Књижевне новине
ли
ИНТЕРВЈУ
ПОЗОРИШТЕ КАО (СЛИКА ЖИВОТА
Последњи разговор са Бојаном Ступицом
ВРЕМЕ МНОГО БРЖЕ лети него што нам се чини: разговарали смо са Бојаном Ступицом пре дванаест месеци, непосредно пред премијеру „Награде", драме младог кубанског писца Хектора Кинтероа, а у овоме часу осећамо да је тај разговор још актуелан време му ништа није одузело; штавише, оно. му је дало димензију трајања којем краја нема. Разговор са Ступицом, редитељом и управником највеће позоришне куће у земљи (Југословенског драмског позоришта у Београду) м данас је празнични тренутак, у коме тај велики маг и верни поклоник Талије открива све тајне, све лепоте и сву горчину живота на „даскама које живот значе". Овај разговор био је последњи пнтервју који је Бојан Ступица дао. Требало је да буде 06– јављен у једном уметничком листу који се припремао, али га сада дајем „Књижевним новинама" да бисмо њиме обележили тодишњицу смрти великог позоришног ствараоца.
Почетак разговора био је посвећен Бојановој оцени свега онога што карактерише наш садашњи позоришни живот...
— Мислим да бих овај тренутак, почео је свој монолог Бојан Ступица, могао да представим једном једином речју: криза и то не криза у оном декадентском смислу те речи, већ, напротив, мислим на кризу као израз тражења места театра у овом часу: криза као настојање да сам живот буде пренет на сцену у свој својој озбиљности и неминовности. Позориште је, ионако, од самог свог. рађања тежило за тим и некада. му је успевало, а некада није, да буде верна слика живота око себе. Ту мислим на позориште као одређену уметничку грану.
— У овом часу ми се боримо с многим проблемима и не знам који од њих пре да поменем... Можда, публику. Да, те људе који су се сваке вечери тискали. У предворју позоришта у пола. осам, због Шекспира, Гогоља или Крлеже; ти људи као да се сада проређују, као да их је мање у позоришној дворани. Добио је тај наш такозвани „мали човек" неке друге навике, приклонио се неким другим „вредностима“ заборављајући често на духовне вредности и благодети, као да је препустио себе борби за виле и аутомобиле, као да је у неким профаним „вредностима" пронашао смисао свота живота. И све се мање виђа тај наш „мали човек" на позоришним представама и конпертима озбиљне или оперске музике, све је мање тог „малог човека" у галеријама ликовне уметности — жури тај наш „мали човек“ на некакав бесмислени, „концерте: . народне или забавне музике, на неки „шоу" полуписменог сејача шунда или на некакву гладијаторску борбу фудбалера.
— Појавило се и ново средство за информисање, телевизија, та, за недовољно образоване људе, „библија у шареном издању" и привлачи тог „малог човека" да након осам или десет сати рада, или нерада, седне уз свој телеви"зор и одблене читаво вече; молим Вас, напишите баш тако, „одблене читаво вече"! А у свету је дечја болест седења пред телевизијским екраном давно пребољена и телевизији је остављена њена улога коју има само као информативно средство.
— Не бих могао да говорим о проблемима савременог југосло-
БОЈАН СТУПИЦА
венског театра а да не додирнем ону вечну бољау жачку сваког. позоришта, додаје Ступица, мислећи на репертоар.
—" Репертоар је изузетно тешко стварати нарочито данас, с 06зиром на друштвену улогу позоришта у животу заједнице, а с друге стране и због тога што је некада врло тешко ускладити друштвене и уметничке интересе, а њихово неусклађивање може да донесе веома непријатне резултате. Репертоар градити, рецимо, само за политичаре, мислим на њихов интерес, био би то програм интересантан само за. политичаре, као што би репертоар стваран по окељама студената био привлачан само за студенте, итд. Према томе позориште као уметничка институција мора довољно хитро и анзтажовано да реагује на све друштвене појаве, али с таквим репертоарским . решењима која ће бити подједнако интересантна за мајшири број људи; најзад, позориште и постоји баш због тих људи, које бих ја веома, веома, радо хтео у што већем броју да видим пред улазом у Југословенско драмско позориште, као и у сва друга наша позоришта.
— Мислим да би радни човек, човек из производње, морао да доће у позориште, да буде његова стална присутност у театру видљива, опипљива, заједничке сарадње ради. Једном приликом ми је казао Борбо Стрелер, управник Малог позоришта у Милану, да се њихова позоришна кућа може одржати само захваљујући посети радника. Фијатових и Пирелијевих фабрика.
Доведемо ли нашег радника У позориште, ми смо решили пола својих проблема; овако, само је још студентска · омладина верна театру, сви остали...
Интересовало нас је место наших драмских писаца у савременом позоришном тренутку.
— Карактеристично је за наше драмске писце, наставља Ступица, да су,они у највећој мери били и остали са позориштем кроз све његове фазе развоја, а неки су,
"на жалост, после својих драмских
првенаца пошли на филм или телевизију и тамо снимали краткометражне, или дугометражне филмове, које нико живи није више
.
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
видео ни на великом ни на Малом екрану. За позориште су били изгубљени, Међутим, једна група наших савремених писаца, увек је присутна у развоју позоришта.
и увек спремна да позориште -0с- . вежи новим драмским делима. Ево_ тих имена: Крлежа, Маринковић,
Матковић, В. Лукић, Б. Михајловић и А. Хинг. Њихова најзначајнија дела. сам и ја сам режирао.
Било нам је драго да наставимо разговор са великом личношћу нашег театра, али је његова 60лест већ била толико видљива да је сваки разговор чинила све тежим и тежим — на очиглед тлумаца, редитеља, новинара, копнео је човек без кога се југословенска позоришна уметност тешко може замислити.
Наше последње питање било је
везано за Бојанове планове.
— Припремам тремијру драме „Награда", младог кубанског писима Хектора Кинтероа, а затим идем на дужи одмор. За ову драму позвао сам на сарадњу Миру Ступицу, Ирену Колесар, дДрагољуба-Гулу Миленковића, Радмилу Буричин и друге, да што пластичније прикажемо живот обичних људи са Кубе. Али молим Вас, не замерите, још дуго бих разговарао али ме неки немогући умор обузима... Наставићемо касније... Дођите други пут...
Ни касније, ни други пут, ни никада више.
Уместо Бојана остаје Позориште, остаје Глумац, остаје Гледалац, остаје једна непрекидна нит између уметности и Човека, нит, којој је Бојан остао веран до смрти као човек, а даље Од тога као појам.
Разговор водио Владислав Димитријевић
Нови КЊИЋЕВНИ ЧАСОПИС
Изишао је из штампе први број новог часописа „Слово љубве", ко ји је и својим насловом и стиховима Деспота Стевана Лазаревића, објављеним на првој страни као симболичан уводник, наговестио да ће његова претежна оријентација бити у релацијама националне литературе. Наравно, то не значи да ће часопис бити затворен за тематику и проблеме других литература. Први број даје и на ово одговор: у њему су објављена два дужа есеја из стра ве тематике Александар Блок“ и „Питање Ајнштајна и одговор Достојевског".
У првом броју Радослав Војводић објављује дужи есеј о Растку Петровићу у коме презентира један посебан лирско-надахнути приступ овом песнику. Две песме Божидара Шујице сведоче да је овај песник у постепеном али кон стантном успону, док стихови 30рана Милића чине спретну синтезу фолклорне форме и савременог садржаја. У кратком есеју. „Трагом песника", Недељко Мију шковић анализира песму Васка Попе „Далеко у нама". У опширном коментару поводом Ласићеве књиге „Сукоб на књижевној љевици“ Чедо Крушевац се дистанцира како од до сада изречених оцена Ласићевом делу, тако и од линије чији су протагонисти били Крлежа и Марко Ристић с једне стране, и Зоговић, Кершовани и Билас, с друге стране.
У рубрици „О новим књигама" Радослав Војводић оцењује роман „Кап шпанске крви" Милоша Црњанског, поезију Борислава Радовића и прозе Бошка Петровића и Слободана Вујачића, а Владимир Стојшин роман „Гордо посртање" Војислава Лубарде.
Редакцију часописа, који треба да излази месечно, чине Радослав Војводић (главни и одговорни уредник) и Недељко Мијушковић.
(Б. Кит)
„Како је умирао |
ише.
Ед ранскрибују
ЛЕТОПИС
„СРЕЋНА СМРТ“ ААБЕРА КАМИЈА
НЕДАВНО је објављен досад необјављени роман Албера. Камија „Срећна смрт“, који Је велики француски писац написао на. почетку своје књижевне каријере, кад је имао око двадесет две године. Раније је био објављен само један његов одломак у АРруГОМ тому Камијевих дела У библиотеци „Плејада". Ками није желео да
објави ово своје младалачко дело,
утолико пре штоје четири тодине ло За рШетку „Срећне смрти написао „Странца", који је доста сличан ранијем делу. ОР та неки критичари упоређују „реј ну смрт“ с Прустовим „Жаном Сантејом", објављеним 1952. године. Х у
Свака аналогија је, наравно, само условна, али нема сумње да између „Срећне смрти и „Странца" има много сличности. Чак се и имена јунака оба романа псто
. (мада се друкчије јунак „Срећне смрти" је Мегзаин, а јунак „Странца" Мештзаш ). Први, међутим, није човек ухваћен у канџе апсурда, већ је свесни убица, који убија богатог старца да би се домогао среће, сличан Раскољникову“ Достојевског, Жидовом Лафкадију и Малроовом Кију. Али док први
пишу:
· Мерсо, избегавши казну за, уби-
ство, подлеже смртоносној боле-
сти, схватајући да је највећа срећа најинтензивнији живот, други
"Мерсо постаје жртва. не само зло-
чина. него и, за њега несхватљиве, осуде за тај злочин. Објављен у првом тому „Свезака Албера Камија", с предтовором и објашњењима, Жана Сарокија, роман „Срећна смрт" је изазвао врло различита мишљења. критичара. По мишљењу једних, ово дело не изневерава Камија нити умањује његову славу. То мишљење, на пример, заступа у „Монду" академик Пјер-Анри Симон, који тврди да је „Срећна смрт" одлично написано дело, чије је богате форме Ками жртвовао ради једног аскетски написаног дела као што је „Странац“. Али, по мишљењу _ Камијевог пријатеља Жила Роа, ово дело никако није требало објавити упркос оправдању да је то, пре свега, учињено да би био дат један документ за истраживање и анализу Камијевог стваралаштва, за које постоји све веће интересовање. У књижевном додатку „Фигара" Роа замера Камијевим наследницима што су објавили овај роман, који није ништа друго него скица за
ПВИЖЕВНЕНОВИНЕ
Мреднички колегијум: Филип Дивна, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је. ремић (главни а одговорни уредник), Љу. биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног о уредника), Чедомир Мирковић, Богдан 4. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир Стојшин, Бранимир ШнНепановић, Техничко џметничка опрема: Драгомир Димитријезић. Уређивачки олбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милош Илић, Аушан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни. кар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић. Анст излава сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за шностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редак. дија) и 626-020 (комерцијално одељење ни администрација). Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Блајковићева 8.
АЛБЕР КАМИ
,
„Странца" и, наводећи поједине реченице из њега, показује невештину младог Камија. У очекивању објављивања Камијевог недовршеног, последњег дела, романа „Први човек“, његов први роман је. у сваком случају изазвао велику пажњу и још једном под. сетио на стваралаштво славног и прерано несталог писца.
ИСПРАВКА ФРАНЦУСКИХ АКАДЕМИКА
Ових дана у Паризу излази из штампе књига „Четрдесет прва фотеља". У њој сваки од садашњих чланова Француске академије (којих треба да буде четрде сет) пише о једном од оних фран цуских великана духа, који у своје време, из разних разлога, нису постали чланови Академије, иако су то несумњиво заслуживали. Тих великана је веома много, од Декарта до Жиродуа, од Паска: ла. до Жида и од Дидроа ло Пру: ста, тако да се понекад чини да је више великих писаца, јавних и културних радника који су заслуживали а нису ушли у Академију него оних који су у њу заслу: жено или незаслужено ушли. 32: то је ова занимљива књига покушај да се на неки начих Академија извини онима који у њу упркос својим „заслугама, нису ушли, па има гласова да књига, У ствари, представља осуду Академије од самих академика ин да би стога требало да се зове „Академијина _ покајања“ — или АРМ у Каноси“. Личности за које су се поједини академици одлучили да их рехабилитују или, тачније, да пред њима рехабилитују Академију, показују, на: равно, само личне афинитете ака демика. Тјери Моније је. одлу: чио да направи портрет Паскала, Марсел: Ашар Молијера, Пјер Гак сот Сен-Симона, Жан Геено Ди: дроа,. Марсел Пањол Бомаршеа, Жил Ромен Золе,, Анри Троаја Балзака, Жан Деле Жида, а Жак. Лакретел .—. 'Рожеа Мартен, ди. Гара. · те
„рта Моја Ратковић.