Књижевне новине

· КОЛАРИНУ, ПАНИЋУ .

Паставак са 1. стране

зистенцијални успех непосредног

произвођача, Суштина „новог нереда" је сада У сукобима вишег домета, Пре свега: у дефиницијама и пракси националног питаа, при условима _самоуправног друштвеног система;

„Неред" те врсте ми не смета.

Смета ми; што се опет понегде све хоће да сведе, попут светозаревачких _ психо-досијеа, на пришивање етикета национализма — онима „доле", од студената до писаца по осталих „хуманистичких слојева" интелитенције, Има тог радикализма, свакако, пи ме Ђу њима, не живе ни оним, уосталом, под стакленим звоном, у кавезу, изоловани Од наелектрисапе средине, Али, чиста је бесмислица веровати да се једно озбиљ но друштво може да уздрма памфлетима — ако су му „база" и „врх“ чистих руку, ако је међу њима све у реду.

Нацнонализма се нећемо спасти претњама и жигосањем појединачних имена, логотово оних „доле". Дубље корене он има и у политици, и у историји, и У култури. МИ докле год на тим релацијама ћутимо или ВОДИМО АПјалог глувих = биће и екстремиста, _ плашићемо их се, претити им. И тако ће и даље трајати игра Коларићу-Панићу, мплетемо се самићу.,.

Драган Марковић

НЕ ЉУТИТЕ ЧОВЕКА

Наставак са 1, стране

ним дохотком од 100.000 динара, што би поправило м њихову судби ну и нашу статистику.

Могао би да говори на телевизији, а новине би донеле његове фотографије. О чему би могао да товори2 О себи, о било чему. Требало би само да поклони 10 милиона за пругу Београд -— Бар, или ауто-пут Загреб — Сплит, већ према томе шта више жели.

Могао би да стинпендира пе десет студената. Тако би користно не само својој земљи, већ посредно, и привреди неких раз. вијенијих европских земаља.

Могао би реновирати Пионирски град у Кошутњаку, пре него што се садашње бараке сруше не. ком ма главу.

Могао би. Не интересује нас ко је оп, како се зове, шта је по занимању, Говоримо принципијел по, приватна страна случаја. је изван наше надлежности, Притципијелно говорећи, он би могао све то што смо набројали и још миого тога. Он који је за једну јахту платпо више нето што из поси годишња зарада 20 лекара, инжењера или председника опитина у“ Србији, он би то, ситурно могао.

Не треба љутити тога човека,

Ако је он све то зарадио редом, знањем, _ предузимљивошћу, генијалношћу, не само што та пе хреба љутити, већ му треба указати све почасти, Замолити та да научи све; економисте, прав“ нике, инжењере, ВК и КВ трудоспике како то Мипистре фина сија, директоре банака свих репу блика н покрајина треба послати њему у школу.

Ако је он све то зарадио. Ада ко: су оних 80 милиона, ипак, 3арадили други, они који их нису добили, шта онда2

Е, онда, они који су били дужни да законима, прописима по на друге начине, удесе да до тога пе дође, изгледа да су добнлм ви: ше него што заслужују.

М сваком случају

нам још требати.

Васко Ивановић

школе ће

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Мали шешир (лавка Михалића

Привидно, настали су врло не пријатни односи између Удружења књижевника Србије и Савеза књижевника Југославије. Привилно зато што то нису односи Улружења и Савеза већ Удружења и секретара Савеза Славка Михадића који, додуше, потписује ју“ гословенску књижевничку органи зацију, али никако није Савез хњижевника. Савез књижевника Југославије је, на срећу, много шири појам. и

. За сада, задржаћу се само на једном ексцесу који је добио широк публицитет у штампи, а како штампа умногоме, формира јавно миење, осећам да је неотходно да јавно мнење прецизније упозна развој догађаја него што му је Славко Михалић, секре тар Савеза, омогућио својим и»

" јавама за штампу и написима ко:

ји, очигледно, имају _ закулисне намере. Бразилски Институт за књиту

прави едицију „Светски роман“ и у њој ће објавити по један Ро ман из сваке земље, па је тако требало да буде и са нама. тим, један апсурдан тест Славка, Михалића избацио је југословенски роман из едиције, а накнадна објашњења Михалићева су коме дија своје врсте.

ТАНЈУГ је објавио вест свог дописника из Бразила Милана Ми рића о Михалићевом писму које је учинило да немамо роман у бразилској едицији.

Михалић је затим дао изјаву о дописнику Мирићу и у њој о судио напор бразилског Института називајући Институт „фрајерским" и потурајући Институту да игра „игру у којој ми пе ћемо судјеловати".

Михалић се ражестио и ра% махао преко својих снага и преко домашаја сопствене логике: Михалић је у „Борби" напао бразилски Институт за књигу и ре дакцију ТАНЈУГ-а, а касније У ВУС-у напао је „Борбу“, која је објавила текст под насловом „ЈУ“ гословенски роман по чијој ме ри2" Тај „Борбин" напис Михалић је употребио да нападне редакцију _ „Борбе" за унитаризам, а устврдио је да смо Рајко Пет. ров Ного, секретар | Удружења књижевника Босне и Херпеговине, и ја, својим изјавама „Борби", „насели" оваквом њеном настојању. У жељи да јавност упознам са веродостојнијим _ чињеницама У путио сам писмо главном по ОАГОворном уреднику ВУСа, ну те лефопском разговору са редакци“ јом ВУС-а речено ми је ла ће ис правка изићи. Како се она ни до данас није појавила, а појавиле су се у штампи још неке сло“ бодне интерпретације Михалиће. вог деловања, чак са врло позитивним оценама, ја сам своје писмо ВУСу уступио редакцији „Књижевних новина".

Писмо ВУСу упућено 28. априла гласи: Поштовани друже Џеба,

У ВУС.у од 21. ТУ 1971. године објављен је на 1. страни текст

Међу“:

Славка. Михалића „Осумњимена. једнодушност" у ком се нетачно

приказују чињенице од важности |

за Удружење књижевника Ср-

бије, произвољно интерпретирају

текстови које сам ја потписао као секретар Удружења и, такође, на некоректан начин помиње моје име. Молим Вас да, као што, то прописује Закон о штампи. а истој странц,“ под истим насловом и са истим наднасловом у прсом наредном броју Вашег листа објавите ову исправку.

: У тексту Славка Михалића стоји политичка оцена — да је НЕКОМЕ СТАЛО ДО РАЗДОРА У СА. ВЕЗУ КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ. Ја не бих, на овом месту, јер ми за то ступце Ваш лист и не дугује, настојао да утврдим коме је стало до раздора, али зато констатујем да је у објављеном тексту изнето неколико полуистина, неистина и фалсификата које раздор, намерно или ненамерно, потенцирају.

Чињенице изгледају овако:

Бразилски Институт за КЊИФУ затражио је избор од неколико романа из Југославије од којих би један био објављен у едицији „Светски роман". Координациони одбор Савеза књижевника Југо славије је расправљао о томе у Титограду 30. 1Х 1970.

Михалић, везујући се за Михалићев записник са тог састанка, криво приказује чињенице, а Угред помиње и моје памћење, Па, да се подсетимо;

Став Управе Удружења књижевника Србије био је — за југосло“ венску презентацију свету најре: левантнији је вредносни критериј. Међутим, Координациони одбор је на крају, али не и једнодушно, одлучио да бразилском Институту препоручи да објави шест романа. из република и два из покрајина као презентацију | југословенског романа. Разумљиво да представник Удружења књижевника. Србије није могао да буде за оваљ кав „кључ", јер би следећи логику оваквих „кључева", а посебно следећи апсурдну логику Славка Михалића, коју потпомаже још пи изузетно памћење, на

неком европском тркалишту, 2д2 |

у трци учествује по један представник из сваке земље, за ЈУутославију трчало шест тркача из република. и два из покрајина.

У Михалићевом записнику, који је прихватљив, стоји да је на КРАЈУ ОДЛУЧЕНО. Сваком ко уме да чита, па чак и да „завирује" у сопствени записник, јасио је да то НА КРАЈУ не значи ЈЕДНОДУШНО. Михалићево тумачење, Михалићевог записника те произвољно а интерпретација састанка, чист. фалсификат.

Са своје стране, добронамерни Михалић, забринут. за раздор У Савезу, види излаз у једнодушности и сагласности — са његовим мишиљењем. Како Удружење књиожсевника Србије.није моје триватио удружење ја сам о свом ставу у Титограду обавестио Управни одбор Удружења књижевника Србије и Одбор сматра да су за нашу презентацију свету важнији вредносни критерији и да те захтев бразилског Института и за уважавање и да је користан (а никако „фрајерски" како то оцењује Михалић) мака. не води рачуна о народима и народностима Југославије, јер из сваке земље објављује ЈЕДАН роман. Нама, наравно, може. и. да се не допадне захтев Института, можемо нп да: га одбијемо, али немамо нрава да намећсмо свој захтев

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

да Институт објави осам књига. из Југославије када већ из сваке земље објављује по једну, 4 з. многе од тих земаља имају наросе ц народности,

" Пошто сам ја апострофиран, чи. ни ми се на крајње неприхватљив начин, У листу који. потписујете као главни и одговорни уредник, морам да кажем: могуће Је да ја погрешно сматрам да је вредносни критериј релевантнији, чиме. ја “ још увек не оспоравам друге критерије, па ни могућност да су други важнији, што сам и доказао прихватањем одлуке већине у Координационом одбору и неиздвајањем свог мишљења, али 16 недопустиво тврдити да сам 18 "једнодушно са другима. био за онај. критериј који не сматрам

је мишљење и да не би изгледало да говорим искључиво рто дото · ама, сматрам да ништа не би сметало да се у едицији „Светски роман" објави роман Мирослава. Крлеже, Цирила Космача, Слободана. Новака, Ранка Маринковића. Меше Селимовића, Андреја Хинга или неког другог писуд, но бирати роман по републичком кључу је заиста. лоша. услуга на ој култури. Ваља разликовати важне и важније, корисне и корисније потезе за представљање наше литературе. Ми то видимо на разлимите начине и то је нормално, но, ме прихватам да се то без довољне ограде подведе под наслов „Осумњичена једнодушност" и наднаслов „Коме је и зашто стало до повога. раздора, у Савезу књижевника Југославије.

Морам поново да констатујем две чињенице; тврдити. да. сам ја заступао оно што нисам заступао преслободна._- 12 интертретација Славка Михалића и такође да. писмо упућено Савезној комисији за културне везе са иностранством не одражава став Удружења књи“

жевника Србије.

Но да поменемо и речник Славка Михалића који је Ваш лист прихватио, пристајући да та 06јави без редакцијске отраде. У Михалићевом тексту стоји да сам ја „насео" редакцији „Борбе". Даље, из последњег пасуса, недвосмислено излази да сам ја, својом изјавом, коју сам дао као секретар Удружења књижевника. Србије, послужио „манипулира“ њу" беотрадског уредништва „Бор“ бе". Остављам Вама и Вашим читаоцима. да: процене Михалићев речник, Михалићеву логику као и

пуним информацијама, слободним интерпретацијама, заменама. вредности, па чак и. фалсификатима.

1 Међутим, у једном делу Миха" лићев текст помиње „умирући централизам", и везује тај појам за цавесне ставове удружења књижжевника Србије, што је оцена | са значајном политичком | тежином. Михалић, у политици, очи „ледно не схвата да човек, који | за посматра, разликује његов тест од гримаса, и ја Вас молим, друже уредниче, да разумете да, У | овом простору, не могу да ува | жим Михалића онолико колико сматрам _ значајним _ друштвени сфекат Вашег листа, па, следствено томе, сматрам: да се Михалићева неодговорност преноси на Вашу одговорност.

Другарски Вас поздравља

Владимир Стојшим, секретар Удружења књижевника ; Србије

М свом писму ВУС-у одговорио сам на оно што је ВУС регистровао, а не и на бесмислене Миха-

амћеве изјаве које је дао „Борби“. Што се „Борбе" тиче, њој сам дао изјаву и она је публикована у броју од 10, априла, |

Владимир Стојшин

да сазивање Ванредне скупштине

Обавештавамо _ чланство жења књижевника Србије ода смо: на ванредној седници. Управног одбора, одржаној 12. маја 1971. године, због неслагања са начином

одлучивања У Управи и 360% при хватања туђих решења, поднели оставке.

Сматрајући садашњу Управу некомпетентном да доноси одлуке, захтевамо Ванредну скутатину Удружења, која ће, као врховно те. ло, прихватити или одбацити на» ше предлоге за консолидовање политике _ Удружења _ књижевника Србије.

Све до одлуке Ванредне скушитине. сматрамо се неразретшенил члановима Управе и задржавамо сва права и дужности.

Миодраг Јуришевић, с. 1) Милан Комненић, с, р. Адам Пуслојић, с, р, Видосав Стевановић, с, р. Владимир Стојшин, с. р.

примарним. Да бих употпунио сво»,

Михалићев доказни поступак ко 7 ја је он штедро допунио непот-

Удру. .

ЛЕТОПИС

Против националистичке митоманије

Игор Мандић, један од мајзначајвијих критичких духова новије хрватске књижевности, аутор Мно тохваљене књиге „Уз длаку", и не сумњиво ваљани пастављач матошевског неговања фељтона, објавио је ових дана у ВУСУ изузет но занимљив текст „Митоманија пли практички програм", За раз ЛИКУ ЗА МНОГИХ својих колега ко ји не само да учествују у наци. омалистичким подухватима „Матџ це хрватске" већи у литерарним саставима зшире националистичке и шовинистичке идеје, Мандић упозорава на све оно кичерско, при земно што прати хрватски нацио. нализам. Он и ношење амблема и грбова, као појавие облике национализма, сматра бесмислицом адин проналази разлоге за такве појаве у младих људи, констатујући, „актудану наваду да се кити националним инсигчијама",

Мандић међутим, нуди _ Аруги, озбиљнији програм: „Али, ако с пационалног стајалишта можемо посве лијепо схватити поједине.

„грбоносце", зар им не бисмо смје · ЛИ предложити да размотре и ова.

кве протуарфументе, дакако (и са мо) с једног моралног, естетичког, па чак и стичког стајалишта Хрватска, наиме, није – никакав клуб да бисмо њезиним ознакама обљепљивали своје маленкости м своје прашњаве бензинске канте, Хрватска није никакав "вокално инструментални састав' да бисмо њезин грб требали истицати на бубњевима наше неиживљености. Напокон, У овом времену прел. лављеном којекаквим наљепницама, понајвише пропаганднотосно“ дарственога карактера, није лијепо нашу Хрватску сврставати У ред нечега што се, ето, рекламира. Како рече један радник на бензинској пумпи, Хрватска није на продају, м онај тко је прави Хрват неће њене ознаке истицати тамо (рецимо на „шофершајбни“) тдје се иначе држе паљепнице про извођача бензина!

Дакако, није само младеж ома која меразумпо снижава вријеност иечега штосе не да крчмити ни рекламирати. Њени родитељи, који по каванама тромогласно ур“ лају некоћ забрањиване пјесмице, боље би урадили да уистину прег ну за бољитак Хрватске, а ме да само узалуд троше енергију,"

Мандић сматра да заправо рег“

флектор и треба уперити на „ро дитеље" који су младеж опчини ли идејама које нису битне за на ционални развој хрватског наро да. Позивајући се па текст Стјепана Радића из о голине 1897, на текст који је објављен у часопи“ су „Хрватска мисао", Мандић упо зорава ма сву актуслпост Ралићева става о јединству _ Хрвата и Срба, о њиховој заједничкој су“ бини. Само озбиљан мационалин програм може бити запимљив да“ пас, сматра Манлић, У томе он риди потврду Радићева мишљења и размишљања; „Ми Хрвати под Хрватском мислимо вазда само комад земље, п тко на већи ко мад те земље мисли, тај је пећи патриота. Та по појам НАРОД није нам јасан, јер ми ни ланас не вје рујемо искрено да тај народ са чињава по заторски МУЖЕК и ли чки КОЗАР, а поготопо одпратно нам је по чути да би члап тога на рода могао бити ВЛАХ, Зато ми хоћемо да под домовином, наро' дом, Аржавом вазда разумијевамо све који говоре јединим језиком " Ату једном народном _ душом. Хрвати п Срби, дакле, један су нарол. Језгром тому народу упра“ во су најнижи слојеви, којих с0 ми данас само за столом сјећамо, пијући вино мл смијући се код жу љева тих потлачених слојева АРУшштва. Дјетињаста љубав к мору, к језерима, шумама, горама и из ворима може да угрије младу Ме шту и да начас занесе које српо али цијелу душу проникнути, сву Аушевну снагу сабрати и несавла“ Аивом учинити, може само муже“ вна љубав к цијелому народу, у бав и разумијевање народних по" треба и тежњи. Данас је хрват ска младеж пуна романтизма, А + . “" нас она још пјева. „У БОЈ У БОЈ таје с највећим заносом изговара „НЕК ТУРЧИН ЗНА КАКО МРЕ МО МИ!" — а ми хоћемо да та младеж почне реално мислити, ла разабере да је народу до ноката Аогорјело, да народ већ очајава да пропала морално, умире мате Ријално. Дакле, мјесто одушевље них здравица, брзојава, поуздани“ ца и изјава, ми хоћемо птромиш“ љен рад на пољу господарском, просвјетном и политичком". (И У

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2