Књижевне новине

ШП

вири увиди"

“

| |.

а а Дивин

= љиљан на аи

ималац алитетса пита лаве тета ен == 5 дз - = Бао

СПОЈ НАШЕТ ФОЛКЛОРА _ | ЕВРОПСКЕ МУЗИКЕ

Разговор са Крешимиром Барановићем, овогодишњим добитником Награде АВНОЈ-а за музичко стваралаштво ЧИНИ СЕ ДА СВЕ ВИШЕ слаби интересовање штампе за музички живот код нас, Чак и два најпознатија београдска дневника свела су своје музичке рубрике на хроничарско-рецензентске прилоте, препуштајући све више места једном другом свету „уметника" некакве „нове народне" или забавне музике. Утолико пре треба посветити више пажње трајно присутним ствараоцима у свету наше музике да бисмо о њима и њиховом стваралачком и друштвеном деловању што више сазнали. А међу њима има и оних који, дајући овој земљи своје уметничке доприносе, улазе у токове историје уметности нашег континента. Један од њих је, свакако, композитор и диригент Крешимир Барановић, који је недавно добио највише друштвено признање за своју уметничку делатност, Награду Авноја. Међутим, чак да Барановић и није ту Награду сада добио, на њега би требало свратити пажњу широке јавности због тога што је он један од најоданијих прегалаца у полувековном развитку југословенске музике, ком. позитор дела која би свакако натила места у свакој музичкој антолотији Европе, диритент, тумач и пропагатор наше и светске музичке литературе, педагошки радник о коме његови студенти говоре као о узору уметничког васпитача, акалемик, реловни члан Југославенске акалемије знаности и умјетности, дописни члан Српске акалемије наука и уметности и другттзени ралник на широком пољу културно-просветног и умет. ничког деловања.

Крешимир Бапановић нам је у часу примања Награде АВНОЈ-а товорио о свом раду на начин ко. ји импресионира — мирним и до. стојанственим тоном, без наметања и самоистицања, с топлином кала је реч о њетовом родном крају и музичким почецима, али и са торчином калз описује живот у устаттком затвору током проошлог рата. А из свега тога запажа се човек велике културе, ентузијазма и ерудит великог формата.

— Пошао сам да примим На граду, каже нам Барановић, а у себи никако да смирим рој сећања. нарочито на свој Шибеник, у којем сам пре више од 70 година почео да слушам прве песме, и то од мотих родитеља; сећам се родне куће као своје прве музичке ипсоле у котој је мота матка умела да ме занесе и понесе лепотом "далматинске осећајне. осунчане и искрене мелодије. Натзад, мота кућа била је на самој обали: мора = за мој први корак у свет уметности. то те било сасвим довољно. Касните. сам студирао: и У Загтебу и 7 Бечу, али све некако сувшше везон и обазезан да никако не забопавим баш те прве натодне мелодије коте сам у свом детињству чуо. Свако моје дело као да у себи носи не далеки већ сасвим пписан, интиман, призвук мота, ТТибеника, попе куће и мене самота у свему томе.

За Барановићево уметничко опредељење је пресудан тренутак био долазак у Загребачку оперу (најпре као хорнист, а затим и

"најмлађи дитигент). Ту ствара своја прва сиенско-музичка дела

КЉИЛЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филипо Давид, Васко Ивановић, Миодраг ШМлић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметни. чка опрема: Драгомир Димитријевић,

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Ензер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал „Шафер. Идејно решење графичке опреме: "Богдан Кршић.

Аист излази сваке друте суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство д80: струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине'' Београд, Францу. ска7. Директор Војислав Вујовић. Гелефо. ни: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцидално одељење и администрација) Гекући рачун .. 608-1-208.1. Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас'' Београд, Влајковићева 8.

Љета ет,

и почиње да први у земљи изводи дела руских мајстора опере и балета, Мусоргског, Стравинског, Бородина, Чајковског ин Римског Корсакова.

— Тих година се посебно рабо сећам: као диригент изводим први пут пред публику велики ансамбл Хрватског народног жазалишта, У Загребу, да уз музику Д' Албера, и његов „Одлазак“, и домаће дело „Нозелу од Станца", доживим свој диригентски деби, а убрзо затим, фебруара 1916. суде лујем први пут као композитор на. „Концерту младих хрватских складатеља", заједно са Дором Пејачевић, Франом Дуганом, Светиславом Станчићем ч Божидаром Шпролом, са својим делом „Концертна предигра“. Недавно сам био изузетно обрадован пажњом Радид-телевизије Затреб која је поновила тај концерт са истимау+ч торима и истим делима. Необично је значајно за све композиторе из те групе да ми нисмо онда прозрамски били везани али је, ипак, читава ова група баш тим кониертом обележила трасу свота касмнијег развитка. Желео бих да 06јасним да то није била никаква копија . руске „Групе петориме", али ако бих сада, пола века након тота концерта и у мислима макар створио такву групу, онда би у њот увек било места за Франа Лотку, мог професора хорне, Петра Коњовића, Јакова Готовиа, Јосипа Славенског и мене. Свима нама из ове „трупе“ било је и остате заједничко нетовање музичког фолклора Јутославије, његово уметничко уобличавање и стедињавање са токовима евпопске музике. мелотиско и ђитмичко прђетакање музике втпела у музику стваталачте инсинтаните. уз тедту, пуну мо етћектну. оптсесттонић) тота би тош вите истакла све вред.ности и лепоту наше музике.

"Међу оним елементима Барановићеве. музике који највише побуђују пажњу и: симпатије њених саушалзца, један од: најважнијих је: литерарна основа његових дела. Текстове за: своје опере, соло-песме или кантате, познати композитор, бирао је тако бриж%иво и са пуно обзира да нас је навео и на питање о песницима чије је стихове уткао у свој музички израз.

— Драго ми је да могу баш сада да говорим о њима, каже нам Барановић, јер међу нашим писцима одабрао сам оне који су ми пишући искрене и импресивне стихове помогли да те њихове мес ничке поруке касније музички обликујем и тонски осмислим. Тако сам за своју поему „Пан“ кори= стио Крлежине стихове, за циклус песама. „З мојих брегов" стихове Франа: Галовића, за кантату „Горан" стихове Горана Ковачића, за хотеки епос „Херотева матка" стихове Бранка. Ћопића, а посебно ме. сто сам оставио соло-песмама створеним на стихове Видрића и Назора, да бих за вокалну поему „Из осаме"“ ја сам створио текст 7 самици усташког затвора. Остајући, пак, веран народној причи, песми, бајци, згатки, потрудио сам се да-тај. свет пренесем-и у свој балет „Лиџитарско срце“ и оперу „Стрижено-кошено", верујем да сам у томе успео судећи по пријему ових дела код наше. и стране публике.

"Сједгњујући у себи две веома снажне и изразите личности, дири гента и композитора, ·Кретимир Барановић је морао често да 69. де у великој дилеми приликом из-

вођења свога дела; питали смо за тај однос. и добила изнад свега искрени. и занимљив одговор:

Према својим делима сам увек био строг — било да диригујем коју своју оперу или симфонијско дело, увек је у мени оживљавао низ музичких мисли и идеја које сам кроз то дело изражавао и увек је требало наћи одговора на сва питања која сам ја као композитор, себи диригенту, постављао. Знао сам да на свету не живе ни два диригента који би 1еднаким диритентским језиком исказали мисли тедног. Равела, Стравинског или Хиндемита, али у питању је партитура која је роћђена под мојом руком, за мојим жлавиром, и то сам, уз сву своју брижљивост и антажозаност, желео да и као диригент остварим.

Много је питања у часу када један познати стваралац, прима Награду поводом педесетогодишњице свога уметничког рада, али ипак би овај разговор био заокружен и питањем о тренутним преокупацијама Крешимира Барановића. — Одмах након Нове 1972. г0дине полазим у Шибеникх на одмор или, боље речено, враћам се Шибенику, одмора ради и нових инспирација ради. Осећам у овом часу умор, који је и разумљив с обзиром на пут којим сам за све ове тодине свога живота пђошао, али ПТабенику се враћам као свом изворишту: тамо сам почео свој живот уметника, тамо се увек нађем када зажелим да напишем неко ново дело. Сада ионако завршавам „Конџеот за хођну и оркестар", за онај исти инструмент с којим сам и ушао у круг музичких уметника.

Зажелели смо познатом ствара оцу “још велики низ дела; још опера, балета, соло-песама, још итара и уметничких обрада на. родних мелодија, још оних његових остварења која надмашују и надвладавају _ пролазност – овога живота и постају својина човека за кога су и стварана, чинећи тога човека бољим, племенитијим и ЉудсКИјиМ.

Разговор водио Владислав Димитријевић

ПУШКИН

НИ ЊЕГОВИ МНОГОБРОЈНИ

потомци

Најновија совјетска проучавања живота и дела великог песника и његових потомака

АЛЕКСАНДАР СЕРГЕЈЕВИЧ ПУШ КИН је увек у СССР-у имао изузетно место као предмет проучавања и интересовања, али у Џоследње време нарочито је много учињено за откривање нових појединости и занимљивих детаља не само из његовог живота него и живота његових многобројних потомака. Чини се да нема књижевног часописа или дневног листа који се на овај или онај начин није укључио у пушкинијану. Занимљиво је да су се на томе широко ангажовали и многобројни технички, научни и научно-популарни часописи, ревије и Аистова, као што су „Технека маладјожи", „Знаније сила", „Наука и жизњ" итд. А ново вредновање тенијалног песника и расветЉљавање његове личности и дела из низа аспеката праћено је не само високотиражним издањима Пушкинових дела, већ и обимним студијама и разноврсним књигама научника-пушкиниста.

Две хиљаде Пушкинових цртежа

Недавно је Татјана Цјавловска објавила књигу „Пушкин као сликар", на којој је радила читавих четрдесет година. Она је, наиме, живот чувеног песника проучавала дуже него што је он живео. У књизи је поред опширног коментара, презентирано хиљаду цртежа. Пушкина, док исто толики број никада није публикован, јер се налази као прилог уз рукописе (писане мастилом) његових књижевних дела.

Пушкин никада није сликао непосредно, већ по сећању, често много година после неког сусрета. Већина његових цртежа-портрета односи се на познате личности, мада аутор ни испод једног портрета (а њих је неколико стотина) није написао о којој је личности реч. Његови цртежи и слике тематски су доста разноврсни: профили, главе, фигуре, коњи, птице (особито орлови), змије и Баволи, ритери и витезови, шлемови и секире, илустрације сопствених дела, обале река, планина и пејзажи, шуме, дрвеће и жбуње. Али, иако је вињета колико год хоћеш, нема ни 1едног јединог пветића! А зато има на претек цртежа, ножева и пиштоља свих врста.

Међу портретисаним личностима налазе се војсковође (које је вилео непосредно или на сликама), револуционари, политичари, писци, пријатељи, рођапи и многи други: Наполеон, Робестер, Мара, Мирабо, Мазепа, Кочубеј, Суворов, Кутузов, генерал Михаил Милорадович (пореклом. Херцего. вац), Влалимир. Рајевски, Чалајев, гроф Воронпов, Капамзин, Грибо. једов. Баратински, Мипкјевич, Готољ, Риљејев, Орлов, и обожаватељке песника Марија Рајевска, Јекатергна Орлова, Амалтја Ризнич и Вопонпова (30 портрета), Алина Корсакова, Олењина, Гончарова (14 портрета), Закревскаја, Вељатева... ми, наравно, његов највећи пријатељ. стапа нана Ари. на Ралионовна. У књизи је и преко 50 аотопођтрета песника.

Познати совјетски естетичар Владимир Волин истиче да су „по свим правилима, Плпкинови радови високо професнонални. Они узбућђују и потресају далеко вттпе него многа дела његових савременика — познатих сликарских мај. стора". Посебну карактеристику Путкиновим радовима прилају ситуран потез и динамичност, осећај за хармонију, ко и надахну. ће, које из њих перманентно из-

вире,

Где живе Пушкинови потомциг

Пушкин се живо интересовао за свој родослов. У занимљивом „Почетку аутобиографије" он прича о својим прецима. Праделу, мудрот племића Гаврила Гритођјевича Пушкина унео је у трагедију „Борис Голунов“, у којој цар Борис каже: „Против мене је по ролипа бунтовника Пупкин". „РоАОСЛОВ моје мајке је 1ош занимљивији, Отац јој је био прнот". Тако почиње његова прича о Абраму Ханибалу, етиолпском кмезу који је као дечак доведен 1706. голине у“ Русију, где је касније на двођу Нетђа Великог био секпетађ и вени инжењеп-фортификатор. . „Пушткинови синови били су у војчоГ „слуз би. Старити 'Алексри. дар Александрович учествовао је

као ковник у Руско-турском рату 1877—1878. године за ослобођење Бугарске и одликован је за. храброст, добивши на дар златно оружје. Он је својевремено Рум

1 ) предао неке јанцевском музеју р о

драгоцене рукописе великог ес-

ника. Претпоставља се да је Пош кинов син обилазио и српско-тур-. ско ратиште код Алексинца где је оперисао и добровољачки одред руског генерала Черњајева.

Касније у породици Пушкин, није било војника. Међутим, У. другом светском рату сви Пушкинови потомци који су били способни да носе оружје кренули су да бране отаџбину. Било их је десет, а међу њима и једна жена лекар. Осим тога, један од њих с борио у Француској, други — У Енглеској (погинуо је у ваздушној бици).

Пушкинових потомака има у 12 различитих нација: они су Руси, Јермени, Грузини, Литванци, Огули (једна од 32 нације Дагестана), Енглези, Американци, Аргентинци, Белгијанци, Италијани, Шпанци Кинези и Французи. Живе у 10 разних земаља света на 5 континената. Многи од њих и данас носе звучне племићке или научне титуле, као што је случај с ведиким физичарем Кинезом Лијем. Међу водеће савремене светске астрономе спада московски професор универзитета Б. А. Воронцов — Вељаминов, по чијем се уџбенику и у југословенским школама изучава астрономија. Недавно је умро, по многима, највећ ентомолог света Александар Сертејевич Данилевски, прапраунук Пушкина и праунук Гогољеве сестре. Неки Пушкинови потомци баве се литературом, неки су глум ци а има и спортиста и политичара. ;

У СССР-у живи 57 потомака Пушкина. Они су настањени: у Москви, Лењтзграду, Полтави, Архангелску, Тбилисију, Иркуцку, Петрозаводску, Харкову, Вороњежу, Мичуринску, Горком. Коростену и Ухти (Коми АССР). А у иностранству има 62 потомка великог песника. Они живе у Франпуској ЏТариз), Енглеској (Лондону, ЂЋелтији (Брисел), СР Немач. кој (Висбален), Италити (Фипенца), у Шватцарској, у САД, на Хавајима (Хонолулу), “у Артенттни (Боенос Ајптесу и у Мароку. (Казабланка). А пошто се вепује да се код неких од њих налазе непознати "документи путктнитане, јелна посебна екипа совјетских научника поттђема да их ускоро све редом обиће.

Бранко Китановић

У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ЕКСПРЕСИОНИЗМА

Питање да ли експресионизам представља немачки или интернационални догађај очигледно још није до краја разрешено — пише Готфрид Село у листу „Цајт" и ка же да о том питању обухватно, зналачки и, узгред, за новим артументима "расправља Еберхард Ротерс у својој илустрованој књизи „Европски експресионисти" (Издање Гертелсман, Гитерслох). Он се, како то већ и сам наслов омогућује да се наслути, одлучује за европско решење. Историја „експресионизма" као стила. је: историја деценијама дуге погрешне интерпретације. ; Нико не зна тачно ко је, када им у ком смислу тај термин први употребио. Као најраније налазиште Ротерс наводи Каталог берЛинске сецесије из 1911. где су у једном посебном делу приказани „експресионистички уметници", с назначењем да долазе из Француске, међу њима фовисти, алимп Пикасо. Годину дана касније Херварт Валден у листу „Штурм“ експресионизмом зове све што је у европској уметности ново, „Мост“ и „Плавог јахача" и Шагала под» једнако као и кубизам и футуризам. Затим се јављају Ворингер и Паул Фехтер, који овај термин идеолошки оријентишу, доводе га у везу с духом готике и декларишу као спепифичну нордијску, гер манску форму израза. Експресионизам није идентичан с немачком душом и присношћу вели Село — па се у томе може. мо сагласити с Ротерсом. Кад. он експресионизам ослобађа нацибналне ускости и тесногрудости, онда то чини свакако по цену проширења и растезања појма. Експресионистичко је све што. се Од времена Ван Гога у европској уметности новим и јаким импул. сима учинило прим'тљивим. Кад Ротерс у зрелом експресионнаму покушава да покаже као конструктивну како екстатично-ви. зионарску линију, тако п ритмич. ко-декоративну, онда стварно не преостаје вите много за неекспре сионистичку уметност. На ова! начин читалац добија колико-то. Аико тачну представу о теткоћи Да се појам „експресионизам“ сотстантттадно Аефините, а осим то. та пружа му се воло лобар, веома информативан пристоп у свеукућ ге САМкарство ол Тотена и Ван ога До срелине двадесетих. то дина. (А. Б. П) 4

|