Књижевне новине

ПОЕЗИЈА УВЕК НОВА

САВРЕМЕНИ ЗВУКОВИ У СТАРИНИ

ВЕЛИКИ ИСТРАЖИВАЧ старе српске

· књижевности, професор и академик Бор-

ће Сп, Радојичић, говорећи о аутобиографији инока из Далше — можда свесно, а можда несвесно — изриче најбољи суд о овој књижевнасти у целини. Он каже да је иноков рад мали спис, „који је пун не жних, искрених п топлих осећања". Мако износи само неколико штампаних _ страна, каже Радојичић, он „вреди више него многи други велики тек стови хладне, свечане и учене много глагољивости".

Хладна, свечана и учена мпогоглатољи вост је карактеристична за добар део старих српских текстова, Али човек остаје збуњен када у њој пронађе један посебан, потпуно _ оригинллан м готово савремен израз. Таквих бисера није мало. Они имају двоструку вредност — због патине времена, али и због тога што нам својим ли: терарним и уметничким квалитетима пру“ жају пуно уживање.

Некада се чини да целокупна стара књижевност делује као поезија. Речи су пробране, китњасте, реченица је мелодична. Стари српски писци пишу свечано и достојанствено чак и кад се служе најјсА ноставнијим изражајним средствима:

Где је слатка његових очију нежност, где ли издашна десница, где блистав на уснама осмејак!

А када је догађај којег стари песник опева пун унутарње динамике, онда је и језик песме врцав, пум неочекиваних преокрета: О налажење од губљења злоћудније! О одећо жељеног

жељнима попаљење!

Како да понесемо те,

и као копља рез

или мача обострано оштра

да дамо те родитељима и браћи!

Зна се шта је за песму, шта треба да се опева нам, како то Стефан Лазаревић у „Слову љубве" закључује — зна се шта је „достојно да се искаже". За њега то су „лепоте многе — птицама хитро и радости пуно прелетање, горама висине, и лаутовима пространства, и пољске ширпве, и тананог ваздуха дивним неким гласовима оглашење" и тако даље.

С књитама Борђа Сп, Радојичића и дру гих истраживача старе српске књижевности неочекивано смо се нашли у звучпом пољу ове књижевности, збуњени 60гатством звукова и боја. Убрзо, збуњемост се претворила у радозналост. Састављачи антологија српске књижевности и школских уџбеника међу првима долазе до сазнања да стоје пред једном лепом и вредпом аптературом, па јој у својим књи гама налазе и дају место које заслужује. Међутим, критичари су у недоумици, Ста ра српска књижевност се преводи или преноси, а оно лшто је досад на томе по~ учињено, повољно је за један шири приступ. Нема довољно превода ла би се могли међусобно упоређивати, да би се могао начинити мајбољи избор,

Стара српска књижевност, отвара пре водиоцима нове могућности, Оно што је у овим текстовима као пелпна погодно за историју, није увек погодно да уђе у литературу. У свом _ прелговору _ књиге „Стара српска књижевност“ и сам Радојичић то опако објашњава: „Овде су сабрапи одабрани одломим, а тек по изузетку си састави у целини, Тако је морало бити. Ко хоће да се потпуно пренесе у време када су ови текстови постојали, треба ла их чита из старих зборника, на пертаменту и хартији, Свако слово је ту посебно уметинчко дело" То значи да субјект, укус, способност да се осети оно најбоље, Аолале у преводилачком _ послу до пуног изражаја.

Мала панорама, под насловом „Из ста, рих српских песничких текстова", само је прнаог започетом послу, два-три прево ла вшне. Песма „Радуј се" је из „Певаа похвали твојој" великог жупана Стефана, допнијгг првовенчаног краља, Песме „Косовски споменик", „Косовски јуна пи" и „Српски напад" су дело аругот владара књижевника — деспота Стефана Лазаревића, Песму „Како их лаповати тутом“ написао је Теодосије, а „Вапај Амитра Кантакузина" Димитрије Кантакузин, Трк, који је писао на српскословенском.

Све преведене песме у оригиналу та српскословенском) налазе се у књитама Ђорђа Сп. Радојичића „Творци и дела ста ре српске књижевности", Графички завод Титоград, 1963, и „Развојни лук старе сргске књижевности", Матица српска, Нови Сад, 1962. Превелена је само песма „Како их даровати тугом" (тпреволе сам нашао) и то: у књизи Б. Сп. Радојичића _ „Стара српска књижевност" („Нолит", 1960) пр чи танпи за УП разред основне школе Петра Гудеља („Научна књига", 1968), али оба превода су у трозном облику. Међутим, постоји и превод Драг, Костића из 1935. тодине, који гласи;

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3

0] дарови што вас ми носимо,

не радости пуни него плача,

ма весеља него риданија,

Како л' да вас, како принесемо; Какво л' ћемо уздарије примити»! Каквим ли ће одеждама светлим, каквим ли ће све нас оденути,

нас што Немо обућ њих у мрачна2!

Никола Јеремић

Из старих | српских песничких текстова

РАДУЈ СЕ

(1215)

Радуј се, помагачу у бојевима,

Радуј се, победитељу противничких варвара.

Радуј се, лествице

која узводиш чеда и људе своје

у боравишта на пашњацима духовним.

Радуј се, неисцрпни изворе.

Радуј се, лозо доброплодна

:з које нам се прелива весеље.

Радуј се, трозде сазрели,

испуштајући ширу слатку.

КАКО ИХ ДАРОВАТИ ТУГОМ

(1290—1292)

О дару што носимо те,

не радошћу, већ плачем испуњени, не весељем, него парицањем,

како да принесемо те!

Какво уздарје да примимо!

У какву светлу одећу

да преобуку нас

кад себе ће преобући

у тамну одећу жалости!

КОСОВСКИ СПОМЕНИК

(1404)

Човече који Српском земљом стумам, било да си дошљак или овдашњи,

ма ко и што да јеси,

када дођеш: на поље ове,

које Косово назива се,

пуно костију људских угледаћсш посвуд, а међу њима као камено биће

ц у крст обличеног и означеног мене, како у средини усправан стојим; немој да прореш и да превидиш ме као нешто залудно и сујетно,

већ прићи, молим те,

и приближи ми се, о пријатељу, расмотри речи које ти приносим,

из њих ћеш разумети

из којег узрока

и како и зашто стојим ја овде,

јер истину ти говорим,

не мање од жива створа,

све до суштине хоћу да те известим о оном што се збило.

КОСОВСКИ ЈУНАЦИ

(1404) |

Ратници, врли, ратници храбри,

јунаци уистину на речи и делу,

као звезде сјајне које блистају,

као цветови којима земља је прешшарана,

у злато одевени и камењем драгим украшени,

на. многим коњима одабраним

и златом оседланим,

чудесни и лепи коњаници.

ВАПАЈ ДАМИТРА КАНТАКУЗИНА

(1470)

Дрско ма је прилажење пи казивање, Смело ја несмиони долазим Х теби, Милосрђа твоја охрабрују ме,

па дрско те с радошћу и зедњом зовем.

Коме би блудан и блатан да се привинем, Пред ким да уздахнем из дубине срца, Коме да се огласим грцањем својим, Пред ким да паднем да ми се смилује.

Зашто ли родити се удостојен бих, Зашто из утробе изашавши не погибох, Прг смртна часа. мртав сам заправо ја, Пре суђења сам савешћу својом осуђен.

СРПСКИ НАПАД

(1404)

И тако = сложно,

то золемо и небројено људство,

заједно са добрим и великим тосподином, храбром душом ц вером најтврбом,

као на ложнину красну

и тозбу мпогомарисну,

нај непријатеља устремише се,

п правота змаја згазивши, ј мемртише звер дивљу —

есликог противника,

Превео Никола Јеремић

три деветке усијано играју

Мирко Магарашевић

У очекивању атомског прогреса

Тренутак је изласка.

Смех.

Поларна светлост

у сумраку:

једни градови заборављени други су подигнути

и, биће заборављени. Коврџамо се

у сувом оку времена

на доказаном бријаму

прстен је распрстеновамн.

Под куполом облака и цчелафана. сева крљушт атомске круне = ма чијој глави толика тишина» У свим икриштима кружи пепео нашег семена врисак

дадосмо у празло

необновљиво је

неодрживо нестаће: завск.

Мрка чељуст непроходне шуме челу нам зева

лопате замах

пун коштаног иња

блиста из њих

кула над кулом

пенуша се јато вармица = ковачи смо ишчезлих светлишта ка далеком дозиву -бистрогласја; то нас бодри наш трапријатељ режв крило сокола

бронзани пламен верности.

Сазревање несхватљивог

у кретању изумрле постојаности за све што називамо искуством м делањем цвили између језика свег стварања

и неонисиве свирепости склоне разарању свих који одбију да се потчине

неком плану над плановима: било каквом = то би значило додир са целим светом = а то је смрт хитрија од умирања под маском трајања. Из ненарушиве тишине праха и висине сенка мозта на пиицима чула

одмиче

из слоја у слој

димни дух

кроз осу светлосних тодина мери дубину самоће

у бескрај.

Поглед зажарен сазнањем

и поглед ужаснут наком света. мешају се и увиру 3 тиха врења

у пламеним језицима. предачке слике пренпознате тв заборављене.

Кад у лудој кобили зашгра. осица још једном СВЕ: бива да се збуде.

Одматајући очи међу звезданим крилима

талаксознанан размишља:

дал' се небески конац замрсио међу сломљеним прстима

у стварној лудости лудих =

или се овде на зрелом подножју под горопадном оштрицом српа све пребрзо догађа» Углибљен точак

мимо блеје звучника

ван клана краткоумних спаси из каљавог теснаца, или == нек" се докрајчи безизлаз те путање

јер свуд је лаж устоличена. Само они који знају шта је ход стићи ће

тамо где трајање није

само бука и заборав

где није злослутна. тишина. бесплодна претња ту,

или свуда где се надмаши сурова мера. календара

у сваком часу одзвања

пропо = поп = прогрес!

Димитрије Николајевић

УсСУА

и вино исконско

т времену, кажем:

" си 706 Бао, сведок Вечно је

"изобиље глади коју кушам и налазим по

путу, Јер, нема

твог пламена који нисам горео, ни извора са кожа, љубави, пун крчаг пе понех, као да је у сваком трагу сенка усуда заклонила сјај. Овде сам, ветровима на раскршћу, да

покажем

свет под кошуљом изрешстаном,

док се до мрвица вучем и препознајем, А после, кад ме све помало узме да себи продужи

век, неко трећи, непозмат, смакнуће завесе и рећи: во јабуке, у њој су сокови сви! Бе И видећу тада бескрајне пејзаже и трпезе; под маслинком заливаном морем и даљином, у једној жени нагост м блесас свих, а не столу свежу дивљач и вино исконско. О ПОНОЋИ (0) поноћи, ноћи на дну самом, за једно море

Дубоко и нехајно, од мрклина. свих векова мрежу ткам,

Да из страшних дубина потонуле зоре

На обалу, ко рибу неоткривену, ишчупам.

Велику мрежу плетем мрема сну свом давном и потоњем,

Нитима. испреданим од успона и пада,

А не знам, слутњом предан свету доњем,

Да л је дубље море ил моја нада2.

Тек, ветрове са раскршћа у чворове Звездама свезујем да могу зоре у жару слеђене И. њихове далеке и блештаве дворове Понети, а да се не спрже од историје им замећене.

О поноћи, наћи ма: ирамиу, кад ми изненада, Страх у кост куцне, помислим глађу коју гони. плам, Хоћу ли, тајном подриван, икада Тако моћну мрежу стићц да изаткам“

ГОСТ ИЛ ТРАГАЧ

Да л тост сам овде где ме тренутак даљином

осветљава по узима> Ил ме то време куша

оним што се збива, ко у пејзажу, да би се у мом чину,

у мојим намерама, страху

и одлуци трепознало,

док у старом јабучару, пролазећи,

зрење зубом о коштицу меримг Да л странац сам

овој обали и нтицама њеним

шло надлећу ме кричећиз Ил то омражена

| столећа

испитују моју поданост корену и реци,

местима. напуштеним

м онима. која ћу тек, ишмућавајући се,

открити

овако многострук

у сужањству и наслађивању свом»

Да л све сам та, и више:

слово морем урезано у стабло

да сведочи кретања. небна.

и мене тла» Ил трагам сам себе сама,

ропац п крик побуне

којој ј6 отежао сопственц мук,

па се проклетством победника

у име вшше

старе патње ослобаћва2!

КАД ТИ ПУСТ ДОЛАЗИМ

Кад ти пуст долазим, жжено моја,

С челом нагорелим од даљине,

Не плаши се онога што доносим из боја Чије ми у устима шисрзућу тишине.

У сусрет ми се птицама у гласу Изађи на праг нашег уснулог. дома, Па зажмури док са. себе, у том часу, Стресем муње и парчад грома.

Не скидај- ми топлу руку са рамена Кад пуна неког дрхтавог лета, Из мог одела поцрнелог од пламена, Осетиш, ко од бомбе, мирис цвета. и и обично узми, уместо мене, пица копља којима ми чудаци ху кораке бескрају запућене, И на вагру их подложену баци.

в глух долазим, жено моја, у је се онога што доносим из боја У каји никад нећеш видети!