Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ |

| ПАНДЕКТЕ ЗА ЛОВЋЕН

+

Рптуали и мистерије

Поводом презентације

романа „Дервиш и смрт“ у Атељеу 212

ПАЛА СЕ око Ахмеда Нурудина, шејха те— је мевлевијског реда дервиша, коначно атверио круг безнађа, молитвени ритуал добија посебно интензивно значење: човек те Ба у Аомену смрти, суштина његоог Омба исказује нам се као истина н ап. стракција у исти мах, а све опет у ситуапији роја је реалистична и коначна. Редитељ Бранко Плеша стога и инсистира да се молитва врши по беспрекорној процеари каква још није виђена на нашим позорницама, са нешто наглашенијим деловањем, али без веће емоционалне обојеносе: тако да документаристичка упечатљивост отвара нове поноре људске трагедије. Неразумљиве, опасне и подмукле игре, смицалице и све могуће комбинације поддости ту се завршавају и ми смо сведоци једног унутарњег ритма који се грчевито отима спољној стварности. Зоран Радмиловић успева да испод тих, нама неразумљиНо речи назначи сву тежину свога ноЛХожаја, али свесно и достојанствено, потпуно припремљен за то физичко окончавате свог контрадикторног духовног и личног живота. Јер, још од оног тренутка када је издао свога пријатеља Хасана осећа смрт целим бићем и зато је све остало само питање процедуре. Сцена је импресивна, есенцијална, наткриљује све оно што 10] претходи, сама по себи представља нај. чистији драмски субјективитет и сасвим је сигурно да смо се уз глумачку игру приолижили његовој бити. Све је толико увер. %иво да се покрет и звук изједначују са својим смислом. По свим људским м театарским законима овде негде је и прави крај представе.

Чудна је ово представа: по своме спољном оквиру доста пажљиво обликована, садржајнија пи у фратментима уверљивија о4 многих које смо у погледње време видели на београдским позорницама, али, истовремено, и оптерећена извесним противуречностима које ремете структуру до те мере да понекад изгледа да она уопште не постоји, На површину, нарочито у првом делу, избија илустрација, несигурно психологизирање и досада, а то и целину помало оптерећује нелогичношћу и аранжманима у којима има премало живота. Да. лат је све то што гледамо један аутентичан свет или само његова сенка2 Како је могуће да једна сцена вреди и казује више него све остало што се збило на позорници2г Где су границе стилизације2 Како оправдати комичне елементе које у најкритичнији тренутак збивања уноси везиров изасланика Плеша вешто скрива своју неверицу у драматизацију Борислава Михајловића-Михиза па и у сам текст Меше Селимовића тако да је много труда уложено у спољна усклађивања збивања, прелазе између појелиних смена, коришћење мрака и пригушеног светла, боја м костима, као да се стваралачки поступак исцрпљује у рутинском формализму,

Михиз је своју Адраматуршку умешност усредсрелио на то да медитативне токове Селимовићевог романа учини сценски јаснијим и самим тим једноставнијим. Остављајући у неким приликама наративни тон — он ипак није могао да се заустави на границама субјективног казивања и стога је одређеним догађајима давао стварне пропорције. Нестало је умногоме оне унутарње Нурудинове дистанце према сопственом животу -— а то је основно, па гледалац који није читао роман тешко може да уочи његову непрекидну тежњу да се избегне идентитет са свим што се око њета и са њим збило. Медитација тамо где је остављена може У овом контексту бити протумачена п као Нурудинов дични коментар, што је много мање од уверења да се унутарњим монолозима постиже неопходна духовна равнотежа између спољних подстицаја и личне свести. Међутим, најважније је то да Борислав Михајловић, убеђен да је Селимовићев роман верификована вредност са својим особеним и не поновљивим метафоричним деловањем, није ишао за битнијим трансформацијама текста. Чинећи оно што је сматрао да је једино опортуно направио је драматизацију која и поред све Плешине редитељске

је доста штуро. Ризик је умешности делуј ћ доводе сувише велики, па упрошпавања ,

“ оман: односи између личу сумњу и сам Рр' њ ности су више доктринарни и типски мање људски, мотиви пон БИ ЈН безлични, са доста мелодраматике (по

– дечком којег мајка шано она епизода са · г ље оцу у часу смрти а да он тота није у а радња и не може „имати ни свестан) па Р А Уа стентнију организацију. Ако чвршћу и егзи ор са колективном молитсе изузме призој У итуалом, У осталом мавом и верским Р : премало жељене метафоричтеријалу има пр 5 5 и т и сама медитација делује ности тако да ) о а понекад и анахроно. сувише уопштено 2 , сваког тражити да претМоже ли се ОА ходно прочита Селимовићев роман и ЊЕ 15

са дивљењем и априорном инфериорношћу

г у гледалиште:

а својим природним током проанд еи :оз Зорана Радмиловића ко: типао једино кро

паса": ганствено и узлржано, без наг: ји је достотанс У ! ен стњи обезбедио себи пуни их спољних кРр А % 5

зљај који све бујице, на-

миутарњи доживљај 1 , носе и) супротности доводи у жељени - ћава и издиже до изворне склад, пречишиг

"аске аџтентичности. Радмиловић се не пе зид срсраве између привида и сећа. НИКИ ава природа открива нам ња, а њетова пр : :

> тек у свести о смрти и крају, То је стил на коме је Бранко Млеша могао да

. А вити] епос и. бкомпонује пеловитију, непосреднију, су

јективнију и још упечатљивију представу.

Петар. Волк ~

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ, МИА АДАМОВИЋ И БРАНКО ПЛЕША

„ДЕРВИШ И СМРТ";

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Анатомија подевеесног

Нивес Кавурић Куртовић: Цртежи, Галерија Дома омладине Београда

У СЛОЖЕНОМ, ироничном и донекле трагтикомичном односу према стварности у човеку и око њега, загребачки сликар Нивес Кавурић Куртовић дотакла је неисцрпну горчину живљења као поље трајне инспирације и дубоке условљености дела немиром свести пред питањима смисла и бесмисла нашег постојања. Од стравичне, гротескне и дубоко безнадне „Горчине“ из 1962, оног разједеног лица са тамним кон. турама безданих очних дупља које на платну остаде као симбол смрти и безнаЂа, па до ових данашњих цртежа који изронише као фантазмагорични свет подсвести, Мивес је остварила — без обзира “на пређени пут — целовит ликовни израз чудновато везан за токове осмишљавања сложеног присуства наде и страха у егзистениији човека нашег доба.

То управо и чини да овог сликара можемо одредити као сликара континуитета: она једном пронађени однос према срелдствима којима се служи развија као тра!ну вредност, налазећи у њима начин и 06лик свог сталног присуства у сценама које су подједнако део њеног унутарњег света и њеног срца и мисли у свету. У томе је садржано и суђење и опомена, знак питања и потврда уверења да су у времену, овом нашем и неком будућем, могућа олступања од мутне судбине и човекове ве

· заности за неизвесно.

Али оно што је специфично у делу Нивес Кавурић, што му даје већ данас изузетну боју и тон, то је необична. непосредност доживљаја и спонтан однос према ви. Беном и спознатом, што се манифестује као адекватност средстава и садржаја, линије и боје као носиоца посебног, оригиналног и личног значења.

Средство је тако блиско својој изра: жајној функцији да нам се чини како је простор између чисто ликовног и њего вог комуникативног напона сведен на вео. ма уско поље једва приметне дистанце. Линија која сугерише облик и уз помоћ боје тради композицију, расплела се као трагови чисте сензације, послушно пратећи мисао и осећање скоро невероватном ла коћом и верношћу. У некој психоаналитичкој, морбидној и у исти мах пркосној комбинаторици облика крије се дух супе“ риорног, безмало рационалног свођења форме на знак, средства на. израз. Садржајно, то је анатомија подсвести, оног неухватљивот преплитања јаве и сна у ољ сесивној надреалистичкој варијанти која људски лик или његов део своди на симбол тпироког дијапазона: од рађања до смрти, од секса до сублимне проније пред неочекиваним варијантама пролазног и смешног.

То што је човек стална присутност У свим делима Нивес Кавурић Куртовић, што је стварно и стално извориште инспи. раније не говори У прилог неког антропоморфног карактера ових цртежа. Напротив, јединство ортанскот и неорганског, свеобухватно прожимање облика истим стањем недовршености и отворености, У знаку перманентне метаморфозе пред непознатим, то свесно инсистирање на вишеобличном које је у ствари вишезначно, зауставља време на прагу неизвесног и човеков свет своди на дубља питања смисла његове „разголићене унутрашњости". Тај привидни кошмар, веома често саздан од равноправне игре облика реалних и облика израслих са тамног дна подсвести, гради једну У суштини оригиналну поетику и једну специфичну семантичку вредност.

Такву смо је видели и пре две године на изложби у Галерији Коларчевог универзитета, такву је видимо и данас у Дому омладине Београда,

Сргто Бошњак Ма са ли

Наставак са 5. стране

родичној цркви у Паризу када је стигла вест о Лазаревој победи на Косову, радосна звона која су умукла кад су приспели гласови о поразу, схватићете кад заиста схватите, читајући „Вијенац' и „Уучу" после ове приче, од којег је кова саздано Његошево биће.

Све оно што сте до сада чули односи се и на Одбор за подизање споменика кнезу Лазару у Крушевцу. Уколико међу читаопима има и Крушевљана, ја их моАавм да обрате пажњу нарочито на последњи одељак овог писма, кад вама, драги Цетињани, изнесем закључке који сле. АујУ из претходних излагања.

ШТА ЈЕ ЊЕГОШ ХТЕО ДА КАЖЕ. Као ни сам Његош кад се обраћа својим непослушним и амбициозним саплеменицима, ни његов Бог не осећа гнев. Гнев божји у Старом завету био је дубоко одвратан Грцима. У Новом завету Бог није гнев и освета, него љубав.

Мислима о слободи духа и слободи као националној аспирацији Његош је хтео да изрази сву српску борбу с Турцима као целину, као синтезу те борбе, смисао српске историје, да објасни одакле је дошло зло ропства и како се може постићи избављење, тао што ће касније, у „Лучи", дати панораму васионе, поведен анђелом уврх последњег неба... У колима. „Вијенца" ризвијена је панорама српске борбе од Душана до Данила; у разговорима панорама црноторског друштва; У монолозима Даниловим и Стефановим, панорама борбе космичке... која се завршава божанском љубављу.

Друга значајна аналотија, она између владара на Цетињу и владара на небу, пошто су обојица у исто време и владари и песници наводи нас на мисао да је поезија њихова права страст а владавина њихова дужност.

У писму грофу Штадиону Његош каже: „Ја сам највиши непријатељ анархије која је горија него куга: та мене је анархија више главобоље дала но икоме у Европи... Ја сам пријатељ благоразумне свободе, која дичи и облаторобава човјека".

ПАНДЕКТЕ. — Знајући за разлоге Њетошевог незадовољства појединим самовољним и амбициозним племенским старешинама, дубоко сам уверен да би Њетош им данас, да неким чудом као онај Ламех из Библије поживје сто осамдесет и двије године и роди Ноја — ни мало у стилу мојих обзира према незнању, нехату и неопрезности — поступио као у „Вијенцу". Пажљиво читање „Вијенца" и „Шћепана Малог" препуштам вама и вашој савести, чланови Одбора. Ја хоћу само да вас подсетим на оно што је у праву непроменљиво, као и на наше позитивно законодавство.

Пре свега, у тренутку кад се уставом санкционише равноправност свих верских заједница у Југославији и када се глави једне од тих верских заједница указују највише државне почасти, не може се, чланови Одбора, не водити рачува и о Његошевој верској заједници. Ваша одлука о рушењу остатака Њетошеве црквице — која је уједно и културно-историјски споменик и храм — двоструко је незаконита! -

У своме заносу да се Његошу што боље и што достојније одужите, понесени инерцијом ранијих одлука и не водећи рачуна ни о једном од безбројних разлота које смо вам темељно изложили, не само ја, него и велики број јавних и културних радника широм Југославије, па м Француске и Италије, ви сте савршено неосетљиви за захтеве културе и истовремено глуви и за глас закона. Кад ово говорим, апелујем на политичаре које уосталом и штитим од лоших саветодаваца, да ваш рад још једном проуче. Мверавам вас да још није касно, тим пре што су досад утрошена средства паметно употребљена на изградњу приступног пута Његошев~м висинама.

Да бисте црквицу коју је Његош с муком подигао сравнили са стенама, потрудили сте се да земљиште под њом про-

гласите државним. При томе сте заборавили да је ова квази експропријација у ствари узурпација духа којим не располажете. То место не припада астралном већ хтоничном свету, односно православној џркви. Заборавили сте да се данас више него икад раније све експропријације врше у јавном интересу! Сада ми је јасно зашто ви освајате врх Ловћена да тамо орете камен. То је онај атавизам кад смо из велике даљине, вођени номадским звездама и законима хорди, долазили на Балкан да га освојимо, и који је нама овладао пре него што су нас хеленистичка култура и Византија примили у своје окриље да нам хиљаду година касније дарују м једног Његоша. А сада се ти исти инстинкти буде и на самом Ловћену, да с врха, а у ствари с леђа, нападну ту исту културу!

Чак и да вашу одлуку потврди било врховни било уставни суд — знајући да ни божји суд није био непогрешив кад су та изрицали његови овоземаљски заступници — ја ћу остати дубоко уверен да су песничка дела и творевине, као и птице небеске — ге5з пи1изв.

Уместо да поступите као што је Србија поступила кад је сачувала Муратово тулбе на Косову из захвалности што Турци нису рушили њене храмове, ви чините друкчије!

Пратећи ваш рад већ неколико година, још нисам ни прочитао ни чуо да се било влада било Скупштина Црне Горе икада. позабавила вашим радом. Ако је то тачно, то би значило да вашу одлуку спроводи само Скупштина општине МШетиња, што би био пример неуобичајеног поступка и случаја без преседана. А овај случај са непоштовањем Његошеве личности, његове опоруке, са извргавањем руглу његовог духа, мисли им порука, са омаловажавањем осећања Његошевог народа п његове верске заједнице, не само да заслаужују пуну пажњу ових двеју виших инстанци од цетињске општине, већ заслужују и референдум народа чији је Његтош био песник!

ПРЕДЛОЗИ И ПРИЛОЗИ. — Ако сте коначно схватили сву озбиљност свог подухвата, ако цените мој напор да вам се упркос свега обраћам с поштовањем, трудећи се да вас не вређам, имао бих неколико предлога. Сви ти предлози су конструктивни и сви вам омогућују да и даље вршите своју дужност.

Већ сам вам поменуо могућност подизања једне болнице. Засада је довољно да ископате темеље, можда испред улаза у тунел на путу за храм.

Могли бисте подићи и један институт за проучавање Његоша чија су дела преведена на четрдесет језика.

Било би умесно м да сте се сетили модерних школа са Његошевим именом,

Ако нисте ни за једну од ових варијанти, пошто изнад свега волите скулптуру, што вам не замерам, јер ретко ко од нас успева да све своје љубави према предмету или бићу и добро упозна, нашли бисте у Загребу неколико великих савремених скулптора чији је међународни углед већи од Мештровићевог, а које је подигла нова Југославија. То су уједно и образовани и честити људи. Ја бих чак могао и да их именујем. То су и уметници који не клешу кипове већ облике подобне кристалима или цвећу и биљу, аморфним или органским творевинама хтоничног порекла. И они знају да ШЊегошеву капелу не треба рушити већ обновити. Најзад, то су људи. модерног кова који осећају и дух епохе у којој живе. Да сте се њих сетили, не бих вам писао отворена писма, већ бих се ваем Одбору придружио.

У случају да је само Мештровић ваш избор и ваша велика љубав, објасните вашим једномишљеницима из Одбора — поштујући начело о самоуправљању и поруку о братству и јединству — да је право место за овај споменик у републици Мештровићевог народа и његове вероисповести. Тако бисмо сви поверовали да је ово споменик заиста Његошу а не Ме. штровићу.

И најзад, у крајњем случају, ако мислите да је ово свршени чин, повуците се са својим развалинама подаље ол Ловћена да вас не сустигне клетва највећег вашег песника!

Ако и на ову писмо одговорите ћутањем, надам се, да ће ми, уместо вас, одтоворити неко из Одбора за подизање сломеника кнезу Лазару у Крушевцу. Ни овом честитом кнезу не сме се подизати никакав скулпторски споменик који би представљао његов лик. Из истих и једног разлога више. Одливени споменик, ма како био добар, Крушевљани могу да изложе само У депоу свог музеја, као студијски материјал за проучавање непознавања наше културне историје.

Надам се да се сада лакше осећате кад знате да У свом ставу више нисте усамљени, Остаје ми још да се придружим Волтеру, надахнут његовом молтвом о трпељиру, надахнут његовом молитвом о трпељиречи мислећи сталне на Орфеја;

ПОМОЗИ НАМ, ГОСПОДЕ, ДА СЕ НЕ ЗАВАДИМО...

И ЊИМА КОЈИ СУ КРЕНУЛИ У ПОХОД НА ЛОВБЕН ДА ТИ ПАЛЕ СВЕЋЕ УСРЕД БЕЛА ДАНА

И НАМА КОЈИ СЕ ЗАДОВОЉАВАМО СВЕТЛОШЋУ ТВОГ СУНЏА.

Пеђа Милосављевић

КЊИЖЕВНЕНОВЕНЕ ми