Књижевне новине
, ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ
| РЕЧ-АВЕ
~ ==
аса
0 ЛАЗИ К. ЛАЗАРЕВИЋУ
| |
ДАНАС, на жалост, немамо 1ото. во никакве заоставштине Лазе Лазаревића ни предмета из његовог живота да би се могао створити какав спомен-музеј или бар соба у неком музеју. Сем његовог „дивита" (са урезаним „Ога ег јабђота“), нешто писама и портрета Влаха Буковца, све је уништио пожар 6. априла 1941. годипе У његовој породичној кући, која је тада изгорела до темеља. _ Зато нам остаје само могућност да 38бележимо нека усмена казивања, још и данас позната међу. њего. вим потомцима.
Код Јована Скерлића паилазимо на идеју да је Лазаревић приповетку „Први пут с оцем на јутрењу", дао тако мајсторски зато што је, можда, оно што је у њој описано сам доживео У детињству, А ово тврђење се може и данас још наћи у извесним приказима Лазаревићевог дела, упркос томе што то није, не само у скла ду са савременим схватањем односа ствараоца и његовог дела, већ је супротно и сведочењу породице м многих још живих сведока, који одлучно тврде да Лазин о тац Кузман не само да се није никад коцкао, него није ни карте у руке узимао.
Када је 1879. године први пут објављена у бечкој „Српској 30ри" приповетка „Први пут с оцем на јутрењу"“ онда је њен наслов био „Звона цркве Н. Н.". Тада је његовој мајци Јелки, ту приповетку наглас читала моја мати која јој је била унука и имала шеснаест година. И када је дошла до потресних описивања _ карташке страсти код главног јунака, његова мати, која је дотлс слушала причу лежећи на миндерлуку, натло је устала и, обраћајући се свима присутнима, с негодовањем реКла да њен муж — као што сви добро знају — никада карте ни у руке није узео. На то јој је кћи Катина, већ одрасла девојка, одгопорила да је то, наравно, само у причи тако. Мати је, међутим, остала при своме, тврдећи да ће се сад ситурпо увек наћи ЉУДИ који ће мислити да је Лазин отац био такав, као што га он у причи описује, И тако је донста и било.
На оспову писама и сећања њетовог сина, генерала Милорада Лазаревића (умрлог 1951. _ године) Вукосава Милојевић је пред сам други светски рат прикупљала и сачувала доста материјала о житоту Лазе Лазаревића. Мако су п он сам п Милка, сестра Лазина, више пута демантовали мишљења о карташкој страсти Лазиног оца, она ми је ипак ично саопштила да јој је, тобоже, моја мајка р= кла како је Кузман ипак по који пут играо карте и то „жандара" и „Њавола у ћупу". Али ако је чак који пут и играо карте, ситурно је да је то чинио само забаве ради и не може се тврдити да је Лаза у приповеци „Први пут с о цем на јутрењу" насликао страст свога. оца и да, према томе, у приказивању лежи тајна вредности ове приповетке.
ХМ побуни па Великој школи 4871. године студенти су Лазу Лараревића сматрали за једног од својих духовних вођа, мада је он већ био завршио школовање, добио стипендију за Париз и већ се припремао за пут. Побуна је бида снажна и министар просвете позове Лазу Лазаревића ми Светозара Атанасијевића на „рапорт" ми нареди им да својим утицајем одмах смире студентску побуну, нудећи им да потпишу проглас, кеји је он унапред саставио. Лаза одговори да он више и није студент већ свршени великошколац и стипендиста изабран да иде на студије на Сорбону! А министар, револтиран одговором младог правника, одбруси да он, ако не смири своје другове, неће ни у Париз стићи а камоли на Сорбону! А Лаза на то олговори да мора размислити два-три дана. Када је министар и Атанасијевићу пружио исти проглас овај је, нако ни је имао породицу, потписао ћутећи. Случај Лазе Лазаревића је, меЂутим, био много сложенији. Није желео да изда своје другове прихватањем прогласа, а обавеза према породици (мајци и сестрама) налагала му је велику обазривост. На самрти отац је њему, детету од десет тодина, оставио аманет да се, као једиво мушко чељаде, брине о породици, а, уз то, материјална ситуација породице сена тло погоршала после очеве смрти, јер је дотле нерешени спор око неких осамдесет хвати земље, које је, трешком _ земљомера, било захваћено њиховом кућом од продавца земљишта, био судски ре тпен тако да је Лазина породица имала да плати за то време огромну суму од 800 дуката, И баш та парница је и навела Лазареви“ ћа да изабере правничку струку, како би сам могао да одбрани по-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
,
родицу од неправедног _ захтева адвоката суседа и продавца (а тај сусед је био отац Љубомира Не дића).
Када је Лазаревић | затражио три дана за размишљање, он Је био свестан да ће то, можда, Ао вести његову мајку и сестре У | врао тежак положај, Написао је | зато мајци писмо и затражио савет; да ли да се одрекне другова или студија, а мати му је одГОВОрила телетрамом у три речи: ОМ јато голубе!". (Узгред буди речено, зар би тако одговорила једна „тиранка мајка", како је Скерлић назваог) И Аазаревић није потписао проглас, а министар, који је о овоме касније сам _ задивљен причао, нашао је друго решење како да смири студенте: позвали су их све у војску. Сам Лазаревић је међутим изгубио стипендију за правне студије у Паризу н тек У промењеном режиму добио је дРУ | ту стипендију, и то за Берлин а | не за Париз, и за медицину а не за даље студије права. |
Ово су само две цртице из живота Лазе Лазаревића, великог У метника и знаменитог научника свога доба, којима ће се, надам се, поводом осамлесетогодишњице смрти, употпунити слика о његовом лику и делу.
Бранка Недић
НЕПОЗНАТИ НУШИЋЕВИ БИВТРАМИ
М СРПСКОЈ књижевности епитрам је своје „златно доба“ имао крајем ХЕХ и почетком ХХ века, у време тзв. „владановштине" и владавине краљице Драге пи А- | лександра _ Обреновића. _ Готово | сви књижевници тога доба писан су спиграме, а нарочито они окупљени око „породичног листа" „Звезда“ Јанка М. Веселиновића | (Гашшић, Веселиновић, М. М. Митровић, Домановић, М. Пав мовић и др,. Сећајући се на те дане, Миле Павловић у својој књизи „Анегдоте о српским књижевницима и уметницима" каже да су се у редакцији „Звезде" свакодневно појављивали епиграми у виду зидних новина.
Наш велики комедиограф Брапислав Нушић, који је био веома близак том кругу књижевника м | који је свој дух просипао п у сва- | кодневвим разговорима и на сва- | ковечерњим седељкама, није п103нат као плсац епиграма. Па ипак, | у његовој заоставштини, поред не |
| |
ких писама у стиху и других још необјављених _ рукописа, нашли смо п неколико епиграма који су, ло пашем мишљењу, не само запимљиви него, можда, п актуелни,
Ево неколико „бисера": |
ЛИФЕРАНТ |
Ја сам вам, браћо, лиферант и политички сам ја трабант и ликвидант и“ инкасант
и малверзант и, опскурант
пи католик и протестант
а ако треба пи мухамедант ил' једном речи — лиферант.
БИВШИ МИНИСТАР
А ја сам бивши министар пензија ми је народни дар тростратна кућа то ми је ћар пи уз то још ја сам акционар, акционар и реакционар | ја сам вам бивши министар.
БУДУЋИ МИНИСТАР _ |
А ја сам будући министар портфељ је сасвим споредна ствар | за сваку струку ја имам дар, за сад сам опозиционар ал то ни мало не мења ствар, | ја сам будући министар.
ОПШТА ТЕТКА
А ја сам тетка свима вам тај занат вам је ваљда знан. издавала сам за самце стан ц био ми је диван план отмени гости преко дан
и какав с корза бонвиван а поћу какав стари. пам.
с пудлицом лепом као сан а ја сам тетка свима вам.
ДИРЕКТОР БАНКЕ
А ја сам банке директор, акционарски бшто ме збор и улагача клицао хор
ал је у каси лежо чвор
и сад је дошо контролор
п сад се води 'итар спор
ја сам вам банке директор. |
Драгољуб Влатковић |
НЕОБЈАВЉЕНА НАЗОРОВА ЉУБАВНА ПЕСМА У прози
ВЛАДИМИР НАЗОР, као професор природних наука у средњим школама, био је на раду у Задру, Пазину и Копру, местима у којима је италијанска буржоазија прогонила хрватски живаљ. Он је у школи и ван ње неустрашиво стајао на бранику народних интереса. У његовим песмама из Тог времена вре борбени национализам: „Ми смо пород вука и аро лана!"
За време балканског рата Назор постаје бард омладине; „хе рој, песник свих нас младих писао је Черина,
Из његових песама „Ускрс“, „Давори" и „Краљевић Марко" из сваког ритма, фигуре, речи и мисли избија снажна вера, нада и полет. У студији о Назору као националном песнику Милан Марјановић је казао Да је његова посма „Ускрс“ можда јединствена у читавој нашој поезији по непосредности, сликовитости и рит ци изражавања основног осећања — ускрснућа.
И после свршетка првог свет ског рата, одјекнула је Назорова лира у славу победе 1: ослобођсња од аустро-угарског ропства.
Своја свесловенска осећања из нео је Назор у „Славенским ло тендама" и „Живани", митском спосу у девет певања. Описује бор бу старих славенских богова: Вида, бога светлости и Чрта, бога мрака, На крају спева, Сог Перун скупља Славене и објављује да ће Славени својом вером у добро спасити свет.
Назор се убраја међу најпродуктивније наше _ књижевнике, Његових радова у епици, новслл, роману, песмама и причама за де цу, многобројним расправама, есејима, путописима, говорима и пре водима са немачког, ептлеског и италијанског, има преко стотину књига,
У својој бб6-години, у време пародноослободилачке борбе Назор бежи у шуму, не да се бори с пушком у руци, јер је већ оропуо и болестан старац, него да својим присуством и песмом бодри борце пи јунаке.
Када је Назор био ученик спала тске гимназије, последње године, пред матуром, повео та је, 1892. године у варошицу Врлику сплит ски каноник Дворник, који је касније постао задарски надбискуп,
Хворник је био пријатељ Назорове породице. Заволео је младог Владу ради његовог примерног владања и одличног учења. Те године, у време несносне припеке, Дворник је решио да се одмори у Врлипи, па је повео собом н Назора. Утиске и доживља је у Врлипи Назор је описао у новели „Вра Крсте". Због стила, духовитости и приповедачке вештине, ову новелу „Вра Крсте" крп тичари су уврстили међу најлепша Назорова стварања. Она је важна ин са биографског кледишта, јер износи некоје карактеристичне моменте из првих година. књуижевног рада младога Назора, његове погледе на природу и људе.
мара о патената маса
РАТОВА та Сет ат .
| | Вране довиново со Дама Ив , + падала. ПРИДРИРУ ДР 7 ЕРУ ЗрНЕ У раља филале ст, || о ДЕ мрљу бо пуке смелог РУДА УУ по Шеауи даадлт. свила ден Ћево аланина « оре нам „длану, све, Паптњата. ода мат | дао греје ВЕ УУ помат ће пава, | Баве ле ојереољеса слењло о дин мито | Де а сна сетове мл пр се јата | па Да, Пре длета. | прољаља и, па
ЈУ па рте па овбђеакеое ди село
пат 236 др
Другог дана боравка У РОНЕ прошетао је каноник Дворник с Назором. Ишли су до лековите Чесме, Она је одмах испод места, на пољаници окруженој и и шумом, Господа се по њој шелу, | пију воду и упознавају. Дошао је ту и начелник, довео друге, кла“ њају се Монсињору и воле разго“ вор: р — Знајте, овај мој Владо шег пјесме.
— Као наш Милан, одговори на“ челник (Милан Беговић). Милан и Владо били су тада школски другови у сплитској гимназији
Кад уноћа, читаво Аруштванџе допрати Монсињора до Фра Кр- | стина стана, Дани су пролазили. Најлепше је било, кал би се ке ноник после ручка повукао у сво. ју собу да почива, пише писма и моли, онда би се Милан и Владо састајали.
„Био се Милан — пише Назор — заљубио у неку плавокосу АЈе- | војку, коју сам и ја виђао покрај Чесме, а трчао к мени да МИ о њој говори и да ми чита нове стихове спјеване њој у част. Док. се дјевојчица некако нећкала, он је много уздисао, писао и требао ме само да се коме изјада. Али кад она смејоша, он не нађе више времена за мене, па ме помало скоро и сасвим занемари.
Бијаше ме упознао с неким дјечаком, млађим од нас, којему смо читади стихове из наших биљежница. Био је сух, дуга и бли једа лица, Није много говорио, али као да све види м разумије гледајући у свијет великим тамним очима, из којих се мени чннило да ће на једном нешто синути. Прије но се боље упознасмо некамо га нестаде. Не остаде ми у памети но његово име: Динко". (То је био Динко Шимуновић, оп. писца.)
Динко Шимуновић у свом аутобиогтрафском _ роману „Млади дани" сећа се такође свог првог састанка са Владимпром Назором и Миланом Бетовићем у Врлици:
„Те исте вечери стиже ме по во изненађење. Два, младића не што старија од мене, поведоше | ме собом. Бијаху то млади „студенти", један из приморја а АрУ- | ги мјешћанин: Владимир Назор и | Милан Беговић, Не знам зашто | сам им се свидио, ни по чему СУ | држали да смо једнаци, Обојица | већ „средњошколци“, а мене ипак без предомишљања _ зазваше к себи. Биће да су по мојим за-
носним усклицима и крепком уз расту помислили да сам им ра- | ван, па ме пригрлише и почеше | откривати _ своје тајне, А тајна | бијаше, да су — заљубљени п да сваки од њих има снопић пјеса- | ма у џепу. Дођосмо у ниску и тијесну собицу, пишта бољу од моје на селу, те уз двије лојанице стадоше читати своје лијепе стихове. У њима се истицала љубав прама „драгој" и још прама нечему, те жеља за „недостиживим" и баш оним истим, за којим сам и ја, не знајући, чезнуо. Шутио сам, не показујући им сво је дивљење, но биће да су та ипак
| |
| | 1
ид то
Та. чемие. 44 •
кљату Фе , ет] |
ОМЛЛА | памети |
|
ФАКСИМИА НАЗОРОВОГ ЗАПИСА У СПОМЕНАР А. Б. |
замијетили. Можда су знали да сва тројица желимо једно, и то нешто најљепше од свега на сви. јету, али да та не можемо право
изрећи."
Изгледа да се млади Владимир аљубио у плавокосу девој. ку А. Б, кћерку ондашњег судије џ Врлици, и у њен албум мапи. сао песму у прози на италијан-
ском језику.
Живот их је раставио. Ана се удала и живела У Бечу и случајно у старим данима, када се раз. говарало о Врлици, показала нам је свој Албум Из младих дана у којему се налази Назорова песма, Умрла је 1968. године у дубокој старости ОА 94 године, а после ње. не смрти добили смо из Беча, фоложопију написа: :
У преводу ова песма гласи: „Болно је ипак, 0 длевојко, видети се само једном у животу, управо тада кад се младост својим слатким сповима осмехује нашем жи. ћу и морати се растати са стра.хом да ћемо се видети само онла када наши идеали не буду У мислима изгледали толико свети и мили као у овом младалачком добу. .
Али твој лик, девојко, вечно ће бити урезан у моме срцу, као једна од најлепших успомена из моје младости,
Стеван Роца
тада 3
РЕХАБИЛИТАЦИЈА РУСКОГ СИМБОЛИЗМА
„ПРИЛИКЕ су биле такве да је руски симболизам дуго времена остајао ван интересовања наше науке о књижевности", каже К. Н. Григорјан у свом обимном тек. сту „Верлен и руски симболизам", који се, почетком ове године, по: јавио у часопису „Рускаја лите ратура" (број за прво тромесечје). Судећи по тој констатацији и, пре света, по чињеници да је тај текст угледао јавност, а највише по ономе што садржи, изгледа да су се те прилике унеколико измениле.
Полазећи од констатације Б. Со ловјова да руски симболизам чине. две посебне снажне струје, аутор овог текста додаје да. „није нимало случајно" што је једној од њих, оној чији је зачетник и теоретичар био В. Брјусов, и којој су припадали А. Блок, К, Баљмонт, Ф. Сологуб, да је сасвим нормалпо, дакле, што је тој групи мајближи био Верлен, „лиричар кога је немогућно схватити ван традипија романтичарске поезије". Стота му је било неопходно да, на самом почетку свога текста, констатује да се у Верленовој поезији нису одразиле само „реакционар пне стране декадентства" (он, уо. сталом, има посебно тумачење пој ма декаденције у литератури), као што су антисоцијалност, крајњи пндаивидуализам, еротика, мисти“ ка и СА. .
И, пошто је „рехабилитовао" тред својим читаоцима читаву модериу француску поезију, за чије најзначајније представнике, поред Рерлена, узима Бодлера, Поа и Метерлинка, Григорјан приступа, како изгледа, главном делу свог задатка, критици „прилика“, које нису ништа друго до једна велика заблуда и неправда у историји руске књижевности. Као млустрацију тих прилика он узима послератно акадсмско издање „Историје руске књижевности", у којој се симболизам, акмеизам и футуризам, како каже, једнострано представљају под заједничким насло вом „Поезија буржоаске декаден ције" формулацијама као што су „декаденција и отуђење", „мисти: ка", „агресивни естетизам“, „есте тички нихилизам", „мистика", „пе“ симизам" и њима. сличним. У којој је о песницима, какви су К Баљмонт или Ф. Сологуб, речено само по неколико фраза, из којих произлази да код. ових песпика, сем „апологије смрти" и „мизантропских вапаја", ничега другог М нема. И у којој се, рецимо, Блок и Брјусов, одвајају од читаве песничке школе, а читава она струја, нији су најизразитији представмици А. Мерешковски, А, Бели и
"Вјачеслав Иванов, једва да је " споменута.
И, пошто је указао на неке нај важније паралеле између фран: цуске модерне поезије Григорја“ изводи свој основни закључак, Ре“ зимира све своје претходне тврлње. „Руски симболизам је, каже, поникао на напионалноме тлу. Истовремено, он је, као уметнички правац, органски дсо читаве 28" ропске уметности. Руски "песници су постављали им решавали исте иди сличне задатке који су били У фокусу стваралаштва њихове француске _ сабраће по перу. · формирању естетике руског симболизма изузетно је била важна улога Верлена, чија је поезија У Русији доживела свој други. ЖИвот, Значајем својих остварења, својим доприносом у развоју <8времене поезије, руски симболизам је, преко својих најбољих представника, освојио међунаро“ но признање". (С, Б.)