Књижевне новине
= =
поета или пп тате
ДАНИ НАДЕ
Голубовић). А када се све то са-|
бере, готово је немогуће (па и сувишно!) направити било какву
синтезу домета У овоме жанру, који је већ по својој природи вео- |
ма отворен и противи се стилској и естетичкој синтези — што је, вероватно, и највећа врлина самог жанра кратког играног филма, у коме је све дозвољено (наравно, под условом да се сва та неизбежна лутања превасходно схвате
као лабораторијски опити). Ми, у.
овоме часу, заиста не можемо натађати шта ће све, једног лепог дана, исклијати из свега тога!
х » жЖ
Билансанимираног фил
ма, на жалост, прилично је мр- · шав; што се квантитета тиче, до.
минирала је већ по традицији прослављена _ „загребачка _ школа“ („Љубитељи цвијећа" Б. Довниковића, „Портрети“ 3. Павлинића, „Човјек који је морао пјевати“ М. Блажековића, „Врата“ Н. Драгића и Б. Ранитовића, „Чвор“ М. Пинтарића, „Вријеме вампира“ Н. Мај дака итд.), с филмовима колажне драматуршке структуре и прилично упрошћене анимације — а што се нових квалитета тиче, њих је било искључиво на плану пртежа (Душан Петричић, Борислав Шајтинац) али не и на плану ком плетних анимираних садржаја. Зато је коначни тријумф Б,. Шајтинца („Невеста“, „Искушење“), над представницима „загребачке шкоде“, сасвим релативан: он је пре доказ тренутне слабости Довниковића, Драгића и другова, Шајтинчеве зрелости (мада импресионирани графичком лепотом Шајтинчевог цртежа, збуњени смо садржинском и метафоричком аљ страктношћу његових филмова!). Међутим, и за Шајтинчеве и за загребачке филмове важи исто: они се распадају на анегдоте, на серију графичких „нумера“, на ка, баретски интониране и нецеловите колаже, у којима се у недоглед варирају неки прилично апс трактни мотиви.
“.%
Коначно, неколико речи и о овотодишњој фестивалској атмосфери, која је била веома жива, узаврела, контраверзна, при видно нетрпељива и саморекламер ска, али и веома релаксирајућа (јер се, захваљујући њој, смањивала традиционална нетрпељивост између „модерног“ и „конвенционалног“ филма, између појединих _ аутора и појединих филмских центара). Фестивал је протекао у спонтаном отва рању околини и према самима себи: (то се, нарочито, одразило на разговорима за „округлим столом“, који су протекли у спонтаним расправама и исповедним монолозима — односно, у трагању за илентитетом ове генерације — аутора краткометражног филма!). Ствара њу такве атмосфере релаксирања аопринео је и фестивалски жири, својим доследним и поштеним од лукама, донетим без обазирања на традиционалне „продуцентске“, „републичке“ и „напионалне кљу-. чеве“ (први пут, можда, у нашој „фестивалској пракси“, награде су додељене по једном целовитом им аоследном критеријуму, иза кога је стајао јелан естетски и морални став!),. МИ то је, свакако, допринело да. се са ХУПТ фестивала југословенског документарног и краткометражног филма разиђемо у доброме расположењу и са новом на д о м, да ће домаћа кинематографија смоћи снаге да изађе из кризе у коју је запала! (С. Н)
него.
учесника према“ својој“
пина лак пат аи ннеинвнњииЕ или пеан ава ннеуарниннтртЕа тааалеснеи ан иинииваиианете аи раиниаикарн лане ране ни На
· ПОЈАМ КУЛТУРЕ...
ЕЦ ради наводимо члан 13. Устава СФРЈ у делу који набраја. Аруштвене службе, одређујући да
| се у њима оснивају радно орга-
низације „као установе или друге радне организације“, и то за делатности у области „образовања, науке, културе (подвукао НМ), заштите здравља, социјалне заштите и других | друштвених омужби“. Култура је ту мирне дупе мотла азостати кад се већ само примера ради набраја и кад она, као друштвена служба, као тито смо видели, не обухвата све изразито културне делатности. Уосталом, када је у области привреде набројено тушта и тма разих. делатности, могло се то исто учинити и у областима друштвених служби, У науци, рецимо, у законима већ преовлађују научне делатности, а образовање у Резомудији Савезне скупштине ама много шире и дубље значење Од ооразовања као друштвене службе. Срећом, за разлику од те две омужбе, култура као друштвена служба није имала системских проблема да би је као целину уребивали савезни закони, Али су ипак, ту и тамо, негде закон а нетде други општи докуменат, регу“ лисали поједина њена подручја и питања финансирања. Ту се, Углавном, мисли на заштиту споменика културе, на филм, на раио-саобраћај, на начела о архивској прађи, на неке доприносе, и томе слично. Осим тога, у преду“ зећима о којима је било речи о безбеђен је друштвени утицај У погледу управљања у њима, и то путем посебних савета састављених пи од представника друштва,
Међутим, културу као друштвену службу сваке републике, па и покрајине, последње две-три године почели су да регулишу репуомички закони и друпи прописи, а однедавна и покрајински прописи, Он су увели у област културе посебан начин управљања и финансирања, а са њима заједно и одговарајуће оргнизационе облике, Овде се мисли на заједнице културе и на заједничке органе којима су оне поверене и на фондаве за финансирање културе и њихове органе. Састављени од е минентних културних радника републике или покрајине, ови ортани су стварно постали Ор) гани саме службе и у том својству, хтели то они или не, почели су АРру: га чије гледати на културу, тако да је она превазилазила своје терминолошко значење и све више при мала свој прави смисао и значај. У том процесу или, још одређе-
„није, у пракси која је на основу
закона настајала, култура се и
| својом сопственом снагом, 'упоре-
до "ва општам друштвеним развиком, еманциповала не само од државе већ и од њених закона, примајући изразито друштвени карактер. А закони су, скоро превазиђени, остајали само као оснивачки акти и, наравно, као основа фанансирања док друштвени развитак не учини своје.
Међутим, руку на срце, томе су много допринели и сами закони, почев од Устава СФРЈ па преко републичких устава до бројних закона, друтих прописа и општих аката, који су у области културе донети. Већ у републичким уставима, при разрађивању делом речених а делом замишљених идеја савезног Устава, наговештен је наведени процес. Тако, рецимо, Устав СР Србије овако говори 0 култури: „Друштвена заједница подстиче, помаже и усмерава раз витак просвете, науке и културе у циљу остваривања права и за довољавања потреба грађана, као и у циљу општег култуђ нот напретка (подвукао НМ)
КАДАР ИЗ ЦРТАНОГ ФИЛМА Б. ДОВНИКОВИЋА „ЉУБИТЕЉИ ЦВИЈЕЊА"
(У овом броју, уместо вињета, објављујемо кадрове на цртаних филмова _ приказаних на ХУШ фестивалу документармог по краткометражног филма)
и развитка материјалних снага заједнице“ (члан 30). Такве поставке садрже и остали републички устави, А сами закони, ван сваке сумње, деловали су јон конкретније на области или питања, које уређују. Закон о позоришти> ма и Закон о заштити споменика културе, донети у готово свакој републици, и закони о библатотекама, о архивској грађи и архивима, о музејима, донети свакој ре публици, — да не набрајам подзаконске акте — сваки у свом домену, свакако су учинили своје, Што је од посебног значаја, они су много допринели обради статута радних организација у тим оола стима и самим тим веома снажно утицали на целокупни живот и рад наведених институција. Од петог су значаја разне препоруке и други општи акти, Да примера ради наведемо Препоруку за о снивање општинских фондова за унапређивање културних делатности (СРХ) или Препоруку о мерама за унапређивање позоришнот стваралаштва (САПВ). Што је за“ нимљиво а, мислим, и врло позитивно, све је мање интервенција путем закона а све више тим пћутем, препорукама, закључцима, ставовима итд. тако да култура, по лопишт ствари, већ сама делује.
На крају треба регистровати да и објављени Напрт уставних а мандмана ХХ до ХЕ, поред остамих непривредних области, помиње и кматуру, протисујући да: сво-
је потребе у тим фбластима „рад“ ·
ни људи задовољавају на основу слободне размене рада којом се радним људима у организацијама удруженог рада ових области обезбеђује исти друштвено-економски положај какав имају радни луди и у свим другим организацијама удруженог рада“ (Амандман ХХЕ под 5.). Ту се, истина, не товори о култури као друштвеној служби, ади се и тај омисао огледа у институционализовању, у организацијама удруженог рада у области културе. По мени, било би много садржајније и лепше када би се и ту изоставила култура у том смислу, а потребе о којима је реч означиле својим правим именом „културне потребе“ итд. Још кад би се, на одговарајућем месту, нашла лепо изражена идеја, коју је негде илп рекао или напасао Иво Андрић, да нам треба културан човек и човечна култура — наш Устав би тиме само добио.
Новак Н. Милошевић
АНТИТРАДИЦИОНАЛИСТ
1
ИЗДАВАЧ КОНКУРИШЕ ...
у банкама, у оној истој мери У којој олакшава пласман Кн отежава издавачку делатност. :10 враћај уложених средстава је ре лативно спор, а, практично, кЊиг те дате на кредит, вероватно, представљају једини сигуран и обезбеђен приход. На тржишту књиге ствара се једна, најблаже речено, ненормална ситуаци“ ја. Нормално је да, рецимо, „Про света" конкурише „Нолиту НАМ „Зора" „Наприједу“. Али је нај блаже речено прилично необично да том једновременом појавом на тржишту СВИХ издања сваки издавач у првом реду конкурише самом себи. Просечан купац може да одвоји у току једног месеца пеколико десетина нових динара да би купио једну књигу, Када би му изда вачи понудили сваког месеца, на пример, по пет нових књига, постојала би могућност да он од, тих пет понуђених књига КУМ бар три које га интересују. време сајма издавачи МУ понуде онолико књига колико он није у стању да купи. Негде од јануара па до септембра. нових књига на тржишту готово и не ма. Оне које су се појавиле у септембру за време сајма, куг цу су на одређени начин измакле из вида. Он се, напросто, за. време сајма заситио новим нас ловима и његова радозналост за, нове књиге осетно се смањила. Ако се пажљивије анализира. које је доба тодине издавачка. мртва сезона, онда се јасно ус. чава да се издавачка мртва сезона управо поклапа са временом када се највише чита. Већ тодинама, месеци фебруар и март, представљају свуда у све ту па и код нас месеце у који. ма тиражи дневних и недељних листова расту. Тај пораст тиража почиње негде средином јануара, управо са почецима шкоалских распуста, а после зимских празника. Ако се томе дода -да је сезона годишњих одмора на известан начин време када се највише чита, макар и лака литература, онда је доиста прилдич но чудно да у време када се највише чита има најмање нових књига. Чини се, једноставно, да ако би се изменио ритам издавања књига да би се и издавачка ситуација бар за један мали проценат поправила. Свакога месеџца у одређено време појава књита једног издавача на тржишту створила би извесно интересовање за ту књигу. Почев 'одстога што би се: угисто време ! сти о истим жњитама трворило и на тај начин могло да створи
за њих интересовање, па преко ·
тога да је читалац једну књигу коју је раније набавио прочитао и сада може да набави другу, па до тога, што вероватно за и» даваче није најбезначајније, што би новац који пристиже од продаје књига за готово пристизао једним устаљенијим ритмом отпри лике онако као што пристиже новац од књига продатих на кредит. То би омогућило издавачу да има јаснији увид у своју финансијску ситуацију и да сво: је издавачке планове прилатоЂава тој финансијској ситуацији, Јер закони тржишта, између осталог, претпостављају и извесну динамику. А планирање издавачких планова у нашим. издавачким кућама углавном је још увек статично.
Српска књижевна задруга, на пример, навикла је своје чланове да им књигу предаје сваке године 20. октобра. Нова издања Српске књижевне задруге никота не могу да изненаде и да се појаве у време када љубитељи плаве кљиге немају могућности да је купе. На ново коло Срљ ске књижевне задруге многи љубитељ књиге мисли целе године и зато релативно лако долази До њега. Зар и остали издавачи не би мотли у току месеца да имају један оријентациони да тум када ће публика очекивати њихова нова издања и припремити се за њих Ако, рецимо, „Просвета“ изда у току године двадесетак нових дела домаћих писаца, онда она то мо же да учини ин тако да сваког одређеног датума у месецу пласира једну или две књиге од ових двадесет колико их годишње изда. То би исто могли да учине и „Нолит“ , „Рад“ и „Култура", Јер чак и када не би мо тао да се постигне споразум, па да сваки издавач има своју недељу или свој датум у месецу, издавачи би конкурисали једни другима, али не би конкурисали сами себи. Да би се то позитивно одразило на реализацију извесних финансијских планова, та је сасвим сигурно. Наши издавачи, судећи по броју огласа које срећемо по дневним и недељним листовима, улажу доста материјалних средстава на рекламе. Судећи по томе како се књите продају тешко је веровати да реклама има неко велико дејс тво. Када би се појединачно рек; ламирале књите, а не читаве ко лекције са великим заокруже; ним свотама, дејство рекламе би
'· било вероватно веће,
Предраг Протић
јавно |
ЛЕТОПИС
ЖАН КОКТО
Две књиге о феномену Кокто
Личност француског књижевни ка, гаумца, сликара, режисера Жана Коктоа још увек привлачи пажњу јавности. То потврђује и недавно издање двају књига посвећених овој изузетној особи „Кокто" — биографија Френсиса Сигтмилера и „Професионална тајна" — аутобиографија коју је за штампу приредио. Роберт Фелпс.
Њихова скоро симултана појава показала се корисном не стога што се аутобиографу какав је Кокто може мање веровати него једном објективном посматрачу, већ зато што читалац има то задовољство да може правити поређења између ових књига.које се понекад подударају; често. абуљују,та. најчешће: се разилазе.М својим тврђењима, (~ 77 ; пшти обриси овог блиставог живота су исти у обе књиге. РоЂен 1889. у једном париском предграђу, живео је већи део свог живота с мајком (отац је извршио самоубиство кад је дечаку било 10 година). Дебитовао је у 19. години, када је група познатих глумаца читала одломке из његових раних погтских дела. После овог догађаја, увек се налазио у првим редовима _ париског уметничког живота. Вероватно се нико није огледао на толико медијума као Кокто,
Да би се сместило, његово дело захтева не полицу књига, већ стовариште. Поред 50 књига поезије, романа, позоришних комада, критичких осврта, дневника, сећања, Кокто се бавио слика њем, вајањем, правио је таписерије, сценографије, писао оперска либрета, компоновао опере и сонтове за мјузикле, глумио и режи. рао филмове — „Стратшна деца", „Песма поете", „Орфеј", „Повратак Орфеја" — да поменемо само најпознатије. Уживалац дрога, интиман пријатељ многих великих савременика, бриљантан дух,,Кок“ то је био пун идеја и планова све до своје смрти 1963. тодине,
Коктоови ставови су без сумње нарцисоидни, али на неки начин изнад пуке таштине. Ако се по. сматрају из неке друге перспективе, они представљају тестове смишљене у намери да се његов уметнички живот претвори У симбол. Сам Кокто је једном приАиком рекао за себе: „Ја сам лаж која увек говори истину",
На тај начин сам уметник је већи од свог дела и Кокто је цеАог свог живота покушавао да створи легенду о себи која ће та надживети, Његова дела су му помагала у обликовању ове летенде.
Човеку тако грандиозних аспи“ рација потребан је стварно велики биограф који ће успети да одржи један стварни баланс. Оп треба да буде искрен према свим Аудостима и тривијалностима, затушљивој досади и ружној ис
„Кварености, а ипак: да нас увери
У нешто заиста сјајно и мистериозно. Френсис Стигмилер је такав биограф и његов Жан Кокто нам је можда по први пут постао блузак н као човек и као уметник.
остао је јаснији, импресивнији, Хуманији него што је икад рант је изгледао.
Снежана Јовић
КЊИЖЕВНЕНОВИЧЕ 2