Књижевне новине

пиле

аи 2 та платине вечи аавааијенико патак = а - а панк -

| ТРИБИНА

Појам

културе у законима

И ЗАКОН има своје законе, своја. правила, поготову кад је реч 0 језику, о појмовима. Није то роман који може, као „Кап шпанске крви“ од Црњанског или Пекићево „Ходочашће Арсенија Његована“ — да споменем само два најновија романа — да се распева користећи све богатство _ језика, као што су учинила та два аџутора, сваки на свој начин, чак 060гативши језик, Напротив, кад је реч о језику закона, правило је да он у најсажетијем облику, понирући "у појам сваке речи, изрази ворму, начело или одредбу. И кад је потребно, због више значења једне речи или због више речи истог значења, закон сам ствара свој језик и напросто одређује значење које употребљена, реч, по њему, има.

Овог правила, међутим, није се законодавац држао када је употребљена, да не речем злоупотребљена, реч култура, мако се она, као што знамо, употребљава у више значења поред оног које има у правом смислу те речи. То је свакако учињено из појмљивих разлога, а највише због тога да јој не би и закон отворено кумовао, користећи је у ужем омислу, као термин, и дајући јој п терминолошко значење. У таквом олучају смисао речи култура у нашим правним актима се открива помоћу такозваног логичког тумачења, у контексту Устава или закона, па и других нормативних аката. илт докумената. (резолуција, препорука шта,).

Понирући у појам културе У нашим законима, почев од Устава, лако се установљава да тај појам има двојно значење: свој прави смисао, дакле, културу у правом омислу те речи, али и свој ужи смисао, културу као друштвену олужбу. Прво значење овде нема неки посебни интерес, осим ако бисмо понирали у правно-техничку и стилску обраду. Устав СФРЈ, репимо, већ у првим, основним на» челима говори о „стварању све богатије културе“, да би, у наред: вом начелу, истакао“ „развијање.

„науке, културе и технике и стал-

но проширивање образовања“. Овај други цитат, по мом мишљењу, свакако је требало другачије формулисати с обзтром на веома широко значење културе, која свакако обухвата све те категорије: и науку, и технику, и образовање, Осим тога, треба констатовати и то да се култура у правом смислу те речи употребљава углавном у уставима и то.у њи ховим основним начелима, писаним слободним стилом, без чланова и законског сажимања, и члановима који се односе на слободе и права грађана и који су унети у Устав више да би их гарантовали, ишли, како Устав каже, 3ајемчили, него да би их увели као норму, принуду или одредбу. Тако се, примера ради, у члану 41. Устава СФРЈ грађанину зајемчује „слобода изражавања народности и културе“, а у члану 45. друштвена заједница обавезује да обезбеђује услове „за развитак научне, уметничке и друпих културних делатности“.

Што се тиче значења кудтуре у ужем смислу, као термина за ознаку друштвене службе, треба напоменути да је оно исте судбине као и други термини који служе за ознаку осталих друштвених служби: образовања, науке, здравства итд. Као п култура, сви они имају мното шире значење од онота које им уставни и закони дају, подразумевајући под њима одговарајућу друштвену службу и радне организације, углавном установе, које је врше. Ипак је култура, због свог веома широког значења, па и значаја, највише погођена такетм својим терминолошким значењем. И питање је да ли су редактори Устава заиста били принуђени да и културу обухвате законском, а тиме и и терминолотијом. Зар није било боље, већ кад се говори „о Арутим друштвеним службама да се неке од њих, за изразито културне делатности, примера ра ди наброје: позоришна, библиотечка, архивска, музејска, итд2 Јер, не сме се губити из вида да исто такве делатности у нас врше, веровали или не, привредне радне организације, дакле предузећа а не установе, Ту се мисли на издавачку, новинску и филмоку делатност, које је номенклатура делатности уврстила у привредне делатности, лајући њиховим производима Раше карактер робе него културног добра. — У том случају би бар култура била пошттеђена свот терминолошткот, а тиме и двојног значења у наптим законима: као култура у правом смислу речи и као друштвена служба, Наставак на 2. страни

БЕОГРАД 13. МАРТ 1971. ГОДИНА ХХПТ БРОЈ 387“ ЦЕНА 1,5 ДИНАР у вон Б

ИБИЛЕВНЕНОВИНЕ |

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ

СА ХУШ ФЕСТИВАЛА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДОКУМЕНТАРНОГ И КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА;

ЖЕЛИМИРА. ЖИЛНИКА

_ ДАНИ: НАД

КАДАР ИЗ „БРНОГ ФИЛМА"

Аневник ХУПЛ фестивала југословенског документарног и краткометражног филма

КАО ШТО ЈЕ последњи пулски фестивал дао прецизну дијагнозу

"кризног стања домаће ду

тометражне продукције (у којој се из псеудо-ауторског кошмара издвајао, једним новим сензибили тетом и.једним другачијим односом према реалности и филмс ком медију, само филм „Бубе у глави". Мише Радивојевића), тако је и тек завршени београдски фестивал дао охрабрујућу дијагнозу превирућег стања домаће краткометражне продукције (у којој, тренутно, трају веома интензивни креативни процеси у области документарног и кратког играног филма, где је почела да се исказује једна нова и школована, тенерација младих аутора, за разлику од анимираног филма који очигледно _ стагнира, пролазећи кроз мучан процес „индустријализације производње"). Оно што су у Џуди значиле, сасвим усамљене, Радивојевићеве „Бубе у тлави“ — то су у Београду значили многи филмови, од „здравих људи за разоноду“ Карпа Аћимовића-Године и „Колта 15 „ап“ Ј. Јовановића и М. Милошевића, до кратких играних филмова Лорлапа Зафрановића „Валцер“ и „Аве Марија" (реч је, дабоме, о филмовима који нас не ослобађају, дилема, већ нас, напротив, суочавају са њима!). Па, ако у овоме часу, пред нашим дугометражним филмом стоји прилично беспуће (како материјалне, тако и креативне природе), пред нашим краткометражвим филмом се, у истоме часу отварају многи путеви (и кад је реч о новим 06лицима производње, пи кад је реч о новим облицима изражавања). Зато су динамични дани београд. ског фестивала били, истовремено, и дани наде за југословенски филм уопште, коме је – извесна. н а д а данас потребнија него икада!

“ х

Билано документа јр н ог филма је, без икакве суммње, најбогатији: поред неколико запажених остварења која су у себи носила изазов естетског и социјалног експеримента (,Здра ви људи за разоноду"“ К. Аћимовића—Године, „Колт 15 гап"' Јовановића и Милошевића, »Гп сол пио« В. Гилића, „Секс, Мао, АСА или таки !е живот" Ј. Аћина, „Црни филм“ Ж. Жилника), појавило се још доста сасвим солидних

пи мл

филмова који су на миран, поштен и традиционалан начин при. ступали анализи конкретне реалности („Генерал од Локфајна" Б. Зечевића, „Портрет монаха“ М. ћоџбича, „Нек_се чује и наш глас" К. Папића, „Шије“ Н. Бабића, „Траг“ Ж. Николића, „Губар“ А. Илића, „Свадба шарпланинаца“ Т. Попова, „Тај човек до мене“ Б. Милошевића итд.) — што, с обзиром да је реч о једном националном фестивалу, није податак за потцењивање:... Било да је реч о посматрању _ социјалних _ појава („Здрави људи за разоноду“, „Нек се чује и наш глас“, „Тај човек до мене“, „Црни филм“, „Сезонпи“), природних појава („Губар“, „Свадба шарпланинаца“) или поје динаџа сукобљених са тим појавама и са самим. собом. („Колт 15 гап", „Генерал од Локфајна", „Портрет монаха“, „Трах“, „Секс, Мао, АСД, или таки је живот“) било је очигледно да се променио однос документариста према објектима њихове пажње. _ Јер, док: су претходних година наши документаристи износили многе драстичне чињенице о савременом животу, на редитељски веома драстичан начин (с жељом да нас узнемире, шокирају, анимирају!) — данас, они покушавају да нас суоче са реалношћу на један деликатнији, суптилнији, лежернији и, рекло бисе елиптични ји начин. Многи нови филмови, тако, уместо неуротичних узнемирења доносе праву релаксацију гледаоцима (било да се баве социјалним, било да се баве политичким садржајима). Тако, на пример, међунационални _ односи („Злрави људи за разоноду“), идеолошко аудило савременог света („Колт 15 гап“), трагична људска исповест анонимног појединца („Секс, Мао, АСД, или таки је живот“) или једна сурова сцена покоља на кланици (> сопњппо«), само захваљујући делитатности обраде и естетичком поингтравању редитеља са датим темама, мање су нас шокирали својим провокативним садржајима, а више нас натонили да се замислимо над њиховим трагичним им метафоричким смислом. Понекад се чак дешавало да се и сам редитељ | замисли _ над — смислом

своје сопствене провокације (као

· Жилник у свом „Црном филму"),

доводећи у сумњу им своје наме

ре и свој метод. Најкраће речено, нова генерација документариста, У овоме часу, као да осећа све већу моралну _ одговорност пред сопственим креативним чином и пред драстичним материјалом реалности. Истовремено, она се понграва с чињеницама на све рафиниранији естетички начин, Но, иза такве игре, као да се скрива и торко сазнање документариста, да се самим филмовима ништа битно не може изменити у савременом свету који, без обзира на критички однос уметника према њему, остаје и даље такав какав је! жтох »х

Биланс кратког игра н о г филма, опет, такав је да сведочи о свестраном оживљавању овог, обично веома запостављеног, жанра. Јер, на београдском фестивалу дошло је до гранања овог жанра у различитим правцима: од једног заокруженог, дефинитивног и изразито субјективно обојеног интимизма („Аве Марија“ и „Валцер“ Лордана- Зафрановића) који се позива на већ класични ауторски концепт филма, преко сензибилног, бојажљивог и недефинисаног помгравања с мо тућностима самог медија („Срећан дан“ Б. Кичића, „Апотекарица“ С. Карановића, „Без наслова“ Г. Марковића), до сасвим доследно стилизованих сторија које се својом целовитошћу свесно опредељују за филмски новелизам („Смрт паора Бурице“ П. Голубовића), филозофско-метафоричку | скаску („Монструм“ Р. Ранфла) или пародично-гтротескну десетоминутну сторију („Последњи пешак“ Ј. Бев ца, »Мадејате, топ атоцт« Б. Жи жића). Врлине овакве продукције, која почива на ауторском виђењу реалности (подразумева-

· јући све врлине и све мане таквог

опредељења)!, јесте у њеној раз ноликости. Реч је о сазнању да жанр кратког играног филма, у ствари, и не постоји као стилски и садржински дефинисан жанр, већ само као полигон непрестаног истраживања. Неки ће са тог полигона отићи ка дугометражном играном филму (Зафрановић), неки ка телевизијској серији (Карановић, Марковић), а неки ће остати на нивоу слободног филмског крокија који је сам себи сврха (Кичић, Ранфл, Бевц,

Наставак на 2, страни

2 > (| МА ра_-__-_-- ||

Густав Крклец: ЕПИСТОЛА У СТИХОВИМА

Јара Рибникар: ПОСЕТА ИНСТИТУТУ | САВРЕМЕНА | ЗАПАДНО. НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ — Ханс Магнус Енценсбергер, Габријела Воман, Криста Рајниг, Кристоф Мекел и Рајнхард Летау — преводи избор Бранимира Живојиновгића Гојко Милетић: МИТ 0 МИТУ

Поезија Божидара Милиараговкића, Драгана Боки. „ћа и Неџата Хаљимија

Драган М. Јеремић: 3АНЕМАРЕНА ДЕСЕТА МУЗА 0 премијери „Црвени петао _ лети према небу"

Миодрага Булатовића У Црногорском позоришту пише тин. Вујановић

народном Драгу-

· СТАВОВИ

Издавач конкурише самоме себи

О тешкоћама издавача и оних који са њима сарађују

КАДА СЕ поведе разговор о из давачкој делатности, теме некако саме од себе долазе на дневни ред и установи се да је повода за. размишљање увек више но што нам се чини када почињемо да анализирамо садашњу издавачку ситуацију. Јер том. из давачком ситуанијом нико није задовољан. Нису задовољни нај пре писци, јер они тврде да се налазе у најнеповољнијем положају. Могућност да се изда књига за већину писаца представља неостварив сан. Београдски издавачи „Просвета“ и „Нолит" издају просечно летнаест до двадесет књига домаћих писаца годишње. Отприлике толико издају и други, мањи издавачи. А број рукописа који буде одбијен готово у свакој од тих издавачких кућа најмање је пет пу та већи од броја рукописа ко ји су примљени. Није проблем у квалитету рукописа који се нуде, мада треба рачунати и са извесним. не тако малим про центом, и рукописа који својим квалитетом не долазе у обзир за објављивање, него у томе што издавач није материјално у стању да изда већи број књига. Оног тренутка када се књига појави у књижарском излогу, из давачком ситуацијом постаје незадовољан не само писац чија књига није објављена, већ и о нај чија је књига објављена. Натрада коју добија за свој рад је, као што се зна, мала. Ако се узме у обзир да понекад треба ла пробе и годину дапа па да писац прими свој хонорар онда је раскорак између номиналне и ре: алне награде често много већи нето што је чак и иначе велики раскорак између уложеног рада

| и награде. У исти мах и издавач | долази у незгодну ситуацију, јер

средства која је он уложио продајом књиге тешко може да ко мпензира. У прошлом чланку ми смо узели да је просечна цена књиге домаћег писца, 50 нових динара. При том смо имали у виду углавном београдско тржиште, јер, на пример, просечна цена књиге домаћег. писца у Загребу износи нешто око 70 нових динара. Наравно, код зва-

ничних издавача као што су „Напријед", „Матица хрватска“ и „Зора".

Сада настаје најсложенија ситуација. У једном тренутку, а то је време сајма књига, на тржишту се појављују сви издавачи са својим новим издањима. Због тога што је књига скупа, број њених потенцијалних купаца је мали. Сајам књига 0држава се у јесен, а буџети и дотације (библиотекама одобравају се почетком године. Књите уместо да допру до читаоца седе у књижарским излозима и у магацинима. Истина, постоји кредит, али и он, благодарећи из весним _ вулгарно _ економистич+ ким концепцијама које владају

Наставак на 2. страни