао однос према, проблематици, његов избор угла из ког проматра збивања добија максимално значење. Однос према проблематици и из бор „угла проматрања" тако постају битни структурни елементи у роману. При интерпретирању и процењивању „Рордог посртања" они ће добити значајно место.

У „Тордом посртању“ су збивања из последњега рата сагледана из индивидуално—психолошког угла. Али та збивања својим значењем сежу све до наших дана и опредељују неке социо—психичке ситуације нашег савременика. У недостатку историјске перспективе, нама се властита етзистенцијална позиција углавном показује као низ разнородних ситуација у које западамо и које треба превладати. Недостатак обухватног погледа представља једно од најтежих искушења при обликовању актуелне животне проблематике. Војислав Лубарда је стога решио да прати, у романескном књижевном облику, тенезу неких социо—психичких траума у периоду од последњих тридесетак тодина и у простору свог ужег завичаја. Као непосредан сведок, чији се лик у једном тренутку и у роману појављује, Лубарда је настојао да се што више приближи унутарњим проживљавањима својх личности и да их уобличи у психолошки што аутентичнијој атмосфери.

Тиме се, с једне стране, може објаснити темпорална структура романа: садашњост је сагледана као последица прошлих збивања, а ова последња су дата у ретроспективи, дакле унеколико трансформисана сећањем. Читалац се не може отети утиску да је цела драма кроз коју

пролазе Лубардине личности обликована

змув аспекта једне психичке трауме соци-

јалне и чак историјске (иа пример, са највише симпатија ауторових дат дик Нермане) провенијенције. Догађаји: у роману се стога никако не могу сравњивати и поистовећивати са реалним збивањима на која подсећају или која чак презентују. То би било немогуће чак и У случају да и сам аутор на тој аналогији инсистира. Немогуће зато што у структури ове књижевне творевине добијају сасвим другачије значење.

Оријентисан на психолошку драму сво-

јих личности, Лубарда је део свог романа сачинио у оквирима ретроспекције и зато што је тиме могао да диференцира слојеве психичких збивања. У роману се непрекидно смењују различити слојеви психичких проживљавања и у њима се догађаји на различите начине преламају. Социјални, национални, конфесионални и историјски елементи добијају различите димензије и различиту семантику у њима. Лубарда је имао довољно одлучности да смело отвори те прикривене, унутарње просторе осећања, страсти, примисли и саутњи својих личности. Све оно што се у дубини таложи као отлор, предрасуда, мржња или неразумевање — Лубарда је изнео на површину. Неспоразуми пак могу настати оног тренутка кад се ово психолошко и карактеролошко сецирање уз ме као ауторова. слика и судо догађајима, Као кад би се данас Џемс Џојс (да узмемо довољно, светски познат случај таквог неспоразума) оптуживао. — што је већ чињено и о чему су са подсмехом и новинари писали — за аморалност због неких делова „Уликса", у којима се смео разоткривају полусвесне асоцијације сексуалне природе.

У „Гордом посртању" је несумњиво дата књижевна визија која смело задире у исихо—сопијалне просторе нашег савременика, али просторе који су детерминисани догађајима из последњих тридесетак "тодина п којима је аутор био непосредни сведок. Специфичне _источно—босанске прилике у њој су исто тако рефлектоване, али о тим приликама се у роману може товорити само Као о елементима јед не књижевне структуре, која поседује своје законитости, и стога им даје посебно значење. Разграничење између књижевне и животне сфере овде је нужно. Јер, само после њега је могуће уочити м неке књижевне слабости, које у роману настају кад год Лубарда пређе на раван некад сувише фактографско—натуралистичког, а некад исфорсирано психолошког интерпретирања чињеница, Тек тада би требало говорити и о извесним стилско— језичким и наративним неравнинама. Новица Петковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

Приче о непостојећем

Марко Недић: „КУЋА У ПОЉУ“, „Нолит“, Београд, 1970.

ПРОЗА МАРКА НЕДИНА, изузетна и ме Ву таквим представницима наше новије приповетке какви су Филип Давид или Митко Маџунков, нема никакве спољне занимљивости. Штавише, приповетке из „Куће у пољу“ неким својим истакнутим особинама више од свега збуњују и одбијају; тешко је у њима одредити већ и то о чему приповедају, тешко је осетити функционалност необичне речитости која очито поштује неке принципе, али делује беспредметно. Међутим, и поред тога што је вероватно да се ове приповетке могу учинити налик на такозвану поетску прозу у рђавом смислу речи, оне доносе наговештај једног новог приповедачког проседеа, који је вредан читалачког мн критичарског труда.

Питање о значењу Недићевог припоедања најлакше би се решило по аналогији са релативно сличном старијом литературом — рекло би се да је и ово приповедање о сновима, или о нечему што је сновима налик, што је свакако изван света јаве и свакодневне стварности. Први одељак Недићеве књиге звучи програмски управо у овом смислу. У њему се говори о сновима, снови се дефинишу као својеврстан нови живот којн се јавља у тренуцима кад је човек, иначе, као мртав. У сну човек лети, његово ново постојање илентично је са самим кретањем, губе се спојеви који дају чврстину свету предмета на јави.

М извесном смислу Недићево уводно размишљање о сновима доиста има значај програма, изрипања мачела којих ће се потоње приповедање придржавати, Али овај програм никако не истиче ауторову жељу да снове имитира пли „преписује", ослањајући се на симболику несвесној чији смисао су, с познатим утицајем на књижевност, тумачили психоанализа М њој блиске научне теорије. Недић у сновиђењу истиче, пре свега, оно што се може претворити у својеврсну приповедачку конвенцију: „као у сну", Мозак је, пише он, у сну приморан да мисан без ичи-

је помоћи, без ослонца у чулима, препуш-.

тен једино сопственим могућностима,

Да ли се, полазећи од овакве замисли 5 „стуђеног мозга", може исприповедати било шта од уметничког значаја2

Покуишаћемо ово да решимо указујући на неке особине Нелићеве „Куће у пољу". У овој књизи, доиста, нема много од онога што бисмо назвали право приповедање, ништа се у њој не дешава од онога што смо навикли да видимо као значајно збивање у некој сфери такозване људске стварности. Потребно је, међутим, уочити да се Недић користи неким елементима приче о „стварним“ збивањима — и у његовим причама нешто се дешава, обично неко некуда креће, нешто намерава да постигне, Изван реалности остају само побуде, природа и смисао таквих подухвата. Исто тако, у овим причама постоје и елементи света предмета, они су само повезани на мачин који не омогућује аналогије са стварношћу и не тражи ослонца у људском искуству. Постоји и веома раз вијена и заморно исцрпна анализа осећа. ња, „проживљавања", али та осећања не мају видљиве поводе и слажу се једна на другу сасвим изван опсега психолошке вероватности; постоји и „јунак“ — неке ко нешто предузима и коме се нешто до шава, „Јунак", међутим, не постоји као је дно одређено лице, он се појављује у свим приповеткама као извесно „ми“, као нека умноженост.

Постојано коришћење првог лица множине у приповедању има више значења у Медићевој прози. Ова значења најчешће одтовара,у тематској усмерености прича. Недићеве приче, пак, у погледу предмета јасно се разврставају у три групе: у ве ћини случајева очито се тражи линија кретања неког „нестварног“ збивања-доживљаја „као у сну"; у другима, као У

итал вино нессари тета трпети

причи „Потковица", причање се усредсре Нује на доживљај који је одређен као „стваран“, али је толико сићушан да се прима и сам, будући развијен у дешавање, „као у сну"; најпосле, у неколико прича Недић посматра доживљаје детињства у чему временско одстојање, испуњено илузијама које уз такве доживљаје испреда сећање, придаје приповедању димензију „надстварног“ (приче „Кућа у пољу", „Магла").

Казивање из првог лица множине, ис. то тако, некад је начин који највише ол: товара извесном поетичном обраћању ис куствима из детињства која су људима заједничка; некада, опет, то је сугерисање општости представљанога, с функцијом сличном оној коју има и обраћање у друтом лицу једнине; најчешће, пак, Недићево „ми", као извориште казивања, те. жи да обликује утисак умножавања лич мости, губљења идентитета, карактеристичног за стање „као у спу". То, такође значи да се становиште приповедања Код Недића понаша као множина огледалских одраза лица које друкчије и не постоји.

У оваквом приповедању најкрупнији проблем морао је, разумљиво, да буде ночин организовања уметнички значајних целина. Недић се у овој збирци некада, без довољно свесности о томе, препуштао сликама које су по себи наметале извесну симболику (чак и психоаналитичку ДО које иначе, у принципу, Недић не држи) као принцип организовања целине м стварања драматике у причи. У дАрутим, пак,

_ случајевима грађа приче отимала. се, као

о“ причи „Светлост", алегоријској схемп која је накнадно наметала целовитост слап кама расутим „као у сну". Рекло би се, међутим, да је језик, сам начим казива ња, у решавању овог проблема имао кључну УЛОГУ.

У Недићевој књизи може се прочитати н оваква реченица: , .. · А како смо у посау брзо напредовали, после неколико сати доспели смо до већих томилица и приметили их и без сунчевог блеска, нако су се зраци због несређене разбацаности одбијали . .. " Језик којим Недић оства. рује своју поетику „отућђенот мозта" хотимично је сложен и извештачен. У овоме, приповедање у „Кући у пољу" као да опонаша неке старије, барокно китњасте стиаизације; као да рачуна на призвук сте. ринске „психолошке анализе", традиционалног причања о „стварном". Такав је зик могао би, по рефлексу, да изазове п утврди нашу пажњу, да помотне ствара њу илузије о реалном постојању предмота приповедања, о „стварности“ доживљаја укао у сну". Емоције, чији узрок, карактер и правац никако нису објашњени. у самом начину представљања стичу неку чврстину и архитектонику. организујући се према нечему што је већ познато. Из вештаченост Недићевог језика, тако, изазива пи управља нашу пажњу на оно што би јој иначе, у најбољем случају, измакло, што заправо не би ни постојало.

У причи „Потковица", на пример, наша пажња усмерава се на бескрајно сићушне чиниоце доживљаја који настаје прили. ком окретања затворених очију према суниу. Са оваквог, овде готово симболич но представљеног унутрашњег становишта Недићевог приповедања, не постоји ништа од света предмета. Постоји само глуво дамарање пи кружење ужарених тачака ис под капака окренутих сунцу. М постоји бескрајна ширина пешчаре са које се гле да у сунце. Између сићушности безлич. них атома који круже у нашој крви и ће лијама нашег ткива, и сићушности пешчаних зрнаца па које се своде обезличени остапи свих ствари „великог“ света, Недић гради драму једног доживљаја. Ос новни правац ове драме води изненадно! погтској сугестији о битним им драматич ним збивањима изван конвенџионално за мтшљених рубова „стварног".

Супротстављање микро и макро-димен.

·зија стварног стални је чинилац Недиће-

вог поступка. У томе можемо видети је дан изузетан покушај развијања и усавр. тавања инструмената људске осетљивости — и таквих као што је само припове дање — за збивања и сензације далеко сићушније или грандиозније од оних пре ма којима су нам чула подешена; за емо. ције и психичке покрете који су изван или пре нивоа свесности, пре „правих“ драма на које смо и у приповедању навик ли, а у чију стварну сићушност и рела тивност, заправо, Недић сала успева, ба рем на тренутке, да-нас увери.

Тиме његова проза заслужује име поет ске прозе, у лепом значењу ових речи.

Љубиша Јеремић

>

» .з >

~»

Радован Благојевић %

НЕПОКОРНОСТ

У окове ставио ме

да не модигм руком, ногом; за мене то беше мало,

за њега је било много. Једино што моју песму оковати није мото;

за њега то беше мало,

за мене је било много!

КОНАЧНОСТ

Неки су у моје тело заболи четири копља, ноге п руке ми трну као покисла снопља.

· Не вадите ми. копља да не прокрвари рана, а када тело иструне, копља ће изаћи сама.

КЛИКТАЈ

Што стрепште да. ћу маст! кад узлетим у зисине, пад је готов само оном к'о не мисли да се виме!

,

РЕВОЛУЦИОНАР

Ако га баце у дубоку јаму, на њеном дну ће осветлити таму;

Ако му тело на ватри снале, он ће умножити пламенове мале!

Ако та пред светом о дрво обесе, о њему ће шапат да се пронесе!

Ако та баце у реку риба пуну, пливаће кроз села и дизаће буну!

ПРОСЛАВА

На очев троб морам поћи, али не могу преко планина погледа обореног без оружја, без официрске блузе и чина. Да изгледам као у јуришима, по прилици је војнички. ред, не као сунце над снетовима помало тужан и малко блед.

(0, вратите ми за дане ове моје оружје и моје снове!

КЛЕТВЕ

Клетве од којих се стрени мени помажу да постојим, мени су вукови чудно лепи, а неко их се смртно боји. Спромаштво што многе руши мени је силну снаљу дало; борба је терет некој души, у моме сриу цвета стално. Смрт свакоме страх доноси, спокојство ће мени дати, још се само ја поносим мајком која ми није мати!

МАЛА ПЕСМА

Тутор ми на главу седа и длетом копа ми теме, скочим високо до звезда да збацим у море бреме.

Трбух ми гмизавац пори и бгз стида се смеје, на ватри ће да ме изгори ако волим своје идеје,

Са мало снаге што имам пи њега бацим у море, али стижу други за њим да ме ударцима уморе.

И док тако велик и смео не говорим о себи вшше, од прашине гмизавац бео своју велику песму тише!

МУКЕ ПЕСНИКА

Копан, поткопан, прокопан,

а жив до грла укопан,

а хтела су да се смеје,

Смех ти је знак снаге говорили су му.

Гурали та смрти која та не прима, звали издајником домовине!

(А он је њихов издајншс био.)

У пламен га гурнули кивни, пламен се у ореол претворнио! у Опет се није насмејао! Пљувао им је у лица!

Говорили су му: праштамо ти, смеј се У знак своје величине, Мије се насмејао!!!

Да би му се осветили ипах,

после смрти узеше му идеје

и подигоше му споменик велики на коме се песник смеје!