Књижевне новине
„излагања Хајнриха. _Бела, » Роб Гријеа, Јурија
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС |
(вету _
Југославији
Један мали, али разнолики свет скупио се ових дана у нашем, та» коће јако разноликом, свету, Од 7. до 12. маја трајала је Међународна конференција ПЕН-а, Смештена на елегантном троуглу Пиран-Ровињ-Порторож, она је, по ред, интелектуалне, била и тури. стичка сензација,
Сви су проблеми били присутни иза цивилизованих лица. представника ПЕН-клубова многих националних литература, Ту је била и маоистичка Кина у лику једне жене-мудраца, која је заводи да слушаоце својом нежном једпоставношћу. Ту је био конфликт
Блиског истока. Избио је ватре-
но у речима и сјају жарких очи. ју оба представника сложене ситуацијс: делегата Либана и деле-
тата, Израела. Било је про. вокација (пако мало, мпак веома _ непријатних) стила Нис
ких удараца из уста антикомуни“ стички горких емиграната. Вило је сумњичавости м напетости на крајевима огромног моста који спаја и раздваја Исток и Запад. Четири дана разговарало се око округлог стола. о књижевности и човеку. Многи говорници дДОШди су да кажу оно што су хтели да кажу, иако се то није могло ако укључити у тему, Али сваки је прилог, као размишљање, добро дошао, а обично је тако на свим _ сличним конференцијама. Ћило је разговора изван сале, у“ познавања и настављања диску.“ сије. МИ такви су облици сусрета. понекад исто толико важни колико званични реферати. Било јг живо и људи су се занимали за мишљења других, И то је утешно. Притиснути и поклопљени шакама и капама политике, делегати-писци трудили су се да прођу кроз теснац 'актусане политичке сптуације а да при том не испу: сте књигу из руке. То је делимично успело, па је и тај податак мтешан. Од сто четрдесет и шест делстата (29 Француза, 11 Немапа, 10 Енглеза, 9 Аустријанаца, 22 Словенца, 10 Хрвата, 9 Македонаца, 7 Срба, 5 Мађара, 5 представвика СССР-а — да наведемо само најбројније делегације) говорило је тотово половина, било као референти, било као дискутанти, м Аден Бондарева и других остаће многима У сећању као повод за лично богаћење вечите теме: Зашто писати» Четири су биле подтеме; Писање као субјективни израз | или као средство моралне и социјалне акције (председавајући Ернст Фи шер, Аустрија); Писање као мегапија смрти и бескраја — трајање као критеријум вредности (пред: седавајући Антун Шољан, Хрват. скај; књижевност као замена релитије или моралног _ система (председавајући Ч. Б. Флад, САД); писање као средство везе међу људима у простору И времену (председавајући А. Роб _ Трије, Француска). „Књижевне новине донеће у следећем броју један део материјала о раду конференџије. Лепо делује списак учесника. Кад га брзо читате звучи као џе. сма на неџознатом језику. Слушта, Аа сам на књижевној вечери Таб су своје песме читали — на разум Мивим за мене језицима Пјер Е-
маниел, _ Васко Попа, Франџе Филипич и други — 1 ин н ритиналу на турском (Маки Та
мер) и на румунском (Борђ Ас тадос), а у једној школи, Ма зах, А ру кинеску ба-
тев деце, једну ста а | је одрецитовала танана Хан Сујим, Слично се осе => кад читам списак учесника, Ре бајмо имена на прескок, како их се се Нам, док су седели за столом, хо дали по сали, разговарали У Меза, бусу, авиону, У ХОЛУ хотела. (За своју личну информацију обележила сам имена људи с којима сам разговарала У току тих Ме дана, испало Је седамдесет и
шест) Повезани муком коју У а
би носи сваки писаџ, ево нас "о ко испуљавамо, мозаик-песму / ги тављену 9О4 тајанствених Знао Ја који представљају, личности; Х ај ррих Бел, Пјер. Еманиел, 1 Н Роб Грије, ЈУРИЈ Бондарев, 1авул а Иби Ара Дери“
а ај јим, у Ио ај средоренко, НЕ ДЕ мер, Сидни Офит, Борис 5" Р; Васко Попа, Богомтл И | у Шољан, Цирил Космач, редраг Палавестра, _ Томе Момировски, Славко Михалић, Алфенсас 1 Ели зускас, Лавиниа зване за. Б6 рандовски, Николај АН о КЕ у. ла Иљеш, Ханок Бартов, Б: г Фишер, Кристоф Асамеју Пау Абусуан, Казуо Ивата 4 А, К, |
У искушењу да Ре 0 Мода ке признајем _ једно: ДА ~ а од окупљања људи.
пдије разишао се по ше конфереиии ром планете. У.
тославији по Џл 1 За смо се, познајемо се бо ме, упознаћемо се још :
]Ј. Рибникар
ЖАН ПОЛ САРТР
(артрова студија о Флоберу
Мод насловом „Породични идиот" ових дана је изишла из штампе студија Жан-Пола Сартра о Флоберу. У два тома, на 2136 страинца, најзад је штампана књита коју је њен писац врло дуго обећавао, припремао, напуштао и поново јој се враћао. Још у делу „Биће и ништавило" (1943) Сартр је изразио жељу да напише књиту о Флоберу, У којој би применио етзистенцијалистичку психоднализу. Око 1952—1953, године пре длатао је да, ради упоређења мар кеистичке и егзистенцијалистичке методе, Роже Гароди и он напишу паралелне књиге о Флоберу, али када је дошло (1956) до прекида његових пријатељских односа са КП Француске, овај план је пао у воду. Ипак, већ у то доба настале су неке белешке за књигу која је сада објављена.
Из тих бележака за тотово две леценије произишао је огроман рукопис, много већи од онога који је Сартр скраћен послао у штам пу, По мишљењу _ критичара њи: жеевног додатка „Фитара" Клода Жаноа, ова књига има троструки
' значај; она је једна врста Сартро
Вог монументалног тестамента, представља. финале „мазохистич» ке" аутобиографије коју је Сартр писао скривен маскама Бодлера, Женеа, Малармеа, Тинторета и Флобера и у којој је најзад изложио своју „моралку" и, коначно, она је наставак „Критике дијалектичког ума", односно примене 0не методе која представља _синтезу концепције слободе из „Бића и ништавила" и појма нужности при хваћеног из марксизма ми психоанализе, У књизи има и много Аосала непознатих Флоберових текстова, У њој се смењују анализа м синтеза, а закључци се, нара! но, не односе само на писца „Мадам Бовари" нето и'на људе уојште, У појединим одељцима студија је врло апстрактна, а на мо менте се претвара у романсирану биографију, | |
Многи с правом постављају тптање зашто је Сартр баш Флобера. изабрао да кроз његову судоиНу, судбину једног „пороличног илиота" (како су та звали, јер је научио да пише тек између седам и осам година) изложи многобројне илеје које налазимо у овој књизи. Мо жда је решење у томе што је Фло бер прототип уметника из „куле од слонове кости", против каквог се Сартр одувек борио и У себи и око себе. Али можда и стога што је Флобер, као Бодлер, настојао да нађе егзистенцијално решење у уметности, тежећи при том ка немогућном,
Ава тома о Флоберу сада 06јављена пе представљају, међутим, целу студију. У ова Ава тома Сартр прати развој Флобера само до објављивања _ „Госпође _Бовари"; остатак Флоберовот живота та не иитересује, јер је маставак његовог првобитног избора да тра жи спас у ништавилу, помоћу ко та ће негирати и некадашње по нижавање у породици, Трећи том биће, пак, посвећен студији овој романа п анализи уметничке пи
ене средине за време вла АУТА ианпа и Наполеона Ш. Нико, па ни сам Сартр, чини се, не зна када ће бити објављен тре
- ћи том, али прва два тома његове
студије о Флоберу одмах су изазвала велику пажњу међу критичарима, који су пожурили да књи ту прочитају и оцене,
Наравно, већ У првим критикама иаилазимо и на критичке при
медбе Сартровом делу, Тако ЖанФрансоа Ревел у „Експресу" истиче како је Сартрово дело хибрилпо, како више вреди материјалом него структуром и како стално све више разуђује проблем, тако да се чини да никада неће стићи до „коначног“ 'објашњења _ Флоберове личности, као што, по парадоксу Зенона из Елеје, Ахил неће стићи корњачу која му је из макла, Али, У сваком случају, и ово Сартрово дело ће отворити нове проблеме и изазвати дуге лпскусије о многим филозофским, психолошким, сопциолошким, критичким и књижевно-историјским питањима.
У сталном успону
у
У свом успону усклађено и поступно Београд бележи своје значајне тренутке урбаног уздизања.
Обогаћен прилазима — ка њему, мостовима — око њега, вишеспратним здањима — у њему, добио је још једну урбано скромнију али значајну новину.
У згради новоотвореног Студентеког културног центра дворана од 240 седишта открила нам је своје изузетне акустичке кваамтете погодне за камерно музицирање. Како у последњих пет година камерно музицирање код нас добија све већи замах, испуњавају ћи тиме крупну и рањиву праз нину којом смо добрих двадесет тодина били окрњени у пуном му зичком живљењу, ова камерна дворана пружа још једну изванредну могућност нашим уметинцима у успону за јавне настуле,
Ако буде уследила заједничка. акција свих одговарајућих устано ва, ова сала, уз већ неколико ре номираних амбијенталних дворана, моћи ће да припомогне још усмереније потпунијем и богатијем камерном музицирању и му. зичком животу Града,
Музичко отварање дворане инаугурисано је ретким извођачким подухватом, извођењем свих седам Хендлових флаутских соната. Простор овог новоотвореног здања напојио се звуцима особите стваралачке лепоте тонског горостаса Барока, Миодраг Азањац (флаута) уз надахнуто и зрело остварену сарадњу Оливере Бур“ ђевић (чембало) и Миодрага Мир ковића (чело), стварао је п отварао нам са оном племенитошћу продуховљеног музицирања, лепо» том тонског дисања и чистотом ритмичке једноставности, своју доживљену _ истиниту _ уметност певног појања мн говорења која нас узиоси, осмишљује и обогаћује изузетним музичким доживљајем, М једном тихом тренутку беотрадских вечери наш Град забележио је једновремено дрва успона наше културе.
Енрико Јосиф
Марсел
Тромер
Недавно је умро један од најпо“ знатијих француских сликара ста рије тенерације Марсел ромер (рођен 1892. тодине). Правник, који је учио сликарство по разним приватним _ академијама пи примао савете од Матиса, Громер је излатао још пре првог светског рата, али је постао славан сликама о њему: слика „Рат", и» ложена у Салону независних 1925. тодине, представљала је први њетов тријумф. У његовом сликар ству, инспирисаном _ романиком, тотиком, примитивцима и северним, магловитим поднебљем, ствари изгледају као да су грађене од веома чврстог материјала, али 1мају не само атмосфере, већ и лиричности, па чак и сензуалности, као што се посебно запажа у његовим актовима, Незаборавпи су његови пејзажи Бретање, катедрале у Шартру и Њујорка. Добитник многих великих пнаграда (Карнеџи, Гугенхајм, Велика национална _ награда), Громер је од своје велике — ретроспективе,
одржане 1962. године, велико име.
француског и светског сликарства. Штавише, био је мајстор и као цртач, гравер и сликар те-
пиха. Пред други светски рат, са
Лирсаом, основао је у Обисону радионицу тепиха, чиме је доприпео обнови таписерије не само у Француској него и у целом свету.
Громер је увек сликао по свом осећању, без икакве теорије, али и — како истиче Жан Касу — без икаквих концесија моди. Па = пак, уз његово име се посебно везује | експресионистички _ покрет. Ликовни критичар Жорж Будај, међутим, с правом примећује да. Громеру термин експресионизам уопште не одтовара, осим, донек“
МАРСЕЛ ГРОМЕР
ле, у првој фази, када показује извесну сличност са белгијским и фламанским сликарима, на пример са Пермекеом. Поштовао. је природу, _Фигуру и пејзаж, алм се, пак, није устезао да их, на основу свог осећања, реконструише и „апстрахује". Громерова смрт је због свега тога савремену франџуску и светску АиковнуУ уметност учинила сиромашнијом за јелног истински – оригиналног, снажног и вишестраног уметника. (амокритика песника Падиље
У прошлом броју _ донели смо вест да је кубански песник Хеј берто Падиља ухапшен, а у међувремену, док је то хашшење изазивало буру протеста у многим земљама и док се, по мишљењу неких листова, припремао спек» такуларни процес песнику, он је написао писмо кубанској влади, у коме је извршио оштру само-
критику ни — пуштен је из затвора. тој — самокритици, између _ осталог, он признаје да је клеветао кубанску ре волуцију пред странцима, напа-
дао кубанско Министарство иностраних послова и Удружење кубанских писаца и тврдио да бити нисац на Куби не значи ништа. Занимљиво је да је Падиља такође окривио себе и због својих пријатељских односа са немачким песником Хансом Магнусом Енценсбергером, _ коме је давао ирну слику о Куби, предвиђајући њен скори слом. Оптужујући се за дволичност, необуздану _ тежњу за популарношћу и настојање да блати револуцију, Падиља је осудио и свој будући роман, који, по њему, у својим салашњим фрагментима, нема ни интелектуалну ни хуману вредност,
Несхватљиво је како је овај писац за само месец и по дана, проведених у затвору, дошао до сазнања о свом дубоком моралнололитичком паду, кад је у прет ходних пет година стајао на линији отпора кубанском режиму, уверен да баш таквим ставом бра. ни праве токове револуције. Сада, се, У недостатку детаљнијих оба-
вештења, у иностраној _ штампи много _ пнагађа шта је подстакло Падиљу да тако брзо промени
своја ранија мишљења, Све је утолико чудније што је реч о је ном од водећих интелектуалаца Кубе, познатом и далеко изван ње них граница. Рођен 1932. године, писац збирки песама „Смеле ру. же", „Право људско време", „Ван игре" и „За тренутак", Падиља је као непријатељ Батистиног режи, ма емигрирао и вратио се у зем љу да позларави Кастрову победу 1959. године, затим је био шеф дописништва „Пренсе латине" из Лондона пт дописник пз Совјет ског Савеза, а у међувремену се бавио и превођењем са ентлеског, француског и руског језика.
Познато је, међутим, да Пади ља није усамљен У свом отпору према садашњој кубанској администрацији, а такође ни у само
"критичком покајању: Ава песни.
ка из његове генерације (Пабло Армандо Фернандес и Сезар Лопес) већ су се раније подврган самокритици, Питање превирања међу кубанским писцима и инте лектуалцима је, нема сумње, 01-
„ ворено и. сада је тешко предви“
дети његов развој, али засад је режим свакако јачи Од њихових покушаја да му се одупру.
КУ
|
скупштина (рпеке књижевне задруге
Рад шездесет четврте годишње скупштине Српске књижевне задруте, одржане 17. маја ове године у свечаној сали београдског универзитета, а нарочито уводна из лагања њеног председника Добрице Босића, потпредседника Војислава Ј. Бурића и секретара Никше Стипчевића, пружа могућности да се дочара доста јасна слика о раду ове установе, о остварсним и неоствареним намерама и плановима, као и о ономе што је ишло на руку тим плановима н што их је спутавало.
Као што је познато, и као што је секретар СКЗ Н. Стипчевић У свом извештају истакао, ова кућа, „по правилима својим и дугогодишшњој делатности својој има дужност да негује књижевну и кул“ турну баштину, да иптегрише вре Аности прошлости у садашњост, у садашњости, да стално ставља _ меру између прошаог и садашњег, да би у будућности сама могла бити једном подстрек
садашњем и будућем". Таква је:
активност, како је он рекао, оп равданија и неопходнија у ситу
ацији кад се прошлост обезвре- |
ђује, кад се оно што се оствари»
о под другим и друкчијим исто
ријским и културним законитости ма, покушава мерити аршином садашњости, када је потребније него иначе да се оствари прави историјски континуитет. У оваквим околностима „проучавати про шлост, по његовом мишљењу, зна чи доприносити сазревању садашњости" а „обезвређују прошлост само они који обезвређују садашњост", Разни чиниоци, међутим, како је истакао председник СКЗ, Добрица Босић, довели су после рата. до свођења српске националне културе на републичке – границе, што је имало за последицу расипање културне ни национпалпе све“ сти српског народа, а тиме су оз биљно угрожене њетове могућности на зближавању са осталим југословенским _ народима. Тако је дошло до потискивања југословеп ства и тако је поништено оно што је зближавало југословенске народе, нарочито српски и хрватски народ. |
Поред сметњи ове врсте, на скупштини су споменуте и финансијске ограничености, као и не постојање заједничког програма српских културних установа, Но и поред ових и мпогих других тешкоћа, Српска књижевна задру-“ та је, како је истакнуто, оствартла видне резултате и поставила себи замашне планове. Наведена су њена настојања на оформљењу једног заједничког програма, пре свега са Матицом српском. Ту тре ба, у првом релу, истаћи настоја-
усПО-
ње да се сарађује на издавању де-
ла од општекултурне вредности и значаја, на организацији јубилеја. и симпозијума о битним проблемима националне културе, на при ређивању заједничких рижевних вечери. Поред тога, паставиће се
организовање Бесела Српске књи-
жевне задруге, какве су већ одржане у Нишу п у Лесковцу, 0отварање књижара и антикварница у свим већим траловима Србије, проширење сарадње са домаћим и страним издавачима као и ЈсАна шира акција на премошћивању јаза међу тенерацијама. Упорио се ради и на установљењу матраде Српске књижевне задруге за најбољу кућну библиотеку земљорадника, као н на осипвању завичајних библиотека у местима тде живе наши исељеници, Управпи одбор ове куће донео је, олуку да ове јесени — организује симпозијум о културном наслеђу српског народа у нашем времену и скуп најпознатијих представника културних институција о даназјињем положају српскохрватског језика.
Петнаест књига, које је прошле године издала Српска књижевна задруга, не представља велики успех, али многе су књиге у припреми или штамии, До 1976, поред осталога, планира се и припрема Историје српског народа, Историје српске књижевности, Историје српске уметности и Привредне историје српског народа.
И, коначно, Главпи одбор Залруте проширен је са 18 нових чла нова, међу којима су и многи мла ди културни радници и ствараоци као представници привредних организација, што представља не са мо освежење него и одређено обећање. За председника и потпрелседпика Задруге поново су изабрани Добрица Ћосић и Војислав Ј. Ђурић. Нови, други потпрелседник је Зоран Пјанић, а секретар Слободан Селенић,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11
ама њиву“
ј
2:
ли
=
Беира врту ДЕР Ма ван