Књижевне новине

ПЕРСПЕКТИВЕ

КОЛАРИЋУ, ПАНИЋУ

САДА ће се можда многи првим фантомима наше бирократије насмејати и шоовски хладно рећи;

— На кокошку није требало пуцати топовима, кокошки је довољно викнути иш!

Лако је данас тако мислити: многи из млађе генерације и не памте то време. Али, ја и нећу причати о њему зато да бисмо се сада ради патетичног дуга историји сећањем враћали на дечје кораке самоуправљања. Паралела је потребна из других због сентимента за прошлошћу неких који не виде зашто је Рпак данас међу нама у једној дијалектичкој варијанти: све у најбољем нереду!

Тачно је једино то да је тада бауо Арукчијег, простијег „неми-

Послужићу се примером, који, мако на мало чудан начин, ипак карактерно означава ондашње конфликте,

Оно чега смо се тада највише плашили није се десило: нову, модерну фабрику каблова у Светозареву подигла је и пустила у рад, без иједног странца, без лиденце, са пуно сумњи, екипа наштих храбрих инжењера, која је и остала у њој.

После тога, на капију електрогиганта покуљали су људи, разни Људи из две стотине села и градова: са шубарама, у опанцима, годоглави, с четвртастим шајкачама, са шеширима, у гуњевима, чворновати, нежни, зарасли у бра де, деца са градилишта — ишла. је та река и ваљала се, кошкала, подметала ноге, трчала, посртала, ћутала или гунђала негде у ћошку, гурала се као хиљаде бачених пиљака.

То је била мука, а не саградити фабрику: пет пиљака испустиш из руке па се сударају, а три и по хиљаде људи!

Чак су помало и смешни били

ти дани. Прва куповина коју је фабрика извршила била су радна одела, не бакар него – одела. Све су их обукли и ставили им на рукаве фабрички знак. Добри, храбри идеалисти мислили су да је тиме све готово. Са уживањем су гледали униформисани, прави европски колектив — нигде једног гуња. А онда2 Ех, шта је онда све било. _ Знакове су кидали са рукава и носили одела кући, Нервозна екипа, која је хтела што пре праву фабрику, пришила им је тада знаке на леђа, па нека скину ако могу. И скидали су их. Онда су им давали блузе различите 60је од боје панталона, а ови су их међусобно мењали и опет је све било исто.

Било па прошло. Добра, пожртвована екипа инжењера и техничара успела је најзад са бивших хиљаду „пиљака" да измени суд бину домаћег бакра, који је некад ушао у све уџбенике о класној борби, о страном капиталу и колонизацији, као суштина наше домаће варијанте о присвајању вишка рада.

Искрсао је тада први квалитетно нов однос за који су се мноти онда у чуду запитали: није ли то нередг

Дошло је до парадокса: они горе који су помагали онима доле да се подитну, да постану управљачи, јер без њих ни сами нису могли да иду даље, уплашили су се одједном да је до тог „подизања" дошло пребрзо. Брже него што се њихова психологија. привикла на „деобу власти. Млади, још. неискусни радници почели су да дижу главе: реаговали су, критиковали, помињали "бирократизам и своја права. Онда их је дочекала прва бусија: по наговору управе, шеф фабричке амбуланте одржао је „стручно пре давање радницима о томе да је свака појава реаговања и критике у ствари ОрАвУг која се зове

еџуроза"! лову ота, КО ТОД се нешто бунио пришивали су му ту та нозу: пусти га, болестан је. Бирократија је тако стекла „научну подршку“, а радници су Е прво време кришом ишли У МЕ уланту да погледају свој картон: пише ди им да су неуротичари.

Касније је, не за АУТО, м та теза пропала: од две м по хиља де радника хиљаду се жалило на тек донесен први тариони. правил ник о расподели. Много би ипак било да су их све прогласили а“ дима".

Ето, тако је у 9 отпочињао један » бољем реду. -

Данас би нека слична појава била готово немогућа или би бар

првокласну сензапредстављала НЕ Мобио цију чуђења. „Мере Је бе2б нове квалитете: више се оороа не води за просту слободу критике, за отимање тог права од с них „торе", јер би стицање тог права био само етички а не нп егНаставак на 2. страни

идашње време неред“ у нај-

Драган Марковић њи

разлога, ·

БЕОГРАД |

22. МАЈ 1971.

ГОДИНА ХХПТ БРОЈ 391

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

Мини

ВЕТРОВИ НАМ ВИШЕ НИСУ ПОТРЕБНИ — А ЧЕМУ ОНДА. ВЕТРЕЊАЧЕ»

МАЛИ ЕСЕЈ

ХЕРОЈИ СУ О

„Да. ли се исплати бити херој

· када је берза тако нестабилна2;, (Тако данас говори Заралу“= стра)

На углу Зетске и Цетињске улице у Беотраду када је отказала машина није отказао човек, Шофер Милан Јанковић свесно је'и у последњем тренутку окренуо камион коме су кочнице потпуно отказале злокобно повећава, јући брзину на стрмини улице, ка зиду сиве куће. Камион се зауставио преврнут. Небо се угасило за једног човека.

Ниже, на раскрсници и пијаци, деца су куповала воће и шарене лопте, и стотине људи и да ље је безбрижно изговарало свакодневне монологе и дијалоге. Би ли су наново. рођени а да то ни: су ни знали. Човек коме су ду. говали живот био је сасвим, обичан. Није намеравао да буде херој. Можда није ни сањао. Изгледало му је то велико и далеко.

Он је имао свој камион и свој живот. Мали брод којим је крста рио градским сливовима и дугим асфалтним рекама. Умрли су истога дана. Мали капетан на маломе броду. Другачије није ни МОГЛО. 1 | |

Било је још у чудној и дугој историји оних који су умирали са својим народом, са својим кра љем и својим богом, са сруше ним илузијама, са. умрдлом Љубав Љу, са пропадим подухватом, умирали због неизвршене дужности, због погажене речи. Капетани су тада тонули са својим бродовима.

Били су радознали, били су су. јетни, похлепни, славољубиви, неправедни су били, волели злато и хареме, употребљавали су сва средства у борби за своје велике и хумане, мрачне или чак неостварљиве циљеве. Али и поред тога постајали су исти у једном заједничком тренутку. Нестајале су све разлике, прошлост би "бивала заборављена, Када су бродови тонули капетани су остајали последњи. Можда горди, можда уплашени. Али остајали су до краја.

Таква је и прича о кинеском адмиралу Као Лангу који је 1809. године руководио походом против обести највеће у ак рато.борне удовице инг.

МИ а цар Кај Кинг одлучио је учини крај удовичиним пупобио Окупио је флоту и под воћством адмирала Кво Ланта послао против моћних и разуларених гусара удовице Чинг. Адмирал је био овлатићен да буде беспоштедан у освети и завобењу мира по милости царској,

Иван Орман

Узгред учињена царева напоме на о лошем стању гусарских бродова била. је, наравно, измишљена. Сврха јој је била да улије самопоуздање људима Као Ланга, Двадесет дана доцније снаге удовице Чинг сусреле су се са снатама Кинеског Царства, Око хиљаду бродова ударало је један на други од јутра до мрака. Измешани звуци звона, добоша, топовских пуцњева, клетви, удараца у гонг и прорицања пратили су битку. Снаге рара биле су поражене. Ни забрањени — опроштај ни препоручена строгост не има. доше прилике да буду примењени, Као Ланг се покори извесном

обичају који данас побеђени ге-

нерали радије заборављају: самоубиству. И пре и после тога било је сли чних генерала. У ратовима, у играма, у забрањеним играма чак. После пораза сви су завршавали исто. Само су средства била различита: свилено уже, пиштољ, отров или харикири,

у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛАВОЉУБА БОГОЈЕВИЋА

ЈРЕ:

Мора су одувек била обесна и прождрљива. Ветрови су се одувек поносили бројем жртава. Под водне хридине, као и све живо што никуда не може да оде нити да одабира сопствену судбину, од искона се радују несрећама које изазивају. Мрак је њихова шанса. Смрт бродова њихова је победа.

Суочени са страхотама разуларених и подлих елемената капетани су управљали својим бродовљем. Додуше, имали су најлепше кабине, имали најлешше униформе, једини имали такве еполете, Жене су им се дивиле, посада их се плашила; Преносили су вести, болести, ратове, богове, откривали континенте. Али у тренутку краја сви су умирали на исти начин. Остајали су последњи на сво јим бродовима. Тонули заједно са њима, То је, уосталом, био њихов живот.

Данас и овде. Стотине генерала враћају се из боја без војске. Они имају ордење на грудима. 0ни не помишљају на крај или бар оставку. Пораз њихове војске није и њихов пораз. Смрт њихових војника није њихова туга, Војска им није била дужност, светиња, живот. Она је само средство.

Мирно гледају У спискове потинулих. Тамо сигурно нема њихових имена. Затварају прозоре пред унезвереним лицима мајки, деце, жена. Они имају сопствене "проблеме. Пред резиденцију скупља се нова војска. За нове победе. За нове.поразе. За ново ордење за храброст.

И данас бродови тону, мада су данас много већи. Мора још ни. су укроћена.- Сваки брод има чам це за спасавање. _(Опрезност, не скепса, налаже.) Најбржи и најсигурнији припада капетану. У тренутку несреће капетани користе то преимућство. Смрт њихове посаде и њихових путника није и њихова смрт. Они се не осврћу, журе џ луке. У лукама чекају нови бродови и нове посаде. Затим су ту и путници, И они чекају. У наивности оних који никада вису препловили мрачни океан они верују капетанима који су успели да преживе. То је цена њи. хове карте без повратка.

Свакодневно тоне на стотине таквих бродова п спасава се исто толико па чак и више истих таквих капетана, Број бродова у дукама је велик али ипак ограничен, Капетани немају времена. за бродове који тону. Конкуренпија је огромна.

А бродови тону. 4

Чак ни пацови не успевају да се спасу. Једино хероји.

Хероји су данас опрезни.

У овом БРОДУ: |

_ Џећа Милосављевић: ПАНДЕКТЕ ЗА ЛОВБЕН

Луис. Портиљо: ПОСЛЕДЊЕ ИСТУПАЊЕ МИГЕЛА УНАМУНА |

Владимир Стојшин: МАЛИ ШЕШИР СЛАВКА МИХАЛИЋА ТЕКСТОВИ КЊИЖЕВНЕ РАДИОНИЦЕ 9 (Адам Пуслојић,. Милан Милишић, Предраг Чудић, Мома Димић, Соба Игњатовић, Ибрахим Хаџић, Воја Донић, Миодраг Јанковић и Александар Сухенко)

ПОЕЗИЈА: | Нада Ивељић, Димитрије _ Николајевић, Мирко Магарашевић и Ратко Адамовић

ПРОЗА: Славко Стојковић —. МАЕДАЛЕНИНА ПпоСЛЕДЊА ЉУБАВ

Иван Ормаи: ХЕРОЈИ СУ ОПРЕЗНИ Владислав Димитријевић:

ПОСЛЕДЊИ РАЗГОВОР С БОЈАНОМ СТУПИНОМ

ДРУШТВЕНА ПИТАЊА

НЕ ЉУПТЕ ЧОВЕЋА

ГРАДОМ се пронела вест да је један човек, ових дана, купио јах ту за издете по мору и реци по цени од 80 милиона старих динара. Јахту је платио у готовом.

Његово име продавац држи у тајности, такви су пословни прин ципи, жељу купца треба поштовати, Мосталом, зар би вама било пријатно да у новинама прочитате како сте јуче, у тој и тој продавници, купили ципеле број 432 Зар ви немате право да за свој новац, по законима тржишта, а према величини властите ноге, ку пите ципеле а да се то не обнародујег Оставимо, дакле, тога купца на миру, он је, вероватно и купио јахту зато што хоће да се одмори од свих нас. Не чепркајмо око њега, он је један много моћан човек. То не схватају не-

ки, иначе, паметни људи, па неопрезно изражавају извесне своје

сумње, врше поређења, говоре о некаквој правди.

А неки, склони демагогији, или социјално-сентиментални, на» воде примере једног грађанина, који ради колико може, а ипак није платио станарину, па је имао непријатности са стамбеним предузећем, други није имао... и тако даље, али читаоцима су те приче познате. Неукусно је наводити их.

Уосталом, шта се постиже тим неодговорним кафанским препричавањима, која су често, оштро и с правом критикована, као једно од наших великих зала, чак и онда кад после њих не дође до туче и уништавања народне имовине то јест,. кафанског инвентара, Шта се тиме постиже»

М примеру о коме је реч, можемо само наљутити оног купца

вао на једрење, чуће наше приче и наљутиће се.

А да ли треба љутити тога човека2г Да ли баш њега2 Ми знамо, свакодневно сусрећемо стотине,. хиљаде оних, који 80 милиона неће видети ни кроз шалтер — ти сусрети су нам већ досадили — а он је просто дошао и пла тио 80 милиона.

Љутити таквог човека је неозбиљно, неопрезно, рекао бих чак

' и опасно, Зашто2

Размотримо случај са страна.

Тих 80 милиона он, вероватно, није одвојио од своје прве плате. Пре тога, сигурно је набавио и друге ствари. Стан, рецимо. Те-

свих

шко је претпоставити да живи.

као подстанар, јер је у новинама могао прочитати да су сустанарски односи неугодна појава, да неке таздарице експлоатишу своје подстанаре, шаљу их на пијацу, а у току зиме, на сувомразипи, по уље за ложење. И не само то. Он је, вероватно, пре јахте, купио ципеле, платио струју и тако даље.

Значи, у принципу, а нас ин тересује принципијелна а не приватна страна случаја, он је решио неке основне потребе, па би са тих 80 милиона могао да учи ни много тога, Или, са следећих 80 милиона.

Шта би могао да учини2

Могао би да на годину дана запосли сто наших радника с лич Наставак на 2. страни

Васко Ивановић

јахте. Можда он још није отпуто- : |