Књижевне новине

КУЛТУРА У СВЕТУ —

САВРЕМЕНА ЧЕШКА КЊИЖЕВНОСТ Ра

КОНВЕНЦИЈЕ 1 НОВАТОРСТВО У САВРЕМЕНОЈ ПОЕЗИЈИ

Астронаути и „Космичке песме“ Јана Неруде

Мирослав Червенка

ВЕЋ АУЕО смо се бавили општим стварима песништва. Брзо ћемо приступити конкретнијим питањима — савременим пе сничким врстама, а затим појединим ауторима,.. Видећи смо колико савремена поезија настоји да изрази нове животне појаве, нова мишљења и осећања, непознате и у досадашњој литератури необрађене области стварности. Кроз неколико обележја се показало да то поезију води ка тражењу нових изражајних средстава, ка сталном преиспитивању, поновном вредновању и обнови властитог уметничког оружја. Такав напор у тражењу нових уметничких средстава песници, дакле, не чине само зато да би били необични и занимљиви: једноставно, друкчије то не иде, уколико хоће да изразе стварни садржај свог времена и своје свести. То је неопходно стално понављати читаоцу којега

би новина — па дакле, и отежана приступачност — неких песничких средстава збуњивала.

Прикажимо то на примеру. Многи аутори су настојали да летове совјетских летелица, ракета и, најзад, човека у свемир учини предметом лирских песама. Сли чна тематика — односа између човека и света звезда — у чешкој погзији није апсолутно нова; свако ће се сетити Нерудивих „Космичких песама“. То је поезија која је данас читаоцу потпуно разумљива. Изгледало би, дакле, да нема логичнијег шута ка обликовању „астронаџтичке" теме него посегнути за изражајним сред ствима „Космичких песама“: нова тема биће „спевана" и људи ће је без тешкоћа 'схватити. Но, да ли би такав поступак стварно водио ка изражавању нове, теме, и то с гледишта савременог човека:

Основно уметничко средство „Космичких песама" јесте упоређивање људи са звездама.

Тај начин је Неруди омогућио да прекорачи провалију између људских пролазних доживљаја и вечности свемира, су. протност између научног предмета и оног што се у његово време сматрало за поетско. Нема сумње да су „Космичке песме" биле велико уметничко дело, које је из разило напредна мишљења Нерудиног времена, његову веру у снагу човека, који постепено савлађује природне силе. Стварни сусрет са бесконачним простором изван Земље тада, наравно, није био на програму дана, био је тек диван и смеон сав; изражавање тог сна није морало да има. у виду све оне реалне услове који су, како данас знамо, неопходни за стварно комуницирање међу звездама.

Нерудине нас песме.и данас узбуђују јер у њима распознајемо осамдесетогодишње раздобље чежње за доживљајем који је пружен данашњем човеку. Ми при том рачунамо с разликама у времену и схва-

МИРОСЛАВ ЧЕРВЕНКА

тању. Међутим, савремено песничко дело које се с космичком темом поистовећује на Нерудин начин, мора нам изгледати . наивно и неистинито.

Нерудино присподобљавање – небеских тела свету људи за данашњег аутора пред: ставља средство застарело за оцртавање савремене стварности. Разумљиво је да наше надање има друкчију основу (и у соци јалном смислу: код Неруде — демократизам, у нас — сопијалистички хуманизам), јер се данашњи сусрет човека са природним законима свемира одвија у сасвим друкчијој атмосфери. Наш је однос према природи активнији, ми стојимо више „против ње", свесни да се њена суштина не може до краја докучити персонификацијом звезда. Ми се не стапамо са природом, већ настојимо да њом овладамо реалним средствима. Из властитог, пак, искуства знамо какви су све конкретни услови били неопходни за остварење лета у космос. .

Да би наша поезија успела да се са назначеном темом лубоко и озбиљно 'поистовети, морала би посећи за новим и необичним изражајним средствима. Могу Овде навести само једно О4 њих као пример. То је употреба речи, појмова и представа из модерне науке и технике — не,

наравно, само њих него и њихово меша ње и преплитање с разним осећајним из разима (прстићи микрометеорита), тако да читава песма одјекује неком модерном „предметном негом“ „Ракета“ М. Холуба). луба). |

Знамо, разумљиво, да песничко дело представља јединство. Кад бисмо ове тех-

. ничке речи и слике из Холубове песме у-

нели у песму која би била написана према рецептима традиционалног песништва (рецимо у песму Сватоплуха Чеха), оне би, свакако, деловале смешно. Из тога проистиче да не треба мењати само пуке појединости, већ читава песма мора бити изграђена на новој основи.

(Одломак из дужег есеја „Проблеми модерног песништва")

МИРОСААВ ЧЕРВЕНКА (рођен 1932) сарадник је Одсека за чешку литературу Академије наџка ЧССР, песник, критичар, есејиста ш преводилац. У првим збиркама објављује оптимистички интонирану Амрику („По трагу сутрашњице“, „То си ти, земљо"), да би у књизи „Пљускови" (1960) мисаоно и изражајно продубио своје мотиве. С великим успехом се бави проучавањем чешке књижевне историје ХХ века и важи као један од најбриљантнијих млађих критичара и есејиста у Прагу. Књигом есеја ,„СимбоАи, митови и песме" скренуо је на себе особиту пажњу, поготову студијом „Чешки слободни стих двадссетих година"

ћултура и онрократија

Иван Свитак

ЉУДИ су увек имали и имају представу. о свету онакву каква проистиче непосредно из њиховог друштвеног положаја. Индивидуални изузеци не негирају важност тог закона историјског материјализма. Бирократ посматра свет на особен начин. Свет ја систем наредби и закона у чијим границама бирократ делује. Његов задатак није лично. вредновање ни оног малог дела света у који може захватити индивидуал- · ном делатношћу. Он свет посматра кроз пукотину која је остала између два прописа, а суштина је његове активности да ту пукотину зачепи, јер такозване правне пра „знине не смеју да постоје у уређеној држави. Њега не занима свет, него пропис о. свету, ни чињенице већ вредновање ауторитета. Бирократ мора да се максимално обезличи како би могао бити средство друтога, претпостављеног човека или идеје. Поглед бирократе на свет мора да изгуби индивидуалне, конкретне људске црте, јер друштвени положај ствара од њега демона безличности.

Бирократ пројицира у спољни свет сво- | ју представу о свету, који кружи свеми- .

ром само зато да би омогућио извршавање наређења. Поглед на свет, ограничен аџторитативним заповестима и поруџбина. ' ма и чиновничким положајем, већ одавна је скретао пажњу писаца, али је био ви-

,„ ле предмет исмејавања сатиричара него

херојизовања те појаве панегириком. Писца и теоретичара, наиме, морао је да ужасава положај, који је природни положај бића бирократе, у којем човек извршава . наређења чији садржај не подлеже критици. Тај положај ствара најпогодније услове за злоупотребе, јер бирократ не може никада да се пита о ваљаности ствари, већ само о оном што је наређено, прописано, Уметник, као ни теоретичар, међутим, никада није ограничени видик замењивао за крај света. Крај света не постоји. Постоји само ограничени видик.

Пошто је истина резултат дугог и напорног трагања и испитивања, тешко 'је одмах утврдити ко је у праву у специјалним и сложеним питањима. Али је зато могућно одредити шта је бирократско мишљења а шта није. Погрешна је она тенДенција која оставља теорију у њеној стерилности, која није способна да расветли друштвене проблеме у складу са властитим принципима материјализма, која се колеба у логичним супротностима и мора да игнорише чињенице и која је непродуктивна и заобилази најважније проблеме савременог живота. у

С обзиром да је у економици и политици претходног периода долазило. до грешака и да је сада по среди њихово превазилажење, поставља се питање како су се те грешке реперкутовале у идејном животу и уметности. Оне су се манифестовале као оцртавање идејног садржаја уметпости и друштвених наука, као бирократски утицај, као примена идеје култа личности. Уколико бирократија, нужна у привредној области и политици, мора бити подвргнута демократској контроли, она У области културе, науке и уметности нема шта да тражи.

Какав је однос бирократије према културиг О томе нам јасно говоре раније у. темељене уметности и теорије. Бирократи не могу да зауставе развој културе; могу | је, међутим, осетно спутати и осакатити

Текстове на 7. и 8. страни изабрао, превео и белешке о писцима написао Драгутин Вујановић

ва најосетљивијим местима, односно у дејном садржају стваралаштва. Те тенденције се најизразитије манифестују тамо где се, захваљујући административном „систему, највише примењује утицај бирократије, дакле — у архитектури. Бирократија је непријатељ уметности и теорије као таквих, пре свега зато што уметност им теорију захвата својом облашћу и при кључује их сфери наређења и шиканитрања. Уколико уметност и теорија допусте да се тој сфери прикључе, изгубиће свој квалитет уметности или теорије. Оне ће постати област пропаганде, која употребљава изражајна средства неких уметничких и научних метода и праваца. Какве су, међутим, та уметност и наука ако своју истину изводе из нечег другог а не из „самог живота2 Чим уметност изгуби свој контакт са стварношћу, ова је изгубљена, она врши самоубиство. Може постати са. мо формална играрија, формалистичка у најгорем смислу речи, мада при том није искључено да ће управо тај формализам бити хваљен као врхунац идејности. Уме тност и наука не могу бити подређене бирократском командовању, зато што су у својој суштини слободан процес стварања и' ништа друго никада нису биле и неће бити. |

Каже се да је бирократија непријатељ одрећених мишљења. То није тачно, јер је она непријатељ мишљења уопште. Би. рократ не подноси размишљање, зато што је размишљање слободан чин, а суштину бирократије чине зависност, извршавање, 'неслободна активност. Бирократија никако не подноси мишљење, осим као тупу репродукцију такође наредбодавне идеје, и стога се поново понавља са оглупавелом темељитошћу. Ако су уметности и науци потребна крила птице да би могле да егзистирају, како су то већ безброј пута истакли водећи марксисти, бирократ схвата да је основни услов за живот птице ка. „вез, у најбољем случају велики кавез. Бирократ је а рпог непријатељски настројен према свакој мисли, јер је мисао стваралачки чин, а стваралачки чин није наређен. Бирократ не подноси процес уметничког, научног или било којег другог стваралаштва, свим срцем му се противи, јер тај процес није планиран и прописан, им не 'да се савладати актом. Стварање „представља директни однос уметника или теоретичара према животу и као такво превиђа бирократу и прави од њега нулу, што бирократ, у ствари, и јесте у стваралаачком процесу. У тим околностима бирократ прибегава једином патетичном и „истинском вапају, за који је способан, вапају у којем се за тренутак претвара у очајног. романтичара Виљема, који пред вешање узвикује: „Губи се, мисли!"

Кад би тај жалосни вапај остао усамљен, то не би нимало сметало. . Горе је, међутим, то што је управо тиме бирократ украсио узвишену. наготу модерне архитектуре стубовима, кипове обукао до гаћица, филм лишио хумора и стваралачке мисли оклопио. цитатима. Науци и уметности намеће сиромаштво својих властитих идеја, проверених и васпитних. У 06Аасти. културе бирократски принципи су недопустиви, јер методама управљања инАустријом не може се уређбивати идејни живот, него само обављати његови погре-. би. Погрешност административног уплитања увиђа се, без изузетка, у области религије, па се, дакле, може очекивати да

ће се она открити и у оним подручјима:

која својим значајем не заостају за овом формом друштвене свести,

Бирократи се бране тиме што се боре против либерализма. Одбацивање либера. лизма, међутим, може да значи само то да са друштвеног гледишта није свеједно шта и како уметници стварају. Иначе, додУше, треба рећи да у литератури мора да важи Јајз5е; Гаје, па ма што се десило, Аругим речима — стваралачка слобода, неограничена унутрашњом и спољном цензуром, представља аксиом уметничког "стварања. Морамо бити либерални у том смислу што ћемо сваком уметничком чину омогућити да дође до изражаја без бирократског уплитања и преиначавања и „да буде подвргнут једино стручној критипи, Будуће друштво морало би у сваком погледу, па и у култури, да буде далеко богатије од свих претходних. Оно треба да донесе размах културних и философ. ских праваца, а не њихову нивелизацију. С тим ће се, наравно, свако сложити. Ме Ђутим, чим поставимо питање конкретни. је, као, рецимо, питање цензуре и ничим неограничаваних стваралачких могућнос ти, онда многи другови, збуњени, не знају да не стају, можда, у одбрану погрешних схватања и не подлежу „преживелим остаима". До тога долази захваљујући пометњама које су се десиле у минулом раздобљу. Но, зар стваралачка слобода, без 0 граничења, без наводника, без цензуре и свих њених последица за слободу штамше, представља идеју тубу социјализмуг У философији и уметности су погрешне оне тенденције које су неспособне да из разе нови садржај савремених збивања и које нове мисли схватају само као украс (старих. Сгих. рћПозорћогит је увек у са мом: животу. Енгелс је једном тврдио „да се марксистичка философија мора ме њати са сваким новим открићем у природ: ним наукама. Колики би тек херој догма тизма био човек који би се усудио да твр

Наставак на 6, страни

МИРОСЛАВ ХОЛУБ

Мирослав Холуб

Ракета

Сваког трена огњени живот бежи у галопу.

Свом снагом се хвахе преосталих влати

брзине и мира,

тапка у пустињи зравитационих поља. утрнулом антеном

пипа севајући траз,

пипа електроне,

таласе и веру,

дотиче прсте микрометеорите

и у моследњем тренутку налази свој планетарни пут, извија се и улеће

у пратмину, пратишину, прастал, ослушкујући још

смех деце

и песму

са заједничких гробове

тамо позади.

МИ КОЈИ СМО СЕ СМЕЈАЛИ

Били смо прогнани из разреда, са трга. из играчнице,

из берзе, са тржнице, из малог екрана и позлаћеног рама,

: "кад и избило које. :

мејалтћ.

историје, | а (епа ни тему која смо. '

Град: је порастао, од важности

за два спрата о

м справе за прислушкивање

дивно су прислушкивале:

(у тој тишини)

и“ стражари капија

још летше стражарили. капије

им љубав се машала ножа

и нож: је посегнуо за крвљу

(у тој тишини).

и штакори су били још више

штакори (који се не смеју, никада),

жако смо само били прогнани ми, који смо се смејали.

Нешто птеродактила мотало се тешким небом а из ваза са цвећем расле су преслице и пречице и елегични мастодонт осматрао је из градске општине да ли се враћамо,

ми,

који смо се смејали.

„Враћали се нисмо.

Пролазили смо разрованим плочником,

дугачком, бесконачном улицом

измећу магазина и фабрика,

између оклопњача и стоваришта,

између исписаних зидова

и пустих домова,

кораци, кораци, кораци,

протегнутим, вретенастим простором

између грмља, између жртичњаке

минских поља.

неко је копнуо

у тој тишини... а оно ништа. Само тимиНна.

И тако смо се смејали

МИРОСЛАВ ХОЛУБ (1923), дАиричар који се у много чему разликује од своје генерације, типичан је представник интелектуалне поезије, коју карактерише критичан, саркастичан поглед на свет и која је раскрстила са сентименталношћу, Научник, биоаог по струци, Холуб проблематику цивилизације савременог света прелама кроз призму рационалног сагледавања људског бића, његових могућности и права, понекад у концизној лирској форми са анегдотском поантом и са честим, доста херметичним симболима. Збирке: песама: „Дневна служба" – (1958), „Ахил и корњача" (1960), „Буквар'"' (1961), „Или и отвори врата", „Куда тече крв" (1963), „Мала"

(1969). Своју поезију Холуб „допуњује врло заним-_

њивом есејистиком, као и преводима с пољског ни научним радовима. Један је ол најпревођенијих сатремених чешких песника.

ИЂИЛЕћ ПЕ ОВИНЕ 7